Људи сенке стижу у Словенију

Кроз Словенију смо путовали данима, записао је у свом сведочанству Радојица Вујачић

Избеглички логор у Ветрини маја или јуна 1945. године

- Кроз Словенију смо путовали данима, записао је у свом сведочанству Радојица Вујачић. Негдје брже, некад спорије, стално очекујући партизанске засједе. У настојању да скратимо пут до савезника, до аустријске границе, кретали смо се обично цестама, али и сеоским путевима, разним пречицама гдје је то било могуће, преко брежуљака, брдовитих терена, па и сасвим стрмих превоја као што су Камнишке Алпе... Возила су била претрпана, на њима су сједјела дјеца, старци, био је ту намјештај, храна... Поред возила су ходали мушкарци, наоружани, без оружја, дјеца, жене, рањеници. Ходали су у групама, паровима, појединачно. Било је ту усташа, домобрана, словеначких домобрана, рупниковаца, четника, Њемаца. Њемачки војници су се издвајали од осталих, јер су задржали извјестан ред и дисциплину у кретању и понашању. Повремено су пролазила тешка возила с топовима, војничким казанима, приколицама. Дизала се тада велика прашина. Сви смо изгледали као људи који лебде, обавијени сивим облаком, па их час видите, час не видите. Људи су ходали, падали, остајали испод дрвећа, опет се дизали. Били су то људи сјенке...

Поред прашњавих друмова, тих дана су и сахране биле честе. Обављали су их сапатници из колоне, на брзину, тек да костуре који су дуго ходали и умирали ту надомак толико жуђеног сусрета са савезницима, који једино Енглези нису планирали, не би вуци растрзали. И да једнога дана потомцима дошапне онај ко преживи: ту крај тог и тог друма, испод оног брда је отприлике заувијек остао твој дјед, отац, стриц, брат.

У Аустрију ће, у толико жуђеној намјери да се сретну са савезницима, у првом реду Енглезима, у тадашњој британској окупационој зони, поћи и повећа колона четника, али и избјеглица без оружја. Тачан број никада није утврђен, односно јавно саопштен, као уосталом ни када су у питању остали одступници, који ће заувијек остати у шумама Корушке, Италије и нарочито Словеније. О њиховој масовној ликвидацији власти друге Југославије нису оставиле трагова, а ако их и има, још увијек чаме у добро скривеним ладицама некадашњих удбашких архива. На другој страни, породице страдалних на путу безнађа никако да дају прецизне и свеобухватне податке о својима који су тражили спас на Западу тог злог прољећа 1945. године. Према неким ауторима, око 1.500 оних који су одступили из Црне Горе нашло се на тлу Аустрије, други, мање поуздани извори кажу да их је било више од 1.000. По исказима појединаца који су преживјели пакао Аустрије и Словеније било их је много више - од 7.000 до 10.000. У Аустрији се тог прољећа нашло, по неким ауторима и око 5.000 четника из Србије. И овдје се наводе различити подаци (опет од појединаца који су преживјели), па се иде до цифре од 15.000 србијанских четника и избјеглица. Највише је било, пак, хрватских усташа и домобрана, као и добар дио словеначких националиста и антикомуниста.

- Настављамо пут - пише о тим давним данима, тог прољећа голобради Радојица Вујачић, који ће при крају далеког пута пронаћи оца којега је привремено изгубио. - Опет смо на цести. Након два сата хода наилазимо на велику травнату зараван. По средини је цеста којом и даље ходају војници, избјеглице, запреге и разни аутомобили. Около по заравни стотине људи се одмара. Чујем ријечи: прешли смо у Аустрију.

Мислећи ваљда да су коначно на сигурном, људи су били мало опуштенији, смиренији, живљи... У таквој, знатно бољој атмосфери од оне која је владала претходних дана и недјеља проносиле су се разне гласине: једни су говорили да слиједи пребацивање у Италију, други су означавали Њемачку као трајније одредиште, трећи су себе видјели у Америци. Неки су, пак, очекивали и краља Петра лично, ту негдје у Аустрији, док су му други “забрањивали” повратак у земљу јер се он школовао у Енглеској, па о “Србима не зна ништа”, а на крају је тражио “да се Краљевска војска у отаџбини прикључи Титовој”.

