Сакривена истина о геноциду
Од 1941. до 1945, у НДХ, разрушено, спаљено, оштећено или оскрнављено више од 450 православних храмова, o чемуи сведочи књига Динка Давидова
У Српској академији наука и уметности, на Трибини Библиотеке САНУ, о књизи Динка Давидова „Тотални геноцид – Независна држава Хрватска 1941–1945”, коју је објавио Завод за уџбенике из Београда, говорили су Василије Ђ. Крестић, Миро Вуксановић и аутор.
Крајњи исход погрома над културним добрима доноси поразне податке који казују о величини историјског губитка. Разрушено је, спаљено, оштећено, оскрнављено више од 450 православних храмова, најпостојанијих историјских споменика српског народа. У тим храмовима уништени су монументални иконостаси, хиљаде икона, велики број рукописних и ретких књига, међу којима су и књиге – матице рођених, венчаних и умрлих, обимна архивска грађа и велики број црквених обредних предмета културно-историјског значаја и лепоте.
Динко Давидов је одлучио да објави књигу „Тотални геноцид”, објашњава Василије Ђ. Крестић, зато што сматра да је уништавање српских црквено-историјских споменика недовољно познато, или сасвим непознато, благодарећи послератном комунистичком диктату о „забораву истине”. Због тога је сам појам – геноцид хрватских усташа (и свега што тај појам садржи) био осуђен на заборав. Била је то комунистичка политичка опросница на чијој је основи неговано братство и јединство, идеолошка подлога титоистичке Југославије. Руководство Југославије постарало се, и у доброј мери у томе успело да обманама сакрије истину о геноциду не само у земљи, него и у послератној Европи. Давидов наглашава да ни у једној области поробљене Европе у Другом светском рату није уништено толико културно-историјских споменика, колико је уништено на тлу НДХ.
Ако потомци и следбеници усташког програма који је имао три циља, данас подржавају основу тог програма да српски народ у хрватској домаји треба троструко распоредити - како је др Миле Будак, доглавник, писац и усташки идеолог, 1941. године понављао: „Један део Срба ћемо побити, други преселити, а остатак ћемо превести у католичку веру и тако претопити у Хрвате” - ако се заточеници такве намере и данас оглашавају интернетски, истиче Миро Вуксановић, свако веровање о подношљивости вера и националности – постаје реч без одјека. Зато такву реч треба понављати упорно све док сасвим не зарасте у толеранцији која живи.
У књизи „Тотални геноцид”, додаје Вуксановић, налазе се фотографије и копије. На фотографијама су срушене српске православне цркве, људи који су у њима и у логорима уморени. На копијама су наредбе, дописи о злу, спискови са споменика убијеној деци. То су докази колико је павелићка и хрватска држава, усред фашизма, била независнау спровођењу геноцида. Када се све то прегледа, реч тотални добија друго значење, постаје начин за именовање злочина. Зато и наслов књиге добија оправдање. Писац не тражи освету, не позива на мржњу, али пита како је могуће да се људи наслађују крвљу људи када ће такво зло бити правично кажњено и угашено.
У Другом светском рату, у Независној држави Хрватској, истиче Динко Давидов, најокрутније је демантована стара латинска сентенца: Vita brevis ars longa. Животи око милион православних Срба, не само да су били прекраћени, већ су уништени њихови историјски корени, црквено-уметнички споменици. Судбина српских цркава, нераскидиво је везана за трагичну судбину српског народа у Хрватској над којим је извршен геноцид. Давнашња хуманистичка опомена Хајнриха Хајнеа: „Кад почну да спаљују књиге, одмахиза тога почеће да спаљују људе”, што се односило на нацистичку Немачку, у усташкој Хрватској се трагичније обистинила. У тој држави, у исто време и на истом месту, спаљивани су и људи и књиге. Цркве су постале ломаче, понегделомаче и кланице. Храмови хришћанског, православног богослужења претворени су у стратишта само због тога што су припадали православном обреду.
Усташки наредбодавци, извршиоци и учесници геноцида над српским народом, међу којима су били и свештенослужитељи римокатоличке цркве, знали су добро да је свака уништена црква покушај, али и циљ да се разори српско национално биће у Хрватској, да се сатре и затре његово историјско присуство, његови корени, црквено-уметничке вредности. Не треба никада заборавити да је биолошки геноцид овде остварен и као културни и духовни геноцид. Био је то тотални геноцид.
Злочини хрватских усташа
Усташе су уништиле 90 одсто српских историјских знаменитости, а немачке окупаторске јединице мање од десет одсто, и то претежно током ратних операција у Срему. Истине ради, Давидов наглашава да немачка окупаторска војска није рушила српске православне цркве у Србији, нити је то чинила италијанска војска у Далмацији и Црној Гори, а ни Мађарска у окупираној Бачки. Та варварска недела чиниле су у Европи 20. века само хрватске усташе.
Уред за рушење православних цркава
Да је уништавање српских цркава на тлу НДХ био један од важнијих задатака хрватских усташа сведочи чињеница да су они 1941. године основали Уред за рушење православних цркава. Седиште се налазило у Загребу, у Прашкој улици 2, а на његовом челу био је др Дујмовић, пуковник и лекар из Загреба. Функционисао је током 1941. и у првим месецима 1942. године.
З. Радисављевић
Извор: Политика