ПРВЕ ЖРТВЕ УСТАШКОГ ТЕРОРА И ГЕНОЦИДА У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА, ХАПШЕЊЕ ИСТАКНУТИХ ГРАЂАНА ЈУНА 1941. ГОДИНЕ И ЊИХОВО СТРАДАЊЕ У ЛОГОРУ ЈАДОВНО
Положај Срба у НДХ се све више погоршавао, као и положај Јевреја и Цигана, после објављивања „Законске одредбе о расној припадности“ и „Законске одредбе о заштити аријевске крви и части хрватског народа“ почетком маја 1941. године у гласилу хрватског усташког покрета (Хрватски народ, број 78 од 1. V 1941. године). Те одредбе је прописао поглавник НДХ Анте Павелић по немачком нацистичком узору. Мржњу против Срба, Јевреја и Цигана упорно је ширила усташка пропаганда преко дневне штампе, радија и на скуповима. Они су окривљивани за сва постојећа зла и означавани као ниже расе и „непоћудни елементи“. Срби су још називани четницима, а српска православна вера грчко-источном или шизматичком. Усташка штампа је објавила као „научно утврђену чињеницу“ да Хрвати потичу од једног готског племена и да су према томе германског порекла, дакле припадници више расе, док су Срби Словени и као такви припадници ниже расе. Министарство здравља НДХ у Загребу расписало је чак и наредбу о утврђивању расне припадности (бр. 13397) која је достављена Градском поглаварству у Сремским Карловцима. Под утицајем ове пропаганде знатан део хрватских грађана Сремских Карловаца изменио је понашање према својим суграђанима Србима, који су са неверицом доживљавали то што их њихови доскорашњи суседи и пријатељи поздрављају фашистичко-нацистички испруженом руком и поздравом „за дом спремни“, или што се на улици праве да их не виде или не познају. Почела су затим привођења Срба у усташку полицију без оправданих разлога и њихова саслушања. Тако су нпр. Хапшени старији ђаци Карловачке гимнације и саслушавани само због тога што су на улици виђени са својим школским друговима који су долазили из Београда да у гимназији подигну своја сведочанства. Тада још нису посебно хапшени комунисти, све до напада Немачке на Совјетски Савез (Ђорђе Васић: „Сремски Карловци у народноослободилачком рату“, рукопис, Нови Сад, 1970.). Још крајем априла 1941. је поглавник НДХ Анте Павелић издао наредбу о забрани употребе ћирилице (Народне новине бр. 11 Загреб, 25. IV. 1941.). Строгим спровођењем наредбе током маја 1941. уклоњени су сви натписи, фирме и др. писани ћирилицом, чак и посвета на фасади Карловачке гимназије: „Браћа Анђелићи српском народу“, па се убрзо то писмо могло наћи једино на споменицима на гробљу. Крајем маја 1941. су свим Србима у Сремским Карловцима конфисковани радио-апарати, тако да им је онемогућено слушање вести из савезничких земаља, пре свега Радио Лондон. Почетком јуна 1941. почела је кампања усташких функционера и чланова владе, током које су на зборовима по градовима НДХ они износили програм усташког покрета у Хрватској, који је у свом говору у Загребу 21. V 1941. најавио Павелић. Такође је крајем маја 1941. прокламован савез католичке и исламске вероисповести против „њиховог најљућег и најопаснијег непријатеља православља“ (Нови лист бр. 31. Загреб, 29. V 1941.). Председник законодавног повереништва НДХ Милован Жанић је током наведене кампање изјавио на збору у Новој Градишки: „Ово има бити земља Хрвата и никог другог и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити да начинимо ову земљу збиља хрватском и да је очистимо од Срба. То је политика ове државе и то кад извршимо извршит ћемо само оно што пише у усташким начелима“. (Хрватски народ, бр. 109, Загреб, 3. VI 1941.). У свом говору у Вуковару 8. VI 1941. Миле Будак, министар богоштовља и наставе и доглавник НДХ је рекао: „Што се тиче Срба који овде живе, то и нису Срби него дотепенци (дошљаци, прим. А.) с истока, које су као слугане довели Турци. Они су уједињени само православном црквом, а ми нисмо успјели да их асимилирамо. Међутим, нека знају да је наша лозинка: или се поклони, или се уклони“. (Нови лист, Загреб. 9. VI 1941. и Католички тједник бр. 26. Сарајево, 29. VI 1941.). Будак је овим говором већ најавио геноцид над Србима, који је касније програмски разрадио. У Карловцима се својим говорима против Срба истицао усташки логорник Иво Бојановски. Карловце су тада почели да посећују поједини функционери из Загреба и да држе састанке са локалним усташким властима. Свакако да је раније наведени предлог Вјекослава Голубовића о претварању Карловца у хрватски национални центар био на дневном реду тих састанака. У Карловцима су почели да круже гласови да ће Срби бити терани у логоре, као што су за време Првог светског рата интернирани у Арад и друге логоре у Мађарској. Међутим, већина карловачких Срба није у то веровала имајући у виду да се ничим нису замерали својим суграђанима Хрватима.
