НИКОЛА ЖИВКОВИЋ: ЦАРСТВО ЛАЖИ (1)

Рецензија књиге Александра Корба, У сенци Другог светског рата – масовно насиље усташа против Срба, Јевреја и Цигана у Хрватској 1941–1945. Fraenkel Prize in Contemporary History, Wiener Library, London; Irma Rosenberg Förderpreis des Instituts für Zeitgeschichte, Wien; Andrej-Mitrović-Preis der Michael-Zikic-Stiftung, Bonn; Herbert-Steiner-Preis des Dokumentationsarchivs des österreichischen Widerstandes und der International Conference of Labour and Social History (ITH) само су неке од награда додељене Александру Корбу, ученику Холма Зундхаусена, за докторски рад под горњим насловом. Уз то, историчари задужени за оцену Корбове дисертације: професор доктор Јерг Баберовски (örg Baberowski) професор доктор Киран Клаус Пател (Kiran Klaus Patel) и професор доктор Михал Вилт (Michael Wildt), једногласно су му (рођеном 1976, стипендисти америчког Меморијалног музеја холокауста, докторанту берлинског универзитета Хумболт) доделили и највишу могућу оцену – сумма цум лауде.

Но у уводу своје књиге, мада истичући да су усташе изазвале грађански рат, аутор помиње свега „око пола милиона жртава“, позивајући се на „прорачун економисте и експерта УН Владимира Жерјавића (да је) у Независној Држави Хрватској од 1941. до 1945. погинуло 312.000 Срба, 114.000 Хрвата, 51.000 муслимана, 26.000 Јевреја и 23.000 осталих, међу којима вероватно највише Цигана“. Новопечени докторант то поново наглашава даље у тексту, цитирајући Жерјавића (Владимир Жерјавић, Population Losses in Yugoslavia) и његову процену о 307.000 српских жртава, те Богољуба Кочовића (Богољуб Кочовић, Жртве Другог светског рата у Југославији, Лондон 1985) о 334.000 уморених Срба.

Према Корбу, то су „први поуздани подаци о могућем броју жртава“.

На самом почетку, такође, у фусности, он нас упућује на још двојицу аутора који су се бавили том темом: Томислава Дулића (Томислав Дулић, Масс Киллингс ин тхе Индепендент Стате оф Цроатиа, 1941–1945; ин: Јоурнал оф Геноциде Ресеарцх, 2006) и Марка Хоареа (Marko Attila Hoare, Genocide and Resistance in Hitler’s Bosnia, 1941–1945, Oxford, New York 2006). Почињући своје дело спорном тврдњом, аутор нас наводи да се запитамо зашто се позива искључиво на такве ауторитете? Опште је познато да се жртвама у Другом светском рату на територији НДХ озбиљно бавило бар десетак историчара, како са простора бивше Југославије тако и из света. Чему цитирање компромитованог Жерјавића и сличног му Кочовића? Наиме, сваки просечно образовани човек с простора бивше Југославије зна да су босански муслимани проглашени „нацијом“ тек 1960-тих, а управо Жерјавић и Кочовић упоређују број становника из последњег пописа становништва Краљевине Југославије користећи се тадашњом номенклатуром, с првим пописима комунистичке Југославије – спроведеним 1948. и 1953.

Но многи босански муслимани су се тих послератних година изјашњавали као Срби. То ми је 2005. лично потврдио и београдски муфтија Хамдија Јусуфспахић, казавши ми да се тада, по његовој процени, „најмање једна петина босанских муслимана писала као Срби“.

У СЛУЖБИ ХРВАТСКИХ ИНТЕРЕСА Жерјавић и Кочовић су знатно умањили број српских жртава. Како не постоји ниједна озбиљна студија која се бави тим проблемом, остаје нам стога да се држимо процене муфтије Јусуфспахића, пошто су се 1948. већина муслимана изјаснили као „неопредељени“, а 1953. као „Југословени-неопредељени“. Зато није чудо да Жерјавићеве и Кочовићеве „процене“ тако радо цитирају хрватски историчари и остали који би да умање хрватску кривицу за геноцид над православним Србима, од 1941. до 1945.

