НИКОЛА ЖИВКОВИЋ: ЦАРСТВО ЛАЖИ (2)

Очито је да смо сведоци распламсавања „битке за историју“. Присуствујемо њеној ревизији и стварању услова за најзлоћуднији реваншизам 

Не могавши да побегне од чињеница, Корб наставља: „У Гудовцу је концем априла 1941. дошло до пушкарања између српских војника који су бежали и хрватских јединица које су настојале да их заробе. У тим борбама било је троје погинулих. Како се у том часу овде налазио један усташки корпус, он је одмах кренуо у околину Бјеловара. Хрватске власти 28. априла 1941. ухапсиле су око 200 добростојећих српских сељака, учитеља и свештеника из Гудовца и околних српских села. Масакр који је уследио може се на основу доступних извора описати само у најгрубљим цртама. Ухапшени су дотерани до сеоске пијаце а онда су усташки војници на њих почели да пуцају из пушака и два митраљеза. Да ли је до масакра дошло из динамике саме ситуације, или је он био планиран, није сасвим јасно“.

О том догађају, међутим, речито сведоче искази преживелих Срба, у потпуној опреци са причама хрватских злочинаца и њиховог „бранитеља“ Корба. Јер, он прећуткује да се не ради само о Гудовцу већ да су злочини над Србима почели готово истовремено на читавој територији данашње Хрватске, Срема, Босне и Херцеговине. Треба усто посебно обратити пажњу на синтагму „динамика саме ситуације“. Њом се немачки доктор историјских наука сасвим разоткрива као веран следбеник својих предака, оних Немаца који су индустријски побили више од 20 милиона Руса и саучествовали у затирању најмање пола милиона Срба. Правдајући злочине немачких савезника Хрвата, он заправо оправдава злодела свог деде и прадеде пошто су, по њему, жртве убијане не по неком плану, већ из „динамике саме ситуације“.

Да не би остао недоречен, Корб нас напречац обавештава и о „масовним силовањима Хрватица која су починили немачки савезници, руски козаци, или четници“. Такав нон сеqуитур био би смешан да нам није исувише познат из немачке булеварске штампе и западних медија уопште, током нашег Отаџбинског рата 1991–1995. Пошто су и козаци Руси, онда имамо „шему“ као и у рату Грузије са Русијом, или Словенаца, Хрвата, „Бошњака“ и Шиптара са Југославијом: „зли момци“ су Руси и Срби. Корб се узбуђује и што су Италијани „почели да откопавају масовне гробнице и српске жртве камионима италијанске армије одвозе до српских православних гробаља, где су свечано сахрањивани уз учешће становништва и уз гласно звоњаву црквених звона. Церемонија сахране претворила су се у празник српско-италијанског братимљења, и било је јасно да је тај савез управљен против усташа. Велики број лешева извађених из јама и масовних гробница створио је усташама знатне проблеме. Држани су и парастоси, а велики број Српкиња демонстративно је носио црнину“.

Оваквих „увида“ код Корба има безброј. За четнике, тако, каже да су водили „сецесионистички рат против хрватске државе“. Иако је Независна Држава Хрватска била призната само од Хитлерове Немачке и њених сателита, он ипак користи термин „сецесија“ не би ли и тиме компромитовао Србе као варваре који делују изван граница међународног права. То му, ваљда, омогућује да без узбуђења пише и следеће: „За кратко време немачки Вермахт и хрватска војска ухапсили су око 4.000 људи, углавном Срба. Већи део њих стрељан је 4. и 5. септембра 1942. Уследила су и масовна стрељања Срба на православном гробљу у Сремској Митровици. Најмлађа жртва била је стара десет година“.

