Одлука је пала на Дедињу

Стратишта Кочевски рог и Зидани Мост су метафоре страдања у Словенији

Титове јединице побиле су десетине хиљада ратних супарника, а међу њима и цивиле који су бежали од комунистичке диктатуре

До пуне историјске истине о словеначком прољећу зла, није се дошло ни послије готово 65 година. Иако је у међувремену комунизам, односно Комунистичка партија, на власти толико деценија у другој Југославији, отишао у архиву, а у бившим републикама СФРЈ, сада новим државама, од почетка задње деценије двадесетог вијека заживио вишепарламентаризам, нигдје није исказана апсолутна спремност, или боље рећи није постигнут консензус око потпуног отварања, а тиме и затварања ове историјске странице. Који, дакако, подразумијева и именовање криваца за злочин и евентуалне судске процесе. Главни актери трагичних догађаја у Словенији у прољеће 1945. нису одавно на политичкој, већина њих ни на животној сцени, а војни и полицијски архиви су само дјелимично одшкринути. Но, и тамо гдје су историчари завирили, мало је докумената из тог доба. По свој прилици систематски су уништавани. Свакако да су најдаље у расвјетљавању словеначке драме, отишли баш у овој бившој југословенској републици, сада чланици Европске уније. Тамо је поодавно и почела прича о тајнама словеначких гробница.

У разговору за ово штиво, који је вођен у Камничкој Бистрици, др Митја Ференц, вођа државне комисије за евидентирање и сондирање “прикривних гробишча”, професор историје на Филозофском факултету у Љубљани, изнио је генезу активности у великом послу којега се Словенија прихватила како би своју територију, али и нове генерације које стасавају у европској заједници народа “очистила” од тајни прошлости проговарајући документовано о злочину који је овдје почињен.

Др Ференц подвлачи да је послијератни масакр широм Словеније био табу тема број један ондашње Југославије у којој ниједан попис није обухватио побијене у мају, јуну и јулу 1945. године. Ти људи, ако се ово има у виду, нису постојали. Или како велики пјесник рече “Прво је пуцано у њихове груди, а потом у имена њихова”.

- Појединци из југословенске емиграције, посебно у Америци, писали су о масовним егзекуцијама широм Словеније, још 1946, - истиче др Ференц. - Били су то они који су преживјели пакао Похорја, Камника, Кочевског рога и других стратишта. Но, то није стизало до ових простора, а уколико се и причало о томе, било је то у најужим породичним круговима, тихо, како зидови не би могли чути. Тридесет година иза рата, за породице уморених много касно, али за историју рано, први је јавно о овим догађајима проговорио Едвард Коцбек, тадашњи министар просвјете у Словенији, (пјесник и филозоф) који је питао свог имењака Кардеља, има ли масовних гробница и гдје се све налазе. Први сарадник Јосипа Броза, тада у напону моћи, кратко је казао да је “било мање одмазде”. Коцбек, дакако, није био задовољан одговором политички најекспониранијег Словенца, који је очигледно знао много више о свему томе, али то није хтио рећи. Коцбек је дао интервју на ову тему новинарима Борису Пахору и Алојзу Ребули, у Трсту, те исте године. Био је то први јавни иступ на забрањено штиво. Објављена је од тога материјала књига под називом “Едвард Коцбек - причевалец нашега часа”. Коцбек је тада изјавио да су га одговорни комунисти у Југославији свјесно варали у вези са судбином хиљада и хиљада словеначких домобранаца, које су Енглези крајем маја 1945. године, када је Други свјетски рат већ био завршен, вратили југословенским комунистима из Аустрије. Коцбекова изјава узбудила је Запад, док је југословенска режимска штампа као по команди напала Коцбека. Док су га југословенски комунисти нападали, њемачки нобеловац Хајнрих Бол га је снажно узео у одбрану. Када се вратио из једне посјете СССР, Коцбек, како сам признаје, постао је “мета за обраду”.

Међутим, до сада најпрецизнији одговор на питање ко је наредио масовне ликвидације у Словенији дао је познати новинар и публициста, вишедеценијски биограф Јосипа Броза, Перо Симић. У својој високотиражној и веома траженој књизи “Тито - тајна века”, која је доживела 12 издања на неколико европских језика, Симић у одјељку под насловом “Злочин над цивилима и разоружаним ратним супарницима”, дословце наводи:

“Једног од првих мајских дана 1945. године, Тито је донео једну од најтежих одлука у свом животу.

Тог дана, непосредно пред капитулацију Немачке, тражио је да му доведу његовог првог контраобавештајца Јефту Шашића. Према једном свом необјављеном исказу, Шашић се само неколико сати раније, после вишедневног, исцрпљујућег боравка ‘на терену’, управо био вратио у Београд и уморан од даноноћног рада легао у кревет.

Кад га је посилни пробудио, Шашић се за само неколико минута нашао пред својим врховним командантом. Али кад су га увели у кабинет, Тито га није ни погледао.

Врховни је нервозно корачао од једног до другог краја кабинета, час убрзавајући, час успоравајући корак, не дајући никакав знак ни да га је приметио.

Кад је једног тренутка из Титових уста чуо неке неразговетне звуке, Шашића је спопао страх да његов врховни командант можда не халуцинира. С неверицом га је гледао, секунде су трајале као вечност, Шашићева збуњеност је постајала све већа, а онда је Тито нагло застао, подигао главу и, гледајући у неку замишљену тачку, проговорио:

- Дали смо им прилику да се предају и да оне који нису окрвавили амнестирамо, а они нам се још не предају.

Као да га је тек сада приметио, погледао је Шашића право у очи и одлучним гласом рекао:

- Побити!

- Крени у Словенију и у Аустрију и пренеси ову наредбу командантима наших армија!

- Разумијем, друже маршале - одговорио је Шашић и из истих стопа кренуо на задатак.

Тако су, средином маја 1945. године, Титове јединице на Кочевском рогу, у Блајбургу и на десетинама других стратишта широм Словеније, с обе стране југословенско-аустријске и југословенско-италијанске границе, побили десетине хиљада домаћих ратних супарника. Међу њима је највише било хрватско-муслиманских усташа, али и хиљаде српских и црногорских четника, хрватских и словеначких домобрана и присталица контроверзног српског генерала Милана Недића и конзервативног српског политичара Димитрија Љотића.

Плашећи се освете Титове војске, многи од њих су се претходно били предали енглеским окупационим трупама у Аустрији и Италији, али су их Британци на превару вратили пред пушчане цеви Титових бораца.

Само у Целовцу Енглези су Брзом одреду Титове Четврте армије предали 3.100 југословенских заробљеника.

Заједно са њима тада је страдало хиљаде цивила који су у страху од комунистичке диктатуре бежали из Југославије.”

ВЕЗА СА АУСТРИЈОМ ЈЕ ПРЕСЕЧЕНА

Тих дана, у пролеће 1945. године Тито није правио разлику између “непријатељских снага” и цивила који му нису били наклоњени. Зато у наредби коју је, 13. маја 1945. године упутио штабу Прве армије цивиле није ни помињао. Било је довољно да каже шта треба предузети према “непријатељским снагама”, па да његови потчињени знају да се то односи и на “неколико десетака хиљада цивила” који су се с “непријатељским снагама” повлачили у Аустрију:

- Наређујем да хитно пресјечете све везе према Аустрији и да не дозволите да се непријатељске снаге извуку.

Пише: Саво Греговић

Сутра: Рука осветница на делу

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Словеначко крваво пролеће 1945. године II

Словеначко крваво пролеће 1945. године III

Словеначко крваво пролеће 1945. године IV

Словеначко крваво пролеће 1945. године V

Словеначко крваво пролеће 1945. године VI

Словеначко крваво пролеће 1945. године VII

Словеначко крваво пролеће 1945. године VIII