Њима се сада придружио и Александар Корб: већ на почетку постаје нам јасно да ће му дело служити хрватским интересима.

„Муслиманска милиција“, пише он, „борила се на страни усташа, ради одбране од четничког терора“. Корб нигде не помиње одакле му тај податак, супротан изјавама очевидаца и налазима озбиљних историчара. Наиме, преживели Срби из Босне, Херцеговине, Лике, Славоније, са Кордуна – али и многи босански муслимани и католици – недвосмислено саопштавају да је ничим испровоциран терор Хрвата и босанских муслимана почео одмах по стварању Независне Државе Хрватске, већ у априлу и мају 1941.

„По немачким болницама кружиле су гласине о усташким насиљима, добрим делом налик на бајке о Дракули“, пише Корб, желећи да академске кругове у Немачкој и свету убеди у неозбиљност „прича“ о усташким злочинима. Чудно је да се немачки историчар није потрудио да прочита сећања преживелих жртава хрватских злочина, из којих би се уверио да је влашки кнез Влад Дракул („Дракула“) из 15. века био човекољубац спрам „државника“ и „војника“ НДХ. Аутор или не зна српски, или није сматрао потребним да му неко преведе макар кључне књиге са нашег језика.

Јер без њих његов рад остаје ненаучан.

Наводећи италијанског писца Курција Малапартеа – који у својој књизи Кожа описује сусрет са „Поглавником“ Антом Павелићем, 1941. у Загребу – и корпу српских очију којом му се Павелић хвалио као поклоном његових верних усташа, Корб вели да су и ту „причу“ тадашњег званичног италијанског ратног извештача Малапартеа „некритички“ преузели многи историчари, међу којима и Костић, Кокс, Мацовер и Петер фон Бекер. Он нам, међутим, не објашњава због чега је тај исказ очевица Малапартеа „неубедљив“, а зашто верује Дулићу, Јозу Томашевићу и Холму Зундхаусену?

Своју „непристрасност“ Корб потврђује и даље: „Како би показали своју одвратност према усташким неделима, официри СС – као на пример, Харалд Турнер, шеф цивилне управе за Србију – баратају превисоким цифрама убијених Срба, са којима су упознавали српске националисте (…) пошто су у очима српских националиста извештаји немачких окупатора важили као нарочито убедљиви због претерано високог броја жртава, на чему су српски националисти деведесетих година прошлог века заснивали своју политику“.

У фусноти Корб цитира Турнерово писмо Леру од 29. августа 1942, наводећи да Турнер даје „претерано високу бројку српских жртава од 300.000 убијених само до лета 1941“.

Но доктор историјских наука и лауреат Новог светског поретка Корб ничим не оповргава Турнерове тврдње. Не показује зашто би један есесовац био на страни Срба, а против Хрватске, коју је подржавао шеф његове државе, Хитлер? Немачки историчар не поставља питање да нису можда немачке бројке о српским жртвама прениске? За њега су подаци о српским жртвама увек претерани. Речито је и то да српске жртве из времена Другог светског рата повезује са српским национализмом из 1990-тих. Тако већ у првих 16 страна његове књиге сваки обавештен читалац добија јасну слику о томе ко је Корб, а какви су су његови мотиви. Загонетно остаје једино зашто би неко морао бити „српски националиста“ да би се бавио питањем српских жртава? Ако се Корбов рад наводно бави Другим светским ратом, чему помињање „српског национализма из 1990-тих“?