ТРАГОМ ШАРПИНГА Немци су, наводно, били ужаснути лажима и злочинима Хрвата над српским цивилним становништвом. Јер задатак заједничке акције њих и Хрвата био је, вели Корб, да угуше партизански покрет у Срему. Но, убрзо су приметили да међу ухапшенима нема ниједног партизана, већ само недужних српских сељака, тако да је „Милан Недић, под утиском масовних убистава над његовим земљацима претио да ће дати оставку на место председника владе, што би представљало тежак удар за немачку окупациону политику у Србији“. Немци су изгледа ту претњу узели озбиљно у обзир, тако да су се 17. септембра 1942. у Софији састали немачки посланик у Загребу Каше (Касцхе), представник немачке војске у Хрватској Фон Хорстенау, и врховни заповедник за Балкан, генерал-пуковник Лер. Одлучили су да Хрватска мора на „разуман начин решити ‚српски проблем‘“, и да то мора бити приоритет хрватске политике, будући јасно да није могуће побити два милиона Срба у НДХ. У виду „спровођења“ те одлуке, међутим, Немци су од Павелића захтевали једино да поједине усташке вође смени с положаја.

Корб очито само следи политику испољену и делањем Рудолфа Шарпинга, немачког министра војног 1999. Тада је Шарпинг Србе – уз Јевреје и Русе највеће жртве Другог светског рата – оптужио да „постоје сумње о постојању српских концентрационих логора“ (дие Äуßерунген дес деутсцхен Вертеидигунгсминистерс Рудолф Сцхарпинг, ”Хинwеисе ауф сербисцхе Конзентратионслагер“, Спиегел Онлине 13/1999, 31. март 1999). И, мада је управо његова држава одговорна за смрт стотина хиљада Срба између 1941. и 1945. ни тај њен послератни министар није могао одолети да се на њих обруши и то у јавном говору. Питање је, заиста, да ли би се усудио да буде тако безобзиран према Јеврејима и Израелу, заштићеним законима против „језика мржње“ који се не односе, рецимо, на Србе или Русе.

Што се пак тиче српских извора, њих Корб доследно и упорно пренебрегава или ниподаштава. И када их помене, као на пример дело др Ђура Затезала, историчара из Карловца који је озбиљно проучио хрватске злочине (Радио сам свој сељачки и ковачки посао, Просвјета 2005), он не пропушта да читаоце подсети да: „Затезало полази од тога да је у Јадовну убијено 30.000 Срба и 2.000 Јевреја. Прорачуни су му међутим претерани, а пошто се некритички служи изворима, и неубедљиви“. Корб нам при том и не покушава образложити зашто хрватске, најчешће деривативне, неофашистичке изворе на интернету и другде сматра убедљивијим од српских сведочења преживелих жртава хрватских зверстава?

Зар историчар, па и немачки, може не стидећи се да напише да је „до масовних убистава затвореника долазило из различитих мотива. Убиства су уследила као одмазда због бекства појединих затвореника, или из страха од побуне заробљеника. Међу узроцима су такође и пренатрпаност логора и непрестани недостатак хране“. Хрвати су, значи, клали заточенике не зато што су их хтели убити, већ из страха од њих, а и зато што их нису имали чиме хранити.

Тиме нам Корб, у наступима ретке мада највероватније нежељене искрености, само предочава да од себе и својих сународника и не очекује до бешћутност, и цинизам. Његова будност попушта и када је принуђен да наведе да је, рецимо, „до 5.000 српске деце умрло у логору“. Заиста, колико је поробљених народа у Хитлеровој Европи уопште на тај начин децу – од беба у колевци до десетогодишњака – губило по концентрационим логорима за „ратне заробљенике“, или „радним логорима“, како и данашња хрватска „научна“ јавност назива, на пример, Јасеновац? А сам крај тог логора, и хрватско брисање трагова свог геноцидног злочина, немачки доктор историјских наука бележи следећим речима: „20. априла 1945. убили су око седам стотина жена преосталих у логору. Но око 1.100 мушкараца затечених у жицама усудило се, 22. априла 1945, на устанак, да би већина при покушају бекства били побијени. Југословенска народна армија ушла је у логор 2. маја 1945. Усташе су убиле најмање 70.000 српских заробљеника, од тог броја највише их је страдало у логору Јасеновац“.

БИТКА ЗА ИСТОРИЈУ Занимљиво је да се Корб не пита ни зашто су Титови партизани ушли у Јасеновац тек 2. маја 1945, а у Загреб још касније – 8. маја, дан пред званични завршетак Другог светског рата у Европи? Насупрот томе, зашто су комунисти толико журили да „ослободе“ Београд и лише га неколико десетина хиљада „реакционара“, „квислинга“ и сличних „декласираних елемената“?

Очито је да смо сведоци распламсавања „битке за историју“. Присуствујемо, наиме, њеној ревизији, и стварању услова за најзлоћуднији реваншизам. Зундхаусен, Корб и многи други релативизују геноциде над Србима, а оправдавају или превиђају и словеначке и муслиманске и хрватске и шиптарске и НАТО злочине над нама од 1991. до 1999. Багателизујући страдање Срба током Другог светског рата такви пропагандисти омогућавају сатанизацију Срба у западним медијима током више од последње две деценије. Руски историчари то исправно тумаче писањем уџбеника историје „Сорошевим новцем“.

Своју докторску дисертацију Корб подупире библиографијом од преко тридесет страна. Но сама књига сведочи својом пристрасношћу да је од стотина наведених дела докторант Корб веома мали број и прочитао. Основу његове „студије“ чине свега неколико књига. Пре свега, он се позива на рад Хрвата Томислава Дулића, докторанта шведског универзитета Упсала, када упоређује усташке злочине са четничким. Јер, и Дулић тврди да су усташе „реаговале“ на четничке злочине, тако да су, следствено, Срби главни кривци што су Хрвати створили Јадовно, Јасеновац и остала губилишта, будући да је НДХ морала да се брани од „четника“. Сличним аргументима служе се Холм, Зундхаусен, Марк Биондич, Срећко Џаја, и многи титоистички историчари. Корб обилато цитира и Мари-Жанин Чалић (Марие-Јанине Цалиц) те Александру Штиглмајер (Алеxандра Стиглмаyер). Но прва је напредовала својој србофобији пружајући „научну“ основу, а друга се прославила у медијима Запада ширећи скаску о „масовним српским силовањима“ муслиманки и католкиња у Хрватској и Босни 1991–1995. И мада је неколико немачких и америчких аутора доказало да је лагала, Штиглмајер је због говора мржње и србофобије награђена добро плаћеним местом у Босни, финансираним од Европске уније.

Укратко, главни Корбови ауторитети су хрватски или муслимански „историчари“, публицисти или чак новинари, и слични Немци који су се истакли у исказивању одијума према српском народу.

Као и кад сваког пропагандног материјала – па макар се он звао и докторска дисертација – најречитије је оно о чему аутор ћути. Тако, пишући о Јасеновцу, Корб нигде не помиње двојицу Хрвата, Анту Цилигу и лекара Николу Николића, који не само да су преживели Јасеновац, већ су  оставили и записе о том логору смрти. И Цилига и Николић говоре наиме о непојмљивим страдањима српских цивила. И, као што се не осврће на сведочења Хрвата, којима је више стало до истине него до криминалних „националних“ циљева њихових позверених сународника, преживеле српске логораше Корб потпуно игнорише. Прећуткује чак и Хермана Нојбахера, Хитлеровог специјалног дипломатског изасланика за Балкан, који пише да су „Хрвати у НДХ убили око 750.000 Срба“.

Заиста, шта је геноцид?

„ПРОУСТАШКИ ТИТОИЗАМ“ Према мишљењу већине на Западу то је искључиво страдање Јевреја у Аушвицу, а данас „српска“ Сребреница. А шта је са геноцидима над Србима и Јерменима? Или над Русима – на пример, карпатским Русинима из Галиције, тада у Аустроугарској? И тај масовни злочин се обављао по непосредном налогу Ватикана, о чему пишу Роман Д. Мирович (Алфавитный указатель жертв австро-мадьярского террора на Галицкой и Буковинской Руси в первую мировую войну), Јулијан А. Јаворски (Юлиан А. Яворский, Террор в Галичине в первый период войны 1914-1915 годов) те Н.М. Пашајева (Очерки истории Русского Движения в Галичине 19-20 веков). Како ли тек звати невероватан помор преко 27 милиона Руса између 1941. и 1945? Ни тај етноцид у свести Запада не постоји. На сам помен тих страдања немачким или другим западњачким публицистима, казују ми да заступам „теорију завере“. Но, ради се искључиво о чињеницама попут, рецимо, и оне да су Јермене 1915. безмало истребили секуларни Младотурци под будним оком немачких официра. Јер, да би парирао Русима Запад је спреман да истрпи и новоосманску Турску, и исламско-терористичку Либију, Египат и Сирију, а камоли творевину масона Ататурка и његових искренијих настављача. А етикете „теорија завере“ и „антисемитизма“ су метод спречавања сваког критичког дијалога.