У Карловце је са посебним задатком дошао 19. VI 1941. шеф усташке полиције жупе Вуковар Јурај – Јуцо Рукавина. Те вечери и у току те ноћи похапшено је 18 карловачких грађана што је обавио усташки водник Јаша Кренајз са наредницима усташке полиције Томиславом Хорватом и Андријом Полужанским и другим карловачким усташама. Сви ухапшени су спроведени у зграду црквено-народних фондова, где су саслушавани од Јураја Рукавине, Еугена Ђурића котарског предстојника среза Сремски Карловци, Вјекослава Голубовића градског начелника и истовремено опуномоћеника главног усташког повереника за Славонију и Срем, Бојановски Ивана усташког логорника и њихових сарадника. Хапшење ове групе Карловчана извршено је по налогу Вјекослава Голубовић (Историјски архив ПК СКС Нови Сад, документ. Бр. 3032-68 и изјава усташког логорника Бојановски Ивана на његовом суђењу 1946. год.). Тада су ухапшени следећи карловачки грађани:
Аврамовић Стеван, парох Горње цркве
Божић Карапанџа Милан, виноградар
Гостојић Милан, кројач
Грбић Стеван, шумар
Јовановић Печула Илија, пензионер
Красојевић Боривој, чиновник
Матејић Борислав, економ
Матић Александар – Шаца, трговац
Манојловић Александар, трговац
Пауковић др. Богдан, адвокат
Пишћевић Миленко, професор
Поповић Тадић др. Јован, лекар
Просенц Радован, професор
Сабољевић Лазар, парох Доње цркве
Симеоновић Чокић др. Стеван, адвокат
Теодоровић Стеван, чиновник
Ћирић Стеван, председник Народне скупштине
Штрасер мр. Павле – Паја, апотекар
У току ноћи пуштен је кући др. Богдан Пауковић по кога су дошла два немачка официра, који су становали у реквирираном стану у његовој кући, а које је он замолио приликом хапшења да се заинтересују за њега ако се не врати кући пре поноћи. Др. Пауковић је био активан члан Демократске странке. Касније су пуштени кући: Стеван Теодоровић, Стеван Грбић, Илија Јовановић – Печула, прота Стеван Аврамовић, прота Лазар Сабољевић и Милан Гостојић. Међутим Милан Гостојић је већ после недељу дана на свиреп начин убијен од карловачких усташа, оба свештеника Аврамовић и Сабољевић су убрзо били протерани из Карловаца, а Илија Јовановић – Печула је после месец и по дана ухапшен и отеран у логор Јасеновац, где је убијен. Осталих 11 Карловчана, коју су задржани, одведени су у Петроварадин, где су затворени у тврђави, а одатле су сутрадан пребачени у Вуковар и затворени у згради Жупаније. Из Вуковара су пребачени у Осијек, а затим у Копривницу и тамо затворени у логор Даница.
У овој групи карловачких грађана, која је прва ухапшена од усташа и отерана у логор, налазили су се Срби прваци појединих политичких странака и други утицајни грађани, пре свега интелектуалци. Могуће да су на избор појединаца за протеривање у логор утицали и неки лични мотиви усташких функционера који су у томе одлучивали.
♦ Милан Божић Карапанџа (47 год.) био је одушевљени присталица и првак Земљорадничке странке и њен кандидат на изборима 1938. године. Тада је рањен од једног кортеша Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ) и до краја живота је носио револверски метак крај срца, који се ту зауставио. За време Првог светског рата био је добровољац у српској војсци, као комита.
♦Др. Стеван Симеоновић Чокић (52 год.) правник и политичар, истакнути стручњак за црквено право. Пре Првог светског рата био је члан Српско-хрватске коалиције, члан Хрватског сабора и делагат тог сабора у Мађарском парламенту у Пешти. Тада је био уредник „Српске мисли“, органа Српске и бавио се проучавањем спрских привилегија у Војводини, а рад о томе му је штампан у књизи Војводина II, издању историјског друштва у Новом Саду 1940. године. Исцрпан некролог му је написао др. Милан Костић, а штампан је у Зборнику Матице српске (Матица српска, Зборник за друштвене науке, бр. 36, Нови Сад, 1963. стр. 118-122).
♦ Стеван Ћирић (55 год.) познати политичар и веома утицајан члан странке Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ). Ћирић је био градоначелник Карловаца, народни посланик, министар просвете и председник Народне скупштине Краљевине Југославије.
♦ Боривој Красојевић (45 год.) чиновник, син др. Ђорђа Красојевића, вође Српске радикалне странке за Војводину. Он се није бавио политиком, али је највјероватније био жртва старе мржње праваша и франковаца против његовог оца и његове странке.
♦ Др. Јован Поповић – Тадић (45 год.) лекар. Он је као омладинац био за време Првог светског рата прогањан од аустро-угарских власти. У Карловцима је поред приватне праксе био и лекар Социјалног осигурања. Ангажовао се на друштвеном раду као председник патриотско – културног друштва „Карађорђе“. Био је покретач и уредник карловачких новина Глас народа, настојећи да допринесе бољем уређењу свог родног града и функционисању његових служби. Био је члан Народне националне странке.
♦ Борислав Матејић (60 год.) пензионисани чиновник и економ. Истакао се приликом ослобађања Карловаца 1918. године помажући српској војсци, а једно време је вршио дужност команданта града. Био је члан Самосталне демократске странке.
♦ Радован Просенц (41 год.) Словенац православне вере, професор музике у Карловачкој гимназији у којој је посебно унапредио хорско певање. Он је страдао као жртва геноцида само због своје православне вере. Јавно је осуђивао усташке поступке према Србима.
♦ Миленко Пишчевић (32 год.) професор историје Карловачке гимназије. Био је добар педагог, вредан и веома перспективан научни радник. Ради својих проучавања наше средњовековне историје одлазио је у Хиландар, а проучавао је ту грађу и у иностраним библиотекама. Био је члан Југословенске радикалне заједнице.
♦ Александар – Шаца Матић (45 год.) био је трговац и економ. Отворен је и речит, он се није плашио да говори против неправди које се чине Србима у НДХ. Његова породица води порекло од првог начелника карловачког Магистрата, трговца Јована Матића из половине XVIII века, чије су се генерације бавиле трговином.