БРОЈКЕ И НЕМАЧКИ ИЗВОРИ Корб иде даље: „Српски националисти су у својој пропаганди током рата успешно демонизовали усташе служећи се нереално високим бројкама о српским жртвама и тиме створили основу за мит о томе да је од хрватских злочина страдао више од један милион Срба“. Но коју су то пропаганду имали Срби, или, како Корб каже „српски националисти“, током Другог светског рата? Ко је стајао на челу те пропаганде? Да није то можда био Милан Недић? Али шта је тај могао да уради? Да клечи пред неким мајором Вермахта и моли га да не стреља сто српских талаца за једног немачког војника? Србију су, не заборавимо, окупирали немилосрдни непријатељи: Бугари источни део, Мађари Бачку, НДХ Срем до Земуна, Банат директно Немци. Можда је, пак, Корб мислио на Дражу Михаиловића? Али он се налазио на челу Југословенске војске у отаџбини, а не српске.

Да Корб не мисли на Јосипа Броза Тита? Па тај је све урадио да прикрије хрватске злочине.

Надаље, ако немачки извори нису поуздани, на које да се ослонимо? Корб каже да су српски и немачки извори непоуздани. По њему, изгледа, једино хрватским ваља веровати. У својој мржњи, он и безмало све српске представнике назива „такозваним“. Тако је, по њему, и „такозвани вођа Срба Радован Караџић (…) хтео доказати да је етничка мржња међу народима константа историје Босне, што је одговарало његовим ратним циљевима“. Овај „историчар“ нам међутим нигде не објашњава зашто су представници Срба „такозвани“, а Алија Изетбеговић или Фрањо Туђман то нису? Покрива се оценом Роберта Каплана, из његовог дела Балкански духови (Роберт Каплан, Балкан гхостс, 1993) – за које су српски историчари доказали да је препуно фалсификата и полуистина.

Корб даље тврди да су и процене Владимира Дедијера нетачне, будући да се позива на податке Недићеве владе. Но, зашто би Недићеви извори били непоуздани, а владе НДХ поуздани? Неповерљив је и према мемоарима генерала Глеза фон Хорстенауа (Глаисе в. Хорстенау), прећуткујући да је тај био и кроатофил и србофоб. Дакле, када и такав немачки генерал говори о прогонима и страдањима Срба, онда ни његови искази не могу имати нарочиту тежину. Боље, по Корбу, не пролази ни Ладислав Хори (Ладислаус Хорy), током рата аташе за штампу мађарске амбасаде у Загребу. Наиме, својом монографијом О усташкој држави, на немачком објављеном 1964, Хори је сачувао знатан број дневничких записа, за свој рад добивши подршку и Минхенског института за савремену историју (Мüнцхнер Институт фüр Зеитгесцхицхте). Дело је написао заједно са Мартином Бросатом (Мартин Бросзат), и та се студија у озбиљним научним круговима сматра једном од првих на немачком која се позабавила хрватским злочинима над Србима у Другом светском рату.

Не престајући да понавља да се „у Србији у погледу броја жртава прави циничан култ, који доводи до апсолутног претеривања, Корб каже да је још 2009. српски државни радио јавио да је у Јасеновцу страдало најмање 700.000 људи, што је десеторотруко увећање вероватног броја жртава“. У фусноти, као непобитни ауторитет за питање„инструментализације претераног броја жртава“, он наводи Холма Зундхаусена (Сундхауссен), историчара са Слободног универзитета у Берлину, који се између 1992. и 1999. прославио отворено пропагандистичком одбраном србомрзачког, неофашистичког режима Фрање Туђмана.

УЧИТЕЉ ЗУНДХАУСЕН Да нисам замољен да напишем рецензију за овај докторски рад, већ бих на овом месту прекинуо читање и Корбову „студију“ бацио у корпу за отпатке. Наиме, и кад у биоскопу видим да је филм прешао границу доброг укуса, без колебања излазим из сале. Јер, мада аутор неуморно покушава да нас убеди у озбиљност свог рада, одштампаног на више од 500 страница, већ после првих двадесетак постаје јасно да се ради о ратнохушкачкој пропаганди. Оптужујући Србе за цинизам он, као сваки лицемер, превиђа сопствени цинизам гори од ичијег. Цифру од 700.000 убијених Срба у НДХ нису наиме измислили Срби већ она потиче од Корбових сународника. Њом се служи и Хитлеров специјални дипломатски изасланик за Балкан, Херман Нојбахер. Њу наводи и Енциклопедија Југославије Мирослава Крлеже, Мате Ујевића, и сарадника попут црногорског усташе Савића Марковића Штедимлије, после Другог светског рата осуђеног, па пуштеног да с Крлежом неометано саставља „југословенску“ енциклопедију – хрватску замишљу, одредницама, језиком, писмом, и назорима.

И, све време Корб наводи Зундхаусеново дело, иначе преведено и на српски и објављено у Београду под насловомИсторија Србије – од 19. до 21. века (Цлио, Београд 2009). Пошто је то дело агресивно наметао и тада владајући Тадићев режим у Београду, ваља нешто казати и о Зундхаусену. За први утисак, ево једног навода из његове књиге:

„Ругова се залагао за ненасилан отпор против српских власти и с великим успехом је изградио паралелне државне и друштвене институције. У средишту захтева косовских Албанаца тих година није било прикључење Албанији или реализација „великоалбанског пројекта“, што су противници исмејавали као лакрдију, него стварање државе Косово (у склопу једне југословенске федерације или изван ње). Многи млади Албанци сматрали су да је Руговин ненасилни курс пропао и покушавали су да терористичким акцијама скрену пажњу светске јавности на Косово (…) После једног српског масакра над Албанцима у региону Дренице (крајем фебруара/почетком марта 1998) у Покрајини је завладало право ратно стање, па је у том склопу, по једној процени, 450.000 Албанаца побегло, односно протерано или убијено. Тек је сада – и опет прекасно – међународна заједница схватила да је ситуација у том региону крајње експлозивна. За дуготрајно слепило Уједињених нација и Европљана не постоји, осим незнања, неодлучности и неслоге, никакво убедљиво објашњење (…) Чињеница је да је деценијама упражњавана стратегија у циљу ’србизације’ Косова доживела неуспех и да тај неуспех није могао бити коригован ни југословенским Уставом из 1974, нити преокренут српским уставним променама крајем осамдесетих/почетком деведесетих година. За међународну заједницу се све неумитније постављало питање – да ли забрани мешања у унутрашње ствари једне суверене државе (овде: Савезне Републике Југославије састављене од Србије и Црне Горе) треба придати већу тежину него обавези чланова УН да се супротставе масовним повредама људских права? Употреба специјалних јединица српске тајне службе и злочини паравојних банди из Србије на ратним поприштима у Хрватској и Босни били су довољно познати. Пропагатор етничких чишћења, Војислав Шешељ, био је извесно време тесно повезан с Милошевићем и обављао је функцију потпредседника српске владе. Од својих планова за стварање једне етнички чисте ’велике Србије’ није никада правио тајну. Једна анкета која је 1998. године спроведена у Србији показала је да се трећина испитаника изјаснила за насилно решење ’проблема Албанаца’ (…) Преговори који су потом, на притисак међународне заједнице, одржани у дворцу Рамбује код Париза од 6. фебруара до 19. марта пропали су због непремостивих супротних позиција између српске и албанске стране, па је НАТО 24. марта реализовао своју ранију претњу ваздушним нападима на војне и привредне циљеве у Србији и Црној Гори, да ’спречи хуманитарну катастрофу’. На хиљаде Албанаца је убијено и закопано у масовним гробницама (…) Не играју тек тако истакнуту улогу у свим приказима ратова деведесетих година паравојне јединице и банде господара рата (Ражнатовић Аркан, Шешељ и др.), као и специјалне јединице (тајне) полиције. Нису у питању спонтане реакције маргинализованих рубних група него од вођа организовано и срачунато насиље слично тероризму (…) У судском процесу мораће се правити разлика између преступника за писаћим столом, актера од самог почетка, саучесника и посматрача. Преступници за писаћим столом (из уверења или опортунизма) створили су у борби за моћ у сфери тумачења онај духовни контекст који је примени насиља прибавио друштвену спремност на прихватање. Били су то она духовна лица, књижевници и научници, који су из уверења, потребе за потврђивањем, надмености или слепила, велике делове друштва застрашивали геноцидним топосима, сценаријима угрожености, теоријама завере и терали у хистерију. Међу њих је спадао и књижевник Милорад Павић, аутор много хваљеног и омиљеног романа Хазарски речник, кога Петер Хандке у свом чудном Зимском путовању до Дунава, Саве, Мораве и Дрине, или Правда за Србију (написано на крају рата у Босни и пре ескалације насиља на Косову) представља као ’фино достојанственог старијег господина’. Али та ’фино достојанствена господа’ створила су духовну климу којом је ’легитимисана’ примена насиља политичара, генерала и господара рата. Певање епских песама, свирање у гусле, поетски изливи и проповеди мржње ишли су при томе руку подруку. Политичка ’невиност’ уметности се још једном предочава као химера. Уметници не могу да буду само ’злоупотребљени’ него они могу да агирају и као дошаптачи политици. У ’нормалним’ околностима (тј. без рата) вође Срба могли су да остваре многе своје парцијалне циљеве (мада не и стварање једне централистичке Југославије или једне ’велике Србије’). Али Милошевић и његови следбеници нису хтели да преговарају, за њих је постојало само све или ништа, или – или“. (стр. 476-485).

