Суђено је и мртвима

Организоване и систематске ликвидације заробљеника контролисале су Озна и Кној. Обећање да ће бити суђења противницима дао је Тито, али га је брзо погазио

Словенци су шетали изнад стратишта

Свједоци који о времену поратног зла на простору Словеније говоре за овај фељтон увелико се слажу у једном - масовне ликвидације су обављене без суђења. А суђења су била, бар усмено, обећана почетком маја за оне за које се сумњало да су “окрвавили руке”. Иако, бар засад, такав документ није изашао из архива, они који су преживјели словеначку драму вјерују да је такво обећање дао управо Јосип Броз, који га је тако брзо и погазио.

Неки историчари, нарочито они комунистичке провенијенције, ту и тамо кажу да је било суђења.

Досадашња истраживања открила су документе који говоре о суђењима учесницима Збјега који је стигао до Словеније. Она, међутим, показују да је суђено - мртвима! Тако је под бројем 2227 Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, заведена Одлука о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача, на име Сава Вулетића. По овом документу он је крив за убиства “22 мирна сељанина” из Зете, зато што је био члан Националног одбора, који је у то вријеме постојао у Зети. Поменуте сељане су, иначе убили Италијани марта 1942. године. Потомци некадашњег црногорског министра су званично тражили од надлежних да им се достави и образложи одлука о томе због чега је Саво Вулетић проглашен за народног непријатеља, али одговор нису добили. Документ Земаљске комисије Народне Републике Црне Горе заведен под редним бројем 21619 у Архиву Југославије у Београду, добијен је од те установе.

Поменута одлука носи датум 24.08.1946. А Вулетић је стријељан у околини Аранђеловца јуна 1945. пошто је ту спроведен из Словеније заједно с митрополитом Јоаникијем Липовцем!?

И породица Никлановић посједује одлуку Народног среског суда у Бару, од 24. децембра 1945. У њој, између осталог, пише:

“Народни Срески суд у Бару на основу члана 27. Закона о конфискацији одређује поступак за спровођење конфискације цјелокупне покретне и непокретне имовине Никлановић Тома, Влада и браће му из Близкућа, који су рјешењем Среског Народног Одбора у Бару број 7921 од 31. јула 1945. године проглашени ратним злочинцима... А Томо и Митар Никлановић убијени су без суђења, доказивања кривице и права на одбрану, маја 1945. у Камничкој Бистрици!

Судећи према ондашњој штампи радили су, дијелом, и војни судови. “Побједа” од 10. јуна 1946. с наднасловом “Под ударом народне правде”, доноси Тањугов извјештај у којему стоји:

“Војни суд треће југословенске армије одржао је суђење групи ратних злочинаца који су похватани у Хрватској приликом паничног бјекства њихових окупаторских господара. Међу овим злочинцима налази се и неколико истакнутих четничких функционера, организатора сарадње с окупатором и крвавих четничких недјела. У групи ових четничких злочинаца одговарао је за почињена недјела и злогласни усташки пуковник Судар.

Пресудом Војног суда осуђени су на смрт стријељањем, губитак грађанске части и конфискацију имовине сљедећи злочинци и народни издајници:

Велимир Јојић, Васо Вукчевић, др Никола Јерговић, др Душан Кривокапић, Богдан Кривокапић, Милорад Јојић, др Вукота Дедовић.”

ДИСИДЕНТ СВЕДОЧИ
А мање се зна да се међу првима на тему словеначког крвавог пролећа 1945. године огласио управо Црногорац. Контроверзни Милован Ђилас. Истакнути револуционар, који је веома рано средином педесетих година прошлог вијека имао “развод” са Јосипом Брозом и који је тако рано постао први и најпознатији дисидент друге Југославије.

Уз најцрње квалификације наводе се њихове краће биографије и сарадња са окупаторима.

Нигдје нема ријечи о томе гдје су и када стријељани, да ли је неко ликвидиран прије суђења и слично. Иако је познато да су поменути прешли Словенију и стигли до Аустрије гдје су преговарали с Енглезима, а потом предати партизанима, нејасно је како су то онда ухваћени у Хрватској. Ту су и друга бројна питања и дилеме око ове штуре информације и њене прецизности. Очигледно је да је главни циљ био да се заплаши народ с једне стране, а с друге оправдају ликвидације у Словенији, о чијој масовности тада није било помена. Ни много, много касније.

Хрватски истраживачи се, међутим, не слажу, као уосталом и другдје широм екс-Југославије, око тога колико је Хрвата страдало на подручју Словеније, током прољећа и љета 1945. Та цифра је у распону од “неколико десетина тисућа до 200.000”, које помињу неки истраживачи. Према писању “Вјесника” од 27. маја 2003. бивши припадник Озне Зденко Завадлав, шокирао је јавност “изношењем чињеница о покољима које су Титове, комунистичке снаге починиле након завршетка Другог свјетског рата, над ратним противницима”. Покољи су се, према ријечима Завадлава, проводили органозовано и систематски, над свим ратним противницима, али и цивилима.

- Ми из словенске Озне и Корпуса народног ослобођења (Кноја) убијали смо словенске домобране, а када бисмо ухватили Хрвате, предавали смо их Трећој армији. Тада је баш у дворцу Бори било заповједништво Треће армије Југословенске војске, која је ондје дошла након ослобођења. У рововима око двора убијали су хрватске домобране, усташе и цивиле - жене, дјецу, старце... То су, углавном, били људи који су се пробијали према аустријској граници, а нису били укључени у Крижни пут. Ондје је убијено неколико тисућа људи.

То је само дио свједочења Зденка Завадлава, наводи “Вјесник”. Бивши замјеник начелника Озне за подручје Марибора, подуго је, прилично документовано, говорио о злочинима који су се догодили након свршетка рата, а које је, према његовим свједочењима, организовала и надзирала, управо Озна. “Заповијед за такве масовне ликвидације, стигла је изравно с врха. Тако се још једном потврдило да је Јосип Броз Тито, заједно са својим сурадницима стајао иза масовних смакнућа заробљених војника и цивила противничке стране у Другом свјетском рату. Вјеродостојност свједочењима посебице даје чињеница да су на свим локацијама на које је указао, откривени докази о смакнућима”.

Завадлав, како наводи хрватски лист, тврди да је на територији Словеније побијено највише до 100.000 Хрвата. Противи се, наводи даље лист, “напухивању” бројки, али је и против оних који их смањују.

- Ја сам данас члан словенског Одбора за откривање и обиљежавање гробишта, а исцрпним смо истраживањима дошли до тога да је у споменуто вријеме на територији Словеније поубијано највише до 100.000 Хрвата - рекао је Завадлав.

У Црној Гори, гдје се нарочито послије организовања јунског парастоса жртвама у Камнику 2005. и активности Удружења “Открићемо истину”, отвореније говори о до јуче забрањеној теми, још увијек је јерес помињати имена високих војних и партијских кадрова, који су или боравили тог прољећа 1945. у Словенији, или били везани на други начин за догађаје из маја, јуна и јула 1945.године. Појединци из редова НОР-а негодују што се о томе прича. И пише. Као да је све што је учињено било у складу са законима, војним, цивилним и међународним.

Пише: Саво Греговић

Сутра: Тито је ставио тачку

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Словеначко крваво пролеће 1945. године I

Словеначко крваво пролеће 1945. године II

Словеначко крваво пролеће 1945. године III

Словеначко крваво пролеће 1945. године IV

Словеначко крваво пролеће 1945. године VI

Словеначко крваво пролеће 1945. године VII

Словеначко крваво пролеће 1945. године VIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године IX