♦ Александар Манојловић (41 год.) трговац који је у Карловцима отворио прву продавницу техничке робе. Завршио је Карловачку гимназију и био дописник Политике из Карловаца. Бавио се као аматер историјом и штампана му је књига о фрушкогорским манастирима.
♦ Мр. Павле – Паја Штрасер (52 год.) апотекар, потиче из немачке породице која се доселила из Треншчина (Судетски део Чешке) и у Карловцима отворила апотеку 1804. године. Породица Штрасер је кроз пет генерација водила апотеку и стекла у Карловцима завидан углед. Женећи се Српкињама Штрасери су се веома зближили са Србима, тако да је један део њихове породице задржао католичку веру, а други су се по мајци определили за православну веру. Паја, чија је супруга Анђа била кћи православног проте, остао је у католичкој вери, али се претежно дружио са Србима, па се код њега често окупљало српско друштво. Због тога, а можда и због зависти неких утицајних усташа, био је у немилости код усташких власти.
Ухапшени су сви сем двојице били Срби познати по добрим односима са Хрватима. Међутим, то њима није била олакшавајућа околност, јер су усташе сматрале непожељним добре односе и пријатељство између Хрвата и Срба те су се трудиле да сејањем мржње између њих ископају што дубљи јаз. Одвођење у логор прве групе виђених Срба, и њихових пријатеља, охрабрило је карловачке усташе да отворено отпочну са провођењем терора и геноцида над Србима. За извршење злочина одабран је Видовдан 28. VI 1941., а за жртву Милан Гостојић (53 год.) кројач који је ухапшен са наведеном групом Карловчана и пуштен после саслушања. Гостојић је био одушевљени присталица учења Васе Пелагића, па је учествовао и на оснивачкој скупштини друштва Пелагићеваца на Стражилову 1919. године. Групу усташа која га је те ноћи ухапсила сачињавали су Јаша Кренајз, Стипа Поповић – Вла, Крешимир Грашић, Звонко Шофер и Јаша Банић, који су изјавили да га воде на саслушање. Они су га прво претукли тако да је био сав крвав и при томе су му сломили десну руку, а затим га тако измрцвареног одвели на Дунав на место некадашњег пристаништа и тамо под командом Јаше Кренајза пуцали у њега из пушака. После извршеног злочина бацили су га у Дунав. (Музеј Срема Инв. бр. 2614/62 и Истор. архив ПК СКС бр. 3032-16 и -39.). Његов леш је Дунав избацио 12.VII 1941. на месту злочина. После овог убиства, које је веома узнемиравало Србе у Карловцима, карловачке усташе више нису презале у вршењу геноцида и терора.
Логор Даница у који су дотерани Карловчани 22.VI 1941., налазио се у селу Дрње, удаљеном 3 км од Копривнице у згради напуштене фабрике плавог камена Зорка. Логор је отворен још крајем априла 1941. као сабирни центар за Србе и Јевреје. Први логораши су били из Загреба и околине, а касније су у Копривницу стизали теретни вагони препуни похапшених људи из свих крајева НДХ. У логору је владала глад, јер логораши по неколико дана нису добијали храну, а батинање је било свакодневно. Стрељања логораша су вршена појединачно и то ноћу, тако да су поједини људи само нестајали (Милан Булајић: Усташко злочин геноцида и суђење Андрији Артуковићу 1986. год., Р. О. Рад, Београд 1988. – стр. 240). Убрзо после доласка Карловчана у логор извршена је смена управе логора и стање је постало нешто подношљивије, како је у својим белешкама навео Стеван Ћирић. У логору се налазило око 1000 затвореника, а некада и више. Из логора Даница су транспорти логораша у почетку отпремани возом за Госпић и одатле на Јадовно, а касније од августа 1941. за логор Јасеновац.
Породице Карловчана отераних у логор Даница брзо су сазнале да су они тамо и упутиле су им поштом пакете са храном. У једној дописници, која је породици др. Јована Поповића стигла од њега из Копривнице, он између осталог јавља да логорске власти не дозвољавају посете логорашима, сем са посебним одобрењем дозвољавају посете логорашима, сем са посебним одобрењем министарства из Загреба. Карловчани су остали сви заједно у логору Даница до краја јуна 1941. Тада су деветорица њих: Красојевић Боривој, Матејић Борислав, Матић Александар, Манојловић Александар, Пишчевић Миленко, Поповић Тадић др. Јован, Просенц Радован, Симеоновић Чокић др. Стеван и Ћирић Стеван, са стотинама других логораша утоварени у теретне вагоне на копривничкој станици. Ту се изгубио траг Милану Божићу Карапанџи. У логору Даница је од Карловчана остао само мр. Павле Штрасер. Сви остали су сабијени у теретним вагонима, без воде и хране, после 30 сати путовања стигли у Госпић. Приликом спровођења од госпићке станице до затвора, који се налазио у згради суда и казнионице, усташе су их обасипале потврдама и тукли кундацима. Највише су се окомили на Стевана Ћирића за кога су од спроводника транспорта сазнали да је он бивши министар. У казнионици су их угурали у једну претрпану ћелију, а одатле су касније извели Стевана Ћирића са саслушање код логорника. То је, у ствари било батинање