Опело после 60 лета

Док на питање: “Каине, гдје ти је брат?”, не чујемо одговор: “Ено га у Словенији”, нећемо имати будућности

Митрополит Амфилохије, владика Јоаникије, Чедо Вукмановић и Матија Бећковић

ОСВАНУО је сунчани 16. јун 2005. Из Подгорице је авионом у Љубљану стигло близу двије стотине људи. Немали број њих је дошао својим колима, аутобусима, возовима. У свечаним одијелима, озбиљни и тужни, али срећни што ће присуствовати првом опијелу оних за чије се гробнице није знало шест деценија, стигли су у Камничку Бистрицу. Без иједног барјака, труба, без таламбаса и осветничких поклича.

- Срећна сам, иако је туге, одавно наслагане, много. Доживјела сам да, ето, свом оцу запалим свијећу на мјесту гдје почивају његове кости. И сви други то овдје данас чине, више не кришом и са страхом. Туга ће остати због онога што је овдје и другдје широм Словеније учинила братска рука.

Марија Филиповић, Которанка, која је имала само годину дана када јој је убијен отац, тихо јеца над металним крстом, изнад постоља на којему пише “уморенима насилном смрћу” које су подигли Словенци, на ледини гдје су (изнад и испод цесте) партизани у другој половини маја 1945. побили око 3.500 људи.

Око металног крста родбина и пријатељи страдалих, углавном из Црне Горе. Многобројне екипе новинарске, они који су пристигли да опишу “четничку освету” и други који су дошли да објективно информишу о ономе што се заиста догађа подно Камничких Алпа. Тачно у 11 часова митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије са свештенством почиње опело. Након шездесет љета откако је камничком долином текла крв, братска. Ту су и свештеници католичке цркве, бивши београдски надбискуп Франце Перко, Словенац, представници општине Камник. Уз црквено појање, примјерено том чину, читају се имена страдалника до којих се до тада дошло.

Јован Маркуш, бивши предсједник општине Цетиње, донио је и положио на обиљежје пострадалима, камен из Цетињског манастира тробојку из Орашца, са споменика Карађорђу. Међу гостима су и предсједници Народне странке Предраг Поповић и Српске народне странке Андрија Мандић.

Душан Никлановић, челни човјек будванског Удружења, потиштен, уморног лица, али срећан.

- Рекао сам прије неки мјесец: Еј, да је да се ово догоди па да мирно умрем. Догодило се, сада сам миран, очишћен, лак као перце, иако је толико терета на мојим леђима. Кости наше браће су, најзад, опојане.

Стојанка Стојановић је први пут овдје. Слушала је о овом страшном мјесту само од своје мајке, којој су убијени отац и четворо браће. Она се некако вратила у Црну Гору. Узбуђена је, али задовољна што се знају коначно гробови дједа и ујака.

Након опијела Душан Никлановић прозива преживјеле из камничке долине. Подигнуто је шеснаест руку. Тада момчићи, сада старци упиру прст у шуму гдје су провели неко вријеме прије него што ће борци Треће црногорске пролетерске дивизије, осути паљбу. Гајо Тупањанин из Никшића, којему је 78 година, стигао је на мјесто гдје се тог маја 1945. нашао као момчић.

ОНИ СУ НА ИСТИНИ А МИ НА ЛАЖИ

- Све док се истина не открије, говорићемо за наше претке, који су овдје пострадали, да су они на истини, а ми на лажи, казао је, између осталог, на јунском парастосу у камничкој долини, епископ будимљанско-никшићки, господин Јоаникије.
- Ако Бог да, сва ће се имена пописати и наћи у нашим књигама, а остало ће се лако додати. Али све док се муке не попишу, до тада смо ми на лажи. Нека Бог благослови све оне који су се око овог светог дјела потрудили и нека укријепи руке њихове.

- Већ двије деценије нијесам ни до обале Црне Горе стизао, а камоли гдје друго. Овдје сам пак морао доћи. Вјерујем да ми је ово последњи пут тихо је казао Тупањанин.

