МИЛО ЛОМПАР: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА, ОСИОНИ НЕГАТОР СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ ИЛИ ВАРИЈАЦИЈЕ НА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ТЕМЕ (3)

Целокупна српска културна и грађанска традиција изведена је на оптуженичку клупу, осумњичена је и у политичком и у научном виду, у име Крлежине визије југословенства.

 

Када осмотримо различите Крлежине поступке, као и удео његовог осебујног темперамента у њима, препознајемо које су тематске претпоставке битне за језгро његове енциклопедијске арбитраже. Шта значи – и у Маргиналијама – кључна Крлежина оцена да „основна сметња таквих формација под барјацима југословенске, јадранске и хрватске легије био је Баја у Нишу“? Ова опсесивна представа о једној ситуацији – присутна и у Маргиналијама – има далекосежну генезу у Крлежиној политичкој есејистици. Да бисмо разумели шта је истински садржај Крлежиног представљања југословенске идеје, неопходно је да назначимо мисаона и емотивна упоришта субјективног доживљаја „Баје у Нишу“. Јер, управо тај доживљај баца дугачку сенку на Енциклопедију Југославије.

Ова фигура се појављује – у Крлежиној редактури – као одлучујући антагонист југословенске идеје. Њен пресудни знак оличава Крлежина есејистичка представа о Франу Супилу – из 1928. године – који клечи пред Бајом у Нишу, премда зна „што значи радикалија на челу са легендарним Бајом“. Крлежина есејистичка представа усмерена је на Пашићев сусрет са Супилом у Нишу 1915. године. Она, међутим, није никаква историјска реконструкција, него изразита политичка симболизација. Јер сцена разговора у Нишу обележава моменат „када се трагични вјекови кондензирају у неколико тренутака конвенционалног разговора“. Сам разговор је, дакле, израз дејстава дубокосежних историјских сила.

Франо Супило је есејистички превасходно одређен Крлежиним личним односом који подразумева видан процес идентификације. Колико је овај процес идентификације био важан за Крлежу показује његово позно образложење како Матош „није био моја симпатија, већ и због тога што сам ја био супиловац, а он није волио Супила“. Тако се однос према Супилу препознаје као дистинктивна раскрсница која управља јачинама Крлежиних симпатија или нетрпељивости. Управо ова затајена и делотворна идентификација омогућава снажну патетику у описивању положаја хрватског политичара који је „романтик, пустолов и уклети сањар“. Он је „трагично хрватско лице, коме је чета дезертирала“. Он је вођен „својим гарибалдинским романтичним срцем“, па је донео „на поклон себе, све своје, читаву своју супстанцију духовну и тјелесну, своје месо и своју душу, своју судбину“. Он је „кондотјер, који с поломљеним мачем стоји пред сломом, а војска му се разлетјела као стадо овнова пред грмљавином“. Ова стилизација индивидуалних Супиловљевих својстава – сродна Крлежином самоогледању – има додатни квалитет у надолазећој уопштавајућој идентификацији: Супило је поистовећен са самом хрватском идејом и хрватском судбином. Јер,„Супило носи у себи сву ту четиристогодишњу хрватску тмину“, „све то осјећање кроатенлагерске тмине“,„најтајанственије бити хрватскога збивања“, „све те очајне напоре, како да се ствар заустави и хрватске масе ослободе“. Није, дакле, реч о сусрету два политичара, него о сусрету два симбола.

ХРВАТСКА ТРАГЕДИЈА Околност да се Баје „сви планови, све илузије, све наде и све трагедије Франа Супила савршено не тичу ништа“ поприма одлучујуће обележје једног политичког става који доводи до слома Франа Супила. Сусрет у Нишу представља – у овом есејистичком доживљају – „претпоследњи акт трагедије“, јер је пропао Супиловљев покушај „да спаси за Хрватску што се може спасити у посљедњем тренутку“. Следио је Лондонски уговор, а „иза њега није могло доћи друго него лудило и смрт“.