Историјске изворе који му не иду у прилог, Корб игнорише или одбацује као „претеривање“ српских националиста. Не тврдим да нема и тога. Но, зашто никад слично не квалификује, рецимо, хрватске изворе, који видљиво умањују злочине над српским цивилним становништвом? Зашто ни једном не изражава сумњу да, можда, и јеврејски извори не претерују у броју страдалих Јевреја? Испада да једино Срби нису објективни.

По њему и сличнима, Хрватска нема, нити је имала, икакве везе са усташама. Они као да су пристигли са неке друге планете и решили – напречац, и услед „динамике ситуације“ – да побију Србе. По Корбу, да није било „четничког“ устанка, можда Срби уопште не би ни страдали. Згражајући се над четничким убиствима босанских муслимана, он ниједном не помиње злодела муслимана над српским цивилима и нејачи у Фочи и источној Босни. Нема код њега помена ни СС Ханџар дивизије ни СС Кама дивизије. (О томе је, између бројних француских, немачких и англо-америчких аутора, писао и наш Зоран М. Цвијић: „Током Другог светског рата формирана је 13. Вафен СС Ханџар дивизија, чији су командни састав чинили Немци, док су војници били добровољци, највећим делом ‘Хрвати муслимани’, а око десетак одсто ‘Хрвати католици’ из Босне и Херцеговине. Дивизија је носила СС униформе, с немачким орлом и хрватским грбом – црвено-белом шаховницом, док су на глави имали фес са знаком мртвачке главе, традиционалном ознаком СС јединица. Дивизија је формирана 1. марта 1943. од 21.000 добровољаца, од којих је задржано у њеном саставу 13.000 најспособнијих“ (хттп://www.нспм.рс/истина-и-помирење-на-еx-yу-просторима/аранзирање-историје-у-политицке-сврхе-сс-хандзар-дивизија-у-француској.хтмл?алпхабет=л ).

Другим речима, Корбова књига није до добро нам позната стара, титоистичка интерпретација историје, којом је Хрват Јосип Броз спасао свој народ од историјске одговорности и денацификације каквој су, на пример, подвргнути Немци после 1945. Као и титоистички историчари, он прећуткује да је до јесени 1943. вођа Југословенске војске у Отаџбини („четника“), министар војни владе Краљевине Југославије у Лондону, генерал Драгољуб Дража Михаиловић био признат од Велике Британије и САД као савезник. Како могу да се упореде хрватски злочини, организовани од државе и подржани од Хитлера, са спонтаним одмаздама често ловачким оружјем наоружаних српских сељака на масовна клања започета неколико дана по ступању усташа на власт?

Зар су „четници“ по збеговима могли да организују концентрационе логоре за уништавање попут Јасеновца?

Као да не зна о чему заправо говори, Корб наводи исправне статистичке податке да су Срби у НДХ чинили више од трећине становника. Били су најбројнији народ у Босни и Херцеговини (44 посто), а он се не чуди откуд данас у Босни њих само 33 посто, а у Хрватској свега три посто? Где је сав тај свет нестао? Таква питања очевидно нимало не занимају „младог немачког историчара“.

„Научнички“, он се дао у пребројавање жртава које нису Срби.

Значи ли то да су, на пример, јеврејске жртве – које се на Западу засада још не усуђују да умањују – вредније од српских?

Постоје ли жртве првог и другог реда?

ЗАШТО СРБИЈА ФИНАНСИРА ЗУНДХАУСЕНА Да је, рецимо, погледао дело историчара Василија Крестића, можда најбољег познаваоца историје Славоније, Хрватске и Далмације, схватио би да усташе нису усамљена појава у историји Хрвата, већ дубоко утемљен феномен у политичкој прошлости тог народа. Од академика Крестића могао је да се обавести да постоји континуитет хрватске политичке мисли – од идеолога расизма и србофобије Анте Старчевића, преко бискупа Штросмајера и популисте Стјепана Радића, до доктора права и посланика Скупштине државе Срба, Хрвата и Словенаца, Анте Павелића. Корб само површно спомиње историчара Виктора Новака (1889–1977) не бавећи се његовим великим делом, већ га дисквалификује као „антиклерикалца“. Прећуткује да је Новак Хрват, одличан медијевалиста, те аутор једног од најзначајнијих студија о геноциду у Хрватској 1941–1945 (Магнум цримен).

Не спомиње ни Драгољуба Живојиновића, с Дејаном Лучићем аутора дела Варварство у име Христово (Нова књига, Београд 1988), препуног драгоцених података – попут оног да је хрватски амбасадор Рушиновић известио свог министра о примедбама кардинала Тисерана, који му је током аудијенције 5. марта 1942. казао: „Ја дакако знам да су се фрањевци из Босне и Хецеговине понашали скандалозно“.

И две по мени најважније књиге есеја написане на простору бивше Југославије од 1945. до данас – За и против Вука Меше Селимовића и Дух самопорицања Мила Ломпара он пренебрегава, мада оне, уз поменуте, чине незаобилазна дела, уз изворе и мемоарску литературу, за разумевање историје Срба и Југославије. Корб је слаб познавалац Балкана, коментари су му повремено цинични, он свесно или несвесно унизује жртве а оправдава – па и велича – крвнике.

Но, бавећи се њиме сазнао сам нешто и о нама самима. Већини грађана Србије јасно је наиме да смо окупирана земља у којој главне одлуке доносе британски, амерички (па и немачки) обавештајни резиденти и дипломати. Јасно им је и да се окупатор заложио да се објављују србофобичне књиге попут Зундхаусенове. Остаје међутим нејасно због чега се, рецимо том јавно декларисаном непријатељу српског народа, поклања толика медијска пажња? Како је издавач Клио из Београда могао штампати Холма Зундхаусена не потрудивши се да пружи прилику неком српском историчару да поговором објасни ко је аутор, и са српског становишта осветли његово дело? Тако се ради на Западу. Овако су се издавач и главни уредник Зоран Хамовић уписали у нешто што би се дало назвати „хроником бешчашћа српског издаваштва“. За несрећу, Клиу то није једини такав пословни и културни потез: издали су и србомрзачку Историју Југославије у 20. веку већ поменуте Мари-Жанин Чалић.

Заиста, ако нам је земља окупирана, морамо ли се понижавати и више него што Лондон или Берлин од нас очекују?

Пре четири године, на пример, Зундхаусенова Историја Србије од 19. до 21. века пропраћена је славопојкама „угледном немачком историчару“ на свим телевизијама Србије и у највећим новинама. Нисам сигуран да је немачка влада то захтевала. Верујем да је реч о ропском менталитету српских власти и 2009. убеђених да ће тиме зарадити милост Берлина и Вашингтона. Ту су се међутим преварили, пошто политика великих држава не зависи од неких њихових Ђинђића, Тадића, или данашње тројке, већ од дугорочних и сталних државних и националних интереса – који се неки пут поклапају с нашим, а најчешће не.

Зундхаусен је тако, у свом наступу као и самој књизи, попљувао не само све што је овом народу свето, већ је приложио и списак неподобних српских историчара које би ваљало – ако не већ стрељати – бар одстранити са универзитета. У Београду он се није ни трудио да глуми научника, већ је отворено делио шамаре док су га присутни понизно слушали, спремни да испуне сваку жељу тог „великог историчара из Берлина“.

После свега што су Немци урадили Српском народу, Холм Зундхаусен се није стидео да се понаша као „гаулајтер“ Београда.

