Стрељања недужних

Комунисти су у Другом светском рату побили више од 480 српских свештеника

Икона из цетињског манастира

У ситуацији терора, насиља, масовних ликвидација невиних и недужних, коју су створили комунисти почев од краја 1941, па надаље током рата и окупације земље, посебно је страдала Православна црква и Митрополија црногорско-приморска. О томе рјечито говори извјештај који је митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац) упутио Светом синоду Српске православне цркве 2. фебруара 1944. године (преузето из тротомне публикације протојереја Велибора Џомића “Страдање Српске Цркве од комуниста”, трећи том, издање Светигора 2003. године). У извештају између осталог стоји:

а) На територији ове епархије током протекле три године дана порушени су и запаљени сљедећи манастири: Режевићи, Градишта, Ждребаоник, Жупа и Бијела.

б) Скоро сви остали манастири који су у саставу Митрополије црногорско-приморске оштећени су, руинирани и материјално опустошени, односно покрадени, јер је већина манастира под контролом комунистичке организације.

в) Свештеномонаси су дијелом побијени, многи од њих су бјекством од комуниста себи спасили живот и тако избјегли смрт и тиме, због више силе, напустили манастире.

г) Комунизам је овамо нанио велика зла нашем народу. Убиства, пустошења, паљевине, терор и слично трпио је наш национални свијет. Црква је жестоко страдала. Седамнаесторо браће наше свештеника убијено је од комуниста.

д) Са подручја ове епархије окупатор је ухапсио и интернирао девет свештених лица ван граница Црне Горе.

ђ) Порушени и опљачкани манастири и многобројне цркве широм Црне Горе, девастирани, са срушеним иконостасима, обијених врата и поломљених прозора, језиво су изгледали, а поједини од њих служили су за затварање стоке, као манастир Режевићи, на примјер.

У тексту који слиједи дају се појединачни примјери злочина комуниста над православним свештеницима у Црној Гори током Другог свјетског рата. (Текст је преузет из већ поменуте публикације протојереја Велибора Џомића.)

Током 1941. године побијени су:

1) Свештеник Василије Божарић, парох рогамски, убијен је 15. новембра 1941. као једна од првих жртава комунистичког терора. Комунистима се није свиђао његов национални и хришћански рад с народом његове парохије и зато је убијен. Био је жртва оних који су му пљували на крст.

СПИСАК ОД СТОТИНУ УБИЈЕНИХ
Ево шта Светозар Вукмановић Темпо, члан Политбироа ЦК КПЈ и Врховног штаба партизанске војске, млађи брат свештеномученика, професора др Луке, који ће бити убијен од стране партизана маја 1945. у Словенији, у својој књизи “Моја породица”, пише о устанку 1941. у Црној Гори и политици комунистичког руководства: - 1942. године, налазио сам се на Романији. До мене је тада дошао један проглас Главног штаба Црне Горе у ком је стајало “стријељани су као непријатељи”, па се наводи списак од преко стотину стријељаних лица. Овај проглас завршавао се стравичном реченицом: “Наставиће се.”

2) Јереј Петар Вујовић, парох метеришко-друшићки, код Жупе Добрске, убијен је у Куновом присоју 1941. године. Партизани су га послије бестијалног мучења и иживљавања над њим, живог бацили у јаму дубине око 70 метара, а по свједочењу људи који су у то вријеме били дјеца, чувајући стоку у околини јаме у коју је био бачен отац Петар Вујовић, његов вапијући глас, позивајући за помоћ, чуо се из јаме пет дана након што је у њу бачен.

3) Архимандрит Никодим (Јањушевић), старјешина манастира Жупа код Никшића, убијен је од партизана 29. јуна 1941. године. Убијен је у манастиру, да би манастир потом опљачкали. Однијете - покрадене су све манастирске драгоцјености као и шеснаест (16) игуманових одликовања.

4) Ново Караџић, свршени богослов из Запала код Лијеве Ријеке, убијен је 1941. године на звјерски начин од својих рођака.

5) Јереј Богдан Церовић, парох жабљачки, убијен је 5. новембра 1941. заједно са својим сином јединцем Драгутином. Комунисти су потом на јеванђељу у цркви у Барама Жугићким, написали: “Ликвидирасмо попа Богдана Церовића, разбојника. Ако се не уразумиш и тебе ће снаћи што је њега снашло.”