Смрт Франа Супила није, међутим, само његова смрт, пошто је сав његов живот знак најчистијег југословенства: „та најчистија и најтипичнија хрватска трагедија је југославенска, као што су југославенске типично српске смрти Принципа, Гаћиновића и Аписа.“ Карактеристично Крлежино клизање од индивидуалних садржаја човековог живота до колективних симболизација које се уписују у сам тај живот наводи нас да се запитамо: зашто су – у Крлежином доживљају – атентаторска, револуционарна и завереничка смрт типично „српске смрти“?

Зашто то не би могле бити брегалничка или колубарска или кајмакчаланска смрт? Зато што су те смрти – будући да Крлежа зна како су оне имале светскоисторијски значај и одјек у европском јавном мњењу – унапред негативно оцењене. Јер, политичар и правник Иван Лорковић – као један од вођа Хрватско-српске коалиције 1912. године, као један од вођа политичког заједништва у Хабзбуршкој монархији – у часу српских победа у балканском рату отворено је рекао да је „ова српска побједа... један од највећих хрватских политичких пораза“. Из које перспективе је могуће рећи да је српска победа у Куманову – хрватски пораз? Само из перспективе која подразумева хрватску доминацију у југословенском уједињењу. Поучан је Крлежин коментар од 25. децембра 1978. године: „Тако је де фацто и било.“ Јер, овај коментар открива разнострани континуитет идеје о хрватској доминацији.

Крлежин есејистички потез наговештава, пак, да мора постојати неки заједнички именитељ који појединачне трагове издвојених људи – Принципа, Гаћиновића и Аписа – претвара у драматске и парадигматске симболе „српске смрти“. Шта их, дакле, уједињује? То нам показују Крлежине речи о Драгиши Васићу: „Као мученици солунског процеса, којима је смртна осуда читана од поноћи до свитања, као покојни Гаћиновић који је у Америци за време рата агитирао против легија, као пок. Супило, који је полудео у Лондону... и Драгиша Васић је боље видео у рату, и тако је имао тачнији поглед после рата, када је завеса опет спуштена.“ Супротстављени српској влади и круни, уплетени у послове око сарајевског атентата, „мученици солунског процеса“ корелативни су са Принципом и Аписом као есејистичким репрезентантима типично „српске смрти“. Гаћиновићево супротстављање окупљању добровољаца за Солунски фронт, као супротстављање политици српске владе и круне, поклапа се са Супиловљевим супротстављањем, природним за некога ко „осјећа сву панику Кроатенлагера“. То су претпоставке по којима су њихове смрти парадигматично југословенске: таквима их чини заједничко негативно усмерење ка антагонистичком симболу – Баји. Карактеристично југословенске смрти су, дакле, оне које се по потпуној негацији одређују спрам Баје. Јер, „Супило стоји пред Бајом... осјећајући како стоји пред непријатељем“. Ко је – у овом симболичко-есејистичком рингишпилу сила – Баја?

Премда индивидуализован као „слаба цинцарска памет под принцеугенском шајкачом“, он је битно уопштен, претворен у историјску силу српске владе и круне, јер је доживљен као загрижена кратковидост гладног цинцарског етатизма, претворен у силу немилосрдну и прорачунату, која ће „продати Супиловљеву посљедњу фунту меса, без једне једине унутарње емоције, као да продаје месо за клаоницу“. Ако Супило представља „драмску загонетност типично хрватске појаве“, ако је – у складу са тим – његова политичка трагедија типично југословенска, као што су такве – као „смрти на вјешалима, у лудилу или у биткама“ – и типично српске смрти, каква типичност бива обележена„легендарним трговцем лешева на велико и мало“?

РОМАНТИЗОВАЊЕ СУПИЛА Упозорен да постоје сведочанства – попут мемоара Ивана Мештровића – о томе да лични односи између Пашића и Супила не само да нису били лоши него су „чак били добри“, што је у супротности са његовим тврдњама, Крлежа – који није никакав сведок самих историјских догађаја и околности – одговара у потпуном складу са сопственом есејистичком идентификацијом и визијом: „онако како сам ја описао Супила у Нишу, тако је било“. То значи да је једно негативно предразумевање, дубоко симболизовано, прилагодило историјске чињенице и сазнања сопственим предодређењима. Отуд верност тим предодређењима није могла бити усколебана никаквим чињеницама, јер је почивала на темељном Крлежином осећању идентитета: личном и колективном, есејистичком и приповедачком, уметничком и политичком.

