Пејзажи обиљежени траумом

Ова нова фотографска књига изнимне је љепоте, а о страшној теми. Умјетница Сандра Витаљић (предаје Теорију фотографије на Академији драмске умјетности у Загребу; докторирала је на гласовитој прашкој Филмској академији, награђена је двјема проминентним стипендијама у САД-у…) снимила је наша ратна стратишта да прикаже како данас изгледају и што се с њима догодило. Обишла је, прије свега, она мање позната, о којима само понекад чујемо у новинама или их неки идеалист – попут покојног Анте Земљара – жели истргнути из политички наметнутог заборава.

Највеће такво “заборављено” мјесто у књизи су логори Слана и Метајна на Пагу, гдје су у само два мјесеца 1941. усташе убили између 15 и 18 тисућа Срба и Жидова. Данас је то необиљежено, пусто мјесто, камењар на којем је сунце одавно избрисало све. Друга не-мјеста су, пак, гласовита: Јасеновац, Дотршчина (која је данас девастирана, иако је ондје убијено замало пола загребачке интелектуалне елите, од Отокара Кершованија до Аугуста Цесарца)… Ништа страшнија а далеко од очију је фојба Голубинчина крај Ракља у Истри. У њу су, штуро нас обавјештава умјетница, партизани бацили више од 2.000 њемачких ратних заробљеника – “по неким изворима”, јер фојбе не спадају у стратишта о којима се жели чути. Није се, донедавно, жељело чути ни за Голи оток.

Док је Загреб спавао…

У књизи се Други свјетски рат претапа с ратом и сумарним егзекуцијама деведесетих. Кад је све опет кренуло испочетка, само у ауторичиној генерацији: Пакрачка Пољана, Бучје, Сисак, Овчара…

Средишње мјесто у књизи заузима Адолфовац, чију је снимку ауторица поновила и на овитку. И на Медведници су, у међувремену, све прекрили “ружмарин, сњегови и шаш”: грмље, сухо лишће, напуштеност на мјесту некадашње планинарске куће, појма недјељних излета за Загрепчане. Данас, мјесто инфамног: овамо су, док је Загреб спавао, доведене и убијене Марија Зец и њезина дванаестогодишња дјевојчица Александра. Сандра Витаљић је прецизна: било је то 27. просинца 1991. око 23 сата. Претходно им је пред очима убијен отац, у кући на Трешњевци. С малом Александром, поновило се слање у смрт мале глумице Лее Деутсцх: смрт је оба пута мајстор из Загреба. Екипа егзекутора имала је базу на Велесајму. Ауторица их наводи поименце, међу њима је била и једна жена.

С друге стране, љепше не би могле бити храстове шуме на стрминама око Блеибурга, сисачки спрудови у магли, јасеновачки парк Богдана Богдановића, валовите оранице код Ловаса, романтична плоха рибњака у Пакрачкој Пољани. Лијепа наша страшна домовина. “Проблем” с овом књигом је што је Сандра Витаљић врхунска фотографкиња, а крај слика онда читамо реченице попут: “У више наврата, чувари рибњака су у зору налазили лешеве које је вода избацила”; “На мјесном гробљу налазила се масовна гробница из које је ексхумирано 68 жртава”; “Касније су багерима ископали рупе уз обалу и затрпали све побијене…”

Далека утјеха жртвама

“Пејзажи на фотографијама обиљежени су траумом”, вели ауторица у кратком поговору, и завршава осјећајем живота једне генерације (које, заправо, већ по реду?): “Неплодна тла односи се на немоћ да се суочимо с духовима прошлости и кренемо даље, него се стално вртимо у кругу међусобне мржње и оптуживања.”

Теоретичарка Светлана Слапшак у предговору је нескривено одушевљена: “Ове фотографије нису само горко опомињање, већ јасно контекстуализирано политичко дјеловање.” Блиске су јој филму “Схоах” Цлаудеа Ланзманна, у којем такођер нема слика мртвих тијела, премда говори о највећим нацистичким стратиштима. Снимке Сандре Витаљић тумачи као опћи културни чин, “путоказе за архиве, теренско истраживање, опипљив академски рад и, затим, за ултимативну грађанску храброст”. Штовише, оцјењује “Неплодна тла” као “еуропски јасан културни улаз у истраживање одговорности, што је једини начин да се преживи будућност, али и једина мјера за уређивања садашњости”. Дакако, Светлана Слапшак је и скептична: “Сандра Витаљић дефинитивно тражи превише.” Не само с обзиром на нас, него и у погледу “еуропскога културног лицемјерја”. Мисли да би се оно итекако могло побринути “да њено дјело буде проматрано искључиво умјетнички“.

Пред нама је, дакле, и политичка и умјетничка књига. У “Бијелој серији” Еикон студио ове је године издао и књиге сувремених хрватских фотографа Хассана Абделгханија, Ђанија Целије и Јелене Вукотић. “Неплодна тла” за препоручити су свакоме тко пази да у кућној библиотеци има важне књиге. И за школске библиотеке је ова књига, за (још) невину дјецу: јер, овако брижно снимана и издана, дјелује као нека далека утјеха жртвама.

 

Пише: Ненад Поповић

 

Извор: НОВОССТИ