МЕТОДОЛОШКИ ЖУРНАЛИЗАМ Навео сам овај подужи извод не само што Корб, поред Хрвата Томислава Дулића, највише цитира Зундхаусена већ и да бих показао како је један немачки професор видео рат 1991–1999. на простору бивше Југославије. Ни Корб ни његов професор Зундхаусен нису нам ништа ново открили о историји Срба, али јесу о себи и својој мржњи према Словенима, пре свега Србима. Зундхаусен представља Ругову као „балканског Гандија“, мада су Срби са Космета предобро осетили на сопственој кожи каквом је „ненасиљу“ водила политика Ибрахима Ругове. Зундхаусен, наравно, и њихове гласове потпуно прећуткује.

Зудхаусен се за своју процену о „450.000 Албанаца (које је) побегло, односно протерано или убијено“ ослања на„једну процену“, не наводећи чију. Неко коме је стало до истине навео би бар две или три процене а не само једну, неименовану. Но такав је метод и мајстора Зундхаусена и шегрта Корба. Историјску науку обојица замењују журнализмом, а став немачке владе спрам Косова третирају као неупитно мерило. Ни код једног ни код другог нема назнака да честитим истраживањем, ако треба и „на терену“, дођу до властитих закључака. Уместо знатижеље и упитаности једног универзитетског професора, имамо извесност тврдњи једног службеника немачког министарства иностраних дела.

Зундхаусенове речи да је „тек сада – и опет прекасно – међународна заједница схватила да је ситуација у том региону крајње експлозивна“, откривају овог академичара као портпарола службеног Вашингтона, Лондона и Берлина, чије добро упућене и обавештене политичаре он овлаш представља безмало као наивце. Као да његова земља, Енглеска и Сједињене Државе немају везе са политичком ситуацијом на Балкану, а да њихова политика није непосредно и одлучујуће утицала на догађаје у Југославији, од 1990. до данас. И мада су у својим каснијим мемоарима своје обимно и насилничко уплитање признали и сами западни актери, Зундхаусен и Корб о томе такође ћуте, као и о улози саме Немачке у разбијању једне суверене европске земље, оснивача Уједињених нација и потписнице Завршног акта у Хелсинкију.

По њима, спољни фактор није имао никаквог утицаја на избијање грађанског рата у Југославији.