- Сјећам се да су сви убијени за три дана прича старац Петар Видич, мјештанин који живи у близини и добро се сјећа масакра.

Андреј Хорвич, такође мјештанин, био је мали када је овдје текла крв. Парастос је каже људски чин, захвалан је учесницима што је све протекло мирно. И достојанствено.

- Знао сам да ће све овако протећи јер познајем Никлановиће, доктора Вукмановића... То сам прије скупа и рекао пријатељима од којих су неки вртјели главом. Видјећемо се опет на овом мјесту - рекао је Данијел Пирнат, виши полицијскли инспектор из Љубљане.

“Браћо и сестре, наша света црква је прије двије године прибројала лику светих Свештеномученика митрополита црногорско-приморског Јоаникија и са њиме пострадале свештеномученике и мученике и њихов дан је у календару уписан за 17. јуни. Митрополит Јоаникије са осамдесет најбољих свештеника Митрополије црногорско-приморске, са официрима, са професорима, учитељима, школским надзорницима, многобројним службеницима, кренуо је на пут без повратка. Око 25.000 је кренуло из Црне Горе, на тај пут и око 20.000 њих је на њему остало, да би најмање 18.000 на челу са свештеницима и другим отменим људима Црне Горе оставили своје кости расијане по овој благословеној земљи Словенији.

... Један добар дио њих је овдје и на другим мјестима од Зиданог Моста до Кочевског рога, Похорја, погребено без суда и пресуде, без опијела. И ево послије шездесет година, њихова родбина, њихови синови, њихова дјеца, њихови потомци, дошли смо овдје на ово свето мјесто да им одржимо помен на њиховим гробовима, да се помолимо Богу за покој свију њих”, казао је митрополит Амфилохије, подсјећајући да је заједно с њима овдје и много других, Словенаца и Хрвата, побијено. - Сматра се да их је најмање 250.000 до 300.000 који су побијени у једном од најстрашнијих злочина који се догодио послије свршетка Другог свјетског рата.

... Користим ову прилику, да одмах на почетку заблагодарим Влади Словеније, Скупштини општине Камник и њеним челницима који су нас прихватили с љубављу и са разумијевањем и који су овдје, и не само овдје него и на још 400 мјеста заједничких гробница поставили крстове и знамења. Заједничко знамење голготско поставили смо јуче на Кочевском рогу и на Зиданом Мосту, а ево данас овдје у Камничим Бистрицама да се Богу помолимо. Сада ћемо одржати парастос и поменути њихова имена.”

Говорио је тога дана још један православни свештеник. Парох љубљански, протојереј Перан Бошковић, обраћајући се учесницима парастоса, између осталог је рекао:

- Све док на питање: “Каине, гдје ти је брат?”, овај не одговори: “Ено га у Камничким Бистрицама, у Словенији”, за нас као народ неће бити будућности. Док год свако не смогне снаге и каже: “Ено га у Камничкој Бистрици, ено га у некој од гудура у Словенији”, нема спаса ни њима, ни нама, ни нашој дјеци. Док они не признају и покају свој гријех, ми ћемо се мучити са њима, они са нама, и никако нећемо напријед поћи. Али, даће Бог да крене набоље и да они виде да није људски да они који су мени убили брата и оца, пљују по мени, као да сам их ја убио. Према вама, којима овдје леже кости браће и отаца, они се односе као да сте им ви убили брата и оца. Наша и ваша предност је што смо хришћани, људи од вјере. Ми њих можемо да разумијемо, ако они нас не знају да разумију и ми можемо да праштамо ако су они способни да се кају.

Пише: Саво Греговић

Сутра: Гроб нема страна

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Словеначко крваво пролеће 1945. године I

Словеначко крваво пролеће 1945. године II

Словеначко крваво пролеће 1945. године III

Словеначко крваво пролеће 1945. године IV

Словеначко крваво пролеће 1945. године V

Словеначко крваво пролеће 1945. године VI

Словеначко крваво пролеће 1945. године VII

Словеначко крваво пролеће 1945. године VIII