У расветљавању овако стилизованих типичности, пре него што одговоримо на загонетно питање о политички типичном које оличава фигура Баје у Крлежиној представи, неопходно је да направимо два важна разликовања. Каквих је размера Крлежино романтизовање Супила? Оно свакако подразумева индивидуална својства хрватског политичара, у чију фигуру уткива прегршт трагичких мотива. Оно, међутим, трансцендира његову личност у сцени у којој препознајемо „тифоидни Ниш године Петнаесте, гдје Супило клечи“. Ко клечи? У овој патетичној визији појављује се трагичка вертикала хрватске распетости и вртоглаво успиње у нарастајућу немилосрдност судбинског подсмеха, који је учинио да клечи човек „заљубљен у хрватство“. Пред ким клечи? „Пред легендарним трговцем лешава на велико и мало“. Овај изразито романтизовани и политизовани призор исприповедан је у високомиметском регистру, у узвишеном тоналитету, са јаким апелом на читаочево уживљавање и емотивно ангажовање. Као такав, пак, он – средствима индивидуалног доживљаја – одсликава кључни колективни доживљај који ће бити обнављан у различитим околностима, проналажен у разнородним историјским сведочанствима и актерима и увек служити као подлога и оправдање за идеологију титоистичког југословенства, са посебним обзиром на појам српске кривице.

Важан моменат политичког романтизовања обележава Крлежина склоност да општост Супиловљеве фигуре идеализацијски шири на потпуно приватна човекова својства: собе у којима је становао, јела која је јео, одела која је носио. Обнављајући сећања Ивана Мештровића, Крлежа скицира како је Супило у Лондону „становао у једном скровитом хотелу, у соби гдје је на примусу могао кухати грах“, па су га налазили „у одијелу и ципелама гдје лежи већ два или три дана на кревету у својој меланколичној депресији“: „он лежи ту, нит се прао, нит се бријао, соба незагријана, прљава, све смрди од примуса“. Сви ови детаљи издвојени су да би – и у приватним стварима – осликали трагичну осамљеност Франа Супила. Такав поступак отискује привилеговани политички став у Крлежиној имагинацији. Ствари су постављене тако сугестивно да нас готово наводе на то да заборавимо да нам Крлежа приповеда по Мештровићевим сећањима. Али, ако је био вољан да уважи Мештровићев опис Супиловљеве очајничке узнемирености, зашто није уважио Мештровићеве назнаке о добрим личним односима између Супила и Пашића? Зато што се то сазнање није поклапало са његовом визијом Супила као човека који клечи и страда „заљубљен у хрватство“.

Сама Крлежина визија има у стварности – и у сећањима очевидаца – упадљив нискомиметски контраст. Јер, насупрот Крлежиним тамним валерима који одсликавају драматску Супиловљеву изгубљеност у Нишу постоји сведочанство Лазара Марковића о томе „како је Супило, као крупан човек, много јео, а имао је изврстан апетит“. Понети пламтећом сугестијом о трагичкој величини овог човека, намах бисмо могли помислити како је изгубио апетит у Нишу. Јер, зар нисмо сазнали да је био неутешан и потресен због неуспешног сусрета са Пашићем? „У Нишу су чувени јагањци, а у ресторану ’Балкан’ увек је било за ручак и за вечеру, јагњећег печења, које је Супило јако волео.“Ови споменарски моменти – у успоменама које не скривају да је састанак Пашића и Супила био политички неуспешан – као да спремају читаоца за неки комички узлет. „Узео би јеловник, зовнуо би келнера и поручио би: ’Јањетине, пријатељу... Две порције одједном!’ Ми смо сви правили шале на рачун Супила кад би он, накнадно, ако је јањетина сасвим свежа из пећи или са ражња, поручио и трећу порцију!“ Ова реалистичка и нискомиметски исприповедана сцена – и сама део једног унапред оформљеног погледа на људску ситуацију – превасходно нам дочарава у коликом степену је повишен тоналитет Крлежиног описа.