Говорећи о улози српских паравојних јединица у сукобима на Косову и у бившој Југославији, Зундхаусен не помиње ни хрватске ни муслиманске терористе, који су убијали, мучили и пљачкали српско цивилно становништво у Зеници, Тузли, Сплиту, Загребу, Шибенику или Бјеловару – дакле, местима где уопште није било рата.

Користећи израз „преступници за писаћим столом“ на немачком Сцхреибтисцхтäтер, Зундхаусен заправо описује себе. Јер, управо су он и Корб, те њихови земљаци, немачки професори, ти који су и 1908 и 1914 и 1941 и 1991 и 1999. захтевали – као данас, 2013 – да „Србија мора скончати“ 

МРЖЊА ПРЕМА ПАВИЋУ У том смислу и Зундхаусен и Корб показали су се верним настављачима империјалистичке политике засноване надасве на лажима, насилништву и расистичком потцењивању једног народа у коме су видели опасност по свој национални раст и ширење, утемељено пре свега на пропадању макар и замишљених такмаца.

Но зашто Зундхаусен толико мржње показује према Милораду Павићу? Претпостављам да му смета што је тај српски писац светски признати уметник. Стигао је међутим повољан тренутак да он, чиновник без иједног дела вредног помена, може некажњено да пљује по великом писцу јер је Србин. А пошто на Западу сатанизују Србе као пред Балканске ратове 1912–1913, онда је дозвољено сваком новинару, мастиљару или просто хуљи да оцрњује Павића, Кустурицу или српског пријатеља Петера Хандкеа – знајући да ће за то добити макар аплауз.

Но вратимо се Корбу: „Српски историчари позивају се на документе великосрпских националиста, који су већ током Другог светског рата преувеличавали број жртава“. Даље: „Српски аутори се куну у наводну клерофашистичку везу између усташа и католичке цркве. Током деведесетих година прошлог века ратна политика Милошевића, која се служила и етничким чишћењем, себе је оправдавала таквим аргументима“. Нажалост по њега, међутим, блиске односе Ватикана и НДХ потврђују и сами хрватски шовинисти и католички свештеници који су после 1945. емигрирали из Југославије.

Уз то, сам аутор, као да не схвата шта казује, пише: „Историчар Томислав Дулић дао је значајан допринос разумевању масовног насиља у Независној Држави Хрватској (…) Он доказује да су масовна усташка убиства организована уз помоћ хрватске владе и њених министарстава, те да је такав висок обим насиља био могућ само уз помоћ државних иниституција“. Убрзо се, међутим, враћа пристрасности тврдећи да се ради о „најобичнијем миту о Италијанима као нарочито хуманој окупационој сили (…) Проглашавање њих херојима, међутим, ревидирала су најновија истраживања“. Но наши извори одавно имају прилично истиниту слику о италијанским окупационим властима. Сигурно је да се ни они нису понашали као добротвори што, међутим, не мења чињеницу да су заиста спасили многе Србе, али и Јевреје. О томе далеко убедљивије говоре преживеле жртве од „истраживача“ Александра Корба.

Али Корб се не да: „Према наводној изјави усташког министра културе, Милета Будака, у питању је српска ратна пропаганда, коју су срочили православни свештеници и доставили немачким службама, те је то тако ушло у немачке документе“. Нажалост, опет, премного је докумената – пре свега чланака и изјава самог Милета Будака – које говоре о односу тог хрватског писца према Србима и истини, те је крајње цинично од Корба да се веже за само једну његову, наводну изјаву. Наиме, прве жртве хрватских злочина били су управо српски православни свештеници, те је Корбу, као пропагандисти хрватске идеје, стало да пре свега компромитује њих и Српску православну цркву. Уз то, видимо да он Будака зове „усташким“ министром културе, а не хрватским. Тиме би очито да хрватске злочине припише једној „малој терористичкој групи“ и тиме хрватску нацију поштеди историјске одговорности. Корб као да се слаже са тврдњом Титовог доглавника и идеолога Владимира Бакарића (истинско презиме Купферстеин) да усташе јесу биле Хрвати, али и да су сви могли стати „у свега два камиона“.

Бранећи умешаност римокатоличке цркве у злочине, Корб се позива на Марка Биондића. Но, мада повремено помиње и Виктора Новака, аутора капиталног дела о спрези НДХ и Ватикана (Магнум Цримен. Пола вијека клерикализма у Хрватској, Загреб 1948), сведока тог заједничког злочиначког подухвата (да се послужимо хашком терминологијом), њему је битније Биондићево посредно казивање (Марк Биондицх, Тхе Балканс, Оxфорд – Неw Yорк 2011). А за сведочења преживелих Срба из НДХ, које је забележила Недићева власт, Корб као узгред додаје да она садрже „много антисемитски обојених извештаја (…) јер су Јевреји у Независној Држави Хрватској били боље третирани него Срби“.

АДВОКАТ АНТЕ ПАВЕЛИЋА После ове занимљиве тврдње човек не зна шта да каже. Прочитао сам наиме на десетине српских изјава, нигде не нашавши ни трага антисемитизма. Корбова тактика је јасна: дисквалификовати српске жртве као „антисемите“ што се можда да објаснити податком из његове аутобиографије да је стипеднију за своју „студију“ добио од Јевреја. Такав покушај и потомака злочинаца – да посвађају жртве делећи их у оне првог и другог реда – прилично је прозиран. У Независној Држави Хрватској живело је наиме око три милиона Хрвата, два милиона Срба, 800.000 муслимана, 40.000 Јевреја и 25.000 Цигана (Рома). По попису из марта 1941, у самој Босни и Херцеговини – неколико седмица потом припојеној НДХ – живело је 44 одсто Срба, 31 одсто муслимана, а 24 одсто римокатолика.

Повремено, истина, Корб каже и нешто истинито: „Вермахт је својим војницима пред одлазак у рат против Југославије говорио да ће ратовати противу Срба“. Процена немачког генералштаба била је да ће знатни делови хрватског становништва дочекати Немце пријатељски, док се од Срба може очекивати „фанатичан отпор и крајње непријатељско држање“. Ту процену подржавају и извештаји Ханса Хелма (Ханс Хелм,1909–1946), обавештајца који је и пре рата радио у немачкој амбасади у Београду и говорио српски. Тај је био одлично информисан о политичким приликама у Хрватској, будући током свога рада развио веома разгранату мрежу доушника. Ретки су били Немци стационирани у НДХ, попут СС групенфирера Константина Камерхофера (Константин Каммерхофер, 1899–1958), који су отворено показивали гађење према хрватском режиму. Јер званични и немачки и хрватски наратив о почетку рата у Југославији Корб сажима речима: „У априлу 1941. остаци дивизија Југословенске армије покушали су да се докопају Србије. При томе је дошло до напада на хрватско цивилно становништво“. По Корбу, као фактичком адвокату Анте Павелића, испровоцирани Хрвати су затим морали, властите безбедности ради, да зверски побију неколико стотина хиљада Срба.

Срећом по оно мало истине која се да назрети у његовом опису – из треће руке и пропагандних списа – догађаја при установљавању НДХ, у његовом делу са да прочитати и да је „већ у априлу и мају 1941. почело масовно хапшење Срба. Само је у Грубишином Пољу у једну школу затворено око 500 мушкараца. Затвореници су третирани крајње брутално. Већина Срба ухапшених у том крају била је смештена у логор Даница. Ухапшени су само у изузетним случајевима убијани“. Штавише, усташки џелати су се пред немачким војним и полицијским властима бранили аргументима које некритички и цинично цитира Корб, представљајући их као непорециву и објективну историјску чињеницу.

 

Извор: НОВИ СТАНДАРД

 

Везане вијести: 

Александер Корб добитник награде "Андреј Митровић”

Дрска и срамна ревизија историје