Лика које више нема

Рукопис Миле Станковића је прозно штиво којему су у темељу ауторова сјећања на дјетињство у Лици, саопштена из перспективе непосредно прије и по пропасти Српске Крајине. Фабуларна нит обједињена је посјетом родном селу у Лици, о Петровдану 1995. године. Током те посјете, с доласком на одређене локалитете и при сусретима с људима одмотавају се сјећања на личности и прилике из приповједачеве младости, дјетињства и зрелих дана, прекидана разговорима и размишљањима о актуелним зебњама. Та, по нашем осјећају, срећна форма омогућила је слободно повезивање сјећања на животне околности, приче и причања, пуне аутентичних одбљесака људи, њиховог особеног темперамента и поимања свијета. Најљепша страна ове књиге је у изврсно дочараној процедури свакодневних усмених причања и натпричавања, у духовитим епизодама из свијета дјечака и одраслих, те у фолклорним умотворинама – по правилу шаљивим и подругљивим, што је препознатљиво обиљежје тога дијела нашег народа (нпр. причања о вуку, о борби бикова, о инаћењу двојице „компањона” око пољских послова, о клању свиње, ноћним подвизима дјечака или о првом одласку у хрватско, усташко село и сл.). Драгоцјена је, а биће све драгоцјенија готово магнетофонска тачност репродукције говора једног свијета који остаје само у оваквим причама, док их буде имао ко причати и уколико се сачувају у књигама. Обједињено панорамским распоредом локалитета и догађаја, претварајући се у низ изванредно занимљивих, духовитих, одлично саопштених локалних и породичних збивања, Станковићево приповиједање је успјела евокација наше, и не само наше, дојучерашње младости, али и начина живота и мишљења покољења људи на једном тлу.

Станковићева се књига у цјелини, међутим, доима као тужбалица, као непрегорен бол над незнано зашто пропалим свијетом: завршне странице њене, коментари самих ауторових земљака, послије пропасти, на Рачи, постају изванредно ријечито образложење безразложне, бесмислене трагедије која не оставља мјеста никаквој катарзи. Ако катарза није можда у некадашњој радости и љепоти живљења, које се нису дале угушити ни знаковима модерних пријетњи ни сјећањима на усташка клања, кад су од српских села остајале заједничке гробнице. Подтекст ове књиге је управо тај несавладив јаз између трагике једног свијета и животних радости као искуства и сјећање на тај свијет. Тај расцијеп, та провала, књигу Миле Станковића чини вриједном читања и препоручује је и као документ и као умјетничко штиво. Она ће пружити задовољство, ма како оно било горко послије крајишке трагедије, подједнако онима који се радују живој ријечи свога некадашњег краја и онима који воле ведре приче из његове свакодневице. Остаће и као незамјењиво сјећање на тешку љепоту живљења, на људе и неуништивост духа, можда јединој преосталој утјеси послије изгона крајишких Срба с њихових огњишта.

У Београду, о Никољдану, 1997.

Душан Иванић