БАЈА АНТАГОНИСТ Крлежин критика радикалске политике била је у много чему сродна са развијеном и беспоштедном критиком коју је истовремено – храбро и темпераментно – износио Драгиша Васић. Али, између двају наизглед сродних погледа на радикалску политику има важних разлика. Јер, Васићева критика Пашића превасходно је везана за унутрашњу политичку борбу, као што је и испуњена огорчењем због радикалских настојања да успех читавог народа у рату припишу својој политичкој партији, да теготни оков народног прегнућа учине златним груменом сопствене политичке памети. Крлежа – који преузима многе садржаје и мотиве из Васићеве критике радикалске политике – даје сасвим особен правац својој критици. Јер, он све употребљене мотиве поставља у перспективу југословенства. Тако је Пашић постао неко ко је антагонист Крлежине представе о југословенству.

Ко је, дакле, Баја у Крлежиној теорији типичног? То нам откривају Маргиналије писане поводом Енциклопедије Југославије. Оне показују како је Крлежин индивидуални доживљај подударан са идеологијом титоистичког југословенства. Јер, Баја је репрезентант не само српске политике него и целокупне српске културе. Крлежа је недвосмислен: „Чему губити ријечи на дискурсивна заобилажења, када Белић формулира јасно и логично све оно што су о томе мислили, говорили и писали Цвијић, Слободан, Богдан, Јаша, Саша, и од Недића и Вука до Боже Кундака и Баје, једногласно сви.“ Целокупна српска културна и грађанска традиција – до дубоко у деветнаести век – изведена је на оптуженичку клупу, далекосежно је осумњичена и у политичком и у научном виду, у име Крлежине визије југословенства.

Сама та визија, пак, није подвргнута саморефлексији, већ је остала непроблематизована: како неко ко је, попут Супила, „заљубљен у хрватство до свог посљедњег даха“ може бити симбол југословенства, док сви репрезентанти српске културне и грађанске традиције – чак и Скерлић, јер је он „изигравао Југословена, а у бити је био велики националист, различито од Матоша који је у бити био Југословен, али и Европејац“ – остају одвојени од аутентичне могућности југословенства? Како човекова љубав за хрватство не обезвређује ваљаност његовог југословенства, док брига за – рецимо – српско становиште обезвређује сваку човекову приврженост југословенству? На тој асиметричној подлози је заснована Крлежина визура која је у битним корелацијама са титоистичким југословенством у чије име настаје Енциклопедија Југославије. У том асиметричном симетризму односи су детерминисани: симетрија подразумева непроменљиву равнотежу страна, али непрестану неравнотежу интензитета; равнотежа почива на статици успостављених односа, док неравнотежа почива на њиховој динамици. То су предодређујући видови Крлежине енциклопедијске арбитраже.

Она почива на вредносном поништавању својих неистомишљеника и противника као поништавању које је вођено јаким емотивним афектом. Ако читава српска културна и грађанска традиција представља један начин мишљења и систем, онда свакако ваља казати – као што Крлежа поентира у Маргиналијама – да „у том систему било је логике. Та логика кретала се додуше на четвероножној памети, али памети примитивној, која је никла између оних балканских урвина и дипломатских кланаца јадиковаца, у трајној паници звјерке која њуши замке и гвожђа и опасности на све стране. Не вјерује никоме па ни себи, с једином намјером да здипи шта може.“ Ова анимализација читаве српске грађанске традиције, као свођење универзитетских професора, француских и бечких ђака, берлинских и петербуршких специјализаната на „четвероножну памет“, као амблематско означавање свих њихових цивилизацијских прегнућа и резултата у српској средини ознаком „памети примитивне“, ово ширење анимализацијских техника на читаву једну средину, која се поистовећује са „звјерком која њуши замке и гвожђа“, представља трајни улог хрватске културне политике. Јер, укидајући било каква грађанска и културна својства заступницима српских традиција и интереса, она трајно означава анималистичко-биологистички темељ сваке српске националне егзистенције.

 

Извор: НОВИ СТАНДАРД

 

МИЛО ЛОМПАР: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА, ОСИОНИ НЕГАТОР СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ (1) ИЛИ ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКА АРБИТРАЖА

МИЛО ЛОМПАР: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА, ОСИОНИ НЕГАТОР СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ ИЛИ ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКА АРБИТРАЖА (2)