од којег се он онесвестио, па су га у таквом стању вратили у ћелију. Сутрадан су Ћирића и још неке испребијане, који нису могли да ходају, натоварили на камион који се упутио на Велебит до концентрационог логора Јадовно. Остали Карловчани су у дворишту казнионице везани жицом по двоје за руке, а сви заједно повезани у поворку једним дугачким ланцем и тако потерани пешице преко насеља Оштре и Трновца за логор Јадовно, удаљено 26 километара од Госпића. Ћирић, који је раније стигао у логор камионом, описује да је после поноћи приспела колона од неколико стотина људи у којој су били и Карловчани. Сви су били повезани за дугачки ланац жицом која им је скоро исекла руке, страховито жедни и уморни после дугог пешачења и испребијани од успутног батинања. Логор је био усред шуме у једној плиткој овалној вртачи званој Ћаћина долац или драга чији је промер износио свега око 50 са 30 метара. У том логору су затвореници лежали на земљи под ведрим небом испод примитивних заклона од грања – сеница, које су сами начинили. Око целог логора, на уздигнутом бедему вртаче, подзиданом каменом, налазила се ограда од високих дрвених стубова са неколико редова бодљикаве жице, а иза ње шира стражарска стаза поплочана каменом. На плићем делу вртаче био је је улаз за логор са капијом, а поред њега дрвене бараке за стражаре и усташку управу логора. У средини логора је током целе ноћи горела ватра да би осветљавала логор и омогућавала стражарима да пазе на логораше. Сутрадан по доласку у логор Карловчани су себи начинили сеницу од грања, као што су то урадиле и друге групе логораша. Сеница их је дању штитила од од јаког сунца, али није ноћу од хладноће, која је била велика на надморској висини од око 1200 метара, на којој се налазио на Велебиту логор Јадовно. Као храну логораши су добијали једном дневно топлу воду са нешто брашна у њој. Она им је сипана у мале дрвене валове, сличне онима за храњење живине, уз то нису добијали никакав прибор за јело. То је био начин не само изгладњивања, него и понижавања логораша. Млађи и јачи људи међу логорашима су одвођени из логора да под стражом секу дрва у шуми, а старији су терани да сакупљају камење и голим рукама изравњавају терен по логору. Убрзо су се двојица Карловчана разболела: професор Миленко Пишчевић, који је био хром и страшно намучен пешачењем од Госпића до Јадовна и Александар Манојловић, који је био лечен од плућне туберкулозе, која се, вероватно, у тим условима активирала. Усташки стражари су имали обичај да оне логораше који би упадљиво онемоћали изводе из логора „у болницу“. Одведени логораши се више никад нису враћали у логор јер су их усташе бацале у оближње јаме. Тако су из логора одвучени од стране усташа, по усменом исказу Стевана Ћирића, тешко болесни и немоћни Пишчевић и Манојловић и више никаквог трага о њима нема.
О збивањима у логору Јадовно постоје сведочења једног логораша који је побегао приликом сече дрва и једног који је, иако рањен, успео да побегне приликом једног од масовних ликвидирања логораша, које је описао у својој изјави. Њихови описи логора се слажу са оним који је дао Ћирић. Ликвидирања Срба на Јадовном почела су одмах после проглашења НДХ, када је и формиран логор, што указује да је Јадовно одређено од стране усташких вођа из тог краја још пре њиховог доласка на власт, за губилиште Срба, Јевреја и свих других непожељних. На успостављању логора Јадовно и у његовом функционисању ангажовале су се усташке вође: Еуген Кватерник, Мијо Бабић, Јурај – Јуцо Рукавина, Јурица Фрковић, Стјепан Рубинић, Славко Пудић и Руде Риц (Дане Павлица: Пакао на Велебиту, Политика 10. V 1989.). Они су одабрали Јадовно јер у том тешко приступачном делу Велебита, који је под шумом, има много крашких јама, провалија, пећина и понора који су у вези са сливом реке понорнице Јадове, па се бацањем побијених и живих људи у њих трагови масовних злочина тешко могу открити. Недалеко од логора налазиле су се две дубоке јаме: Шаранова јама и јама на Гргином брегу. Усташе су групе логораша, повезаних међусобно жицама, одводили из логора Јадовно до јама и провалија и тамо их над њима убијали. У току лета су и по два пута дневно из Госпића пристизали транспорти од више стотина људи на Јадовно. Пошто је логор био недовољан за прихватање тако великог прилива затвореника, усташе су биле стално у журби око ликвидирања логораша да би направили места за нове. Њима је уобичајени начин убијања жртава маљем или хладним оружјем изнад отвора јама био спор за брза масовна ликвидирања великих група па су жртве „косили“ митраљезима не само крај наведених јама, него и поред других провалија у које су их потом бацали. Постоје чињенице које указују да су многи транспорти који су одвођени пут Јадовна убијани без претходних смештања у логор, а пре свега транспорти жене и деце који су ноћу камионима одвођени из Госпића, а никада нису приспели у логор.