Током 1942. године побијени су:

1) Јеромонах Теофан (Бајатовић) сабрат манастира Косијерева убијен је на Бадњи дан 1942. Одведен је из манастира и одмах убијен, а потом је његов леш бачен у јаму у селу Видно код Вучедола.

2) Протосинђел Варнава (Бућан), настојатељ манастира Подластва у Грбљу, убијен је 24. јануара 1942. Налазио се на дужности настојатеља манастира Подластва само неколико дана, јер је претходно боравио у Албанији. Из манастира је изведен од комуниста и послије мучења и иживљавања над њим, убијен је, а његово тијело унакажено. Послије неколико дана од убиства његов леш је пронађен на гувну код Светог Стефана.

3) Јеромонах Гаврило (Дабић), старјешина манастира Жупа код Никшића, одведен је од партизана из манастира на Благовијести 1942. године, убијен, а његово унакажено тијело пронађено је послије неколико дана, бачено у јами званој Плоча код Драговољића.

4) Јереј Ново Делић, парох планинопивски, који је као парох на дужности у својој парохији провео само неколико мјесеци, убијен је 3. априла 1942, а потом је његов леш бачен у бунар на мјесту званом Беришина Лука.

5) Јереј Ристо Јарамаз, парох косијеревски, убијен је на Јовандан 1942. на путу званом Кнеж до Петровића. Партизани су му послије егзекуције ставили епитрахиљ око врата и крст у руку.

6) Поп Павић Кековић, парох павковићки, убијен је почетком јуна мјесеца 1942. године.

7) Поп Васо Поповић, парох вучедолски, убијен је од комуниста између Божића и Богојављења 1942. Прије његове егзекуције, понуду комуниста да приђе њима одбио је ријечима: “Ја сам војник Христов”.

8) Попа Рада Поповића, пароха величког, убили су партизани у Шпиљи на Сињајевини. У исто вријеме убијен је и протојереј Лазар Радоњић, парох речински.

Током 1943. убијени су:

1) Свештеник Саво Пејовић, парох поборско-ластвански, убијен је из засједе 26. августа 1943.

2) Поп Голуб Чукић из Васојевића.

Током 1944. убијени су:

1) Јереј Станко М. Шаулић, парох тепачки, убијен је 30. децембра у Никшићу.

2) Михајло Барбић, парох кртољски,

3) Крсто Марковић, парох орашко-штитарски,

4) Ђуро Томовић, парох прошћенски,

5) Петко Јовановић, теолог,

6) Јанко Шћепановић, богослов.

Како пише протојереј Џомић у трећој књизи “Страдање Српске Цркве од комуниста”, провјерени и аутентични подаци говоре да су комунисти у току Другог свјетског рата побили више од 480 српских свештеника, монаха и богослова. Дакле више него све војне формације на просторима окупиране и раскомадане Југославије. Злочини комуниста су често били пропраћени пјесмом и весељем који су извођени над измученим, искасапљеним и унакаженим тијелима жртава. Та убиства су, прије свега била идеолошке природе јер жртве нису хтјеле, нити могле прихватити понуде да се придруже комунистичком покрету из етичких разлога, јер су били и остали вјерни Богу и хришћанству, православној цркви и њеној мисији у народу. Често се дешавало да егзекутори заиграју коло изнад оних који су били на издисају, умирали у највећим мукама. Посебно суров третман имали су према православним свештеницима јер су у њима видели своје главне идеолошке противнике. Бестијална иживљавања пратиле су обично пјесме “Носим капу са три рога и борим се против Бога”, “Устај сељо, устај роде, да се браниш од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша”, “Падај, кишо, крв опери куд пролазе пролетери”, “Ми смо против Бога и владара, против цркве и олтара”...

Пише: Саво Греговић

Сутра: Збег креће на велики пут

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Словеначко крваво пролеће 1945. године I

Словеначко крваво пролеће 1945. године II

Словеначко крваво пролеће 1945. године III

Словеначко крваво пролеће 1945. године IV

Словеначко крваво пролеће 1945. године V

Словеначко крваво пролеће 1945. године VI

Словеначко крваво пролеће 1945. године VII

Словеначко крваво пролеће 1945. године VIII