Џелатов смешак (2)

У студији о злочинима у Првом светском рату Хаутман закључује: „Били су то минуциозно планирани погроми чије је извођење најпре поверено ’маси’, а касније преведено у надлежност казнених одреда војске.” Он помиње депешу немачког генералног конзула у Сарајеву, упућену у Берлин, 29. јуна 2014.

„Питам се зашто Беч дозвољава руљи, мобилисаној из редова припадника Хрвата и муслимана, да пали и убија, зашто војска и полиција не заведе ред”, запитао се представник Берлина у извештају свом ресору.

За Хаутмана су погроми и извођења смртних казни над цивилима представљали само једну страну злочиначке хронологије. Он каже да је битније сазнање да је српско становништво, са српских територија, али и са простора монархије, у масама завршавало у заробљеничким логорима који се нису битније разликовали од концентрационих логора у Другом светском рату.

„...Мучени су до смрти! То убијање је трајало месецима... У службеном извештају логора Добој, примера ради, лаконски је забележено да је 8.000 заточеника преминуло у пролеће 1916. године. Узрок смрти и тачан датум нису унесени у извештај, а прећутано је и ко су биле жртве – махом жене, деца и нејаке, старије особе...” (Хаутман износи овај податак о жртвама логора Добој на основу до сада непознатог стенограма говора посланика Анте Трешић-Павичића на затвореној седници царског парламента 19. октобра 1917.).

Хаутманову тезу о планираним репресалијама потврђује и аустријски стручњак за историју фотографије Антон Холцер, доцент на аустријским универзитетима Беч и Кремс, и предавач на Универзитету Лозана, у Швајцарској.

Холцер је у бечком Ратном архиву пронашао фотографију вешања из окупираног Београда, која датира с почетка 1916. коју је овако описао: „Призор је био стравичан. Под вешалима је стајао средовечан мушкарац, омча око врата, а испред њега царски официр који чита смртну пресуду... Оно што ме је зачудило био је смешак џелата... Из пратећих докумената сам утврдио да је сцена вешања била ’проба’. Џелати су у тим ратним годинама били тражени ’стручњаци’, тако да је окупациона (аустроугарска) војска свакодневно обучавала нове џелате.”

Холцер је на основу свог открића написао књигу под називом „Џелатов смешак – непознати рат против цивилног становништва 1914–1918”, (издавач: Примус, 2008), која је у Немачкој номинована за историјску публикацију 2009.

Холцерова књига, међутим, изазвала је бројне протесте аустријских историчара, склоних улепшавању ратне историје Хабзбуршке монархије. У тим протестима је указано да су вешани шпијуни и цивили који су мимо правила рата убијали аустроугарске војнике, масакрирали њихова тела.

Професор Хаутман протесте овако коментарише: „У вишедеценијској пракси нисам открио ниједну фотографију масакрираних тела царских војника... Али, постоје хиљаде фотографија о зверском убијању цивила на окупираним територијама.”

 

Ватрено крштење генерала Лера

Ратни злочинац Александер Лер – осуђен на смрт и стрељан у Београду 1947. године, јер је као  врховни командант луфтвафеа лично издао наређење да се бомбардују цивилни циљеви у нашем главном граду 6. априла 1941 – доживео је авијатичарско ватрено крштење на небу изнад Шапца и Ваљева у септембру 1914. године, у првим бомбардовањима цивилних циљева из ваздуха који су забележени у историји ратовања.

Аустријски историчар Ервин Пич наводи у Леровој биографији (Александер Лер, први том: Генералмајор и творац аустријског војног ваздухопловства, издавач: Милиц-ферлаг Салцбург 2004, страна 59) да је Лер од 1909. године у више наврата прелазио Дрину и уходио српске положаје које би у случају рата требало бомбардовати из ваздуха. Сачинио је прве топографске карте које су аустроугарски пилоти користили у Првом светском рату. После извиђачких летова 31. августа, 1, 2. и 9. септембра 1914. године, изведених на релацији ушће Дрине-Шабац-Завлака-Лозница, Лер је из ваздуха наводио аустроугарске бомбардере на војне циљеве у околини Ваљева и на цивилне циљеве у околини Шапца, забележио је Пич (исто, страна 76).

Упркос чињеници да се и овде радило о ратном злочину над цивилима, каснији генерал луфтвафеа никада није због тога позван на одговорност. Штавише, аустријски историчари су све до 1987. године доводили у питање објективност београдске пресуде из 1947. године, тврдећи да не постоје докази да је Лер наредио бомбардовање цивилних циљева у Београду. Писмени доказ је ипак поднет. Наш историчар Васа Казимировић је у Бечком ратном архиву нашао оверени факсимил Леровог наређења за бомбардовање пијаца и главних улица Београда уз истовремену забрану да се бомбардују фабрике и касарне јер би њих касније требало да користи немачка окупациона војска. Документ је први пут објављен у књизи Васа Казимировић: „НДХ у светлу немачких докумената и дневника генерала Глеза фон Хорстенауа”, издавач: Народна књига/Нова књига, Београд 1987. године.

 

Милош Казимировић