ПРВИ ОКРУГЛИ СТО "ГАРАВИЦЕ 1941"

Зборник саопштења, свједочења и докумената

 

РИЈЕЧ УРЕДНИКА

„Оно што није записано

Као да се није ни догодило“

(Иво Андрић)

            У жељи да отргнемо од заборава, дамо и дајемо вјечни помен свим невиним жртвама усташког терора на начин како оне то заслужују, да подсјетимо оне који кажу да „не знају“ за бихаћке Гаравице, међу којима нажалост има и историчара, да јавности презентујемо материјал са Првог Округлог стола који се одржао 05.05.2010. године у Бањој Луци, и сав доступан материјал који говори о том злочину на једном мјесту, приредили смо овај Зборник, који у наслову носи име, једног од највећег стратишта, како на Балкану тако и у Европи у Другом свјетском рату, гдје је на најсвирепији начин, само за неколико недјеља убијено више од 12.000 цивила само зато што су били Срби, Јевреји или Роми.

            Грађу за овај Зборник ваљало је сакупљати из више извора и са више страна.

            Из архива, музеја, сјећања преживјелих свједока...

            До сада се у неколико књига, које су нам доступне, Гаравице само спомињу.

            А изграђено је спомен подручје на Гаравицама које не свједочи.

Иако је архитектонски и грађевински обликовано и уређено као јединствена меморијална спомен цјелина, обухвата подручје од 149.479 квадратних метара, постављена група великих умјетничких спомен скулптура из камена бихацита подигнут споменик, обликован од велике камене громаде и плоче са текстом, на њему се не може утврдити ко је жртва, а ко крвник, ко заповиједи убијање и ко бише убице, у чему би крвиња жртвама, кад је убијање почело и кад је окончано, гдје су остаци жртава...

            Гаравице нису уређене на онај начин како оне то заслужују, нити је до овог тренутка било књиге која заслужује посебно издање.

            А Гаравице то заиста заслужују.

            Народ са ових простора не спада у онај сретни народ којег заобиђе рат. Чим се деси билo какав „потрес“ хватамо се оружја.

            Нема генерације која живи у дједовој и очевој кући, нема прсотора гдје једно крвопролиће не сустиже друго.

            Учинимо их таквим, да буду сјет, опомена и училиште.

            Нека буду мјесто на којем ћемо се молити за опрост, нека буду мјесто гдје ћемо учинити да невине жртве не заборавимо, гдје ћемо се молити да се више нигдје и никада не понови.

            Највећу грађу коју смо користили за овај Зборник дао је историчар Бранко Ј. Бокан у својој књизи „Геноцид над Србима Босанске Крајине 1941-1945“, затим историчари Јован Мирковић, Здравко Диздар, Милан Вукмановић и Славко Одић у књигама „Бихаћ у новијој историји 1918-1945“ том-1 и том-2, Владимир Дедијер у свом ратном дневнику и други грађани града Бихаћа који су на ову тему говорили и писали, како у књизи „Бихаћ у новијој историји“ тако и у књизи „Подгрмеч у НОБ-у, књига прва.

            Посебан, огроман и аутентичан допринос садржају ове књиге дали су преживјели свједоци који су својом дјечијом храброшћу и божијом помоћи остали живи, све својим оком видјели и смогли снаге да нам због истине нешто о томе кажу.

            Према томе, овај Зборник је сачињен искључиво од текстова који се већ налази у наведеним књигама, а односи се на Гаравице и од званичних изјава преживјелих свједока.

            Али, све што је речено у овом Зборнику, може се рећи да је то само мали дио истине и зла који се у то вријеме догодио на Гаравицама.

            Учинили смо све да код навођења текстова из наведене литературе у Зборник не дође до било каквих техничких грешака.

            Зато смо се опредјелили да сва документациона основа која је кориштена за израду овог Зборника, буде једнако архивирана као Зборник и буде његов саставни дио.

            Вјерујем да ће ентузијасте, историчари и други стручњаци у перманентном истраживању на видјело изнијети и друге доказе и елементе који се односи на Гаравице, то потврдити научним скуповима и својим текстом допунити странице овог Зборника.

            Можда ни ми у току припреме Зборника нисмо могли доћи до свог материјала о Гаравицама из више разлога, а можда понајвише зато, што се одређени дио овог материјала налази у државама које су биле у саставу бивше Југославије.

            Због објективних процедура у његовом прикупљању, до таквих материјала и доказа није једноставно доћи.

            Надамо се, кад су „Гаравице 1941“ у питању, да се неће стати само на овом урађеном послу, и молимо читаоце да уваже да је ово ипак први рукопис комплетне књиге о Гаравицама.

 

Бранко Вукадиновић