КО НИЈЕ ЗА САМОСТАЛНОСТ - НИЈЕ НИ ЗА ЖИВОТ /1/

У књизи "Злочин у Добровољачкој улици“ књижевник Душан Зуровац, предсједник Удружења за истраживање ратних злочина над Србима у Сарајеву "Истина“, даје до сада непозната свједочанстава о самом злочину, али и застрашујуће појединости о страдањима сарајевских Срба на самом почетку сукоба у БиХ....СРНА у пет дијелова преноси одломке из ове књиге Приредио: Огњен БЕГОВИЋ 

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 24. АПРИЛА /СРНА/ - Злочин из засједе, који су извршили паравојне муслиманско-хрватске формације над припадницима ЈНА 2. и 3. маја 1992. године на Скендерији и у Добровољачкој улици у Сарајеву још је "завијен“ у вео тајне, а истина гурнута "под тепих“, тако да је много тога остало непознато и неразјашњено. 

Свугдје у свијету злочинци су са оне стране браве, само су у БиХ, нажалост, још на слободи. И што је још горе, многи од њих се налазе на угледним мјестима у политици и привреди у Федерацији БиХ. Они су у Сарајеву под заштитом бошњачког политичког врха и државног апарата. 

Посредством телевизијских камера свијет је видио стравичну слику убијених људи и запаљених лешева на Скендерији 2. маја 1992. године. Ипак, упркос свим свједочењима, Суд у Лондону је "у недостатку доказа“ ослободило Ејупа Ганића. Због истих разлога бечко Тужилаштво ослободило је Јову Дивјака. 

Као да 42 убијена официра и војника, 107 рањених и 207 заробљених у тој засједи – нису никав доказ?! Ти људи су повјеровали у ријеч предсједника крњег Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића, који је обећао сигурну евакуацију Команде Друге војне области из Сарајева. 

Иако се поуздано зна ко су они који су тада у крв замочили руке до лаката, тај злочин се крије, а двадесет година систематски се уништавају материјални докази злочина. Чини се да је томе допринијела и сама ЈНА, која ништа није учинила да се починиоци тих злочина изведу пред лице правде. 

Погинули су пали у заборав, докази о злочину су сакривени или уништени, али злочин је остао. 

Злочини над сарајевским Србима као увод у "Добровољачку улицу“ и антисрпска хистерија направили су погодно тло за све ужасе који су се се касније дешавали. 

Злочинци су постајали хероји у Сарајеву: рецимо, Рамиз Делалић - који је убио српског свата Николу Гардовића, или Сејо Пискић - који је снајпером на Грбавици убио двије српске дјевојчице. Тадашња РТВ Сарајево и федерално "Ослобођење" ову двојицу убица прогласили су - медијским звијездама. 

Б. Вујовић је рат провео у муслиманском дијелу Сарајева - у ствари, у творници вагона "Васо Мискин", гдје је "токарио" бомбе "џихадлијама", о чему је свједочио у Хагу на суђењу генералу Драгољубу Милошевићу. 

Вујовић је изнио стравичне доказе о злочинима који су почињени у Сарајеву. Свједочио је и о покољу Срба у Пофалићима, затим у поменутој фабрици, те у насељима Отока и Алипашино Поље. 

Кад би се Вујовић враћао с посла, пресретали би га муслимански дјечаци са ручним бомбама у рукама и тражили да им се фломастером потпише на тим бомбама, које ће послије убацивати у српске куће и станове. 

 

Треба само завирити у новине и часописе који су тада публиковани (ВОКС, "Оријент експрес“, "Муслимански глас“, "Слободна Босна“, "Санџак"...) па да се види колику су улогу у томе имале ове публикације и степен мржње... 

Првог марта 1992. године одржан је референдум о независности БиХ, који су Срби бојкотовали. Прије тога на улицама Сарајева појавили су се муслимански транспаренти и графити на сваком кораку: " Ми смо ЗА, папци су против“, "Ко није за самосталност није ни за живот“, "Бјежите, псине, преко Дрине - боље преко Дрине него низ Дрину“... 

Још 27. марта 1991. године на Старој православној цркви и на Дому ЈНА освануле се националистичке пароле којима се Срби тјерају из Сарајева. Исти дан Изетбеговић је изјавио да је спреман да "жртвује мир за суверенитет БиХ". 

Још 10. јуна 1991. године у Сарајеву је формирано Вијеће националне одбране муслимана. Касније, 4. априла 1992. године, извршена је мобилизација резервног састава МУП-а. Често се на зидовима зграда и кућа у Сарајеву могао видјети спрејом нацртан сат који је показивао пет до дванест са поруком: "Вријеме је истекло". 

 

 
Према подацима које је прикупио Страхиња Живак, само из Сарајева именом и презименом нестало је 460 српских љекара, од тога је 32 убијено у Сарајеву или умрло од посљедица затварања, а да се не говори и о професорима, инжењерима и другим академским грађанима... Сви они су бјежали из Изетбеговићеве "суверене и независне државе". 

Март 1992. године је мјесец потпуног затварања Сарајева изнутра. На сваком улазу у стамбене зграде у Сарајеву, установе и предузећа постављени наоружани муслимани са инструкцијама како ће котролисати излазак Срба из својих станова и уредно записивати и пратити њихова кретања и о томе извјештавати полицију. 

Многи српски станови у Сарајеву били су маркирани да би се боље снашли муслимански пљачкаши и убице. 

Логораш Милан Окука свједочи: Свакодневна легитимисања, упадање у станове, одвођење људи без повратка, купљење по улицама и убацивање у теретне камионе.. Полиција на сваком кораку... Свако је постао полиција и војска и свако има оружје. Газе на друму кога хоће, ако сте у друштву слушате увреде, ако се изолујете - онда сте поготово сумњиви...“ 

Петог априла организоване су демонстрације око три хиљаде људи пред зградом Скупштине БиХ, које је организовала СДА. Дан касније пред Скупштином БиХ одржан је "митинг за мир“. Циљ овог окупљања је био да се застраше сарајевски Срби. 

Јука Празина /предратни сарајевски криминалац/ са својим пајташима пуца на митингаше. То је, наравно, приписано Србима, наводно активистима СДС-а. 

Тек ће се послије појавити снимак на коме се јасно види ко је пуцао, али то не мијења ствар, у свијет је отишла "истина" о томе да су Срби пуцали на голоруки народ. Међутим, данас се зна да тај народ није уопште био голорук као и да рудари из Какња или металски радници из Зенице нису на тај митинг дошли празних руку. 

Тај дан је Евопска заједница признала независност БиХ и тако дала "зелено свјетло" независној држави.. Сарајевски Срби су стављени пред готов чин и Сарајево је заиста претворено у велики концентрациони логор за Србе. 

Тешко је рећи колико је тада било званичних, а колико незваничних приватних затвора, логора и јавних кућа за Србе и Српкиње. 

Креће хајка. Претреси станова, привођење и саслушавање и батинање српских цивила. Нарочито су се окомили на активне и пензионисане официре ЈНА. 

Сви Срби који су имали књижицу СДС-а проглашени су државним непријатељима и углавном су на лицу мјеста убијани или су у затворима претрпјели најжешћу тортуру. 

Рецимо, Маринко Вујичић је убијен у своме стану на Добрињи пред супругом, а млађани Саша Трнинић се већ 20 година лијечи на Психијатријској клиници у Новом Саду од посљедица батинања у логору, јер су код њега нашли чланску књижицу СДС-а. 

Пензионисаног заставника ЈНА Живорада Рапајића тукли су и мучили школски другови његовог сина. 

/наставиће се/ 

 

Извор: