Драгослав Бокан: Много тога још увек зависи од нас

Залутали смо у времену и вечности. Изгубили се и дезоријентисали због хаоса у глави и срцу

Време је да се у Србији појави један нови дух, ослобођен свих слабости и глупости досадашњег "национализма".

Мора се наћи нов начин проговарања српске (и руске) идеје.
Нов облик схватања реалности И НАШИХ ЗАДАТАКА У ОДБРАНИ ОТАЏБИНЕ.
Морамо пронаћи, пре него нестанемо, нове форме за вечне садржаје...

Пре свега, треба бити много, много критичнији и захтевнији према себи самима, него према другима.
То је почетак сваког почетка.

Доста је било тог самохвалисавог кукања (типа: "Нема више правих Срба!", "Тражили сте, гледајте!", "Ја сам изашао на протест, а скоро никог није било. Срамота!"), где је суштина у истицању разлике између себе (праведног, верног, добронамерног, забринутог, храброг...) И ДРУГИХ (који су, ето, "издали" све у шта верујемо).
То пре свега другог...

А за почетак, хајде да опет увежбамо што чешћи и, рекао бих, осмишљенији ОДЛАЗАК У БОЖИЈИ ДОМ НА ЗЕМЉИ, у православне храмове - како током недељне литургије и у време вечерње службе, тако и онда када у цркви "нема никог" (осим нас и Господа).

Не потцењујте нипошто овај "акт вере". Јер то није само ствар резервисана за наше посебно "верски осетљиве" сународнике, већ за све нас пођеднако и равноправно.

То је можда и најважнија "војна вежба" у великом духовном рату који се води свуда око нас.

Не одлазећи у храм, међу још преостале чуваре свега онога до чега нам је (заиста или наводно) толико стало, ми се несвесно прикључујемо другој страни. Постајемо део бесловесне масе, на коју рачунају и коју прижељкују наши непријатељи.
А они умеју са таквима.

Када се у недељу ујутро само лењо окренемо на другу страну док над нама ођекују црквена звона и Божији позив на Службу, ми тиме одбацујемо саму суштину Косовског и Светосавског Завета и све оно најдрагоценије за шта су хиљаду година гинули наши преци.

Како то не разумемо?
Како ту једноставну и очигледну ЧИЊЕНИЦУ никако да схватимо?

Национализам без Светог Саве, без хришћанског витешког кодекса, без братског саосећања и без спремности да се свештенику целива рука и у храму пољубе свете иконе - то је увелико допринело уништењу и самоуништењу режима С. Милошевића и паду Републике Српске Крајине.
Ваљда је то сваком нормалном Србину данас јасно.
Ако не онда, а оно сада, после свега.

Зато више никад не смемо да стављамо у исти кош - цар Душанове оклопнике, разуларене хајдуке, праве и "булајићевске" четнике, Брозове "ознаше" и "удбаше" у злокобним кожним мантилима, транзиционе уличаре и "идеал" америчког "Злог поручника".

Не могу да се вештачки и "по потреби" идеолошки спајају, нити мешају - Милош Обилић, хајдук Вељко, млади Маркс, Че Гевара, Гаврило Принцип, Воја Танкосић, Чапајев, Иво Лола, Бошко Буха (старији и млађи), Павле Ђуришић, војвода Ђујић, Дража, мајор Тепић, ЈУЛовска и демократска омладина... у исти ратнички и национални идеал.
А ми смо то овде покушали. И зато изгубили, унапред, све што се могло изгубити.
Овај наказни идеолошки Франкештајн нас је и коштао оваквог и оволиког пораза и безизлаза.

Зато смо и залутали у времену и вечности.
Изгубили се и дезоријентисали, због хаоса у глави и срцу.

Зато, 'ајде кад вас молим, као браћу и сестре - отиђите, сви, у ових пар дана што нам је остало до недељне службе У ЦРКВУ, ону која вам је најближа или најдража. И ви који и иначе идете тамо и ви који одавно још тамо нисте били и ви који уопште тамо не идете.

За почетак само прошетајте и ослушните лупање вашег сопственог срца у тишини светог храма.

Помислите на то да су пред истим оваквим иконама и фрескама исто овако тихо и достојанствено пролазили сви наши (заиста НАШИ) владари и јунаци, духовници и државници. И то не пред камерама или због доброг ПР-а у јавности, већ зато што им је ту било место, командни положај - пред сваку своју и српску (велику или малу, ратну или свакодневну) битку.

Ту су - баш на том истом месту где ћете стајати усправно као краљев гардиста - годинама и вековима пре нас, исто тако ходали и размишљали о будућности своје миле Србије сви њени великани и хероји, сви наши преци и претходници.

Шетајте. Што лаганије и спокојније.

Искључите све друге мисли осим оних које су се родиле ту, под куполом храма и оним строгим (мотивационим, охрабрујућим) погледом Сведржитеља над вашом главом.

А онда пажљиво и не штедећи време разгледајте. Све што вам привуче пажњу и дозове вас у неми дијалог.

Прекрстите се.
Полако, као кад на филму витезови полазе у последњи бој, онај из кога се можда неће никад вратити.

У име оца.

И Сина.

И Светог Духа.

Амин!

Седите. Пређите погледом свуд око вас, до у најскривенији кутак цркве.

Ослушкујте све што се дешава у овом немом разговору између вас и насликаних светаца, пусте (али не и празне) цркве, Бога, јеванђелиста, анђела, Богородице...

А онда купите неколико малих златних воштаница (оних што тако заносно миришу на мед и тамјан, цветно поље и пчелиње кошнице) и упалите их као жртву и помен свима који вам буду пали на памет.
Свим својим и српским најмилијима, из овог и свих ранијих времена.
Сетите се, обавезно, и својиј омиљених писаца, својих пожртвованих учитеља из основне и средње школе, блиске родбине коју давно нисте срели, српских јунака из читанки и оних који су били забрањени за спомињање...
Немојте их заборавити. Никог.

И помолите се, затим, и ЗА СПАС И ПОБЕДУ НАШЕ СРПСКЕ И РУСКЕ ОТАЏБИНЕ. Прво - за дуг живот Републике Српске и Новорусије, па онда - и Србије и Русије...

Овако смирени и испуњени толико нам потребним духовним спокојством, схватићете без икаквог посебног труда колико је тога лаж и превара - у свему ономе што покушава да вам се силом наметне као ваш "живот".

Лако ћете разлистати и одвојити све оно заиста важно од оног апсолутно неважног, оно реално од оног виртуелног, оно за шта вреди жртвовати све још нам преостале овоземаљске дане од оног за шта не треба жртвовати ни једну једину секунду (ни нашу заноктицу, а камоли живот).

Нећете бити исти као пре уласка у храм.
Као и млади српски принц који је 1191. године у руски светогорски манастир ушао као Растко Немањић, а изашао (након неколико сати) као монах Сава, тако ћете исто и ви доживети бар нешто од овог архетипског преображаја. Сваки пут кад уђете у цркву, онако како ваља и како једино има смисла.

Много тога још увек зависи од нас. Више него од свих наших савезника и непријатеља заједно.

Бог не може да нам помогне ако му то ми не омогућимо. Добровољно и отворене душе за прихват онога што на речима стално призивамо.

Размислите о овоме. Лајкујте, ако мислите да треба, изнутра, у дубини вашег бића (а не само на тастатури пред вама).

Отиђите тамо где су и цареви ишли пешке и где нас онако чежњиво (често узалуд) ишчекују наши преци, познати и непознати.

Одласком на ова света места помоћићемо, највише што можемо, и својим преминулима и себи и онима које волимо и Србији, Отаџбини.

СХВАТИТЕ ОДЛАЗАК У ЦРКВУ КАО СВОЈ РАТНИ ЗАДАТАК, СПЕЦИЈАЛНУ МИСИЈУ ПО ЗАПОВЕСТИ ВАШЕГ ВРХОВНОГ КОМАНДАНТА И ЊЕГОВИХ И НАШИХ ВОЈСКОВОЂА ИЗ СВИХ СРПСКИХ ВРЕМЕНА (док смо још постојали као народ).

Немојте из лењости и навике кукавички дезертирати са овог невидљивог фронта најважније српске битке (која се никада није прекинула, баш као ни наше недељне литургије, кроз све векове векова).

Пише: Драгослав Бокан

 

Извор: ЈАВНА АСЛУЖБA 

 

Везане вијести:

Fotografije od ЈАВНА СЛУЖБА

Драгослав Бокан - Византијска, као руска, као српска идеја

Tribina - PROSLOST I BUDUCNOST SRPSKE IDEJE