И нико у Београду да му макар пљуне у лице.

Као његов ученик Корб, и он у својој књизи користи искључиво хрватске изворе, попут Јоза Томашевића (Јозо Томасевицх, Wар анд Револутион ин Yугославиа, 1941–1945, Станфорд ЦА 2001). Он и његов пулен користе искључиво уџбенике из Загреба и Сарајева, српске историчаре не сматрајући вредним пажње. Ни један ни други не спомињу радове Милорада Драшковића, Дејвида Мартина или Ивана Авакумовића, чија су дела доступна и историчарима на Западу, будући писана на енглеском.

Зашто је српска држава финасирала књигу Зундхаусена, писану с позиција усташко-нацистичке пропаганде? Када Срби једног дана поново створе своју државу, то ће представљати једну од најубедљивијих оптужби против издајничких, квислиншких режима наше тужне данашњице.

ИНЕРТНА СРБИЈА Тито и његова вишедеценијска власт урадили су све да се прикрију трагови хрватских злочина над српским становништвом у Другом светском рату. Јер мада су при уласку у Јасеновац партизани затекли доста неуклоњених трагова злочина, титовци су наставили што Хрвати нису стигли да доврше, претворивши спомен парк Јасеновац у неку врсту дизниленда, с примарним задатком да посетиоци не сазнају да је то место до самог краја рата 1945. било једно од најстрашнијих стратишта забележених у европској, па и светској историји.

Није ми јасно ни зашто се српска историографија није почела бавити том темом од 1990, када нам то више није нико бранио. Код Руса је било и горих забрана, али су њихови велики историчари и писци стварали макар „за фијоку“, чекајући да дођу „боља времена“, или су издавали „самиздате“. Зашто су наши историчари тако штуро писали о српским страдањима у Јасеновцу, Јадовну, на Козари, у Дракулићима, на Лијевчем пољу…? Уз то, постоји ли иједан споменик или плоча да нас подсети на масовна стрељања које су титовци вршили – нарочито од јануара до августа 1945 – широм Србије, а посебице у Београду и околини?

Нема у нашим градовима ниједне улице да нас подсети на комунистичке злочине почињене 1945. и 1946, када је рат већ био завршен.

Надам се да ће нам ова рецензија помоћи да се пробудимо из апатије и схватимо да нам и ова Корбова књига указује да је „битва за историю“ увелику у току. Колико из најновије руске историографије видим тај велики, Србима блиски народ, схватио је такав изазов озбиљно. Довољно је погледати колико је у последње време радова посвећено Русинима као „најчистијим потомцима најстарије Русије“ – томе да су они и Руси исти народ. Државотворне нације такве наметнуте поделе укидају а ми и даље пристајемо да се делимо на Пречане и Србијанце, Црногорце и Македонце, чак некакве „Косоваре“.

Докле год је кривотворења српске историје по „нашим“ уџбеницима за основну и средњу школу, и на факултетима, дотле ћемо губити „битку за историју“ против нас вођену од научних установа Запада. Пример Зундхаусена нам показује да „наше“ власти чак и финансирају антисрпске уџбенике. Руси ових дана отворено истичу потребу за руским уџбеницима који ће национално и родољубиво васпитавати грађане њихове земље. „Потребно је“, изјавио је недавно Путин, „размислити о јединственим уџбеницима историје за средње школе, сазданим на јединственој концепцији“.

Када ће неки наш председник казати нешто слично?

Када ће посмртни остаци од Титових партизана невино мучених и стрељаних Срба из 1945 – рецимо, у Лисичијем потоку, на Ади Циганлији, у Јајинцима или на Бањици – бити сахрањени како доликује жељама њихових најближих, традицији и обичајима нашег народа, и спрам норми понашања наше, уистину европске цивилизације?

(Крај)

 

Извор: НОВИ СТАНДАРД

 

Везане вијести: 

НИКОЛА ЖИВКОВИЋ: ЦАРСТВО ЛАЖИ (1)

Александер Корб добитник награде "Андреј Митровић”

Дрска и срамна ревизија историје