Саша Миливојев: Дечак из Жуте Куће

Дечак из Жуте куће је најшокантнији роман икада објављен у свету, аутобиографска исповест после које човечанство никада више неће бити исто. У ауторском посредништву Саше Миливојева Дечак сведок прича о ужасима које је као дванаестогодишњак преживео у својој земљи: О Жутој кући и логорима, о киднапованим цивилима, о испијању њихове крви и кријумчарењу њихових органа, о ратним злочинима и најбруталнијим убиствима, о силовању, патњама, етничким чишћењима, геноциду, тајним гробницама... Роман Дечак из Жуте куће, грађен на неколико наративних нивоа, истовремено открива подвале у блиској и актуелној историји, разрешава политичке недоумице. О интеграцијама, очувању територијалног интегритета и идентитета једне суверене земље. О криминалу и корупцији, о страдањима политичких неистомишљеника под велом демократије, о терористичким стратегијама и експанзији глобалног џихада. Спој епског, лирског, приповедачког, драмског и новинарског. О бомбардовању и разарању генетског кода. О пријатељским издајама, лажима, криминалцима, секташима, лажним идентитетима, психијатријским случајевима, о наркоманији, проституцији, педофилији, некрофилији, о најнижим деловима људског бића и најузвишенијој уметности. О мржњи и љубави, превазилажењу гнева, о миру, помирењу, глобалној љубави и толеранцији, прича јунак анђеоске лепоте и изузетног талента, широког образовања и очаравајућег наступа...

ЧАША КРВИ

Приче из логора

„У ГЛ-у су наредили да се хапсе цивили, да их малтретирају и убијају, пљачкају и протерују, а да раскомадана тела њихових лешева пакују у џакове и бацају у језеро. Да. Јесте. Убили су велики број људи. Киднаповали су двојицу мушкараца и старију жену, а затим их оборили на земљу. И нећете веровати: жени су везали ноге за два аутомобила, која су затим полако кренула у супротном правцу. Смејући се, договорили су се следеће: 'Крени полако, немој брзо да јој узмеш душу', те су возила кренула и растргла ову старију жену која је вриштала, па како је ова жртва још увек била жива завезали су јој и руке на исти начин, пошто су се возила вратила уназад: 'Хајмо сада руке, не дајте пуно гас, не журите', те су у супрутном смеру поново растргли ову жену и на тај начин је лишили живота. Тако је убијен и један од мушкараца. Један монструм је узео секиру из гепека и пред свима раскомадао ова два тела. Трећег мушкарца су одвели у школски интернат, у ком је та група сакатила цивиле до смрти, ломећи им прсте цевима. Чупали су им нокте и вадили зубе моторцанглама! Убадали језик ножем! Ударали по глави металном четвртастом шипком! Вадили очи! Убадали ножем по телу. Пуцали из пиштоља у тело. Задавали ударце рукама и ногама по целом телу. Давили их кесом и 'жицом давилицом'! Силовали. Шрафцигером бушили лобање! Одсецали полне органе мачетом и секли гркљане! Понижавајућим и деградирајућим поступцима силовали су и жене и мушкарце, према њима нечовечно поступали, наносећи им повреде телесног интегритета. У више наврата, појединачно и групно, су употребом силе према њима вршили обљубу, стављајући им своје полне органе у вагину, ректум или у уста, терајући их да при томе прогутају њихову сперму. Тукли су их пендрецима по рукама, ногама и целом телу, гурали им пендреке у вагину, уринирали по њима, пљували их, услед чега су заробљени задобијали повреде вагине, ректума, руку, ногу и целог тела, и трпели велике патње. Одвратно је све то што трпи наш народ.“

„Људи, мене је највише потресла прича да је један припадник те групе сакупљао крв рањених заробљеника, а затим је пио. Звали су га Дракула. Жртве су биле везане о цеви на плафону подрума, тада би он дошао и рекао: ‘Хајде да испијемо њихову крв’, убадајући жртве ножем и гурајићи им прст у ране, да би крв јаче текла, пунио је чашу, а потом је попио.“

„Један је двоје људи лишио живота тако што их је гурнуо и бацио кроз прозор, са зграде у ГЛ-у.“

„Један је пуцао, а други ножем убо рањену жену више пута у пределу груди, а затим јој пререзао гркљан!“

„Једну баку су задавили у кади. Другу старију жену су ухватили око врата и главе, а један је рекао:

‘Хајде да видимо како бело дупе има ова стара жена’, па су је сви силовали, након чега је из куће изашао младић, молећи их да га пусте, да ће им његови родитељи платити да га не дирају. Тако је и било: испоручен је оном лику који је тражио рекет од његове породице, а после неколико дана су га силовали и убили по њиховом наређењу.“

„Једног њиховог издајицу су решетали из ‘Калашњикова’, а тело са разнетом главом оставили су на улици као пример другима!“

„Присиљавали су једну жртву да узме у руке полни орган друге жртве и повуче, да би могли да га одсеку мачетом! Затим би ту жртву полили кофом воде и рекли: ‘Шта ту лежиш, пичка ти материна, у тој води, устај, ниси дошао на свадбу'.“

„Тела су масакрирали и спаљивали и у двориштима и у кућама.“

„Једног су ухватили код парка, узели му личну карту, тукли до смрти, а затим бацили у оближњи шахт.“

„Из реда испред продавнице, у близини аутобуске станице, ухватили су две сведокиње које су касније биле силоване и тучене од стране великог броја лица.“

„Над жртвама је један испробавао пробојну моћ пиштоља.“

Они крше правила међународног права за време оружаних сукоба. Ми не ширимо говор мржње. Оптужујемо само оне који наређују и врше према људима противзаконита затварања, нечовечна поступања, мучења, силовања, убиства, телесна повређивања, наношења великих патњи и пљачкање имовине становништва.

„Раскомадана тела, која су паковали у џакове, бацали су и у велике контејнере за смеће у близини интерната или на друга места.“

„Гонили су наш народ колико год су могли, пљачкајући, силујући и говорећи нам, између осталог: 'Јесте ли видели шта треба да вам радимо', и 'треба да вас убијамо колико год можемо'!“
„Један је издао наређење: 'Убијајте их највише што можете, не допустите да прођу лако, доведите их у подрум!’“

„Везивали су људе за плафон и ударали их металним цевима. Један им је рекао да је срамота како 'Не знају да бију', па је узео четвртасту цев и њоме ударцем у пределу темена главе оштећеном разбио лобању, а потом му кроз начињени отвор у лобању укуцао упаљач!“

„Један је ручном тестером комадао тела убијених, други је сакатио секиром!“

„Поред више појединачних случајева свирепих убистава и ужасних силовања припадници те групе су присилили једног заробљеника на сексуални однос са кћерком.“

„Они су први почели још прошле године. Отели су аутобус пун наших радника. Силовали су трогодишњу девојчицу, а затим је масакрирали.“

„Ужас! Живе људе су замотавали у бодљикаву жицу и бацали низ брда!“

„Кад би жртву уболи испод левог пазуха, узвикнули би: 'Бежи кући!' - упирући оружје. Жртве би тако трчећи губиле крв и падале мртве. Срце тада јаче пумпа...“

„Људи, да ли схватате да су се они за ово припремали и седам-осам година раније. Дужином магистралног пута ПР-ПЕ имају ровове, дубоке метар и по, а на дну послагане палете, да не би газили по води. Имају и земунице доле, прекривене са по четири унакрсних редова балвана које ни тенк не може да пробије. Дакле, на овоме се радило годинама уназад.“

„Полицајца В.В., који је са колегом носио храну и воду колегама са пунктова, зауставили су на путу, обучени у наше униформе, не би ли их преварили и киднаповали. Одвели су их у шуму... Пронађени су након петнаестак дана како висе на дрветима, обешени наопачке, потпуно одрани! Нису имали ниједан делић коже на телу, па чак ни на прстима ни на пенису!“

 

ОПЕРАЦИОНА САЛА ЖУТЕ КУЋЕ

Auf jedem Wege, in jeder Form suche ich immer und ewig dasselbe: die Wahrhe

 

 