Логораш који је успео да се спасе приликом ликвидирања његове групе, Серђо Пољак, Србин из Шубуљина (Трибањ) код Карлобага, ухапшен је од усташа изјутра 22. VI 1941, са групом Срба мештана. Они су сви повезани по двоје жицом и отерани преко Велебита у Јадовно где су у току ноћи стигли у логор. У изјави коју је дао он наводи да су у логору Јадовно затекли преко хиљаду људи збијених на скученом простору са мноштвом колибица од сувог грања. Сваког дана у логор је пристизало из Госпића мноштво ухапшених људи па је требало ослобађати простор за пријем нових заточеника. Усташе су то постизале одвођењем сваког јутра већих група логораша „на рад“ са кога се они више нису враћали. После недељу дана Серђо је изјутра са својим мештанима повезан жицом и укључен у велику групу која је изведена из логора „на рад“. Све је то вршено у журби и он је успео да приликом везивања жицом подметне десну руку на којој је раније несрећним случајем изгубио шаку. После једног сата хода одвели су их на врх брежуљка и ту су велику групу изделили на мање групе по 50 људи. Серђо је са првом групом изведен на један плато иза којег се налазила крашка провалија. Када су заштектала четири митраљеза и људи почели да падају као снопље, он се брзо ослободио жице, потрчао до ивице платоа и скочио у провалију. Није дуго падао, него се задржао на гомили заглављених лешева са којих је, иако рањен у лијеву руку, успео да пређе на једно избочење на стени и да се ту приљуби уз зид провалије. Усташе су изнад њега убијали из шмајсера преостале и гурали их ногама у провалију са платоа. То се понављало са осталим групама све до мрака. Серђо је тада, кад су се сви разишли, успео да се извуче из провалије и спасе. (Павле М. Бабац: Велебитско Подгорје 1941.-1945., Београд 1963/83, стр. 22-27).
Бекства из логора Јадовно није било, сем у три позната случаја, иако су групе логораша коришћене ван логора за сечу дрва и доношење воде. Разлог томе био је велики број стражара који су на њих пазили, али и то што су логорашима објавили да ће им у случају бекства побити целу породицу. У та три случаја бекства сви бегунци су били Срби Личани из оближњих села, младићи који су коришћени за сечу дрва, а бекства су извршена крајем јуна 1941. Мане Чанак је побегао тако да његово бекство није ни примећено, а за Бранком Цетином и Савом Зироја су усташе пуцале и организовале безуспешну потеру те расписали уцену за њих. Ипак је та усташка потера стигла до њихових кућа и породица пре њих. Сва тројица су се прикључили устаницима, а њихове приче о страхотама логора Јадовно и масовном убијању логораша над јамама и провалијама допринеле су да се људи више нису без отпора предавали усташама. („Бекство међу живе; сведочанство о логору Јадовно“ разговор са Бранком Цетином, Политика 5. IX 1967. и „Једини живи сведок пакла Јадовна“ Илустрована Политика бр. 1646, 22. V 1990.). У својим изјавама Серђо Пољак и Бранко Цетина опширно износе сву страхоту режима којем су заточеници логора Јадовно били подвргнути. Њима није била преостала ниједна друга могућност да се избаве из логора сем бекства. Међутим, у свом запису – некрологу из 1946. године, који је касније штампан, др. Милан Костић наводи да су из логора Јадовно пуштани логораши Хрвати и Словенци са „црвеним цедуљама“ и добијали решења о ослобођењу из логора (Др. Милан Костић: Усташки логор на Јадовном – Др. Стеван Симеоновић Чокић, Матица српска, Зборник за друштвене науке бр. 36, Нови Сад 1963, стр. 121).
Стеван Ћирић, који је према расположивим подацима једини Србин који је пуштен из логора Јадовно, у својим белешкама о томе износи да је једног дана из сенице у којој је био са Карловчанима премештен у „хрватску сеницу“ и да му је саопштено да ће сутра бити упућен у Госпић. Иако у белешкама не наводи датум свог изласка из логора Јадовно, он је усмено дао податак да је то било 17. VII 1941. Записао је да је приликом његовог напуштања Јадовна у логору остало око 700-750 затвореника Срба, међу којима и 6 Карловчана, затим око 30-40 Јевреја и исто толико Хрвата и осталих. Из Госпића га је један усташки официр спровео аутом у Загреб, а из Загреба после опоравка у болници Св. Духа један немачки официр, који је специјално послат по њега, одвео га у Београд. Ћирић је записао да су за његово ослобађање заслужни „неки фактори који стоје изнад НДХ“, не наводећи их, али да верује да је томе допринело то што је он био функционер Интерпарламентарне уније. Католички надбискуп Алојзије Степинац је на суђењу 1946. године у својој одбрани навео да је „лично интервенисао код поглавника како би се постигло ослобађање из концентрационог логора господина Стевана Ћирића, бившег југословенског министра, брата „православног“ бискупа“. (Владимир Дедијер: „Ватикан и Јасеновац“, Р. О. Рад, Београд 1987, стр. 737). Познаваоци тих догађаја сматрали су да су за Ћирићево спасење били пресудни његови добри односи са појединим дипломатским представницима у нашој земљи који су постали веома утицајни и заузели се за његово ослобођење из логора. У тој акцији је учествовао и Ћирићев секретар, Карловчанин који је живео у Београду, а том приликом је из госпићке казнионице спасен и секретаров зет професор Мирослав Јерков, од кога су добијени подаци о судбини осталих Карловчана из логора Јадовно. Те податке, не именујући професора Јеркова, износи др. Стевану Симеоновићу Чокићу, писаном 1946. године (Матица српска, Зборник за друштвене науке бр. 36, Нови Сад, 1963., стр. 122). Професор Јерков је ухапшен од усташа у Загребу крајем јуна 1941. са групом ратних заробљеника када су се враћали из заробљеничког логора из Немачке, одакле су пуштени као држављани НДХ. Све Србе из те групе усташе су отерале у логор Јастребарско, а затим у Госпић у казнионицу, одакле им је предстојало упућивање у логор Јадовно. Ту у Госпићу је Јерков био затворен са јединим инжењером Словенцем, који је пуштен из логора Јадовно и чекао да буде враћен у Загреб. Тај Словенац се добро сећао др. Стевана Симеоновића Чокића са којим је више пута разговарао у логору. Он је Јеркову испричао да су сви Срби, око 600 њих, а са њима и Карловчани, одведени 25. VII 1941. изјутра из логора Јадовно и да се више нису вратили. Сутрадан је дознао од једног усташког стражара да су сви Срби побијени негде на Велебиту, а код другог усташе је препознао Чокићеву табакеру. Тако су негде у околини логора Јадовно, можда у Шарановој јами или некој другој провалији завршили заједно др. Стеван Симеоновић Чокић, др. Јован Поповић – Тадић, Боривој Красојевић, Александар Матић, Борислав Матејић и Радован Просенц, а пре њих Александар Манојловић и Миленко Пишчевић.