ЧЕТНИЦИ И ДОМОБРАНИ

БОРИВОЈЕ М. Карапанџић у својој књизи “Југословенско крваво прољеће 1945” каже да се главнина четника Црне Горе, Боке и Санџака повукла са хрватским домобранским снагама које су “под борбом” стигле у Плиберк (Блајбург) и заузеле целу Плибершку долину. Ту је, наводи овај аутор, било око 200.000 Хрвата, али и четничка главнина коју су предводили замјеник погинулог војводе Павла Ђуришића, мајор Васо Вукчевић, члан Националног комитета Ристо Јојић и др Никола Јорговић, адвокат са Цетиња.

С таквим и сличним причама за одступницима су остајали километри некада моћне монархије чији је фашистички изданак Адолф Хитлер управо изгубио најкрвавији рат који је икада поведен у свијету. Убрзо ће доћи до жељеног сусрета са Енглезима, којега је овако видио Радојица Вујачић:

- Испод нас широка, пјесковита зараван, а иза ње валовити, травнати простор се постепено уздиже према хоризонту. На крају заравни уочавамо три-четири тенка и више камиона и џипова маслинасте боје. Ту у близини су и неколике групе војника. Улаз у тај простор одвија се у четири пролаза. На крајњем, лијево, улазе возила, а остали улази, према нашој десној страни, намијењени су за колоне и групе наоружаних војника. С наше десне стране, на самом пролазу, стоји по један војник који прихвата њихово оружје. Војник у енглеској униформи узима пушку. Десном руком обухвата столицу од пушке, а лијевом, негдје по средини и уз јак замах пушку избацује на велику гомилу најразноврснијег оружја... Све се то одвија без ријечи, рутински. Ту, на тим травнатим просторима, на извјесној удаљености од Клагенфурта или Целовца, како га Словенци називају, боравили смо читаво вријеме до повратка у Југославију. Наша група је пошла напријед, још отприлике један километар. Око нас су се улогорили углавном црногорски четници, али је ту било у мањем броју и група из Србије, Босне, Херцеговине... Вијести које су појединци преносили, а то је био једини извор информација, биле су претежно рекла-казала. Најчешће, а и најсигурније информације су да нас савезници отпремају у сјеверну Италију, затим да дио иде у Сједињене Државе, дио у Канаду, Аустралију. Несигурне информације су да нас пребацују у Мексико, односно Аргентину, затим у Мароко и Јужну Африку. Информација која је дјеловала шокантно, а коју је мало ко озбиљно прихватио, јесте да нас Енглези у договору с Титом, враћају у Југославију. Образованији људи изналазили су безброј разлога да је та замисао, идеја, вијест, немогућа. Такав поступак са људима који су им се предали, које су разоружали, био би непојмив и за најпримитивније народе и државе, а не за Енглеску чију културу и традицију прожима поштовање према пријатељским народима, посебно према људима у невољи. Наша краљевска кућа има крвне везе са енглеском краљевском кућом, што је особито битан чинилац у нашим односима. Ми смо са Енглезима традиционално пријатељи и саборци и у Првом свјетском рату, а они свакако поштују обавезе према тим народима и државама. Тако је ова вијест брзо престала да буде предмет озбиљних разговора. Пријатељи и саборци су долазили код оца на разговор. Неки су се враћали растерећени и убијеђени да о изручењу Титу нема ни говора, у што је отац чврсто вјеровао. Други су одлазили ћутећи, црв сумње је управо отварао такву могућност.

Пише: Саво Греговић

Сутра: Кобни заокрет Енглеза

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Словеначко крваво пролеће 1945. године I

Словеначко крваво пролеће 1945. године II

Словеначко крваво пролеће 1945. године III

Словеначко крваво пролеће 1945. године IV

Словеначко крваво пролеће 1945. године V

Словеначко крваво пролеће 1945. године VI

Словеначко крваво пролеће 1945. године VII

Словеначко крваво пролеће 1945. године VIII