Изашли смо из затвора. Свеже вече. Чудан ваздух. Чуо се болан пев ноћних птица. Ушли смо у комби који је био паркиран поред густог шипраћа. Возио ме је, Ћелави, непознатим путем... Мрак. Ништа се није видело осим по које куће и месеца што се скрио међу облаке. Село је спавало. Било ми је лоше. Мука. Малаксалост. Презнојавање. Ћелави је брижљиво возио и ћутао све време. Зауставио је аутомобил, угасио мотор, отворио прозор... Гледао је у Жуту кућу, све док из ње нису изашли неки људи. „Хајде, излази напоље“, сачекао ме је поред врата и ухватио за руку. Пришли смо људима. Шаптали су нешто, тапкајући се по раменима, док смо улазили у кућу о којој сам већ чуо у затвору толико језивих прича. Ишли смо према вратима кроз чије ивице су пробијали оштри зраци светлости. Осећао се мирис хлора, чудан мирис, мирис болнице, мирис лекова... Отворише се врата и заслепи нас јако светло из операционе сале. Видео сам лекаре и човека на столу ком су великим и дебелим шприцевима извлачили нешто из тела. Био сам мали и уплашен, нисам знао о чему се ради. Вероватно су извлачили коштану срж, јер се и она трансплантира. Лице жртве нисам видео. Било ми је мука. Видео сам само да је жртва била положена као да лежи у положају мачке, са скупљеним коленима и повијеном кичмом. Зато сумњам на коштану срж. То су радили стручњаци. „Морамо сачекати да заврше“, рекао је Ћелави. Болело га је дупе што сам се ја плакао. Могао је да ме пусти да је хтео. „Јако се бојим! Бојим се. Да ли ће ме убити? Немојте ме убити! Немојте!“ - молио сам у сузама. „Зачепи!“ - ућутао сам кад ми је прислонио пиштољ у слепоочницу и тресао се од страха и хладноће. Ноге су ми подрхтавале. Зуби су звецкали о зубе колико је било хладно. Седели смо у једном ћошку и чекали да заврше. Лекари нису били у оним класичним болничким мантилима. Имали су само гумене рукавице и повезане гумене кецеље око струка, све у болничкој светло зеленој боји. Сећам се патоса на ком још увек молим у сузама, окружен разбацаним шприцевима и празним пластичним боцама, као и газама, натопљеним крвљу. Сто за операцију је био огроман. На дрвеном чивилуку висила је празна боца инфузије. Сећам се неког ормарића у ком су стајале тепсије, скалпери, бочице ињекција, пакети шприцева, инфузије и шта ли већ... Зидови су били прилично стари, али окречени. Било је старо, али чисто. Рекао бих да је прибор био стерилан. Памтим сјај оштрица!

То није била луксузно опремљена операциона сала, у њој су се налазиле само најнеопходније ствари, инструменти и апарати. Жртву којој су највероватније вадили коштану срж су искасапили, пребацили на колица и изнели је из просторије. Довели су полумртвог човека ког сам видео у затворској ћелији пролазећи ходником. Био је сав жут, у ранама, као леш, само је бунцао. Дали су му анезтезију. Журили су јако, ставили маске на лице, припремили посуде. Жртви су закачили неки апарат, вероватно апарат за усисавање крви (сукција). Почео сам да се губим и да их видим у магли. Улазе још двојица. Тројица... Видео сам скалпере, журбу и јуришање! Ћелави је извадио кокаин и шмркао. Пребацили су преко нас неки најлон, чуо сам звецкање леда док сам повраћао у ћошку. Дуго сам чекао у дрхтавици. Видео сам Носатог како пакује орган. Малаксао сам, пробијао ме је неки хладан зној... Јетра и бубрег - пар сати, дан најдуже, могу да издрже, ако се планирају за могућу трансплантацију. То је неки период како би органи одржали све функције. Паковали су орган у кесу са ледом, сећам се, тако може дуже да издржи. Да... Обичан транспорт. Он се обавља у пластичним кофама у којима се налази лед. Орган не сме да је у директном контакту са ледом, већ мора да се стави фолија између, тј. материјал са којим орган није у директном контакту са ледом а опет апсорбује температуру леда, тј. хлади се. Пошто је зароњен у лед (али не и буквално, због оне фолије о којој сам причао) орган је такође отпоран и на потресе. То је веома битан услов, да се избегну потреси, а самим тим и пропадање органа. Е сад, не знам како на то утичу турбуленције у авиону, разређен ваздушни притисак и остали временски параметри на висинама. Ту вам стварно не могу помоћи, али од служби безбедности сам добио информацију да су органи летели авионима, а касније сам те информације потврђивао слушајући друге сведоке. Чак сам добио и неке налоге који доказују међународни транспорт. Мислим да је оптимална температура на којој се органи чувају 4 степена целзијуса. Немам везе са медицином, осим са дерматовенерологијом. О хирургији немам благе везе, само причам чега се сећам. Прате ме ужасне слике. Имам тешке трауме. Гледао сам како тестером секу леш. Кад су жртву умотали у чаршав, и тако са чаршавом у дебели најлон, Бркати је отворио врата и жвижнуо. Долазе неколико младића и износе раскомадан леш. Уплашио сам се да сам ја следећи који ће бити положен на сто, али сам ћутао плашећи се Ћелавог, држао је уперен пиштољ према мени.