И док су на Јадовном у логор смрти свакодневно из Госпића допремани транспорти Срба повезаних жицом и ланцима, министар богоштовља и наставе, доглавник НДХ Миле Будак је изабрао баш Госпић да у њему 22. VII 1941. јавно изложи усташки програм геноцида над Србима. У том програму он је изнео три начина за искорењивање Срба: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку веру и тако претопити у Хрвате“ (Хрватски народ бр. 166, Загреб, 30. VII 1941). Над Карловчанима је на Јадовну извршен геноцид на први начин по Будаку, три дана након његовог говора у Госпићу.
Истом свирепошћу усташе су на Јадовну вршиле и геноцид над Јеврејима. Тако су на Јадовну побијени сви јеврејски омладинци из Загреба између 18 и 23 године старости који су покупљени 30. V 1941. ради наводног упућивања на радну акцију. (Билтен Удружења Јевреја из бивше Југославије у Израелу, Тев Авив, год. 41. бр. 1/1994, стр. 25).
Породице страдалих Карловчана још нису знале где су они одведени из Копривнице, нити да су побијени, па су ангажовали адвокате, писали молбе за њихово ослобођење из логора и покушавали да их сами пронађу у логорима Јастребарско, Стара Градишка и Јасеновац, што се могло трагично завршити. Кад је апотекар мр. Павле Штрасер после 6 недеља боравка у копривничком логору Даница пуштен кући, физички веома оронуо и депресиван, од њега су чули да су остали Карловчани, сем Милана Божића, отпремљени возом за Госпић. Такође су чули да у логору Даница нису примили ниједан пакет са храном које су им породице слале. За Милана Божића Карапанџу Штрасер је касније причао да је пркосно изазивао усташе, сматрајући да је боље да га одмах убију, него да то учине после мучења по логорима. То се према Штрасеру и десило приликом појединачних ликвидирања које су вршиле усташе. Штрасер је још у логору донео одлуку да са своја два сина пређе из католичке у православну веру, што је остварио одмах после завршетка рата.
Крајем августа 1941. се сазнало да се Стеван Ћирић налази у Београду код својих рођака. Његове прве изјаве да је за собом оставио у логору Јадовно све Карловачке живе, оставиле су још мало наде њиховим породицама. Покушај да се о њима нешто више сазна преко Међународног комитета Црвеног крста био је безуспешан. Истина о страхотама усташких логора се полако ширила и нада да су Карловчани преживели логор Јадовно се постепено гасила.
Логор Јадовно је престао да функционише у августу 1941. Постоји више претпоставки о разлогу затварања те фабрике смрти која је веома ефикасно функционисала на спровођењу усташког плана геноцида над Србима и Јеврејима. По једној верзији логор Јадовно је функционисао од 24. августа 1941., када су Италијани ушли у Госпић и забранили даље одвођење затвореника на Јадовно. Према изјави Драга Свјетличића, већ одређени транспорт логораша за Јадовно, у коме се он налазио, добио је друго одредиште и 24. VIII 1941., упућен је у логор Јасеновац, одакле је успео да побегне. (Атанасије Јевтић: Од Косова до Јадовна, ГРО Просвета, Београд 1984., стр. 38). Друго објашњење за престанак рада логора износи др. Јаков Блажевић у преписци са аутором у своме писму од 12. XII 1989. извештавајући „о намјераваној акцији ослобађања сужања Јадовног“. Ту акцију је наводно он „лично припремао као тадашњи руководилац КПХ и КПЈ“ и пише: „Имали смо везу са људима око логора и за ликвидацију страже логора доста снага. Међутим, неко је издао (подвукао Ј. Блажевић) пред саму акцију и усташе покосише митраљезима и пушкама све логораше. Сјећам се добро те ноћи, пуцања цијеле ноћи на Јадовном, јер просторно нисмо били далеко. Били су ми то и нама свима жалосни дани.“ Блажевић није навео датум тог догађаја, нити шта је било са лешевима око хиљаду логораша који су тада побијени у самом логору. Да ли су их покопале усташе, или су их тако побијене оставили да леже у логору у журби да се што пре извуку из шуме у којој је било много наоружаних побуњених Срба? Да ли су их покопали ти побуњеници које је тада КПХ организовала у партизанске јединице? Или су их покопали Италијани после 24. VIII 1941. када су преузели те области од усташа; За ово последње говоре фотографије масе побијених људи које су снимили припадници италијанске војске наводно на Јадовном, а које су доспеле 1941. до избеглица у Београду. Међутим, такве фотографије су могле да се начине 1941. и следећих година на многим местима у НДХ.
Пошто је о Јадовну релативно мало писано, а комплекс Јадовна остао недовољно истражен, овде ће бити изнето стање логора какво је затечено после рата и резултати истраживања која је, на основу заједничке молбе породица жртава логора Јадовно извршила комисија Владе НР Хрватске на месту логора и његове најближе околине. Логор на Јадовну је 1947. године још одговарао опису преживелих логораша и око њега је била већим делом очувана ограда од стубова са бодљикавом жицом. У средини логора су се налазиле две овеће хумке зарасле у коров и шибље, а из њих су понегде вирили остаци одеће или обуће. По логору и на стази око њега видело се много разасутих чаура од испаљених метака и више дрвених валова. Недалеко од логора, око стабла једне букве била је наслагана гомила разних шешира и капа, а мало даље око другог дрвета гомила разноврсних судова и порција. Прилаз Шарановој јами која се налази у шуми, било је тешко пронаћи јер је зарастао у шибље и папрат. Неки мештани из села Јадовна су тврдили да су у логору под хумкама и око њега покопани посмртни остаци последње групе логораша који су се затекли у логору приликом његове ликвидације (Сербиа и коментари, књига II за 1990/91., Зборник Задужбине Милоша Црњанског, Београд, БИГЗ 1991; Коста Поповић: Прве жртве погрома, стр. 355-366). После тог болног сазнања о запуштености места где на Јадовну леже посмртни остаци жртава, породице страдалих Карловчана су више пута подносиле заједничке молбе Српском културном друштву „Просвјета“ у Загребу и Савезу бораца НОР Хрватске да покрену и организују акцију за ексхумацију жртава на Јадовну, њихово достојно сахрањивање и подизање заједничког споменика. Пошто су те молбе остале без резултата, породица др. Јована Поповића је на десетогодишњицу њиховог страдања 25. VII 1951. сама организовала помен и поставила крст са одговарајућим обележјем на месту логора Јадовно. Ту је опело свим страдалима одржао прота Душан Арамбашић, тада једини православни свештеник у доњој Лици и архијерејски намесник коме су усташе 1941. године убили три ћерке, супругу учитељицу и њену мајку. На металној плочи причвршћеној за дрвени крст, поред података о др. Јовану Поповићу, угравирано је да су ту страдале хиљаде невиних жртава и жеља да се „никада не угаси успомена на све њих“.
Упорно настојећи да се издејствује ексхумација, сахрана на гробљу у Госпићу и подизање заједничког споменика жртвама логора Јадовно, супруга др. Јована Поповића је преко огласа у Политици 9. IX 1951. позвала породице жртава страдалих на Јадовну да јој се придуже у тој акцији. Заједничка молба је упућена влади НР Хрватске 25. X 1951. са наведеним жељама и описом запуштеног стања у коме се налази бивши логор на коме су хумке, као и тежак приступ неограђеној Шарановој јами. Од председништва владе НРХ стигао је допис преко НО општине Сремски Карловци на име Олге удове др. Јована Поповића, од 24. VI 1952. под бр. 6638 – 1952 потписан од главног тајника владе Хрватске Д. Диминића, са обавештењем да је посебно формирана комисија 8. III 1952. испитала стање гробова жртава фашистичког терора погубљених на Јадовну, могућност ексхумације жртава и њихове сахране у заједничку гробницу. Комисија је утврдила да се на пола метра испод површине земље налазе лешеви који су наслагани један на другом и да има више јама у којима су жртве у гомилама закопаване. Лешеви у горњим слојевима су у стању распадања, од средине јама па наниже тек у почетном стању распадања, а дубље као конзервисани, због тога што је на врху шуме Јадовно и лети хладно, зими велики снег, а сама земља више иловача... Комисија сматра да је „уопће немогуће и замислити било ма какав пренос лешева“ из хигијенских разлога и због техничких услова, који би захтевали „прављење једне огромне заједничке гробнице и пренос лешева у плехнатим сандуцима“. На крају дописа тајништва Владе НР Хрватске наводи се: „Обзиром на горње Предсједништво Владе НР Хрватске одлучило је да се за сада не врши ексхумација лешева, већ да се постојећа гробља уреде, ограде и да се постави спомен плоча на гробу, који је најближи месту на којем се налазио логор. Осим тога, закључено је, да се јама у коју су жртве бацане огради и да се над њом постави спомен плоча. Извршење горњега повјерено је Главном Одбору Савеза бораца Народно ослободилачког рата Хрватске, који ће ускоро почети с радовима. Радови морају бити готови до конца љета. Другарица Поповић бит ће правовремено обавијештена о довршењу“. Међутим, у току следећих година обећани радови нису вршени, нити је стизало о томе неко обавештење. Једини догађај који се десио у вези са Јадовном јесте то да је 1958. године неко уклонио крст са металном плочом са места бившег логора. Ближила се већ 1961. година и двадесет година од њиховог страдања. После уклањања крста са Јадовна било је јасно да се постављање неког трајнијег обележја на Јадовну може остварити једино у сарадњи са Савезом бораца НОР, под чијим покровитељством је планирано обележавање двадесете годишњице страдања у логору Јадовно и подизање споменика жртвама фашизма у Госпићу. Тада су чланови породица Карловчана страдалих на Јадовну, уз сагласност и у име Савеза бораца НОР из Сремских Карловаца, сами из својих средстава дали да се излије бронзана спомен – плоча са именима страдалих Карловчана, која је пренета у Госпић и постављена на Јадовну. На спомен плочи су се налазила имена деветорице Карловчана страдалих на Јадовну, укључујући и Милана Божића, страдалог на путу за Јадовно.