Дошле су неке жене и почеле да чисте сто, да прскају са неким хемикалијама. Један доктор је био средње висине, средњих година и дебео. Имао је избачен стомак, румен у образима, густих црних обрва и бркова, и страшног погледа. Други је био виши, мршавији, бледуњав у лицу, са огромним бабурастим носем. Причали су са Ћелавим. Ту су била медицинска браћа и сестре. Имам утисак да их је у тој проклетој кући било чак и педесеторо, који су радили на крађи људских органа. Сећам се једног црнца и једног брадоње, муџахедина. Ко зна из којих су све далеких земаља стигли ти добровољци. Трчали су, улазили, излазили, смењивали једни друге…... Анализирали су резултате крви…... Иако тада нисам знао шта је то, сигуран сам да су помињали састојке крви као што су билирубин, хемоглобин, трансаминазе и сл. Нешто су се договарали. Бркати ми је пришао и прстом повукао испод ока. Гледао ми је беоњаче: „Verdhëz.“ „Имаш жутицу, пичка ти материна! Живог ћу те спалити ако си ме заразио!“ - урлао је Ћелави, упирући пиштољ у мене.

„Немојте! Немојте молим вас. Немојте да ме убијете.“ Ударио ме је песницом у главу, разбио ми нос, чупао ме за уши! Носати га је ухватио за руку и почео да ме брани: „Водите га у болницу. Нека га излече, па га вратите“, трудио сам се да разумем оно што су причали. Живели смо заједно и учили језике једни од других. Пошто су ми функције органа биле ослабљене због акутног хепатитиса и жутице, хтели су прво да ме залече, а тек онда да ми ваде органе.Тада сам напустио ту проклету кућу, са газом на носу, носећи са собом страх од смрти. Страха сам се мало ослободио тек након девет година и онда почео да причам о томе. Али и даље боли, јако. Кажу: „Време лечи све.“ - Време ништа не лечи. Време разара. Оно је крвник. У мени је сада рушевина, прашњава и затрпана.

ВУЧЈИ ТРАГ – ГЊИЛА ЉУДСКА ЦРЕВА

Ибрахим лоцирао гробницу

„О истинитости тих стравичних догађаја сведоче и видљиве гробнице побијених. Виделе су се не само прву годину после закопавања, него и пуно година иза њега. На гробницама трава је била бујнија него на околном земљишту, а у њивама које су се обрађивале жито је на гробницама било зеленије и бујније. Бујност растиња и тамнозелена боја означавала је тачан положај гробишта још дуги низ година после злочина. Мртве су плитко покапали, па су вукови разносили њихове лешеве. У касну јесен пао је први снег. Био сам тамо код брата. Изашао сам да се мало прошетам.“ – ПРИЧА СТАРАЦ ИБРАХИМ, БОЖИЈИ ПОСЛАНИК – „Наишао сам на Вучји траг. Пратећи га дошао сам до скупне гробнице у ривини из које је вирио леш. Уз гробиште остало је мало трулих црева. Леш је одвукао кроз кланац горе у гај, прождирући га. Од леша остало је само мало гњилих црева и костију. И остали мештани наилазили су на исти призор. Крај откопаних гробова налазили би гњила црева жртава. Вукови и лисице били се намечили. Откопавали су плитко закопана тела мученика и јели их! Мучан је то био доживљај и тешко се било са тим нецивилизацијским поступком према жртвама свих ових година носити. Те гробнице налазе се на пољани удаљеној 1,6 километара од Жуте куће. Они су у борби за вашу територију убијали не само вас, него и нас, све од реда за које су претпостављали да им се неће предати и наклонити, или напросто ради примитивне пљачке, јер су убиствима долазили у посед материјалних добара жртава. Мислим да су мање убијали на крају рата. То је очити доказ да су на крају убиства била помно планирана и верно извршавана, што злочинима даје додатну тежину.“

„Идеју кријумчарења органа су спровели крајем рата. Убиства су свакако помно планирали и тако се богатили. Јесу ли мртви пали узалуд? Ако би свет требало да остане какав јесте, онда јесу!“

Одломак из књиге " Дечак из Жуте Куће"

 

Извор: ВИДОВДАН.ОРГ

 

Везане вијести: 

СВЈЕДОК ЈЕ БИВШИ ПРИПАДНИК ОВК

Извадили срце из живог српског младића