Обележавање страдања жртава на Јадовну спојено је са двадесетом годишњицом устанка и револуције у организацији Савеза бораца НОР и одржана је 27. VII 1961. у Госпићу. При томе је доминирала прослава устанка и револуције. То је утицало и на обележавање споменика страдалим жртвама терора и геноцида. На Јасиковцу крај госпићког гробља откривен је споменик са скулптуром Личанке, мајке која оплакује жртве, посвећен жртвама фашистичког терора из Лике и других крајева побијених од усташа на Јадовну. На плочи испод споменика је наведено да је „њихово страдање допринело победи револуције, братству и јединству под руководством Комунистичке партије“. У говорима политичара је истицано да је крвљу жртава Јадовна и других стратишта „цементирано братство и јединство наших народа“. Из логора на Јадовном уклоњене су хумке, а поред логора је дрвеном оградом ограђено једно од места на коме су покопане жртве. На скромном споменику крај логора, уз податак да је ту био злогласни концентрациони логор Јадовно, напис се завршавао са: „Нека је слава палим борцима“. Тако су жртве геноцида на Јадовном проглашене за пале борце. Једним стубићем обележен је прилаз Шарановој јами која је ограђена зидом на коме је постављена спомен плоча Карловчанима, а на самој стени спомен плоча жртвама из Грубишног поља и спомен једном страдалнику из Оточца.
Приликом обиласка Јадовна 1967. на њему је затечено све запуштено: дивље раслиње је прекрило места на којима су око логора покопане жртве, а дрвена ограда је иструлила и пала. Пут који је 1961. био посут туцаником испрале су кише те је био неупотребљив за аутомобилски саобраћај. Очигледно да се нико није бринуо за одржавање тог комплекса. Уследиле су молбе за интервенцију СКД „Просвјети“ у Загребу и Удружењу бораца НОР у Госпићу. Председница Савеза удружења бораца НОР у Госпићу Десанка Почуча одговорила је у писму (бр. 223/70) 27. IV 1970. да је таква жалосна ситуација њима позната, али да је Јадовно и цео терен око њега под заштитом државе уписан код Регионалног завода за заштиту споменика у Загребу (под ред. бројем 328, као категорија 2) и да су они већ ургирали код завода за сређивање комплекса Јадовно. Она је саветовала да се породице жртава из Карловаца обрате такође са молбом тој установи, што је и учињено. Сем тога, она је у свом писму навела да је Савез бораца ангажовао спелеологе из Загреба који су се спустили у Шаранову јаму и јаму на Гргином брегу и том приликом су констатовали да је ту од усташа убијено око 35000 људи. Међутим, на основу података о свакодневном пристизању више стотина ухапшеника у Госпић, о терању великих поворки затвореника из Госпића пут Јадовна и изјава ретких преживелих логораша о масовним ликвидацијама, јасно је да је само део жртава бачен у Шаранову јаму и јаму на Гргином брегу. За брзе масовне ликвидације и уклањање жртава, узани улазни отвори јама нису били довољни усташама, па су ликвидације вршили и крај других провалија и јаруга у широј области Јадовна и околини. Питање је да ли ће икада бити предузета детаљна истраживања ради откривања тих масовних гробница расутих по Велебиту.
Запуштено стање на Јадовну затечено је и 25. VII 1971. на тридесету годишњицу страдања жртава геноцида и терора. Регионални завод за заштиту споменика из Загреба није одговарао на молбе и представке, иако је у ту акцију био укључен и Савез јеврејских општина Југославије у Београду. На Јадовну је 1983. године крај Шаранове јаме постављена још једна спомен плоча посвећена „Архијерејима, свештеницима и вјерницима Српске православне цркве пострадалим на Велебирту у јамама Јадовна 1941. године“, са именима митрополита Петра Зимоњића, епископа Саве Трлајића и четрдесет девет свештеника. Тада је одржано и опело крај Шаранове јаме. Најзад је Општински одбор Удружења бораца НОР из Госпића својим писмом (бр. 47) од 30. IV 1989. известио да су отпочели радови на уређењу Јадовна. Вероватно да је на предузимање тих радова утицало приближавање педесете годишњице трагичних догађаја који су се на Јадовну десили 1941. године. Даљи подаци о Јадовну нису стизали, ни одговори на писма заинтересованих породица карловачких жртава. Уместо обележавања педесете годишњице страдања жртава на Јадовну, страдала је 1991. године постојећа државна заједница. Прве информације о Јадовну под новом државом, републиком Хрватском, стигле су 1994. године преко Билтена Савеза јеврејских општина Југославије. У овом јеврејском прегледу информацију је објавио Координациони одбор јеврејских општина Хрватске, који извјештава да је упутио председнику Републике Хрватске, председницима оба сабора и председнику Владе Хрватске писма следећег садржаја: “Упозорили смо да су демолирана спомен обележја на месту некадашњег концентрационог логора Јадовно и другим поприштима усташких масовних злочина над припадницима наше и других националности. Протествовали смо и због учесталих искривљавања историјских чињеница путем рехабилитације злочиначке НДХ и одавањем разноврсних почасти неким њеним протагонистима који су утврђени ратни злочинци“. На то писмо није било одговора, па Координациони одбор упозорава „да се у Хрватском јавном животу множе појаве које изазивају нашу забринутост и негодовање: у листовима се распирују национална нетрпељивост и мржња и директно се вређају јеврејски народ и други народи“ ... (Билтен Савеза јеврејских општина Југославије – Јеврејски преглед, година II, број 9, септембар 1994, стр. 10). Тако је историја почела да се понавља.
Др Коста Поповић
СIР – Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад
940.53/.54:341.485 (497.113 Sremski Karlovci) „1941/1944“
940.540.56 (497.113 Sremski Karlovci=861) „1941/1944“
СПОМЕНИЦА грађанима Сремских Карловаца жртвама немачке агресије и усташког терора и геноцида од 1941- до 1944. године / уредник Коста Поповић. – Сремски Карловци : Издавачки фонд Св. Максима Епархије сремске, 1997 (Сремски Карловци : Српска манастирска штампарија). – 250 стр.; 24 см.
Додајте коментар: