Др. РУДОЛФ ХОРВАТ: ЛИКА И КРБАВА

Latinica

МАЛА КЊИЖНИЦА МАТИЦЕ ХРВАТСКЕ

КОЛО ВЛ - СВЕЗАК 31.

 

Др. РУДОЛФ ХОРВАТ

 

ЛИКА И КРБАВА

ПОВИЈЕСНЕ СЛИКЕ, ЦРТИЦЕ И БИЉЕШКЕ

 

СВЕЗАК II. ПОСЕБНИ ДИО

 

ТИСАК „ТИПОГРАФИЈЕ" Д. Д., ЗАГРЕБ

 

ЗАГРЕБ 1941

ИЗДАЊЕ МАТИЦЕ ХРВАТСКЕ

 

САДРЖАЈ

 

1. Село Боричевац

2. Бриње

3. Брлог на ријеци Гацки

4. Дабар код Оточца

5. Госпић г. 1834.

6. Школе у Госпићу

7. Водовод у Госпићу

8. Избори нар. заступника у Госпићу

9. Грачац

10. Језеране

11. Комић у Крбави

12. Компоље код Оточца

13. Кореница

14. Косињ горњи и доњи

15. Лапац горњи доњи

16. Лешће код Оточца

17. Ловинац

18. Село Медак

19. Нови код Госпића

20. Трговиште Оточац

21. Избори народних заступника у Оточцу

22. Пазариште

горње и доње

23. Перушић

24. Избори народних заступника у Перушићу

25. Жупа у Перушићу г. 1768.

26. Личко Петровосело

27. Плитвичка језера

28. Почитељ у Лици

29. Село Прибој

30. Село Прозор

31. Некадашње цркве у Рибнику

32. Село Синац

33. Грчко-источна црква у Широкој Кули

34. Удбина

35. Село Врховине

36. Село Заваље

37. Буна у Брувну и Ловинцу г. 1751.

38. Одакле потјече име »Капела« за гору »Гвозд«?

 

III. БИЉЕШКЕ

1. Госпић

2. Рајчић град

3. Планина Пљешивица

4. Село Мекињар

5. Град Зубар

6. Тврђа Фаркашић

7. Ријека Клокот

8. Село Кварте

9. Калуђеровац

10. Село Жељава

11. Цесаров камен

12. Бобинчево село

13. Село Курјак

14. Село Подлапац

15. Село Свети Рок

16. Рушевине Звониграда

17. Билај код Госпића

18. Село Брушане

19. Широка Кула

20. Новосело код Госпића

21. Лички Осик

22. Мушалук

23. Село Паланка

24. Село Велика Попина

25. Водовод у Клаповици

26. Село Стајница

27. Село Крижпоље

28. Село Бјелопоље

29. Водовод у Кореници

30. Грчко-источна црква у Госпићу

31. Црква у Смиљану

32. Римокатоличка црква у Бунићу

33. Канижа код Госпића

34. Смиљан

35. Језеро код Швице

36. Село Кривин Пут

37. Жупна црква у Ловинцу

38. Пољепшање римок. цркве у Бунићу

39. Обнова Жупне цркве у Перушићу

40. Поток Ричица

41. Село Ричице

42. Село Вребац

43. Поплава у Крбави

44. Личко Петрово село

45. Госпић

46. Извор ријеке Уне

47. Нови мост код Косиња

48. Јавни бунари и водоспреме

 

II. ПОСЕБНИ ДИО

 

1. СЕЛО БОРИЧЕВАЦ

 

На путу из Доњега Лапца у босанску варошицу Кулен-Вакуф налази се овеће католичко село Боричевац. Ту се настанише Хрвати из Ловинца, кад је тај крај миром у Свиштову (г. 1791.) откинут од тадашње турске Босне и припојен хрватској Крајини.

Хрвати су г. 1801. у Боричевцу саградили цркву рођења блажене дјевице Марије. Ту је г. 1807. основана и посебна римокатоличка жупа, под коју спадају сви римокатолици из Боричевца, Бротње, Ораховца, Срба, те из Горњега и Доњега Лапца. Турци су г. 1809. спалили цијело село Боричевац. Том је пригодом изгорјела и жупна црква би. дјевице Марије, која — ради сиромаштва тамошњих житеља — није била посве обновљена још ни г. 1834.

У самом селу Боричевцу уредила је Војна Крајина царински уред, који се звао Модрагреда. Ту се плаћала царина (тридесетина) за робу, која је у Крајину уважана из Турске. Близу Боричевца уредила је Војна Крајина »раштел«, који се звао Лисичјак. Ту се водила трговина између Турака и граничара. Ради тога је крајишка управа око раштела Лисичјака подигла утврде и у ње ставила своје шережане (оружнике), да спријече бој, који би могао планути, када се заваде турски и граничарски трговци. Ипак је такав бој настао 10. травња 1830., када су на раштел Лисичјак ударили бројни Турци. Том се пригодом тако одликовао шережански баса Опачић, да га је крајишка управа за награду промакнула на част заставника (Фäхнрицха). Близу раштела Лисичјака постојао је чардак Алумовац, гдје су г. 1834. биле рушевине католичке капеле.

На некој узвисини код Боричевца подигла је крајишка управа посебну зграду, која је служила као контумац. Ту би неко вријеме били задржавани путници из Босне, ако је ондје била куга, да је не пренесу у Хрватску. Из те зграде пружао се красан поглед на турску Хрватску, гдје се видио Кулен-Вакуф, куће турскога капетана Куленовића и дворац Островица, који су Турци заузели г. 1521.

У предјелу Цалати била се 22. српња 1737. крвава битка између Турака и граничара. Ту погибоше бројни граничари, међу њима: пуковник Раунацх, капетан Вук Месић и Никола Новачић. Ране је допао и пуковник Фрањо пл. Топ, кога су пренијели у Удбину, гдје је и умро, а покопаше га у Госпићу.

На самој граници код Боричевца виде се остаци срушенога турскога дворца, које народ зове »Мишљенова градина«. Боричевац је г. 1834. бројио 43 куће с 510 житеља, а године 1857. имао је 708 житеља, који становаху у 51 кући. Сви житељи бијаху римокатолици, изузев 21 г. 1834. и 44 г. 1857., који припадаху грчко-источној парохији у Добромселу. Пригодом пописа 31. просинца 1910. имао је Боричевац 450 становника, од тога 438 римокатоличке, а 12 грчко-источне вјероисповијести. У Боричевцу је г. 1875. основана пучка школа. Цијела је порезна опћина Боричевац г. 1910. бројила 1239 житеља.

 

2. БРИЊЕ

 

Бриње се налази на гласовитој Јозефинској цести, која води из Карловца у Сењ. Та је цеста грађена г. 1776. до 1779., а име је добила по цару и краљу Јосипу ИИ. Али Сењ је већ у средњем вијеку био с Хрватском спојен цестом, која је водила из Сења преко Вратника, Бриња и планине Капеле у Модруш код Огулина. На тој цести бијаше Бриње важна постаја, која се спомиње у листини од г. 1408.

У Брињу је од старине господовала обитељ кнезова Франкопана. Први се спомиње Бартол Франкопан, који је у Брињу становао г. 1343. Бартол је имао два сина: Стјепана и Анжа (Ивана), с којима је у Брињу 21. вељаче 1358. издао неку исправу. Кад је умро Бартол Франкопан, раздијелише његови синови очевину тако, да је Анж добио Бриње, а Стјепан Модруш.

Анж се придружио посланицима, који су пошли у Францеску, да младој хрватској и угарској краљици Марији доведу орлеанскога војводу Лудовика за мужа. Ови се посланици састадоше 15. липња 1385. у Брињу. Анжов син Никола Франкопан, који се оженио Дором, кћерком палатина Николе, кнеза Горјанскога, редовито је са својом супругом боравио у Брињу. Чини се, да је управо Никола Франкопан подигао тврђу изнад вароши брињске. Та се тврђа зове »Сокол« или »Соколац«, а први пут се спомиње г. 1411. У тврђи је саграђена капела, која се до данас прилично сачувала. Професор Ђуро Сзабо описује ту капелу овако: »Тлоцрт јој је наскроз неправилан. Капела има три спрата. Средњи је спрат права капела; ребра, оквир врата, кружиште прозора и допрозорници изведени су необичном помњом, а све упућује на касније готско доба. И доња је просторија свођена, стријелница показује, да се и ту помишљало на обрану, док је горњи спрат с овећим отворима удешен лих за обрану. Сва је капела грађена од камена. Извана је у знатној висини кордонски вијенац око цијеле грађевине, а рубови су њени напосе појачани. У свем је та капела јединствен споменик градитељства, напосе градитељства Франкопана.« Тому опису додајем, да се у тој капели града Сокола налазе грбови кнезова Франкопана и Горјанских. По том наслућујем, да су капелу градили Никола Франкапан и његова жена Дора Горјански.

Никола је Франкопан свога најстаријега сина Анжа г. 1411. заручио с Катарином, кћерком војводе Ивана Нелипића. Заруке се обавише управо у граду Соколцу изнад Бриња. Ту је у студеному г. 1412. боравио цар и краљ Сигисмунд као гост Николе Франкопана. Сигисмунд је волио Николу, кога је г. 1426. именовао баном Хрватске и Далмације. Никола је бановао све до своје смрти, која га је снашла 26. липња 1432. Бројни синови његови подијелише богату очевину г. 1449. Том је пригодом Бриње (варош и тврђа Сокол) запало Николина сина Бартола, који је умро око г. 1458. Бартолово тијело сахранише у цркви св. Марије, која је још и данас жупна црква у Брињу.

Бартол је оставио кћерку Дору и два сина: Анжа и Николу. Дора се удала за крбавскога кнеза Карла, а браћа њена подијелише очевину тако, да је Анж добио Бриње, а Никола град Тржац на ријеци Корани. Тада су редовници Аугустинци имали у Брињу свој самостан и цркву св. Марије. Тому је самостану кнез Анж Франкопан г. 1476. даровао неке земље уз увјет, да приор и редовници читају мисе за покојне кнезове Франкопане код жртвеника св. Бартола, који жртвеник стоји усред цркве св. Марије над гробом Анжова оца Бартола. Аугустински самостан у Брињу спомиње такођер исправа, којом г. 1489. о. Петар, приор самостана св. Марије, потврђује, да је Мартин Болковац »в помоћ крова те исте црикве« (св. Марије) даровао »девет дуката и једнога вола«.

Кнезови Анж и Бернардин Франкопан одлуче на прољеће г. 1493., да ће заузети град Сењ, који је некада припадао њихову роду, али им га је г. 1469. отео краљ Матија Корвин. Франкопани су опсједали Сењ, ради чега се на њих оборила краљева војска, коју су водили хрватски банови: Иван Бот и Мирко Деренчин. Пред бановима узмакну Франкопани испред Сења, те се заклоне у Бриње. Али банови дођу и пред Бриње, те почну опсједати тврђу. Пригодом опсаде погибе бан Иван Бот, кога је убило тане из топа франкопанскога. Када се пак дознало, да су Турци из Босне провалили у Хрватску, помирио се бан Деренчин с Франкопанима, да узмогну сложно бранити домовину.

У хрватски писаној листини од г. 1493. вели Анж Франкопан, да столује »в нашем граду Брињах«. Другом листином, коју је издао г. 1495. »в нашем мјести в Брињах«, дарује Анж Франкопан самостану св. Николе на Гвозду изнад Модруша 3 кметска селишта (сесије) у селу Црници. Исти тај кнез другом исправом од г. 1495., коју је такођер издао »в нашем граду Брињах«, дарује самостану св. Спаса код Сења село Мали Прокичци, за које вели, да се налази »ва владањи нашем Брињском«. Трећом је исправом од г. 1496., боравећи »в нашем граду Брињах«, кнез Анж Франкопан »ва владањи и отачастви нашем Брињском« продао »за 150 златих (дуката)« споменутому већ самостану св. Николе на Гвозду »село, ко се зове Мокро« заједно »са свими сели (селиштима), ча к њим пристоји«.

Боравећи »в нашем граду в Брињах«, узео је Кнез Анж Франкопан године 1499. од племића Јурја Косињскога његов град Косињ у замјену за предјел Захумље, који се налазио у брињској жупи. Захумље су чинила 4 села: Биторај, Јесен, Селца и Кракар. Анж се обвезао, да ће Јурју Косињскому помоћи »град« (т. ј. утврђени дворац) зидати; поврх тога дат ће му и »хиже (куће) в нашем вароши Брињах, ке су поли (крај) потока«.

Како је Анжов брат Никола Франкопан умро без потомака, припаде Анжу и град Тржац на ријеци Корани. Анж је оставио 2 сина: Вука и Крсту. Вук је баштинио Бриње, а Крсту западе Тржац.

Године 1530. стиже Бриње тешка несрећа. Турци су наиме спалили цијелу варош брињску, којој изгорјеше такођер цркве и самостани. Том је пригодом турска војска опсједала и саму тврђу, али је није могла заузети. Да се Бриње лакше обрани од нових навала турских, предаде Вук Франкопан тврђу године 1537. крајишкој војсци, коју је у јужној Хрватској уздржавао краљ Фердинанд. Вук је то учинио на позив краља Фердинанда од 1. свибња 1537. Крајишки су капетани тврђу у Брињу појачали, а варош под тврђом напучили новим досељеницима. Брињска је тврђа године 1537. имала посаду од 34 војника, који су мјесечно добивали 108 фор. за своје уздржавање.

Првим заповједником Бриња постаде Јурај Гусић, који се спомиње године 1542. Гусића је наслиједио Фрањо Мудровчић, који Брињем управља године 1550.

У попису крајишке војске од 1. студенога 1551. стоји забиљежено, да Фрањо Мудровчић добива мјесечну плаћу од 10 форинти и још 3 форинта за свога слугу Јурја Гричића. Мудровчићев замјеник бијаше Иван Лацковић, који је мјесечно добивао 8 форинти за себе и 3 фор. за свога слугу Мартина Адамића. Уз њих је године 1551. посаду у Брињу чинило још ових 30 војника: Марко Симичевић, Јурај Обровчанин, поп Гргур, Иван Планчић, Иван Сабљак, Павао Мифчић, Петар Шварц, Мартин Мартинчић, Петар Соић, Микула Кучинић, Јурај Шимонић, Фране Рударић, Петар Влашић, Иван Турковић, Иван Месић, Иван Томашић, Јурић Плашчанин, Лука Корсуновић, Стипан Ловрековић, Перко Влах, Антун Пантоловић, Стипан Цинтановић, Павао Врејшић, Петар Јанковић, Антун Алманић, Петар од Слуња, Петар од Кладуше, те Урош и Јурај од Огулина. У име плаће за своје уздржавање (тј. за храну и одијело) добиваху војници већином по 3 форинта на мјесец. Само 2 војника добиваху мјесечно по 5 форинти, а 5 војника добивало је по 4 форинта.

Генерал Иван Ленковић саставио је године 1563. попис крајишких тврђа, које треба разорити или војничком посадом ваљано опскрбити. Међу потоњима спомиње и Бриње. Ленковић вели, да краљ у брињској тврђи уздржаје 40 плаћених војника, па истиче, да би њихов број требало подвостручити.

У брињској се тврђи године 1577. налазила посада од 40 харамија, т. ј. плаћених војника, обучених у хрватско народно одијело. Тада се предлагало, да краљ у ту тврђу стави још 20 харамија и 50 хусара (коњаника). Приједлог је само дјеломице уважен, јер се године 1579. у Брињу налази 1 капетан, 1 заставник и 50 харамија; њихова је плаћа мјесечно износила 197 форинти:, што су имале подмирити Крањска и Корушка. По извјештају капетана Гере од године 1586. требало би тврђи у Брињу продати нови кров, а велику дворану у тврђи поподити; тај ће поправак стајати 350 форинти. Сењски је капетан Данило Барбо 5. листопада 1600. предложио надвојводи Фердинанду, да се ради поштанске везе уздржаје у Брињу 1 коњаник, који ће пошту пренашати.

Трошак за уздржавање крајишке посаде у Брињу године 1612. износио је мјесечно 225 форинти и 30 крајцара. Крањски сталежи (сабор) у Љубљани 20. ожујка 1613. извјешћују надвојводу Фердинанда, да Бриње »лежи на угодном брежуљку усред лијепога равнога поља и к тому на ванредно добром пријелазу, услијед чега је корисно погранично мјесто, али зграде су (у тврђи) оштећене и готово без ратних потрепштина« (т. ј. без оружја и муниције).

На захтјев Млетачке републике отпремљене су године 1618., по установи мадридскога мира из Сења ускочке обитељи у сусједна источна села. Том се пригодом у Брињу са својим обитељима настанише ови Ускоћи: војвода Перица Лучић, Иван Шикан, Вицко Цебарић, Јурај Чавић, Лука Кривољанић, Шимун Негетић, Томе Богданић, Микула Катиновић, Видо Јајцанић, Јурај Коринић, Грго Лалосовић, Никула Вукановић, Матеј Кулиновић, Богоје Милаковић, војвода Јурај Новакинић, Петар Даничић, Иван Влатковић, Јурица Црнојевић, Вид Солдатић, Павал Арменчић, Иван Ровандић, Јурко Мирковић, Стипан Голеновић, Иван Милохнић, Стипан Голеновић, Јурица Миличић, Илија Миловчић, Иван Палоцић, Иван Стрисојевић, Ловре Домазетовић, Лука Врањанин, Штефан Пророковић, Вицко Полестрилић, Андрија Спаричић, Станиша Петровић, Паван Залопан, Јурај Мервалчић, Штипан Магличић, Петар Шкорић, Вид Родовичевић,, Јурај Хвосовић, Иван Петровић, Петар Лучић, Павле Трубирог, Јурај Балестретић, Мартин Јурчић, Јурица Малагудић, Иван Кришћин, Вуко Јурчић, Јурај Пађан, Иван Отоковић, Јурај Вук Драгишић, Иван Вук Драговић, Мартин Девић, Мате Колонић, Гргур Костренац, Михо Моштардо, Лука Ладимировић, Јурица Дорић, Петар Белохајић, Микула Пауковић, Вук Лујчић, Мартин Милошовић, Јурај Дехоровић, Никола Мартиновић, Гргур Бановић, Матеш Чентић, Вицко Вук Драговић, Павао Кавчић, Михо Петровић, Вид Дијанковић, Вицко Краповић, Јаков Микулинчић, Јурај Цуритровић, Иван Батаља, Вукобрад Мишловић, Иван Билачић, Тома Карањ, Јурај Парија, Андрија Федерић, Андрија Пожарива, Петар Меyер, Јурај Пужарина и Вид Врдларчић.

Кад је Вук Франкопан краљу предао тврђу Бриње, добио је од краљевих повјереника реверс, да ће се Франкопанима вратити тврђа, када се склопи мир с Турцима. Ипак је крајишка управа у краљево име и надаље задржала Бриње. Сењски капетан Алберт Херберстеин почео се дапаче сматрати и господаром франкопанских земаља између Бриња и Брлога. Он је тамо године 1638. настанио 12 до 14 влашких обитељи. Против тога устаде кнез Никола Франкопан, бивши хрватски бан. Он се 20. сијечња 1639. из Босиљева тужи ратному вијећу у Грацу, да Херберстеин намјерава између Бриња и Брлога населити јоште 100 или 200 »влашких кућа«. Херберстеин је за своју обрану писао краљу, да су споменуте земље биле пусте, уколико их није обрађивала војна посада из Бриња и Брлога.

Наскоро се појавише размирице између Брињама и досељених Влаха у Лучанима. О тому је сењски капетан Херберстеин 21. липња 1642. извијестио ратно вијеће у Грацу, које је 28. липња 1642. одредило посебну комисију за поравнање Брињана и Влаха. Ипак је и даље потрајала досеоба Влаха из Турске тако, да је на земљишту око Бриња године 1697. било 250 хрватских и 130 влашких кућа.

Харамбаша Драгић довео је године 1679. у Бриње неколико Влаха из Лике. Кад им је генерал Херберстеин дозволио, да се настане у Брињу, побунише се католици. Како је генерал Хеберстеин био на страни Влаха, одселило се више брињских католичких обитељи из Бриња у Крањску. Пригодом великога рата с Турцима ударише Брињани године 1688. на турску тврђу Острожац, која се налази на Уни, али их је оданле потиснула јача турска сила.

Када су Турци године 1689. истјерани из Лике и Крбаве, престаде важност брињске тврђе. Већ 25. листопада 1698. пита краљ Леополд ратно вијече у Грацу, не би ли боље било, да се војна посада из Бриња премјести ближе Лици и Крбави. Много је Хрвата из Бриња и околишних села преселио поп Марко Месић у Лику и Крбаву.

Бискуп Мартин Брајковић пописује године 1700. жупе у јужној Хрватској. У своме попису каже, да је у Брињу недавно саграђена жупна црква Узашашћа би. дјевице Марије. Католички жупник у Брињу живи од десетине, коју му дају жупљани. У сусједном селу Лучанима налази се неколико кућа »шизматика« (православних), који имају свога пароха.

Године 1701. требало је јужну Хрватску подијелити у 2 дијела, јер ће једним дијелом управљати Војна Крајина, а другим дијелом нутарњо-аустријска дворска комора (т. ј. царева финанцијска област). Царски су повјереници 6. студенога 1701. предложили, да комори припадну: Сењ, Оточац, Бриње, Брлог, Прозор, Вилић, Дабар и Језеране са цијелом Крајином сјеверно од планине Капеле.

Кад је принц Хилудбургхаусен године 1764. уредио Горњу (Карловачку) Крајину у 4 пуковније, припаде Бриње оточкој крајишкој пуковнији. Раздиоба се промијенила године 1765., када су од оточке пуковније одијељена и огулинској пуковнији придијељена мјеста: Бриње, Језеране, Крижпоље, Стајница, Водотеч, Прокике, Леденице, Крмпоте и Кривипут. Бриње постаде сједиштем друге крајишке сатније, коју су чинила мјеста: Бриње, Бискупићсело, Гостовопоље, Ивакуша, Летинац, Перковићсело, Подјановац, Рајковићсело, Скалић, Тумићсело, Водотеч, Каменица, Крбавица, Лучани, Плашчица, Прокике, Шкамница и Жуталоква.

У капелици, која се налази у некадашњој брињској тврђи, нашао је Фрас године 1834. два хрватска написа. Први напис гласи: »У име светога Тројства амен. С помоћјом свеца поштованога Бога 1653.« Други је напис на олтару, а гласи овако: »На 8. децембра лета 1663. би позлаћена ова палла.« — Изнад села Лучана постоји узвисина, на којој се виде рушевине некадашњих тврђа: Старо Бриње и Врлокуп. Фрас мисли, да су те тврђе некада подигли Римљани, а да су их порушили Татари, који су године 1242. опустошили Хрватску.

Недалеко брињске тврђе постоји жупна црква св. Тројства, за коју Фрас мисли да је некада била самостанска црква. (Предаја каже, да су некада у Брињу били редовници Картузијанци). Брињска је жупа у 18. вијеку спадала међу најодличније у сењској бискупији. Зато су њом измјенице управљали каноници сењскога каптола. Осим жупне цркве постоји у Брињу такођер капелица св. Фабијана и Себастијана. На великом подручју брињске жупе налазе се још 3 римокатоличке капеле, поименце: капела рођења би. дјевице Марије у Каменици, капела св. Стјепана у Корбавици и капела св. Вида у Скамници.

Брињска је крајишка сатнија године 1834. бројила 549 кућа и 6091 становника, од тога 3783 римокатоличке, а 2308 грчко-источне вјероисповијести. На подручју брињске сатније бијаше 6837 јутара ораница, 985 јутара ливада, 387 јутара вртова и воћњака, 3915 јутара пашњака и 7347 јутара шума.

У Брињу је дворско ратно вијеће — на приједлог баруна Клеефелда — основало 4. ожујка 1772. њемачку школу (т. зв. »тривијалку«), која је године 1802. имала 20 ученика.

Кад је престала Војна Крајина, постаде Бриње сједиштем велике управне опћине. Та је испрвице спадала под котарску област у Сењу. Настојањем угледних Брињана издала је хрватска влада 21. коловоза 1892. наредбу, којом се управне опћине Бриње и Језеране дијеле од сењскога котара, те се за њих оснива посебна котарска област у Брињу. Мало иза тога — 29. коловоза 1892. — изађе и друга наредба хрватске земаљске владе, којом се у Брињу оснива посебан кр. котарски суд за подручје споменутих управних опћина. И котарска област и котарски суд у Брињу почели су уредовати 1. листопада 1892. Брињски је котар г. 1910. бројио 18.172 житеља, од тога 12.902 католика, 5267 грчко-источне, а 3 жидовске вјере.

Бриње је године 1857. бројило 181 кућу с 1819 становника, од тога 1798 римокатоличке, а 21 грчко-источне вјероисповијести. Пригодом пак пописа, који се обавио 31. просинца 1910., имало је Бриње 1095 житеља, од тога 1016 римокатолика а 76 грчко-источњака.

Франкопански »град« у Брињу претворен је у рушевину. Најбоље се уз капелицу сачувала главна кула некадашње тврђе. Недалеко села Лучана виде се рушевине друге тврђе, коју народ зове »Старо Бриње«. Неки мисле, да је то остатак римске тврђе.

 

3. БРЛОГ НА РИЈЕЦИ ГАЦКИ

 

Гацка се код Оточца дијели на два рукава. Лијеви рукав залази у долину Швице, гдје твори језеро Швице. Десни пак рукав пролази кроз Оточац те се испод Брлога раставља опет на два мања рукавца; један се рукавац руши у поноре код Влашкога поља, а други у поноре код Гусића поља.

Село Брлог има католичку жупну цркву походјења блажене дјевице Марије и грчко-источну парохијалну цркву св. Саве. Католичка је црква саграђена г. 1706., а жупни двор г. 1770. Некада је римокатоличкој жупи припадала и црквица св. Илије; али ју порушише г. 1809. Течајем 19. вијека службоваху у Брлогу католички жупници: Томо Порубић (1800.—1802.), Томо Дејановић (1802.—1810.), Никола Банић (1810.—1831.), Јурај Иванчић (1831.— 1839.), Ловро Хескy (1839.—1840.), Андрија Коњиковић (1840.—1847.) те Матија Пахек, Матика и Антун Луковић.

Грчко-источна је црква св. Саве у Брлогу саграђена г. 1742., а обновљена је г. 1773. У Брлогу су као пароси службовали: Мане Пауловић до г. 1772., Андрија Љуботина до г. 1805., Јован Иванчевић до г. 1823., Петар Љуботина до г. 1830., Марко Поповић до г. 1843., а у другој половици 19. вијека Симо Лазаић и Илија Рапаић.

На броду поврх ријеке Гацке виде се рушевине града Брлога. Не зна се право, тко је овај град подигао. Свакако је Брлог био знаменита тврђава, како то доказује округли торањ, цистерне и подземне просторије. Брлог је у 16. и 17. вијеку спадао под оточку капетанију. Када је пак била уређена посебна оточка крајишка пуковнија, онда је Брлог био сједиште крајишке сатније, те је капетан становао у тамошњој тврђи. На другом брду »Крај« стајао је у 16. вијеку Гусић-град. Ову су тврђу подигли крбавски кнезови Гусићи, који се заклонише у околицу Брлога, када Турци г. 1527. освојише Лику и Крбаву. Турци су г. 1575. ударали на Гусић-град тако дуго, док се није предала малена посада, којој понестаде хране и муниције. Тада су Турци запалили и разорили Гусић-град и сусједни Брлог. Касније су Ускоци из Сења обновили и још јаче утврдили Брлог, у који ставише своју посаду. На обрану Брлога даде Петар Зрински као велики капетан подићи кулу у Дренову кланцу између Брлога и Шкара. Гусић-град није био обновљен, те од њега преостадоше на брду Крају само развалине градских бедема и порушени зденац.

Под брдом »Коса« близу Брлога виде се још останци католичке цркве св. Илије. Овамо су некада ходочастили римокатолици из цијеле околице. Црква је г. 1809. порушена, а олтарска слика св. Илије пренесена у католичку цркву брлошку. У Гусић-пољу између Брлога и Компоља, гдје су течајем 16. и 17. вијека владали кнезови Гусићи, виде се развалине католичке цркве св. Павла. Нешто подаље виде се рушевине некадашњих тврђица: Брдине, Скамнице и Деривола. Ове су тврђице у 16. и 17. вијеку служиле за обрану од Турака. Када су Турци г. 1689. изгубили Лику и Крбаву, престаде важност споменутих тврђица, те су оне напуштене. На путу из Брлога према Сењу опажају се трагови некадашње римске цесте. И сам Брлог био је наставан у римско доба, дапаче још и прије, него ли Римљани освојише тај крај. Од некадашње тврђе у Брлогу види се четверокут с округлом кулом. Много је боље сачувана кула, коју је Петар Зрински подигао у Дренову кланцу. Народ је тој кули дао име »Шимшановка«. У опсегу мјери та кула 54 метра. Кула је саграђена од камена ломљенца, али зидови су различите дебљине. У сачуваном дијелу те куле виде се још 3 стријелнице, кроз које су бранитељи могли пуцати из пушака на нападаче.

Брлог је г. 1857. бројио 720 житеља, који становаху у 75 кућа. Од становника бијаше 595 грчко-источне, а 125 римокатоличке вјероисповијести. У Брлогу је тада већ постојала пучка школа, која је основана г. 1781., када је за њу саграђена и школска зграда. Пригодом пописа житељства, који је обављен 31. просинца 1910., бројио је Брлог 629 становника; међу овима бијаше 387 житеља грчко-источне, а 242 римокатоличке вјероисповијести. Поврх тога становало је 135 житеља у »старији Брлог«, гдје је 6. липња 1903. отворен поштански уред. Мјесто пучке школе имао је Брлог 11 година (1781.—1792.) тривијалку.

Развалине тврђе Брлога стоје на бријегу, који се успиње преко 100 метара над разину ријеке Гацке. На зараванку тога бријега подигла је Крајина г. 1840. стан за капетана, који је дотле становао у тврђи. Ову је кућу војни ерар г. 1873. (пригодом развојачења Крајине) предао управној опћини Брлог, која је ту уредила пучку школу.

Не зна се, тко је и када ли је саградио тврђу Брлог. Она се први пут спомиње у исказу од године 1537., гдје се набрајају трошкови за уздржавање војске у хрватским тврђама. Тада су у брлошкој тврђи била 3 њемачка војника; трошак за њихово уздржавање износио је 10 форинти на мјесец Брлог је и г. 1551. имао посве незнатну посаду (надстојника Марка пл. Грича и 3 војника), а г. 1563. и 1572. има 6 војника.

Када су Турци г. 1575. заузели и спалили тврђу Брлог, даде је сењски капетан Гашпар Рааб обновити и у њу ставити 6 хрватских харамија. Брлог је том пригодом добио 3 топа шестфунташа, 6 старих малих топова, 4 топа трифунташа, 2 жељезна мужара, којима се оглашивао долазак Турака, 30 центи барута и 99 пушака наслоњача.

Ради честих провала турских пропадоше сва села хрватска у околици Брлога. Зато се онамо г. 1609. доселило 150 »Влаха«, који ускочише из турскога Рибника у Лици. Ови су Власи имали 150 људи способних за оружје. Крајишке се области побринуше, да ти Власи добију 200 љубљанских »стара« (по 120 млетачких литара) просе за сјетву. У околицу Брлога дођоше и они »Власи«, који г. 1611. ускочише из Подлапаче у Крбави. Међу потоњима бијаше 50 људи способних за оружје. Витезовић у својој кроници пише, да је 100 крајишких коњаника и 200 пјешака г. 1657. потукло код Брлога 6000 Турака, које је водио неки паша.

 

4. ДАБАР КОД ОТОЧЦА

 

Тик данашњега села Дабра виде се развалине старога франкопанскога града на 692 метра високом брду Вучјаку. Није се тешко успети на ту градину, којој садашњи људи   дадоше име »Соколић град«, док се некада звао »Дабар«, а припадао је т. зв. »Гацкој жупи«.

Први пут се Дабар спомиње у листини од г. 1449., када синови хрватскога бана Николе Франкопана међу себе подијелише франкопанска имања. Том је пригодом кнез Сигисмунд Франкопан добио градове (тврђе): Оточац, Прозор, Дабар и Врховине. Сигисмунд је умро г. 1465., оставив само удовицу Јелену и 2 кћери: Барбару и Дорицу. Тада је Дабар запосјео Сигисмундов брат Мартин Франкопан.

Г. 1486. отео је Франкопанима (Ивану и Анжу) град Дабар и цијелу »Гацку жупу« краљ Матија Корвин. Одсада су у Дабру сједили краљеви каштелани. Међутим је Дабру наскоро запријетила погибељ од Турака, који су г. 1527. освојили цијелу Крбаву и запосјели јужни дио Лике. Дабар је г. 1561. прегледало војно повјеренство, које исказује, да би ту тврђу требало јаче утврдити; нарочито би се морала што прије поправити врата, кровови и куле, у које би требало ставити сталну посаду (32 војника). И генерал Иван Ленковић г. 1563. препоруча краљу Фердинанду, нека појача тврђу Дабар, у коју нека се постави барем 6 војника. У Дабру је војну посаду г. 1572. чинило 40 њемачких слуга (плаћеника), који су мјесечно добивали 193 форинта.

Нови краљ Максимилијан повјерио је бригу за Крајину своме брату Карлу, који је владао у Крањској, Штајерској и у Корушкој. Надвојвода Карло исказује 30. коловоза 1577., да се у граду Дабру налазе: 3 топа, који бацају жељезне кугле, тешке 6 фунти; надаље 4 топа трифунташа, 6 малених (старих) топова, 2 жељезна мужара, 99 пушака и 30 центи барута. Војничка посада у Дабру добива оружје и муницију из Сења, а храну из Огулина. Посаду чини 35 харамија, т. ј. хрватских војника, који у народном одијелу служе за мјесечну плаћу.

Испрвице је Дабар спадао под крајишку капетанију у Сењу. Г. 1578. дође под слуњску капетанију. Одсада су војну посаду у Дабру чинили 1 капетан, 1 »војвода« и 20 харамија. Капетан је добивао мјесечно 20 форинти, а »војвода« и харамије заједно 177 форинти. С том су плаћом морали себе хранити, облачити и обувати. У Дабру је г. 1581. заповиједао капетан Андрија Тадиоловић, кога је г. 1586. наслиједио његов син Никола.

Течајем 16. и 17. вијека прелазило је из Турске у Хрватску много Ускока и Влаха. Тако је и под град Дабар г. 1672. дошло 90 влашких обитељи. Њима је тадашњи карловачки генерал Јосип гроф Херберстеин дао и земље у Великом Глибодолу, које су дотле држали Брињани.

Важност тврђе Дабра престаде г. 1689., када је поп Марко Месић истјерао Турке из Лике и Крбаве. Како се престало уздржавати кровове на зградама и кулама, почео се Дабар претварати у рушевину. Зато се већ г. 1773. у службеном исказу старих тврђа спомиње Дабар као »посве пропали град«.

Док је зуб времена рушио стару тврђу, дотле се под њом развијало село Дабар. Пригодом пописа г. 1857. бројио је Дабар 131 кућу, у којој становаху 1904 житеља, од тога 1157 грчко-источних, а 747 римокатолика. За грчко-источне житеље бијаше у Дабру парохијална црква св. Јеремије, а за римокатолике жупна црква св. Михаља арканђела. (Дабар је од г. 1730. имао посебнога капелана, а г. 1807. постаде и самосталном католичком жупом.) Дабар је г. 1857. имао и пучку школу, која је утемељена г. 1835. У погледу управе спадао је Дабар под крајишку сатнију у Шкарама. Пригодом пописа г. 1910. бројио је Дабар 2394 житеља, од тога 1235 грчко-источне, а 1159 римокатоличке вјероисповијести. Тада се већ разликовало само село Дабар са 144 житеља (116 римокатолика и 28 грчко-источних) од околишних села и заселака (Антици, Бобици, Луг, Љуштине, Крзнарици, Забарја, Запоље и Живица).

 

5. ГОСПИЋ ГОДИНЕ 1834.

 

Фрањо Јулије Фрас бијаше равнатељ свих школа у т. зв. карловачкој Крајини, коју су чиниле 4 пуковније: личка, оточка, огулинска и слуњска. Фрас је г. 1834. написао књигу: »Воллстäндиге Топограпхие дер Карлстäдтер Милитаиргрензе ин Кроатиен«. То је дјело било двапут штампано (г. 1835. и 1850.), а имаде још и данас своју вриједност. Фрас је наиме топографски и статистички описао сва мјеста, која су г. 1834. била настањена; поврх тога износи све, што знаде о њиховој прошлости; напосе пак описује рушевине старих тврђа и зграда, а доноси и написе, који се налазе на зградама. Фрас је то дјело израдио на темељу властитог опажања, а послужио се и поузданим изворима за прошлост тих мјеста. Овдје ћемо приопћити извадак из Фрасова описа Госпића од г. 1834.

Трговиште Госпић броји 184 куће, у којима станује 1050 житеља, од тога 934 римокатоличке, а 116 грчко-источне вјероисповијести. Госпић је поштанска постаја на цести, која води из Хрватске у Далмацију. Трговиште се налази на потоку Новчићи, који иза кратког тијека испод Госпића утјече у ријеку Лику. Госпић има 444 јутра оранице, 71 јутро ливаде, 90 јутара вртова и воћњака, 66 јутара пашњака и 74 неплоднога земљишта.

У Госпићу је сједиште генерала бригадира, који заповиједа личкој и оточкој крајишкој пуковнији; за њега је г. 1767. саграђена зграда, у којој се уз његов стан налазе и бригадни уреди. Госпић је штопско мјесто личке пуковније; зато је ту г. 1798. саграђен стан за пуковника личке пуковније. Напосе су г. 1768. саграђене куће, у којима станују мајор и пуковнијски лијечник.

Од школа има Госпић: ц. кр. дјечачку главну школу, дјевојачку школу и т. зв. математичку школу за питомце Војне Крајине. Уз православну парохијалну цркву св. Ђурђа постоји лијепа римокатоличка жупна црква, која је саграђена г. 1781. Католичка црква има 3 звона, од којих је највеће тешко 750 фунти, средње 504 фунта, а најмање 212 фунти. Прва 2 звона лијевана су г. 1822. у Загребу; зато је на њима латински напис: »Фуса Заграбиае пер Антониум Сцхифрер 1822«. Треће звоно дадоше г. 1760. у Љубљани лијевати часници личке пуковније, који се сретно вратише из рата.

На потоку Новчићи подигнут је г. 1804. мост, који је дуг 49 хвати. Тамо је крајишки ерар г. 1799. уредио такођер млин и пилану; али то одстранише Францези, који су у Госпићу владали од г. 1809. до г. 1813. Наводно су Францези порушили млин и пилану зато, што је вода из потока Новчиће поплавила околишне ливаде и поља, а замуљила бунаре.

 

6. ШКОЛЕ У ГОСПИЋУ

 

Кад је у Госпићу основано сједиште крајишке личке пуковније, вјеројатно је одмах основана и пучка школа. Ова је наскоро претворена у т. зв. тривијалку, која у Госпићу постоји већ г. 1766. Тривијалке је уздржавало дворско ратно вијеће; зато је на тој школи био њемачки наставни језик. Тривијалку су полазили само дјечаци, јер је за дјевојчице основана посебна дјевојачка школа, која се у Госпићу налазила већ г. 1764.

Г. 1775. (мјесеца свибња) дошао је у Госпић цар Јосип ИИ. Брзо иза тога претворена је госпићка тривијалка у »главну школу« (Хауптсцхуле), која се звала такођер »нормалка«. Први пут се нормалка спомиње у Госпићу г. 1779. Нормалке су у Војној Крајини осниване само у »штопским мјестима«, а уздржавало их је дворско ратно вијеће. Сви предмети предаваху се у нормалкама њемачким језиком. Нормалка је у Госпићу г. 1802. имала 46 ученика, док је дјевојачку пучку школу исте године полазило 18 ученица.

Војна се управа бринула, да Крајина добије ваљане подчаснике. За њихово су образовање отворене т. зв. математичке школе у сједиштима свих крајишких пуковнија. Таква се математичка школа спомиње у Госпићу први пут г. 1823. Мјесто математичке основаше касније у Госпићу пуковнијску Школу. То је заправо био одгојни завод, у коме су млади Личани 3 године учили разне предмете, а уз то пливање и мачевање. Из пуковнијске је школе добила Лика изврсне подчаснике, од којих су многи постали касније и крајишки часници. Пуковнијска је школа у Госпићу постојала г. 1858. Иза тога је та школа премјештена из Госпића у Оточац.

Лички је пуковник Адолф пл. Берманн 8. просинца 1859. предложио војном министарству у Бечу, да се уз нормалку у Госпићу оснује мала реалка са 2 разреда; трошкови за уздржавање такве школе подмириват ће се дохоцима саме пуковније. Краљ је 6. вељаче 1860. дозволио, да се у Госпићу отвори дворазредна реалка. Управу тога завода преузео је 1. листопада 1860. Јосип Wелко, који бијаше учитељ реалке у Панчеву, а сада постаде мјесни школски равнатељ (Локалсцхулендиректор) у Госпићу. Првим пак учитељем госпићке реалке постаде Фрањо Во-допивец, учитељ реалке у Горици.

Господарство је било на реалкама по тадашњој научној основи обвезатан предмет, који се у сваком разреду предавао 2 сата на тједан. Да се госпићки реалци и практично упуте у господарство, одредило је 27. ожујка 1862. заповједништво личке пуковније, да се за обуку у воћарству употријеби врт код школске зграде, који је дотада уживао надучитељ нормалке. За тај врт, који је запремао само 500 четворних хвати, набавило је пуковнијско заповједништво 600 младих воћака, и то по 200 комада јабука, трешања и крушака.

Тадашње су потпуне (велике) реалке имале само 6 разреда. Личани замолише краља, нека дозволи, да се дворазредној реалци у Госпићу дода још трећи разред, како би добила обиљежје праве мале реалке. Краљ се тој жељи одазвао 12. свибња 1862. Тако је 1. листопада 1862. у Госпићу отворен трећи разред, како је 1. листопада 1860. био отворен први, а 1. листопада 1861. други разред. Наравно, да се услијед тога морао повећати и број учитеља госпићке реалке. Уз Wелка и Водопивца придошао је г. 1861. Иван Балашко, а г. 1862. Иван Јамнички и Јосип Wиттассек.

У први разред госпићке реалке г. 1860. уписана су 23 ученика, од тога 13 римокатоличке, а 10 грчко-источне вјероисповијести, 1861. године 27 (од тога 17 рк. и 10 грч.), а 1862. године 19 (од тога 13 рк. и 6 грч.). У други је разред г. 1861. прешло 15 ученика, а 1862. г. 14, док је у трећи разред г. 1862. ступило само 8 ученика. У име примарине плаћало се на почетку школске године 2 форинта и 10 новчића, а у име школарине 5 форинти за цијелу годину. Од примарине и школарине бијаху опроштени синови таквих граничара, који су имали обвезу, да служе у војсци.

За школска се учила бринуло ц. к. војно главно заповједништво у Загребу, гдје се водила управа цијелога територија Војне Крајине. Оданле су одмах на јесен године 1860. у Госпић послана најпотребнија учила, поименце: телуриум, земљовидне карте и разни примјерци за обуку у просторучном рисању. Главно је заповједништво течајем године 1861. жртвовало знатне своте за госпићку реалку. Тако је 31. сијечња дозначило 597 форинти 86 новчића за набаву школских потрепштина; 21. липња 244 форинти 78 новчића за набаву потребних учила код обуке у физици и у геометрији; напокон 16. рујна још 1258 форинти 38 новчића за набаву осталих потрепштина. Слично се радило и године 1862., када су збирке учила госпићке реалке знатно попуњене; уз то је за кемијски лабораториј установљен годишњи паушал од 40 форинти.

Испрвице су реалку у Госпићу полазили само дјечаци. Како нигдје на територију Војне Крајине нијесу постојале више дјевојачке школе, замолише Личани, да се њиховим кћерима омогући виша наобразба поласком реалке у Госпићу. И та је жеља услишана, те су на јесен године 1864. у први разред госпићке реалке примљене и прве ученице. Тиме се повећао број ђака госпићке реалке, што је осигурало и њено право на опстанак.

Кад је пуковник Берманн године 1859. предложио, да се у Госпићу оснује дворазредна реалка, упозорио је крајишку управу, да би се просторије за реалку и за нормалку уз незнатну адаптацију могле наћи у некадашњем пространом генералском стану. У тој се згради госпићка реалка налазила 9 година; њезин је управитељ — као »мјесни школски равнатељ« у Госпићу — подједно управљао и нормалком, с којом је тако била повезана реалка.

Одлуком ц. кр. војнога министарства од 14. вељаче 1868. повјерена је управа пучких школа у Крајини дотичним надучитељима мјесто т. зв. »мјесним школским равнатељима«. Тако је престао и Wелков уплив на госпићку нормалку. Wелко је добио наслов »равнатељ мале реалке у Госпићу«, која је (посве одијељена од нормалке) постала самосталан завод. У српњу године 1868. инспицирао је госпићку реалку каноник Стјепан Сабљак, који бијаше ц. кр. школски надзорник за све пучке и средње школе на територију Војне Крајине.

Тада се већ у Госпићу градила велика двокатница за самосталну малу реалку. За грађу је употребљен тесани камен. Градња и унутарње уређење ове зграде стајало је 60.000 форинти. Зграда је довршена у просинцу године 1869., када се у њу уселила мала реалка.

На госпићкој реалци бијаше испрвице њемачки наставни језик; само вјеронаук и повијест предавану се хрватским језиком. Краљ је 16. вељаче 1868. прогласио хрватски језик равноправним њемачком језику на свим реалкама и гимназијама у Крајини. Одсада су дакле учитељи мале реалке у Госпићу смјели по вољи предавати хрватски или њемачки. Жалибоже бијаху тада на томе заводу само два учитеља вјешта хрватскому језику.

Велике су реалке имале 6 разреда све до године 1871. Тада је број разреда повишен од 6 на 7, и то тако, да ће нижа реалка добити 4 мјесто дотадашња 3 разреда. То повишење није било могуће провести одмах и на госпићкој реалци ради помањкања способних учитељских сила. Зато је у Госпићу четврти разред реалке отворен тек 1. листопада 1872. Равнатељем је тада био Иван Балашко, јер је Wелко 29. рујна 1871. премјештен у Петрињу за равнатеља тамошње препарандије (учитељске школе).

Госпићка је реална гимназије концем школске године 1872./3. имала 88 ученика, од тога 35 у првом, 30 у другом, 13 у трећем, а 10 у четвртом разреду. Уз обвезатне предмете учили су ђаци почевши од године 1868. необвезатно пјевање и гомбање, а од године 1872. и талијански језик. Вјеронаук су испрвице подучавали госпићки римокатолички жупник и источно-православни парох, који су за тај посао добивали годишњу награду. Тек 12. липња 1877. дозволио је краљ, да се на малој реалци у Госпићу оснују учитељска мјеста за римокатоличкога и источно-православнога вјероучитеља.

Многи су Личани вољели слати своје синове у сењску и ријечку гимназију, него ли у госпићку реалку. Наскоро се у Лици готово опћенито појавила жеља, да Госпић добије гимназију мјесто реалке. То је знао и загребачки војни заповједник фелдзеугмеистер Фрањо барун Филиповић, који је мјесто Антуна Моллинарија преузео управу Крајине. Као рођен Личанин хтједе Филиповић помоћи својим земљацима. Зато је од краља исходио 9. коловоза 1878. дозволу, да се мала госпићка реалка суставно преобрази у велику гимназију с 8 разреда.

Ова је вијест силно развеселила све Личане. Филиповић је 26. коловоза 1878. одредио, да се 1. листопада 1878. у Госпићу отвори први разред гимназије мјесто реалке. У тај се разред уписало 65 ученика, док је прошле јесени (1877.) први разред реалке имао саимо 31 ђака. Одсада се сваке јесени отварао нови даљњи разред гимназије мјесто реалке. Посљедњи су реалци оставили Госпић концем липња године 1881. Тако је Госпић добио чисту гимназију, којом је од 25. рујна привремено управљао професор Иван Пакоста, а од 24. рујна 1880. професор Мартин Сенековић. На јесен године 1881. отворен је пети разред гимназије, а затим редомице остали виши гимназијски разреди. Први се испит зрелости (матура) полагао у српњу године 1886. К тому је испиту приступило 15. кандидата.

Наскоро се опазило, да Лика има бистроумних младића, који су жељни науке, али немају средстава за школовање. Зато је још године 1869. у Госпићу основано »Друштво за потпору сиромашних и вриједних ученика ц. кр. мале реалке у Госпићу«. То је друштво године 1879. претворено у »Друштво за потпору сиромашних гимназијалаца«. Ђаковачки је бискуп Јосип Јурај Строссмаyер године 1880. госпићкој гимназији даровао 5000 форинти као закладу, из које ће се подупирати сиромашни гимназијалци. Ратно је министарство 30. студенога 1860. дозволило, да се сиромашним ученицима госпићке реалке могу подијелити 2 од оних 6 стипендија по 63 форинта, што их је 21. ожујка 1838. утемељило дворско ратно вијеће. Заповиједајући је генерал Фрањо барун Филиповић 17. студенога 1878. дозначио 400 форинти за набаву књига и зимског одијела сиромашним и марљивим гимназијалцима у Госпићу. Исти је генерал Филиповић склонуо краља, да 5. сијечња 1880. дозволи 12 стипендија по 100 форинти на годину за сиромашне и особито марљиве ученике госпићке гимназије. Напокон је др. Изидор Кршњави, као одјелни предстојник хрватске земаљске владе за богоштовље и наставу, године 1893. у Госпићу основао интернат, у који се примаху сиромашни и марљиви гимназијалци.

Интернат је године 1893. смјештен у просторије дјечачке пучке школе. Касније се у Госпићу за интернат саградила посебна лијепа кућа на повишеном мјесту, преко пута школскога врта. Жалибоже одржао се интернат у Госпићу једва 7 година. Ради недостатне новчане припомоћи затворен је госпићки интернат већ године 1900., када се у његову зграду уселила жупанијска област. Ипак је тадашња хрватска земаљска влада одредила, да сви бивши интернисти добивају годишњу потпору од 200 круна дотле, док не сврше гимназијске науке.

Хрватска је земаљска влада одредила 12. липња 1885., да се у Госпићу отвори виша дјевојачка школа. Исте је године 1885. у Госпићу основана школа за плетење кошара и за дрворезбарство. За трговачке и обртничке шегрте основана је у Госпићу године 1886. шегртска школа. Одлуком повјереништва за просвјету и вјере у Загребу од 18. коловоза 1919. утемељена је у Госпићу учитељска школа, којој постаде првим равнатељем др. Анте Цивидини. У школу се одмах уписаше 93 ђака (од тога 25 мушких и 68 женских). Течајем школске године придођоше још 32. Тако је у сва 4 разреда уписано 125 ђака (44 приправника и 81 приправница). Првому испиту зрелости, који је одржан од 23. до 26. липња 1920., подвргао се 21 кандидат.

 

7. ВОДОВОД У ГОСПИЋУ

 

Госпић је већ одавна желио водовод.

Први пут се несташица довољне, здраве и питке воде у Госпићу показала године 1876. То бијаше посљедица начина, којим су течајем 19. вијека похаране шуме на сусједним планинама (Љубово и Вребачка Стаза). Села на подножју тих планина, окренута према Госпићу, бијаху некада богата на врелима, а сада оскудијевају водом. У самом је Госпићу било 5 јавних бунара, али се кемичком анализом установило, да у бунаре продире нечистоћа из дворишта и захода, услијед чега се окужује вода. (Тако се године 1880. морао затворити бунар, који је године 1877. ископан у дворишту тада грађене госпићке казнионе). Уз бунаре имао је Госпић и 3 извора воде, али тик потока Новчиће. Чим је Новчића набујала, одмах је замуљила и та 3 врела, у којима се никако није могла подигнути разина воде. Испрвице се намјеравало кратким водоводом у Госпић довести воду из којега врела у непосредној околици. При тому се помишљало на извор у гају Јасиковцу; затим на извор Јоховац, који се налази уз цесту према Смиљану; напокон и на врело Велики Липовац код Госпића. Прва су 2 извора удаљена од Госпића 3 километра, а треће врело једва 1300 метара. Мјерењем се установило, да сва 3 извора леже прениско за изградњу водовода. (Велики Липовац лежи дапаче 4 метра ниже од тла пред католичком црквом у Госпићу). Уз то се опазило, да ти извори у љетно доба тако ослабе, да сви заједно дају само 1 литру у секунди, што је премало за опскрбу Госпића. С истога је разлога напуштена комбинација, да Госпић добије воду из 10 километара удаљеног Дукина врела у Трновцу, јер се мјерењем год. 1885.—1887. установило, да љети не даје ни 1 литру воде у секунди.

Ради положаја врела »Кошна вода« испод Велебита није требало градити посебну кућицу (т. зв. Брунненхаус), него се врело једноставно обзидало и тако ухватила његова вода. Врело је тако јако, да је и по највећој суши давало толико воде, колико је потребито, да вода тјера једноставан млин (т. зв. кашикар). Мјерењем његове издашности године 1889. установило се, да врело »Кошна вода« на прољеће даје 40 литара воде у једној секунди, а у сухо љетно доба 25 литара. То је посве довољно за Госпић, који треба у једној секунди 7 литара, ако се узме, да има 6000 становника и да сваки становник даномице троши по 100 литара воде.

На позив хрватске земаљске владе израдио је инжинир Јосип Цхвáла године 1891. пројект за изградњу госпићкога водовода из врела »Шквадре« код Брушана. То је врело 11 и по километара удаљено од Госпића, а даје 35 до 40 литара воде у секунди за вријеме највеће суше, како је то установљено точним опажањем. Врело Шквадре лежи 30 метара више, него ли је разина трговишта Госпића; вода би дакле текла од врела у Госпић услијед властитога притиска своје тежине. Цхвáла је прорачунао, да би трошкови изградње тога водовода стајали 155.000 форинти. Поврх тога требало би 3000 форинти дати за извлазбу потребитога земљишта, а 17.000 форинти у име одштете за млинове, који су тјерани водом из врела Шквадре.

Ипак се бан Драгутин гроф Кхуен-Хéдервáрy не хтједе одлучити за тај Цхвáлин пројект. Он је напротив прихватио други пројект, по кому ће Госпић добити воду из врела »Кошна вода«, које се налази 13 и по километара удаљено од Госпића. То врело даје у секунди и љети 25 литара воде, а диже се 80 метара над Госпићем. За изведбу водовода из тога врела израдио је основу инжинир Фреудентхал из Беча. По његову суду стајат ће водовод 152.000 форинти.

Врело »Кошна вода« налази се у уској увалици на обронку брда Козјака, а састоји се од многобројних водених жила, које дјеломице извиру постранце, а дјеломице вертикално, те се у дуљини од 50 метара сакупљају у кориту споменуте увалице. Вода је у томе врелу посвема чиста, бистра и проста од животиња, док је врело »Шквадре« понешто баровито, а својим положајем пружа заклоништа разним животињама. Уз ову има врело »Кошна вода« још и другу предност пред врелом »Шквадре«. Оно се наиме налази за 50 метара више од врела »Шквадре«, а 80 метара изнад Госпића. Тиме је омогућена неограничена раздиоба и упораба воде у Госпићу, гдје се не би водовод могао увести у куће, да се узела вода из врела »Шквадре«. Услијед јакога тлака може се дапаче водовод из врела »Кошна вода« употријебити за непосредно гашење ватре и за полијевање улица у Госпићу.

Резервоар за госпићки водовод налази се на обронку бријега Оштре, те је за 35 метара нижи од самога врела »Кошна вода«. Резервоар се састоји од 2 коморе, од којих свака садржаје по 300 кубичних метара (т. ј. 3000 хектолитара) воде. Пријелаз преко потока Богданице у Канижи код Госпића заснован је код дрвенога моста, али посебним аквадуктом од дрва, који почива на посебним ступовима. За пријелаз преко потока Новчиће у Госпићу употребљен је свођени мост, а цијеви су проведене кроз сводове моста.

Цијеви су положене у водоводни јарак, који је у Госпићу дубок 160, а изван Госпића 150 центиметара. Промјер цијеви од резервоара до Госпића износи 15 центиметара. Цијеви су у појединим госпићким улицама међусобно спојене т. зв. кружним суставом (Креислауфсyстем). Тиме је получено, да не ће вода у цијевима стајати на миру, услијед чега се не ће зими смрзавати, а љети умлачити. За јавну је упорабу у Госпићу засновано 20 водоводних бунара, т. ј. изљева. Да се вода не троши бескорисно, нијесу постављени стални изљеви, него т. зв. вентилни бунари, из којих вода цури онда, када се отвори вентил. С вентилним су бунарима спојени и хидранти.

Хрватска је влада у прорачун крајишке инвестиционалне закладе за г. 1893. и 1894. ставила потребите своте. Бан је у свибњу г. 1893. градњу госпићкога водовода повјерио бечком инжиниру Фреудентхалу. Вода је 24. просинца 1893. доведена до канишкога моста, а 31. просинца 1893. до средине самога Госпића.

 

8. ИЗБОРИ НАРОДНИХ ЗАСТУПНИКА У ГОСПИЋУ

 

Подручје Војне Крајине није уживало уставна права, каковима се поносила грађанска (банска) Хрватска. Крајина је уставна права добила тек онда, када се г. 1881. сјединила с грађанском Хрватском. Ипак је краљ већ г. 1848. признао, да териториј Војне Крајине чини саставни дио Хрватске и Славоније. Зато су на хрватски сабор позивани представници Војне Крајине само онда, када се радило о државоправним стварима.

Први пут је Крајина била позвана, да пошаље своје заступнике на хрватски сабор, што га је сазвао бан Јелачић за 5. липња 1848. Тада је свака крајишка пуковнија бирала 5 заступника, и то једнога за своје главно (т. ј. штопско) мјесто, а 4 за 12 својих сатнија. За Госпић се народни заступник бирао 25. свибња 1848., када је изабран Јуре Прпић.

Пуних 12 година (1848.—1860.) није било сабора хрватскога, јер је краљ Фрањо Јосип И. владао апсолутно, издавајући ц. кр. патенте, који су имали моћ закона. Текар 20. листопада 1860. вратио је краљ (т. зв. листопадском дипломом) својим народима устав. Тако се 15. травња 1861. могао у Загребу опет састати хрватски сабор. Испрвице није на томе сабору било представника Војне Крајине. Како се пак радило о питањима односа Хрватске и Славоније према Угарској и према цјелокупној монархији, уважио је краљ захтјев хрватског народа, да на томе сабору буде заступана и Крајина. Зато су накнадно проведени избори на територију Војне Крајине, и то по истом изборном реду, какав је вриједио г. 1848. Госпић је бирао 22. свибња 1861., када је за народнога заступника изабран надучитељ Петар Лугар.

Краљ је већ 8. студенога 1861. распустио тај хрватски сабор, и то зато, што је сабор отклонио бирање деветорице делегата за бечко »царевинско вијеће«, које би по краљевој жељи имало бити централни (средишњи) парламенат за све земље хабсбуршке монархије. Хрватска остаде без сабора 4 године. У то је вријеме бечки двор настојао склонути Хрвате, да склопе нагодбу с Аустријом мјесто с Угарском, с којом је Хрватска била у државном савезу до г. 1848. За ту се политику изјавише многи угледни хрватски политичари, поименце Иван Мажуранић, бан Јосип барун Шокчевић, загребачки надбискуп кардинал Јурај Хаулик, хисторичар Иван Кукуљевић, хрватски препородитељ др. Људевит Гај, па Метел Ожеговић, Иван Вончина, Адолф Вебер, Авелин Ћепулић, Бартол Змајић и барун Амброз Враницани. Ови политичари основаше »самосталну народну странку«. Против стварања државоправне нагодбе с Аустријом устаде Строссмаyерова »народна странка«. Строссмавер се наиме бојао, да би савез с Аустријом донио германизацију (понијемчење) хрватских области, јер је Аустрија тада још била дио Њемачке. Против нагодбе с Аустријом бијаху и т. зв. »унионисти«, т. ј. они хрватски политичари, који су тврдили, да је будућност Хрватске најбоље зајамчена у државоправном савезу с Угарском. Да се у томе питању створи одлука, сазвао је краљ г. 1865. хрватски сабор. Крајина је у тај сабор послала готово саме присташе нагодбе с Аустријом. Такав бијаше и пуковник Петар пл. Симић (од Мајданграда), заповједник личке пуковније. Симић је за народнога заступника једногласно биран 12. липња 1865. у Госпићу.

На хрватском сабору, који се 12. студенога 1865. састао у Загребу, били су народни заступници подијељени у 4 странке. Бројем је релативно била највећа Мажуранићева »самостална народна странка«, која ипак није имала апсолутну већину. Против »самосталаца« устадоше све друге странке, поименце: Строссмаyерови »народњаци«, Рауцхови »унионисти« и Старчевићева »странка права«. Док се Хрвати међусобно натезаху на своме сабору, дотле се Маџари погодише с Нијемцима, како ће заједнички владати у Хабсбуршкој монархији. Нијемци су Маџарима препустили сву власт у Угарској, Хрватској, Славонији и у Ердељу, т. ј. у земљама круне св. Стјепана, а за се придржаше власт у осталим (аустријским) земљама. Краљ је одобрио тај »дуализам«, те је од Аустрије постала »Аустроугарска«.

Тако је државоправно питање ријешено и за Хрватску, али без судјеловања Хрвата. Краљ је 25. свибња 1867. распустио хрватски сабор, а мјесто бана Шокчевића буде 27. липња 1867. вођа униониониста Левин барун Рауцх именован намјесником банске части. Рауцх је добио задаћу, да проведе нагодбу између Хрватске и Угарске. Он је израдио, да је краљ 20. листопада 1867. октроирао нови изборни ред. Пригодом самих избора учињен је велик притисак на изборнике. Тако је Рауцх концем г. 1867. насилним путем створио у хрватском сабору унионистичку већину. Ова је 24. рујна 1868. одгласала нагодбу, по којој је Хрватској остала аутономија (самоуправа) у погледу цркве, школе, просвјете, судства, политичке управе, грађевина и народнога господарства; све друге послове имат ће Хрватска заједнички с Угарском, односно с цијелом монархијом.

Против такве нагодбе устаде готово цијели народ хрватски. Нагодба је сматрана незаконитом већ и ради тога, што код њенога стварања није судјеловала Војна Крајина, којој је припадала већа половица Хрватске и Славоније. Рауцх наиме није хтио, да се концем г. 1867. проведу избори у Крајини, гдје није било присташа његове унионистичке странке. Крајина није бирала заступнике за хрватски сабор нити касније код избора, који се обавише г. 1871., 1872., 1875., 1878. и 1881. Тек онда, кад је Крајина коначно 15. српња 1881. била сједињена с Хрватском и Славонијом, признаше јој  Маџари право, да бира народне заступнике за хрватски сабор.

По томе је уставном праву 20. травња 1883. обављен први избор у Госпићу. За мандат народнога заступника натјецаху се два умировљена крајишка часника: мајор Давид Ковачевић и капетан Људевит Кекић. Побиједио је Ковачевић, који је добио 131 глас, док су за Кекића гласовала 42 изборника.

Наскоро је Хрватска добила бана, који постаде мајстором у кривотворењу народне воље. То бијаше Драгутин гроф Кхуен-Хéдервáрy, који је 1. просинца 1883. именован за бана хрватскога. Кхуен је у Госпићу провео 5 избора. Први се избор обавио 4. рујна 1884. У име тадашње Кхуенове (маџаронске) »народне странке« кандидирао је у Госпићу свеучилишни професор др. Стјепан Спевец, а у име »странке права« Ђуро барун Рукавина. Избори се обављаху јавним гласовањем, услијед чега су за Кхуенова кандидата морали гласовати сви чиновници, а ти су чинили скоро већину изборника у Госпићу. Уз то су за Спевца гласовали сви грчко-источњаци, који су се тада већ називали Србима, а који су тада у Кхуену гледали свога покровитеља, а неки га дапаче и називаху »српским баном«. Није дакле чудо, што је барун Рукавина добио само 38 гласова, док је за дра. Спевца гласовало 127 изборника. Наредне је године 1885. др. Спевец постао одјелним предстојником за богоштовље и наставу. Као члан владе још је појачао свој уплив у Госпићу, гдје је код избора, који се обавио 14. липња 1887., једногласно изабран за народнога заступника. Исто тако су у Госпићу без протукандидата изабрани свеучилишни професори: др. Томо Маретић 30. свибња 1892. и др. Александар Егерсдорфер 22. свибња 1897. У име »странке права« кандидирао је против дра Егерсдорфера госпићки трговац Ловре Павелић код избора, који се обавио 9. студенога 1901. Тада су од 255 изборника на биралиште дошла 193, те је Егерсдорфер изабран са 127 гласова, док је за Павелића гласовало 66 изборника.

Прилике се знатно промијенише, кад је Хрватску 26. липња 1903. коначно оставио бан Кхуен-Хéдервáрy. Видјело се то већ код првога наредног избора, који је у Госпићу обављен 5. свибња 1906. Како је маџаронску »народну странку« пријашњих дана (3. и 4. свибња) задесио љут пораз код избора у другим котарима, одустаде њезин кандидат у Госпићу, гдје је нато једногласно изабран домаћи син Ђуро пл. Томичић, умировљени генерал Томичић је припадао т. зв. »хрватско-српској коалицији.« За њега је од 282 уписана изборника гласовало 165, док се 117 изборника устегло од гласовања.

Међутим је у Госпићу знатно ојачала »странка права«, која је код наредног избора 27. вељаче 1908. кандидирала дра Давида Старчевића, одвјетника у Јастребарском. Од 312 изборника није гласовало 89, а на биралиште ступише 223. Изабран је Личанин Старчевић, за кога су гласовала 143 изборника, док је ријечки одвјетник Еразмо Барчић, кандидат хрватско-српске коалиције, добио 80 гласова.

Све до тада имали су право гласа само они трговци, обртници и сељаци, који су плаћали најмање 15 форинти изравнога пореза. Хрватски је сабор г. 1910. примио нови изборни ред, по којем добише право гласа сви Личани, који плаћају барем 5 форинти изравнога пореза. Услијед тога се знатно повећао број неодвисних изборника, док је број чиновничких гласова остао исти; зато више ни у Госпићу не могу играти чиновници одлучну улогу, какву су до тада имали. Број свих изборника у госпићком котару порасао је од 312 на 904. По томе се изборном реду први избор  у Госпићу обавио 28. листопада 1910. На биралиште је дошло 680 изборника, од којих је 414 гласовало за свеучилишнога професора дра Винка Кришковића, који бијаше кандидат хрватско-српске коалиције. Одвјетник др. Иван Ружић, који је кандидирао у име странке права, добио је 266 гласова.

Већ 15. просинца 1911. бијаху обављени нови избори за хрватски сабор. У Госпићу се од 904 изборника устегао 251, док су на биралиште дошла 653. У име »Старчевићеве хрватске странке права« кандидирао је др. Иван Ружић, а у име »хрватске самосталне странке«, која бијаше дио хрватско-српске коалиције, кандидирао је свеучилишни професор др. Ђуро Шурмин. Изабран је праваш др. Ружић с 346 гласова, док је за дра Шурмина гласовало 307 изборника.

Посљедњи су избори за хрватски сабор обављени 16. просинца 1913. Тада је у Госпићу од стране хрватско-српске коалиције кандидирао др. Винко Кришковић, а од стране једне групе праваша (т. зв. »Милиноваца«, т. ј. присташа дра Миле Старчевића) госпићки одвјетник др. Иван Брајковић. Број изборника порасао је од 904 на 1083, али су код куће остала 233. На биралиште је дошло 850 изборника, од којих су 463 гласовала за дра Кришковића, а 387 за дра Брајковића. Тако је по други пут изабран др. Кришковић, који је Госпић заступао течајем свјетскога рата. Посљедњу је сједницу хрватски сабор у Загребу одржао 29. листопада 1918., када је једногласно створио закључак, да се поништује (прије 50 година створена) угарско-хрватска нагодба, те се Хрватска дијели од Аустро-Угарске и проглашује самосталном државом.

 

9. ГРАЧАЦ

 

Крај саме католичке цркве у Грачацу диже се узвисина, коју народ зове »Градина«. (Та је узвисина на западу везана уз брдо Ресник.) На споменутој се узвисини прострла око 160 четворних хвати велика раван, гдје се виде остаци некога »града«, т. ј. утврђенога дворца. Ту бијаше некада сијело средовјечне »отучке жупе«, која је своје име добила по ријеци Отучи. (Ријека Отуча извире код Св. Петра испод горе Урлаја, одакле тече на југ уз село Томингај. Јужно од Грачаца, који такођер лежи на тој ријеци, губи се Отуча у 2 понора.)

Грачац се у средњему вијеку звао »Градац« или »Градец«. Најстарији му спомен налазимо у исправи, којом крбавски кнез Карло Курјаковић 22. свибња 1465. продаје Хрељцу Петричевићу за 24 дуката село Буковици у Лици. Ову је исправу кнез Карло издао у своме мјесту »Градац«, које се налази у Отучју. — Грачац је и касније припадао кнезовима крбавским. Најбоље то разабиремо из гласовите повеље, којом крбавски кнез Иван Карловић склапа насљедни уговор с кнезом Николом Зринским. У тој повељи набраја Карловић 22. вељаче 1509. градове и посједе, који припадају њему. Међу осталима спомиње Карловић и »цаструм (тврђу) Градец« у Отучи.

Турци су г. 1527. освојили Лику и Крбаву. Том пригодом пада у њихову власт и Грачац. Касније се у Грачацу настанише Турци, који су то мјесто држали све до г. 1685. Тада је у онај крај преко Велебита провалио Стојан Јанковић, који је дигао устанак у турском дијелу сјеверне Далмације. Јанковић је г. 1685. заузео и Грачац, одакле Турци праводобно узмакоше. Кад су Турци г. 1689. коначно изгубили Лику и Крбаву, добио је Грачац нове житеље: Хрвате и грчко-источне потомке досељених Влаха, За римокатолике је у Грачацу г. 1715. саграђена жупна црква св. Јурја. Сљедбеници грчко-источне вјероисповијести добише 2 парохијалне цркве: успенија Богородице у Горњем Грачацу и спасовску цркву у Доњем Грачацу. Тривијална је школа у Грачацу отворена г. 1787.

Кад је г. 1746. уређена личка крајишка пуковнија, постаде Грачац сједиштем 7. крајишке сатније. Зато су у Грачацу уз капетана становали такођер натпоручник и заставник. У Грачацу је свој дворац саградио барун Кнежевић, који је имао 500 јутара земље. Кнежевић је г. 1802. то имање продао ц. кр. ерару у замјену за имање Света Хелена код Чаковца у Међимурју. Тако је грачачка сатнија г. 1834. бројила 505 кућа, у којима становаху 4154 житеља, од тога 3261 грчко-источне, а 893 римокатоличке вјероисповијести. На подручју те сатније бијаше тада 3821 јутро оранице, 1394 јутра ливаде, 10 јутара вртова и воћњака, 6999 јутара шума и 15.050 јутара пашњака. Католичка је црква г. 1808. добила 2 прекрасна побочна олтара, од којих је десни подигао на свој трошак надвојвода Људевит, а лијеви жупник и каноник Винко Чубелић. Главни је олтар добио умјетнички израђену слику св. Јурја. Грачац је г. 1834. бројио 1127 житеља у 137 кућа, 1857. г. имао је 1487 житеља, а 1910. г. 1267 житеља, од тога 225 римокатолика, а 1042 грчко-источних. У Грачацу од г. 1872. постоји котарски суд и котарска област, а од г. 1875.. и брзојавни уред. Управни је котар Грачац 31. просинца 1910. бројио 26.696 житеља, од којих је 19.308 било грчко-источне, а 7388 католичке вјере.

 

10. ЈЕЗЕРАНЕ

 

Село Језеране спомиње се први пут г. 1476. под именом »Језерин«. Тада је у Језеранама постојала црква св. Марије. Кад је г. 1499. Јурај Томковић из Бриња за 9 дуката продао »село Шкиње« самостану св. Николе на Гвозду, бијаше међу свједоцима тога хрватски писаног уговора такођер »поп Грдин, плебануш св. Марије у Језерах«. Касније пропаде у Језеранама жупна црква св. Марије. Вјеројатно је спалише Турци, који су течајем 16. вијека често пустошили у оном крају.

Иза ослобођења Лике и Крбаве од Турака г. 1689. настадоше мирнији дани, те се наскоро помножало житељство у Језеранама и у околици. Сењски бискуп Мартини Брајковић г. 1700. предлаже, да се посебна римокатоличка жупа оснује у Језеранама, гдје је тада била само филијална црква. Ипак није одмах дошло до тога, већ је у Језеранама уређена т. зв. локална (мјесна) капеланија, која је спадала под жупу у Брињу. Права је жупа основана у Језеранама текар г. 1790. Крај лијепога жупнога двора саграђена је г. 1824. у Језеранама нова римокатоличка жупна црква св. Јурја.

Кад је принц Хилдбургхаусен г. 1746. уредио оточку крајишку пуковнију, припадоше јој и Језеране. Али већ г. 1765. буду Језеране одијељене од оточке и припојене огулинској пуковнији. Тада је у Језеранама основана трећа крајишка сатнија, коју су г. 1857. чинила села: Језеране, Црњац (горњи и доњи), Дрежница (горња, средња и доња), Хољевчевосело, Мокро, Подмаљен, Развале, Сертићсело, Глибодол, Чараповосело, Јелвица, Каменица, Кут (велики и мали), Крижпоље, Липица, Месићсело, Муратовосело, Пернарсело, Петровсело, Спрајчевосело, Стајница, Видаковићсело и Вујаковосело. Цијела је та сатнија г. 1857. бројила 709 кућа с 9117 становника, од тога 6671 римокатоличке, а 2446 грчко-источне вјероисповијести. Г. 1834. бијаше та сатнија знатно мања, јер је имала само 9 села са 448 кућа и 5369 житеља, од тога 5351 римокатолика, а само 18 грчко-источних. Тада се на подручју језеранске сатније налазило 3450 јутара ораница, 2384 јутра ливада, 343 јутра вртова и воћњака, 1998 јутара пашњака и 8807 јутара шума. Уз поштански уред имало је село и ераријалну школу, која је у Језеранама отворена г. 1832. Пригодом пописа, који се обавио 31. просинца 1910., имало је само село Језеране 331 житеља, од тога 324 римокатолика. И језеранска опћина, која је утемељена иза укинућа Војне Крајине, има готово саме римокатоличке житеље.

 

11. КОМИЋ У КРБАВИ

 

Име тога мјеста први пут се спомиње г. 1397. Сувремени наиме писац Паулус де Пауло вели, да је краљ Сигисмунд 6. вељаче 1397. из Книна пошао у Комић. (Ту је већ тада било сједиште кнезова крбавских.) Сачувала нам се листина, којом је крбавски кнез Павао г. 1468. »у своме граду Комићу« даровао Ивану Гусићу своју земљу »у покрајини Лици«. Крбавски кнез Карло, брат споменутога Павла, издао је у Комићу г. 1469. исправу, којом племићу Ивану Бенковићу, каштелану Звониграда, за 100 дуката продаје своју земљу Франовшћину. У Комићу је становао и Карлов син: Иван Карловић, кнез крбавски. Он је своју сестру Јелену удао за кнеза Николу Зринскога (оца истоименог јунака сигетскога). Кнез Иван Карловић г. 1509. посједује у Крбави још само 3 »града« (т. ј. утврђена дворца), поименце: Комић, Удбину и Подлапчец. Ове му градове у травњу г. 1527. отеше Турци. Крсто Франкопан јавља 29. свибња 1527. сењскому бискупу Фрањи Јожефићу, да босански паша »сада тврди (утврђује) Удбину, Мрсињ и Комић«.

Турци су Комић у својој власти држали 162 године, т. ј. од г. 1527. до г. 1689. Испод тврђе населише »Влахе«, чији потомци под именом Срби тамо живу још и данас. Село је Комић г. 1857. бројило 60 кућа, у којима становаху 592 житеља. Сви су житељи грчко-источне вјероисповијести. У селу имају грчко-источну цркву св. Николе, а од г. 1874. и пучку школу.

На високом и стрмом брду Саранча поврх села Комића виде се још и данас рушевине тврђе, коју народ зове »Карловића двори«. (Ту је сачувана успомена на хрватскога бана Ивана Карловића, који бијаше посљедњи кнез крбавски.) По сачуваним се рушевинама разабире, да је тврђа била 90 метара дуга, а 60 метара широка. У источном дијелу тврђе бијаше капелица 12 метара дуга, а 5 метара широка. Течајем времена пропаде већи дио зидова те капелице; најбоље се сачувао источни зид, који је висок 4 хвата. Тврђа је имала 3 накапнице (цистерне), које су већином порушене; ипак се још и сада сакупља вода у најширој накапници, која је 2 хвата дубока, а ограђена у четверокут тесаним камењем. Тврђа се наслањала према сјеверу и западу на готово окомиту пећину, на коју се једва може четвероношке успети. Та је пећина служила тврђи као торањ; на њој се налази равњак, који је у попречно 4 хвата широк, а има такођер већ затрпану накапницу.

 

12. КОМПОЉЕ КОД ОТОЧЦА

 

Ово село лежи близу главне цесте, која води из Сења у Оточац. У Компољу се налази римокатоличка жупна црква св. Стјепана. Црква је г. 1751. саграђена, а г. 1776. обновљена. Црквом су испрвице (почевши од г. 1776.) управљали мјесни капелани, јер је Компоље спадало под жупу у Оточцу, а од г. 1808. посебни жупници. Из матица крштених, вјенчаних и умрлих види се, да су у Компољу од г. 1776. до г. 1808. редомице служили ови капелани: Томо Орешковић, Петар Вукасовић, Јурај пл. Чолић, Мартин Саркотић, Мартин Јежић, Никола Банић, Никола Зитз и Матија Белас. Жупником бијаше Антун Зоричић од г. 1808. до г. 1819., затим Драгутин Вранић од г. 1819. до г. 1826., Јурај Зандонати од г. 1826. до г. 1830., Амброз Кришковић само г. 1831., Винко Жанић од г. 1831. до 1838., Казимир Грегурчић од г. 1838. до г. 1840., Антун Целигој од г. 1840. до г. 1844., а касније Амброз Врањицањи. — У Компољу је г. 1818. подигнут жупни двор. На брдима виде се развалине Црквине и останци града Островице. Близу Компоља налази се шпиља »Цвијановићева пећина«. Компоље је г. 1857. бројило 828 житеља, који становаху у 70 кућа. Сви су житељи били римокатоличке вјероисповијести, а имали су у своме селу и пучку школу. Недалеко тога Компоља налазило се тада »Влашкопоље«, које се данас зове »Српско Компоље«. У тому је селу г. 1857. било 65 кућа с 815 житеља, од тога 478 римокатоличке, а 337 грчко-источне вјероисповијести.

 

13. КОРЕНИЦА — СЕОБА ВЛАХА

 

У дугољастој, али уској долини, којом протјече поток Кореница, налази се овеће село истога имена. Најстарији спомен Коренице налазимо у латински писаној листини, којом Гргур, син пок. Павла кнеза крбавскога, 28. студенога 1468. посуђује 100 златних форинти (дуката) од три хрватска племића (браћа Павао, Јурај и Марко, синови Вида пл. од Бићина); њима у залог даје своје 2 земље у селу Јаринском, које се налазило »у окружју кореничком« (ин дистрицту де Кореница) жупаније крбавске. Други спомен Коренице видимо у хрватској даровници, којом »кнез Микловуш и кнез Петар и кнез Јурај и кнез Микула, кнези крбавски и веће« дају неки млин »Францишку Утишевићу«; ову даровницу издадоше споменути кнезови мјесеца ожујка 1489., и то »на каштели нам в Кореници«. Из ове дакле исправе дознајемо, да је у Кореници г. 1489. био каштел (дворац) кнезова крбавских.

Попут остале Крбаве дође и Кореница г. 1527. у турску власт. Домаћи житељи, који бијаху сами католици, побјегоше пред Турцима у сигурније крајеве. Испрвице није у Кореници било никаквих становника. Касније населише Турци и онамо т. зв. »Влахе«, чији се потомци данас зову Срби. Крајишки часник Гашпар Стипановић извјешћује 17. коловоза 1601. из Оточца грофу Јосипу Рабатти у Сењ, да је дио тих насељеника ускочио из Коренице у Морлачку, па да се и остали Кореничани спремају на бијег из турске Крбаве.

Иван Гостовић, »влашки харамбаша« у Кореници, јавља у коловозу г. 1640. баруну Ивану Алберту Херберстеину, великом капетану сењске Крајине, да у кршћанске земље желе пребјећи Власи, који станују у Кореници, гдје имају 44 куће са 150 људи способних за оружје. О томе је краља Фердинанда ИИИ. извијестио карловачки генерал Вук Франкопан Тржачки. Он му наиме из Карловца 1640. јавља, да се »коренички Власи« желе настанити у т. зв. Сењској драги, али да би згодније било, да се населе у Плашкому. Ипак је краљ 13. рујна 1640. у Регенсбургу потписао спис, којим дозвољава, да се Власи из Коренице настане у Сењској драги.

То се имало провести у липњу г. 1642. Међутим су непосредно прије тога 3 харамбаше — по имену: Радота Боцић, Огњен Мудрић и Винко Манојловић — из хрватске Крајине провалили до Коренице, гдје 30. свибња 1642. побише неке Турке, убивши Јусупа Велића, а заробивши Ахмета, Арслана, Османа, Алију, Ибрахима и Јусупа. Ради тога су Турци почели оштрије пазити на кореничке Влахе. Вјеројатно су Турци дознали, да се спрема на одлазак из Коренице 7 влашких кућа са 60 житеља, међу којима бијаше 30 за оружје способних људи. Сењски капетан Иван барун Херберстеин јавља 21. липња 1642. ратном вијећу, да је 15. липња к њему у Бриње дошло 7 Влаха. Ови изјавише, да су таоци оних 7 влашких кућа, које намјеравају ускочити у Сењску драгу, поименце у Дренов Кланац (Код Брлога). Власи моле, да им капетан ради сигурности у сусрет до Старога Перушића (данашње Врховине) пошаље 50 до 60 крајишких војника. Али је истодобно 100 Турака ударило на кореничке Влахе. Људи се већином заклонише у шуме, ради чега им Турци без икакове запреке отеше сав њихов иметак, међу осталим 2500 глава ситне стоке (свиња, оваца и коза), око 200 говеда и 30 коња. Тако је у Бриње дотрчало само 28 Влаха, међу којима бијаше 14 за оружје способних мушкараца. Турци су све до Сарајева опљачкали и »грчке манастире«, из којих отјераше калуђере. Од ових је 17 дошло к баруну Херберстедну с молбом, да им дозволи настанити се у хрватској Крајини, камо да ће они привести много Влаха.

На прољеће године 1655. понудио се карловачком генералу Хербарду грофу Ауерспергу неки Милак из Коренице, да ће у хрватску Крајину превести 12 влашких кућа. Ауерсперг се поуздавао у Милака, који је недавно омогућио једном кршћанину бијег из турскога ропства. Да ствар буде још сигурнија, послао је Милак из Коренице у Оточац свога сина, брата и још 3 Влаха, који ће служити као таоци. И заиста је Милак почетком травња извео из Коренице 12 влашких кућа са 140 особа, међу којима бијаше 40 за оружје способних мушкараца. Турци нијесу пошли у потјеру за Власима, који без запреке стигоше у Оточац. Генерал Ауерсперг јавља то 7. травња 1655. из Карловца краљу Фердинанду ИИИ. У томе извјештају предлаже Ауерсперг, да се ови коренички Власи смјесте у Плашки код Огулина; подједно моли, да се из Крањске прибави храна за те Влахе. О доласку тих Влаха извијестило је краља и тајно ратно вијеће. Оно је краљу савјетовало, нека кореничке Влахе насели у Плашком пољу између Огулина и планине Капеле; храну за те Влахе могле би намакнути Крањска и Корушка, које су заједнички обвезане опскрбљивати Крајину. Нато је краљ Фердинанд потписао 7. свибња 1642. одлуку, којом дозвољава, да се коренички Власи населе код Плашкога између Огулина и Модруша, гдје ће им провијант добављати Крањска и Корушка.

Када су Турци године 1689. били истјерани из Крбаве, опажало се, да у Кореници нема доста житеља. Међутим се у хрватској Крајини нашло доста Влаха, који су жељели, да добију празне земље у Крбави. Тако су кнезови Јован Дракулић и Милин Лалић с неким другим крајишким Власима дошли у Кореницу, гдје се налазио крајишки капетан Јурај Крижанић, као повјереник генерала Јосипа грофа Рабатте. Крижанић је на њихову молбу 17. коловоза 1690. дозволио, да Лалић и Дракулић доселе у Кореницу сваки по 30 »добрих и вјерних граничарских обитељи.«

Сењски бискуп Мартин Борковић, који године 1700. описује Лику и Крбаву, спомиње, да се у Кореници налази 80 грчко-источних кућа, које имају и свога пароха.

Војно је повјеренство године 1712. пропутовало цијелу Лику и Крбаву. У своме извјештају, што га је повјеренство 1. просинца 1712. поднијело краљу Карлу ИИИ., савјетује му, да подигне тврђу у долини, којом протјече поток Кореница. У Кореници и у сусједној Крбавици бијаху године 1712. филијале крајишке капетаније у Бунићу, гдје је заповиједао капетан Добровој Кнежевић. Како је тада планина Пљешивица чинила границу између Босне и Хрватске, морали су крајишници код Коренице градити т. зв. чардаке, из којих ће се пазити на турске провале.

Ратно је вијеће на прољеће године 1713. послало у Лику и Крбаву 2 повјереника: Рајмунда грофа Аттемса и Јосипа пл. Либенега, Они су ратном вијећу 7. свибња 1713. послали опширан извјештај о раздиоби земаља у Лици и Крбави. У том извјештају истичу повјереници, да житељи Коренице немају доста земљишта; зато би им требало препустити један дио Брезовца. Како се пак Кореница налази на скрајњој граници насупрот турском главном граду Бихаћу, није згодно, што у томе крају станују сами шизматици; требало би онамо населити око 200 католичких обитељи, које би чиниле цијелу капетанију. Повјереници препоручују, да се католици населе у долини и у шуми око Чанка изнад Бунића. У Бунићу већ постоји 20 католичких кућа, које су за земљу платиле по 50 дуката у војничку благајну; тамо се налазе и остаци некадашње католичке цркве, коју би требало обновити. И заиста се у Чанке наскоро доселише католици, за које је године 1719. утемељена посебна жупа, а године 1728. саграђена и жупна црква блажене дјевице Марије (пресвете крунице). На рушевинама пак старе католичке цркве у Бунићу саграђена је године 1745. нова црква рођења би. дј. Марије, која је године 1807. претворена у католичку жупну цркву.

Кореница је испрвице припадала личкој крајишкој пуковније. Од ње је године 1765. одијелиле и припојиле оточкој пуковнији. У свибњу године 1775. дошао је у Кореницу цар Јосип ИИ. Кореница је године 1801. добила тривијалку, коју је уздржавао војни ерар. Како није било друге подесне зграде за ту школу, одредила је крајишка управа 4. рујна 1801., да се зграда ераријалне пекарне у Кореници претвори у школску зграду. Првим учитељем кореничке тривијалке постаде Мијо Ловрековић, бјеловарски учитељски приправник. Тривијалка је у Кореници године 1802. имала 29 ученика. За римокатолике је у Кореници године 1780. утемељена жупа св. Јурја, под коју спада и капела св. Петра у Прибоју. Источно-православна парохија кореничка има 2 цркве: у Кореници сабора св. арханђела, а у Врела успенија Богородице.

Кореница бијаше сједиште 6. крајишке сатније. Кад је укинута војна Крајина, постаде Кореница године 1872. сједиштем управне опћине, Котарске области и кот. суда. Године 1920. отворена је у Кореници реална гимназија, за коју је саграђена лијепа и велика школска зграда. Пригодом пописа, који се обавио 31. просинца 1910., бројила је сама Кореница 318 житеља, од којих бијаше 200 грчко-источне, 117 римокатоличке, а 1 ине вјероисповијести; цијела је порезна опћина кореничка имала 4240 житеља, од тога 4026 грчко-источне, 213 католичке, а 1 ине вјероисповијести. Коренички је котар бројио 22.159 житеља, од тога 16.283 грчко-источне, а 5870 католичке вјере уз 5 иновјераца.

 

14. КОСИЊ ГОРЊИ И ДОЊИ

 

Течајем средњега вијека истиче се у бушкој жупи уз доњи тијек ријеке Лике посебна област, која се у хрватским исправама зове »Бочаћи«. Вјеројатно је та област своје име добила по граду »Бочај«, чије се рушевине још и данас виде на 660 метара високом брду између данашњега горњега и доњега Косиња. Некада се Бочај звао »Косињград« По тому су граду његови власници добили уне »Косињски«. Тако се у латинској исправи од године 1461. спомиње »Ласцхо де Косин«, а године 1484. Иван Косински. Кнез Анж (Иван) Франкопан посудио је године 1489. од Јурја Косињсикога на 7 година његов град Косињ. Том је пригодом Франкопан присегао, да ће послије 7 година Јурју Косињскому »повернути та исти град Косињ и села, ка су пода њ, најприје Сраквину, друго село Хотиљу Вас, трето село Пол Бук, четерто село Ботуци, ча је племенита племеншћина Јурја Косињскога и њега сина Ивана«.

Исти тај кнез Анж Франкопан године 1499. јавља, ... »како Јурај Косињски (са) својим сином Иваном с нами се замими добровољним законом. Најпрво нам да свој град Косињ осебујни, ки је в Бужах в Бочаци в кнештви бушком. И толикој нам да своје племените племеншћине: најпрво Сраквину, друго село Пол Бук, трето село Ботуке, четерто село Хотиљу Вас. А себи оставише своју племениту племеншћину дидину: село Косињ, ки држи својим стрицем Иваном в Бочаеи, са всим котаром косињским ... и с црикву«.

У околици града Косиња налазило се у средњему вијеку неколико црква. Сењски бискуп Себастијан Главинић, који године 1696. описује Лику и Крбаву, изричито вели, да се око Косиња виде рушевине 7 цркава, у којима се некада народ молио Богу. Међу овима бијаху и рушевине некадашњега павлинскога самостана. Главинић дапаче тврди, да се некада у Косињу налазила тискара, у којој се штампаху црквене књиге за свећенике глагољаше. На преосталој цркви св. Вида у Сраклину виде се 3 узидана глагољашка написа из доба споменутога кнеза Анжа Франкопана. Вјеројатно је у околици Косиња постојао и онај »хоспитал« (гостињац, болница) св. Марије Магдалене, којему је хрватски бан Павао Курјаковић године 1411. — споразумно са својим рођацима — даровао читав свој пети дио села Хрваћани на територију жупне цркве св. Марије дјевице (на граници личке и бушке жупе).

Године 1901. нашао се у Доњем Косињу камен с латинским написом, из којега се разабире, да је ту некада стајао римски »муниципиум Теслеум«. Код Легенца близу воде Беговаче налази се камен с написом, који каже, да је ту у римско доба била граница између племена Ортоплина и Парентина. Прије Римљана становало је у околици Косиња неко племе ратоборних Јапода.

Косињ је од године 1527. до године 1689. припадао Турцима, који су онамо населили »Влахе«. Кад је хрватска војска године 1689. ослободила Лику, настадоше свађе између Хрвата и тих досељеника. Зато је гроф Јосип Рабата, »вицегенерал све хрватске и приморске Крајине«, послао Јурја Крижанића, да као комесар изађе »на лице земље, ради које Власи Косињани и Хрваћани јесу мед собом имали велику смутњу«. Крижанић је 23. свибња 1690. у Косињу издао одлуку, која гласи овако:

»Проводил сам с поглавитими Ијудими, с маном будућими, да се сиромахом Хрваћаном велика кривица чини од Влахов Косињанов. Унапридак пако да се ту такове смутње украте, и да не буду имале једна нити друга стран прилике унапридак бантувати вишње господе, дајем и изручарн Михаљу Шполарићу и сељаном његовим... зачамши од Сраклинов до града Косиња — изнамши оне земље, које су главари у реченом конфину (Крајини) владали, — да њима остане. Затим у реченом конфину да буду Хрваћани дужни за свога плована (жупника) у најбољем месту оставити у земљан дел, како се буде могал поштено одржати мед ними. Ради Кошениц (ливада) да се разумити имају. Будућ да су до сих доб у Копиах косили, тако у напридак слобод имали буду — скупа с осталими новими насељеними Хрваћани; скупа братински и пријатељски разумити се имају, како право буде. Што се пако овога лета ситве (сјетве) достоји, овога лета ситва од Влахов до сих доб усијана да Влахи Косињани за се узму; а од овога датума унапридак већ кој сијати приповида (забрањује) им се. Даје се толикајше Хрваћаном никоје место Сужаин на Црно врило до воље и милошће цесарове свитлости тако и с тим путем, да именовани Михаљ Шполарић — скупа својими сељани — буде дужан сваку верност и покорност свитлости цесаровој исказати, цесарску заповид и вишње господе марљиво овршивати и на цесарску службу ходити, како му се заповидало буде. Влахом пако Косињаном поставља се пена (глоба): кој би прико овога изручења и дања споменутим Хрватом какву силу учинил, али (или) у чем другом с ким тим путем бантовал, како је у именованом конфину, тако да през всаке правде и милошће зостаје вишњој господи пене сто цекини. Споменутом пако Михаљу Шполарићу, како и његовим сељаном, заповида се толикајше унапридак, да има од Влахов Косињанов миран бити, и вишње господе да надаље нима бантовати, него полаг овога изручења и писма да има мирно живити.«

Сењски бискуп Себастијан Главинић описује године 1696. околицу града Косиња овако: Ту се налазе 3 села, која пресјеца ријека Лика. На ријеци се врте млинови, иза којих се (у поноре) губи Лика. Горње село броји 40 кућа, у којима станују житељи, који су овамо дошли од међе Крањске (т. ј. из Горскога Котара). У средњем селу станују Власи, а у трећем селу 40 сесијала или фундуса држе Хрвати. Ови се не слажу с Власима, који пријете, да ће свађу ријешити оружјем, па да ће — бијући бој као с непријатељима —покушати срећу, да себи присвоје посједе, што их држе католици, који их право стекоше. За бој има способних 100 католика и 500 Влаха; од тога је 150 извјежбаних војника. Службу духовног пастира обавља Никола Узелац, који помоћ спасења пружа католицима и шизматицима. Узелац је као калуђер или »рашки парох« подређен влашкому бискупу Изаији Поповићу из Марче.

Бискуп Главинић завршује свој опис Косиња овако: На одласку држао сам говор у слушатељима препуној цркви шизматичкој. Када сврших, обвезаше се, да ће одсада бити побожни и вјерни Богу, цркви и цару. Споменути душобрижник Никола Узелац жели, да се (из Лике) макне страни шизматички бискуп. Ако се то изврши, Узелац обећаје, да ће заједно с Власима својим промијенити мјесто; они ће се одселити у Медак, да учине мјеста за наше Крањце, који ће онда моћи сигурно и мирно обрађивати земље, јер ће престати свађе у њиховом сусједству. Осим тога обећаје парох Узелац, да ће шизматике оних крајева привести к послушности и к сједињењу с римском црквом.

Римокатоличке и грчко-источне цркве у Лици описао је године 1700. сењски бискуп Мартин Брајковић. У том се опису о Косињу налазе те вијести: У Доњем је Косињу у новије доба подигнута црква св. Јеронима. Тамо има преко 50 католичких кућа. Жупник биједно живи од прихода, које му доносе десетина и штоларина. (Десетину подавају жупљани од свега природа свога. Штоларина значи пристојбе, што их је жупник добивао за крштење, вјенчање, исповиједи, спорове и за подјељивање посљедње помасти). У Горњем Косињу има такођер 50 католичких кућа, које спадају под жупу у Доњем Косињу. Ради удаљености обају села намјештен је у Горњем Косињу капелан, који је подређен жупнику у Доњем Косињу. Тај капелан обавља духовну паству и у Кутерову, а живи од десетина попут жупника. Горњи Косињ има дрвену цркву св. Антуна. Ту би ради множине народа требало основати посебну жупу. У подручју Косиња запосједоше шизматици (т. ј. присташе грчко-источне цркве) исто толико земљишта, колико држе католици. Шизматици имају свога пароха, који не зависи ни од кога.

У Карловцу је године 1853. умировљени оточки мајор Фрањо Бацх штампао своју повијест оточке крајишке пуковније. У тој књизи тврди Бацх, да је у Горњем Косињу године 1692. саграђена жупна црква св. Антуна Падованскога, а године 1772. саграђен је и жупни двор; у Доњем Косињу подигнута је прије године 1700. жупна црква св. Ивана Крститеља, док је жупни двор саграђен прије године 1772. Кутерево је већ године 1724. добило своју цркву Мајке Божје шкапуларке, а жупни је двор саграђен у Кутереву године 1807. На подручју Доњега Косиња подигнута је прије године 1772. филијална црква св. Петра. Горњи пако Косињ има стару капелу св. Вида у Страклину. Та је капела саграђена свакако прије године 1769., кад је заповједништво оточке пуковније тражило, да се та капела поруши; тај налог није био извршен.

Кад је године 1746. принц Хилдбургхаусен уредио т. зв. Горњу (карловачку или хрватску) Крајину, припао је Косињ у подручје личке пуковније. Течајем времена тако се Лика напучила, да су године 1765. нека мјеста (међу тима и Косињ) одијељена од личке и припојена оточкој пуковнији.

У Горњем Косињу бијаше сједиште прве сатније оточке крајишке пуковније. Тамо је године 1826. основана пучка школа. Мало иза тога — године 1834. — добио је пучку школу и Доњи Косињ. Пригодом пописа од године 1857. бројио је Горњи Косињ 35 кућа, у којима је становало 518 житеља, од тога 793 римокатоличке, а 335 грчко-источне вјероисповијести. Много је већи био већ тада Доњи Косињ, који је имао 99 кућа с 1128 становника, од тога 793 римокатоличке, а 335 грчко-источне вјероисповијести.

Кад је укинута Војна Крајина, постао је Горњи Косињ 1. сијечња 1872. сједиштем велике управне опћине. Ова је опћина пригодом пописа житељства, који је обављен 31. просинца 1910., бројила 7977 житеља, од тога 5045 римокатоличке, а 2932 грчко-источне вјероисповијести. У самом Косињу, који више није носио ознаку »Горњи«, становао је тада 621 житељ, од тога 611 римокатоличке, а једва 10 грчко-источних. Доњи је Косињ године 1910. бројио 1361 становника, од којих је 1325 било римокатоличке, а 36 грчко-источне цркве. Изван једнога и другога Косиња становаху грчко-источни житељи непомијешани с католицима у ових 7 села: Кош (623 житеља), Млаква (434), Пољан (246), За-мост (98), Вир (76), Дулибица (65) и Подебљај (50 житеља). Велико село Липовопоље бројило је 1244 житеља, од тога 1201 грчко-источне, а само 43 римокатоличке вјероисповијести. У свим осталим селима косињске управне опћине станују сами римокатолици.

 

15. ЛАПАЦ ГОРЊИ И ДОЊИ

 

Име своје добише та мјеста по »граду« (т. ј. утврђеном дворцу) Лапцу. По тому је граду своје име добило и хрватско племе »Лапчани« и хрватска племенска »Лапачка жупа«, која се налазила између ријеке Уне и планине Пљешивице.

Прије доласка Хрвата становаху око Лапца Римљани. Они су имали своју тврђу на осамљеном (661 метар високом) брду Обијају или Обљајцу, које се уздиже усред равнице између Ораовца те Горњега и Доњега Лапца. Ту је Фрас године 1834. још видио неке зидине старе тврђе. На томе брду и око њега нашло се много римскога новца, међу осталим и дукате цара Константина Великога са грчким написом. Чини се, да је на томе брду био и град Лапац, као сједиште хрватске племенске жупе.

Тамошња околица бијаше под турском влашћу од године 1527. до године 1791. Хрватској припаде тај крај текар миром, који је Турска у Свиштову године 1791. склопила с Аустријом. Крајишка је управа од тамошњих житеља године 1800. саставила трећу граничарску сатнију личке пуковније. Сједиште сатније бијаше испрвице Добросело,  одакле је године 1826. премјештено у Доњи Лапац.

Турци су године 1809. спалили оба Лапца, те сусједна села Боричевац и Ораовац, у којима се концем 18. вијека настанише Власи из Босне и Хрвати из Ловинца. Ипак су наскоро обновљене куће, те је Доњи Лапац већ године 1834. имао 103 куће, у којима је становало 1086 житеља, од тога 1029 грчко-источне, а само 57 римокатоличке вјероисповијести. Тада је већ у Доњем Лапцу постојала грчко-источна парохија с црквом св. Духа. У студеноме године 1826. отворена је у Доњем Лапцу и т. зв. тривијалка, т. ј. школа, коју је уздржавао војни ерар.

Близу грчко-источне цркве у Доњем Лапцу бијаше некада кула, која је припадала Ибрахим-паши. Ову је кулу године 1689. заузео сердар Стојан Јанковић, који је том пригодом спалио и сусједно село Боричевац.

Из Доњега Лапца води цеста у Крбаву преко планине Пљешивице испод 1172 м. високога Кука. Цеста је умјетно грађена с много завоја, а пружа диван поглед на бујне шуме, којима су обрасла горска ребра. Ту је Фрас још године 1834. видио остатке опкопа, што их граничари подигоше пригодом рата с Турцима год. 1788.—1791. Тамо је и пирамида, коју је поставио лички пуковник Вјекослав Wидмаyер на успомену Краља Фрање И. и његове супруге Каролине, који су одавле 15. липња 1808. проматрали долину ријеке Уне и турску Босну. На пирамиду су уклесана 2 латинска написа. На западној страни пирамиде чита се: »Францисцо И. Аустриае императори ет Царолинае имп. аугустиссимис, орас Оттоманицас хац еx спецула лустрантибус дие 15. Јунии анни 1808«. Источна је страна пирамиде добила тај напис: »Постерис ин мемориам Лиццанае легиомис трибуно Алоyсио Франц. еqуите Wидмаyер ауспице ерецтум«.

Године 1857. бројио је Доњи Лапац 104 куће, у којима је становало 1237 житеља, од тога 1177 грчко-источне, а само 60 римокатоличке вјероисповијести. Тада су у Лапцу осим школе и парохије били такођер поштански уред и сједиште заповједништва треће крајишке сатније. Горњи је Лапац, који зову такођер »Попратни Лапац«, године 1857. бројио 53 куће са 730 становника, од тога 488 грчко-источне, а 242 римокатоличке вјероисповијести. Римокатолици из Горњега и Доњега Лапца спадаху под жупу би. Дјевице Марије у Боричевцу; а грчко-источни житељи из Горњега Лапца под парохијалну цркву св. Петра и Павла у Добромселу.

У Доњем Лапцу остаде сједиште крајишке сатније до престанка Војне Крајине године 1873. Тамо је иза тога основана управна опћина, која је спадала под котарску област и под котарски суд у Удбини. На темељу наредбе хрватске земаљске владе од 21. коловоза 1892. отворена је у Доњем Лапцу 1. листопада 1892. кр. котарска област, под коју дођоше 2 управне опћине: Доњи Лапац и Срб; потоња је опћина дотле спадала под котарску област у Грачацу. То је хрватска влада учинила на опетоване молбе тамошњих житеља, којима бијаше теготно путовати у знатно удаљену Удбину и Грачац. С истога је разлога хрватска земаљска влада 29. коловоза 1892. одредила, да се у Доњем Лапцу 1. листопада 1892. за споменуте 2 опћине отвори посебан кр. котарски суд. Ради нових области добио је Доњи Лапац и брзојавни уред.

Пригодом пописа, који се обавио 31. просинца 1910., бројио је Доњи Лапац 1044 житеља, од којих је било 936 грчко-источне, а 108 римокатоличке вјероисповијести. Тада се у Горњем Лапцу налазило 745 становника, од тога 407 грчко-источних, а 338 римокатолика.

 

16. ЛЕШЦЕ КОД ОТОЧЦА

 

То је чисто хрватско село крај ријеке Гацке, на главној цести, која из Госпића води у Оточац. Римокатоличка жупна црква блажене дјевице Марије (пресвете Крунице) у Лешћу грађена је год. 1786., а жупни двор год. 1828. Дотле је Лешће спадало под жупу у Оточцу, али је већ од године 1745. имала т. зв. локалну (мјесну) капеланију. Течајем 19. вијека службоваху у Лешћу ови жупници: Јурај Биличић од год. 1800. до 1812.; Фран Михалић од год. 1812. до мјесеца студенога год. 1821., када је умро; Мато Тољанић од ожујка год. 1822. па до српња год. 1830., када је умировљен; Јурај пл. Зандонати од сијечња год. 1831. до вељаче год. 1846., када је умро; Јосип Кружић од ожујка год. 1846. до травња год. 1847., када је умро; Андрија Коњиковић од г. 1847. до своје смрти г. 1873. када га је наслиједио Томо Јеличић. У подручје жупе Лешће спада такођер капелица св. Фрање. Близу Лешћа виде се на брду Карину развалине некакве куле. Лешће има пучку школу (дјечачку« и дјевојачку). Некада је у Лешћу била приватна пучка школа, у којој би ученике у читању и писању подучавао домаћи жупник. Текар г. 1831. отворила је крајишка управа у Лешћу јавну пучку школу. Близу Лешћа налазе се старине из римскога доба, н. пр. разни написи и остатак кипа некога римскога цара. Недалеко Лешћа види се полукружна кула с 2 спојна зида, уграђена у камену литицу. То су рушевине Карин града. Лешће је пригодом пописа житељства године 1910. бројило 1437 становника, који су сви римокатоличке исповијести.

 

17. ЛОВИНАЦ

 

Држи се, да су Ловинац у средњем вијеку посједовали племићи Ловинчићи. Ови се касније од страха пред Турцима преселише у околицу Босиљева. (Тамо је Мартин Ловинчић године 1531. од кнеза Вука Франкопана добио посјед у Радовцу на ријеци Купи).

Почетком 16. вијека припадао је Ловинац крбавском кнезу Ивану Карловићу. Разабирамо то из уговора, што га је кнез Никола Зрински: 10. коловоза 1509. у своме граду Зрину склопио с Иваном Карловићем. Зрински се наиме вјенчао с Карловићевом сестром Јеленом. Како су оба кнеза (Карловић и Зрински) тада били једини мушки чланови својих родова, обвезаше се уговором, да онај од њих, који би умро без дјеце, оставља преосталом другу и рођаку сав свој иметак. Зрински је тада посједовао 9 »градова« (утврђених двораца) с имањима, а Карловић 22 »града«, од тога 3 у крбавској, а 7 у личкој жупанији. Међу овим потоњима наводи се у споменутом уговору од године 1509. такођер »град Ловинац«.

Турци су и надаље често проваљивали у Лику и Крбаву. Тако пропадаше многи градови кнеза Ивана Карловића, јер их није имао тко уздржавати и бранити; једни су наиме кметови на подручју тих градова погинули у борбама, друге су Турци похватали и одвели у ропство, а трећи су побјегли у сигурније крајеве, да се заклоне пред сигурном пропашћу. Међу тако пропалим градовима бијаше и Ловинац. Зато Карловић године 1522., кад обнавља свој уговор с Николом Зринским, не спомиње у томе уговору Ловинца.

Вјеројатно се град Ловинац течајем 16. вијека претварао у рушевину. Касније га обновише Турци, те је по свој прилици у Ловинцу становао какав ага, их је у њему била турска посада. Када су Турци били године 1689. истјерани из Лике, припаде и Ловинац бечкој дворској комори, т. ј. финанцијској области Цара и Краља Леополда И. Комора је Лику 10. вељаче 1692. продала грофу Зинзендорфу. У томе купопродајном уговору спомиње се и град Ловинац. Да је тада у Ловинцу доиста био утврђени дворац (»каштел«), свједочи нам и сењски бискуп Главинић. Описујући наиме Лику, спомиње Главинић године 1696. и »цастеллум Ловинац«.

Послије изгона Турака из Лике почну се у Ловинац досељавати Буњевци. Први се насељеници зову: Ковачевићи, Будаци, Ивици, Врбани, Бркићи, Сердари, Крпани и Вркљани. За њих је године 1704. саграђена римокатоличка црква св. Миховила. По тој цркви звао се Ловинац неко вријеме (од године 1751. до године 1861.) службено »Санкт Мицхаел«. Ловинац је г. 1826. добио тривијални, а г. 1892. поштански уред.

Рушевине »града« Ловинца виде се још на брду Цвитуша. Град бијаше окружен 1 метар дебелим зидом, а имао је облик пачетворине (дуг 33, а широк 19 метара). Унутар зида разабира се останци двију кула. Недалеко тих рушевина постоје 2 понора: Вркљански и Пећина; у први понор понире поток Опсеница, а у други поток Хољевац.

 

18. СЕЛО МЕДАК

 

Тамо, гдје се данас налази Медак, бијаше некада римско насеље. Ондје су наиме ископани римски споменици, међу осталима римски миљоказ и 2 саркофага с написима.

Послије Римљана дођоше у Медак хрватски досељеници. Они су тамо на обали ријеке Лике подигли и тврђу. Ипак још ни данас точно не знамо, кому је припадао Медак. Само се наслућује, да је и Медак неко вријеме био власништво кнезова Крбавских.

Хрвати оставише Медак године 1527., кад је Лика дошла под власт Турака, чини се, да се 25 година иза тога у Медак доселише Турци. Послије њихова изгона из Лике (године 1689.) добио је Медак нове житеље: Влахе или Рашане. Разабирамо то из описа Лике, што га је године 1696. саставио сењски бискуп Себастијан Главинић. У томе латинском опису приповиједа Главинић о Метку овако:

»Медак је стара тврђа, изграђена на обали ријеке Лике. Ондје су насеобине своје поставили Власи или Рашани, шизматици, који су овамо дошли из приморских страна. Рачуна се, да имају 70 кућа. Њихов је крај доста простран; коњ би требао цијели дан, да га обиђе. Велика плодност земље храни становнике, који је обрађују. Овамо је из Босне — из града, који се зове Сарајево, — прилетио неки влашки бискуп или владика по имену Атаназије Глубовић, оставив у Сарајеву своју браћу и рођаке. Исти се (владика) најприје смјестио у Котару, која земља припада Млечанима, гдје је такођер подигао својти кућу међу Власима. Примамљен пак добротом земље у Медак, почео је себи градити нову курију. Али јер је шизматик, те би могла настати прилика, да друге одвраћа од јединства римокатоличке цркве, забранио сам му наставак даљње градње и дуљи боравак у Лици. То сам учинио из два разлога, и то прво зато, што нема приволу од апостолскога краља, и друго зато, што Власи или Рашани у оним странама Хрватске, које су најближе мору, имају бискупа или владику, кога је изабрало и поставило Његово цесарско и краљевско Величанство, те кога је потврдила апостолска римска столица. То је по имену господин Изаија Поповић, који столује у Морчи. Ради тога не може се други послати у његову дијецезу. Кад је то чуо нови владика (Глубовић), рече, да ће наскоро у1 томе послу путовати у Беч до царскога двора«.

Владика Атаназије, кога ту спомиње бискуп Главинић, није се звао Глубовић него Љубојевић. Он је још године 1681. постао метрополита дабробосански у Сарајеву. Пригодом великога рата, који је Аустрија од године 1683. до године 1699. водила с Турцима, устадоше против Турака и многи кршћани у Босни.

Да се заклони пред осветом турском, побјегне метрополита Љубојевић године 1688. из Сарајева у »равне Котаре«, који припадаху Млетачкој републици. Љубојевић је наиме као дабробосански метрополита управљао такођер грчко-источном црквом у турској Далмацији, те у тада још турској Лици и Крбави. Из равних се Котара Љубојевић године 1695. доселио у Медак, гдје је почео себи градити владичански двор. Кад му је то године 1696. спријечио сењски бискуп Главинић, остави Љубојевић село Медак и пође до краља Леополда И. у Беч. Краљ га још исте године именује владиком зринопољским у Бановини, т. ј. у банској Крајини између Уне и Купе. Нато је хрватски бан Адам гроф Баћан 23. рујна 1696. наложио свим поглаварима банске Крајине, да заштићују; владику Атаназију Љубојевића и њему подређене калуђере, те читав »влашки или рашки народ« између Уне и Купе у вршењу вјере по њиховом обреду. Љубојевић је на своји трошак подигао манастир Комоговину, који постаде столицом његове епископије. Из Комоговине је гдјекада долазио у Лику и Крбаву, ради чега је увијек имао неприлике. Токар на јесен године 1707. добио је Љубојевић од краља Јосипа И. потврду, да је он одсада такођер владика Лике и Крбаве.

Медак је године 1700. бројио 110 кућа. У њима становаху сами шизматици, који су имали и пароха свога. Ради великих глоба одселише се године 1715. из Метка натраг у млетачку Далмацију са својим обитељима: Илија Лустинић, Радослав Марунић, Раде Орлић, Јанко и Вукадин Поробија, Илија Крековар, Митар Чокешић, Остоја Драгешић, те Милош и Томо Скорић. Исте се године са својом обитељу у Сријем одселио Милош Фуртар. Истражному је повјеренству заставник Радошин Сукнаић извијестио, да ће у млетачку Далмацију отићи из Метка још 30 кућа.

Кад је године 1746. била уређена личка крајишка пуковнија, постаде Медак сједиштем 9. крајишке сатније. Владика Данијел Јакшић, који је грчко-источном црквом управљао од г. 1751. до г. 1774., саградио је себи у Метку љетну резиденцију, у коју је смјестио и калуђере. Исти је владика године 1770. основао српску народну школу на Медачкоме мосту. Јакшићев је насљедник владика Петар Петровић продао тај дворац крајишкому ерару, те је у њему одсада становао заповједник медачке сатније. Ова је сатнија године 1836. бројила 7118 људи, који становаху у 731 кући. На подручју те сатније бијаше тада 12.813 јутара оранице, 3180 јутара ливаде, 19 јутара вртова и воћњака, 15.960 јутара пашњака и 7262 јутра шума. Само је село Медак бројило 105 кућа с 1057 житеља, од тога једва 5 римокатолика. У Метку бијаше грчко-источна црква рођења Јованова, а и поштански уред, јер се то мјесто налазило на главној цести, која је из Крајине водила у Далмацију. Тада се већ радило о тому, да Медак добије тривијалну школу, која је тамо отворена године 1836. Крај села се налазила »Медачка градина« у рушевинама.

Медак је године 1857. бројао 1158 житеља, који становаху у 106 кућа. Под конац 19. вијека почео се народ из Метка селити, а многи су потражили зараду у Америци. Тако се десило, да је Медак пригодом пописа житељства, који се обавио 31. просинца 1910. бројио само 460 житеља, од тога 423 грчко-источне, а 37 римокатоличке вјероисповијести.

 

19. НОВИ КОД ГОСПИЋА

 

Јужно од Госпића: постоји село Нови, изнад којега се на брежуљку виде останци некадашње тврђе. То бијаше »Новиград«, који се латински звао »Новум цаструм«. Први пут се Новиград спомиње године 1449., када се подијелиш« кнезови Франкопани. Тада је кнез Дујам Франкопан уз Острвицу, Слуњ и Леденице добио такођер Новиград у Лици. Дујам се дао по книнскому каптолу (као јавном биљежништву) законито увести у посјед Новиграда, што му 22. српња 1464. потврђује краљ Матија Корвин. У тој, иначе латински писаној повељи, зове се Новиград именом »цаструм Уywаз«, што ће рећи »тврђа Нова вас«.

Касније припаде Новиград кнезовима Крбавским. Пригодом уговора, што га је Иван Карловић, посљедњи кнез Крбавски, године 1509. склопио са својим сваком Николом Зринским, спомиње међу својим посједима и Новиград у Лици. Када су Турци године 1527. освојили Лику, припаде им такођер Новиград. У њиховој власти остаде Новиград до године 1689.

Карловачки је генерал Херберстеин с крајишком војском провалио у Лику већ мјесеца рујна године 1685. Он је тада (15. рујна) дошао и под Нови код Госпића, гдје су Крајишници попалили 400 кућа у околишним селима. Турци почну из тврђе пуцати на Крајишнике, који им брзо узвратише мило за драго. Том је пригодом скоро изгорио Новиград. Наредне је године 1686. на Нови ударио маркез Парелла из Напуља, кога је краљ Леополд именовао генералом. Парелла је имао премало војника; зато га Турци из Новога поразише у отвореном боју.

Хрвати су Нови заузели године 1689. Тада надиме на позив попа Марка Месића дођоше 15. липња под Нови Крајишници из Бриња, Оточца, Сења и Подгорја. Турци се у Новом тако уплаше, да нијесу ни помишљали на Обрану тврђе. Они предадоше Хрватима тврђу без икакова отпора уз увјет, да смију слободно отићи у Удбину. Месић им то дозволи; он је дапаче одредио, да 300 Хрвата отпрати 80 Турака до Билаја. Ипак нијесу из Новога отишли сви Турци, јер се покрстише обитељи Асић, Чанић, Јенгић, Мусић, Шабан и Тунић. К њима је Месић године 1691. довео Хрвате из разних крајева. Тако настаде овеће село, у којем је испрвице било и сједиште личке пуковније.

У Новому је године 1690. саграђена црква св. Антуна Падованскога. Тамо је све до године 1776. било и сједиште архиђакона за Лику и Крбаву. Нови је настрадао године 1692., када у Лику продријеше босански Турци, који су опљачкали и спалили Нови и Дивосело. Личани су ове Турке на повратку потукли у Плошчанском кланцу. Вјеројатно су Турци том пригодом запалили и тврђу изнад Новога. То наслућујем по опису бискупа Себастијана Главинића, који године 1696. вели, да је та тврђа имала 4 куле, али да сада постоје само њезине рушевине. Нови је године 1834. бројио 71 кућу и 665 римокатоличких житеља, а године 1857. има исти број кућа са 658 житеља. Пригодом пописа, који се обавио 31. просинца 1910., имао је Нови 948 становника, самих римокатолика.

 

20. ТРГОВИШТЕ ОТОЧАЦ У ХРВАТСКОЈ ПРОШЛОСТИ

 

Када се личком жељезницом возиш из Загреба у Далмацију, видјет ћеш много природних љепота. Међу најљепше ипак спада поглед на Гацко поље, које угледаш, чим влак иза Врховима изађе из подуљег тунела. Гацко је поље са свих страна окружено високим планинама, те изгледа као велики зелени саг. Кудагод погледаш, свуда видиш ливаде или плодне оранице, на којима повјетарац љуља благословљено класје. Ова 280 четворних километара велика котлина налази се ипак 465 метара над разином Јадранског мора. Посебан чар Гацком пољу пружа бијела ријека, која вијуга сад лијево сад десно. То је ријека Гацка, која извире из 3 јака и непресушна врела код Лешћа, примајући вјеројатно воде неких личких или крбавских понорница. Гацка тече према сјеверозападу, а на томе путу утјече у њу 6 потока, Мјестимице широка 8 до 16 метара примиче се сребрена Гацка трговишту Оточцу, гдје се дијели у два рукава. Лијеви рукав, који је краћи, оптиче оток, па твори језеро Швице између села Горња и Долња Швица; затим се разилази у више тракова, који се губе у разним понорима. Десни (главни) рукав Гацке протјече кроз Оточац даље према сјеверозападу; он се испод Брлога дијели опет у два рукава, који се руше у поноре: један код Влашкога поља, а други код Гусића поља. Даље тече Гацка под земљом, те утјече у Јадранско море вјеројатно код Св. Јурја, особито пако код Жрновнице.

Гацка је долина одвајкада напучена хрватским живљем. Грчко-источних досељеника из 17. вијека има само на обронцима планина, које са сјеверне стране обрубљују Гацко поље. Ово је поље већ од природе створено за посебну управну јединицу. И заиста је Гацко поље већ у најстарије доба хрватске повијести чинило засебну жупу. Гацка је тада чинила најсјевернију жупу далматинске бановине, јер је сјеверно од планине Капеле почимала посавска Хрватска. Када се г. 829. Људевит, бан посавске Хрватске, дигао против насиља франачкога, наговоре Франци бана Борну из јужне (далматинске) Хрватске, нека им помогне у борби против Људевита. За ову услугу обећаше Борни, да ће му дати и сјеверну Хрватску. Борна послуша Франке, те удари на Људевита. Битка се била на ријеци Купи. Али усред битке оставе »Гаћани« бана Борну, који ради тога буде хаметом потучен. Ипак је Борна и надаље остао баном јужне Хрватске, па и владарем Гацкога поља.

Средином 10. вијека спомиње Гацку жупу бизантински цар Константин ВИИ. Порфирогенет у своме дјелу »Де администрандо империо«. Тада је Гацкој области припадао и град Сењ, који је најближа лука за долину Гацке.

Угарско-хрватски краљ Андрија ИИ. даровао је године 1219. цијелу Гацку крижарском реду Темпларима, који су имали свој самостан близу Св. Јурја испод Сења. Монголи и Татари опљачкаше и попалише сва села у Гацком пољу г. 1214. Божјаци су Гацку године 1269. уступили хрватском херцегу Бели. Али већ године 1290. припада Гацко поље крчким кнезовима Франкопанима. Ови су у Гацком пољу утврдили Оточац јаким зидовима и округлим кулама, да га лакше бране, ако би опет у онај крај провалили какви Монголи. Тако је Оточац постао средиштем Гацкога поља. Зато су Франкопани у Оточцу изградили цркву блажене дјевице Марије, те капелицу св. Фабијана и Себастијана. У именику опатија чува се спомен и на некадашњу опатију св. Николе у Оточцу. Франкопани су често и становах у своме утврђеном Оточцу. То нам доказује извјештај, што га кнезови Дујмо и Фридрик Франкопан саставише 2. српња 1314. управо у Оточцу, који се тада спомиње први пут.

Краљ Карло Роберто издао је 12. листопада 1316. исправу, којом крчком кнезу Дујму Франкопану за вјечна времена осигурава Гацку жупанију, гдје уз »град« (т. ј. тврђу) Оточац постоје села: Дољани, Обреш и Лазничић. Пошто је Дујмо већ наредне године 1317. умро, замолио је његов син Фридрик краља Карла Роберта, да му потврди све пријашње даровнице и повластице. Краљ је то и учинио године 1322. — Касније се у Гацкој спомињу кнезови Иван и Стјепан Франкапан. Они су г. 1388. граду Сењу подијелили статут, који броји 168 параграфа. Ту се у 161. параграфу каже ово: »Када Моровлахи сађу с планина, идући до Гацке, могу на сењским пашњацима остати два дана и толико ноћи, а исто толико времена, када се натраг враћају. Ако остану дуље, плате казну од 500 либара«. И кнез Никола Франкопан назива се »гачким жупаном« г. 1408., када с Млечанима склапа трговачки уговор.

Крчки кнез Сигисмунд Франкопан основао је у Оточцу г. 1461. посебну бискупију за Гацко поље и за Сењ. То доказују списи у фрањевачком самостану на Трсату. А у Сењу чувају се још и сада бискупска патент, те печат и прстен некадашњих оточких, бискупа.

Наскоро је Гацкому пољу запријетила велика погибељ од Турака. Чим су наиме Турци г. 1463. освојили Босну, почеше проваљивати у јужну Хрватску. Тако су Турци г. 1467. провалили према Оточцу, али их Хрвати јуначки сузбише на ријеци Гацки.

Кад је хрватским баном г. 1513. постао веспримски бискуп Петар Бериславић, замолио је од папе Леона X. помоћ, да узмогне Хрватску обранити од нападаја турских. Посредником између папе и бана Бериславића бијаше Винко Андрић, тадашњи бискуп у Оточцу. По њему је папа у ожујку г. 1515. отпремио бану Бериславићу 2000 дуката, много жита и нешто топова с барутом. Мало иза тога послао је папа угарско-хрватскому краљу Владиславу ИИ. у новцу 20.000 дуката с изразом своје жеље, да се већи дио тога новца употријеби за утврђивање градова у Хрватској. Подједно је папа обећао краљу, да ће му по оточком бискупу Винку Андрићу послати јоште 7000 дуката за обрану Хрватске и Далмације. Када су Турци г. 1520. провалили у Гацко поље, разбије их бан Петар Бериславић 10. свибња 1520. код Оточца. Касније се спомиње још оточки бискуп Брајковић. Ипак је наскоро престала бискупија у Оточцу, јер су Турци г. 1527. освојили Лику и Крбаву, те угрозили Гацко поље.

Одсада је повијест Оточца везана с повијешћу обране остатака Хрватске. Осман ага Глумац из Удбине пође г. 1527. кроз Глибодол према Брињу. Оточани дочекају Турке код Дабра, гдје их хаметом потуку. Осман-ага хтједе побјећи, али Оточани убише под њим коња, а њега тешко ранише; касније га нађоше мртва у неком шупљем стаблу, камо се рањен заклонио. Зато су оно поље, гдје бијаше то шупље стабло, назвали именом »Османагино поље«.

Заповједником тврђе у Оточцу бијаше 1. студенога 1551. Андрија Тадијоловић, а његов је замјеник био Винко Лацковић. Тадијоловић је имао мјесечну плаћу од 10 форинти за себе и 3 фор. за свога слугу Гргура Крзнарица, а Лацковић 8 фор. за себе и 3 фор. за свога слугу Луку Грдаковића. Тада је тврђа оточка имала 34 војника, који се зову: Павао Јурјевић, Мартин Желеско, Петар Кошланин, Гргур Пећлин, Иван Богданић, Иван Оршић, Јурић Богданић, Кирин (Квирин) Гомерчић, Миховил Вормић, Криштоф Аталић, Иван Карал, Стипан Мустафа, Иван Срећа, Марић Цвитановић, Петар Мустафа, Марко Шимонић, Јурај Деспот, Мартин Францић, Марко Гојмерчић, Миховил Мартинчић, Јурај Крајач, Лука Грдаковић, Марко Мартинчић, Гргур Лазић, Лука Грдаковић, Мартин Потурица, поп Марко Грубишић, Гргур Чурић, Раде Хамаглија, Лала Прерадовић, Гргур Неманић, Гргур Кохмановић, Јандреј Грдошић и Павао од Огулина. Сваки је војник добивао мјесечну плаћу од 3 форинта за своју храну и одијело; само је 6 војника добивало мјесечно по 4 фор., а 4 војника по 5 форинти.

Године 1563. уздржавала је Крајина у оточкој тврђи 60 плаћених војника. Генерал Иван Ленковић савјетовао је исте године, да се у Оточац смјести још 40 војника, како би посада бројила 100 бранитеља.

И године 1543. провалише Турци на Гацко поље, али их код Оточца дочека и потуче бивши хрватски бан Петар Кеглевић. Пригодом каснијих борба с Турцима истичу се Ускоци из Сења. Они су често преко Гацкога поља залазили у турске земље, одакле би доводили ратни плијен. Кад је пак уређена Војна Крајина, онда су крајишке посаде унишле у тврђе Оточац, Прозор и Брлог на Гацком пољу. Ове су тврђе попут Сења чиниле т. зв. »Приморску Крајину«, која се спомиње већ г.  1563.

На бријегу изнад Оточца подигнута је године 1619. мала утврда, којој дадоше име »фортица«. Првим заповједником те »фортице« бијаше Андрија Колаковић. Турци су 20. просинца 1619. просинца сасјекли одјел оточке посаде, који се враћао из Сења са живежем. Под јесен године 1623. Дознало  се, да на Оточац креће 6000 Турака. Ради тога је у Оточац 21. рујна 1623. кренуо из Сења карловачки генерал Вук Франкопан са 100 војника. Турци су 23. рујна заиста дошли пред Оточац, али се не усудише да га опсједају. Када пак ударише на сусједну тврђу Прозор (у листопаду г. 1623.), поразио их је Вук Франкопан.

Оточац постаде сједиштем посебне крајишке капетаније, под коју спадаху тврђе: Брлог, Прозор и Дреновкланац, те војнички чардаци: Синац, Јурјеве Стијене, Голобрдо, Дољане, Годача и Морска гора. Свим овим посадама заповиједао је оточки капетан, који бијаше виши часник, подређен изравно самому генералу. Оточки је капетан с већином својих војника становао у тврђи Оточцу, а други војници изван тврђе у малим дрвеним кућицама, које бијаху постављене на високе ступове усред ријеке Гацке, да се лакше бране од непријатеља.

Велика јунаштва починише Оточани у т. зв. тридесетгодишњем рату. Многи наиме Оточани судјеловаху г. 1631. у бици код Леипзига, г. 1632. код Лüтзена и г. 1634. код Нöрдлингена. Оточани се одликоваху г. 1639. код пријелаза преко ријеке Везере, г. 1641. код Греуссена, г. 1644. код Зеитза и г. 1646. код Бессина у Чешкој.

Позитивно знамо, да су у тврђи оточкој као заповједници вршили службу крајишки капетани: гроф Сигисмунд Парадеисер, барун Андрија Бернхард од Обернбурга, Иван Јаков пл. Портнер и барун Лео Бернхард Гали. Портнера су Оточани г. 1661. уморили, а Гали постаде касније крајишким пуковником. Осим тога становаху у оточкој тврђи неко вријеме: поручник барун Иван Антун Москон, заставник Јурица Орешковић, пушкар Иван Јакоблић,  те војводе: Мате Орешковић и Мико Грачанин.

Осим ове праве тврђе имао је Оточац на брду и споменуту своју »фортицу« с 3 округле куле. Овај су каштел обновили и утврдили сењски Ускоци, који се по закључку мадридског уговора од г. 1618. мораху из Сења преселити у Оточац. Заповједником посаде у томе оточком каштелу бијаше касније Фрањо пл. Гушић. Кад је он г. 1687. умро, наслиједио га је барун Иван Гали, а овога опет стражмештар Фрањо Вилим Гали. Данас је оточки каштел развалина, која се ипак још добро сачувала. Нема више нити пријашње велике тврђе оточке, јер ју г. 1823. порушише, а на истом мјесту подигоше године 1829. неколико ераријалних зграда, међу овима и »аудиторијат« (војни суд).

Оточани судјеловаху на војни, коју је сењски велики капетан Петар гроф Зрински подузео г. 1651. у турску Лику, гдје поробише Широку кулу. У савезу пак с Огулинцима провалише Оточани г. 1655. преко Коренице на Крбавско поље, одакле се вратише с великим плијеном и с много заробљених Турака. Андрија Гусић, заповједник крајишке посаде у Оточцу, сукобио се године 1655. с Турцима недалеко самог Оточца. У томе су боју побиједили Турци. На бојишту паде око 250 Хрвата, а Гусић мораде с преосталим Оточанима побјећи, да себи спасу свој живот. Ипак су Оточани брзо осветили свој пораз; још исте наиме године у два наврата потукоше Турке. Једнако се Оточани великим јунаштвом одликоваху г. 1657., када заједно са Сењанима разбише на Гушића пољу 6000 Турака, који поробише Брезовац, Рудопоље, Врховине и Дабар.

Пригодом великог рата с Леополдом, г. 1663. пође Алипаша Ченгић с 8000 Турака према Оточцу с намјером, да запали Брлог. Код Јурјевих Стијена близу ријеке Гацке дочека Турке сењски капетан Петар гроф Зрински с много мањом војском. Тамо се 16. рујна 1663. заметнула крвава битка, у којој погибе 2070 Турака. Зрински је том пригодом заробио 8 застава и 370 Турака, међу њима брата Алипаше Ченгића, који бијаше јањичарски ага, и много угледних Турака. У тој бици одликоваху се Оточани.

Кад је карловачки генерал Херберстеин г. 1685. почео Турке тјерати из Лике и Крбаве, највише му помоћи за тај посао пружише Оточани, Сењани и Брињани. Турци су коначно године 1689. макнути из Лике и Крбаве, нашто је краљ Леополд морао уредити управу у тим земљама. Краљ је најприје године 1692. продао Лику грофу Адолфу Зинзендорфу, али се наскоро одустало од тога. Нато су Лику и Крбаву године 1701. подијелили између крајишке управе и т. зв. унутарње аустријске коморе (финанцијалне области). Том је згодом Оточац с оближњим тврђама предан управи крајишких капетана, који се настанише у Брињу и у Оточцу.

Године 1716. заметнуше Турци рат с царем Карлом ВИ. У томе рату војеваху Оточани под заповједништвом сењскога великога капетана баруна Теуффенбацха. У боју код Костајнице г. 1717. водио је Оточане привремени заповједник Матијашић, а у боју код Зриња г. 1717. водио их је војвода Парамински. Оточани судјеловаху такођер у рату, што га је цар Карло ВИ. од г. 1737. до г. 1739. водио с Турцима.

Ратно вијеће, које је управљало приморском и карловачком Крајином, повјерило је кнезу Хилдбургхаусену, да проведе потребите реформе на тој Крајини. Он је године 1746. ту Крајину подијелио територијално на 4 пуковније: личку, оточку, огулинску и слуњску. Све су те пуковније чиниле одсада т. зв. Горњу Крајину, којом је заповиједао генерал у Карловцу. Тако је од некадашње оточке капетаније настала крајишка пуковнија, којој бијаше сједиште у трговишту Оточцу. Првим пуковником оточке пуковније постаде гроф Карло Херберстеин. Личка и оточка пуковнија заједно изградише године 1762. цесту од Перушића до Оточца по налогу карловачкога генерала грофа Бенвенута Петаззија. Исте је године изграђен такођер пут од капеле св. Фабијана и Себастијана до великога оточког моста, који је подигнут године 1756.

Краљица Марија Терезија бијаше Оточанима захвална за помоћ, коју јој пружише у њеном рату за аустријско насљедство, те у њена три рата против прускога краља Фридрика ИИ., који јој је отео Шлеску. Зато је Марија Терезија исправом од 13. рујна 1746. дозволила, да се у Оточцу сваке сриједе држи тједни сајам. Једнако је повељом од 28. липња 1774. дозволила Оточцу два велика годишња марвинска сајма: 24. српња и 24. рујна. Краљица је Оточац г. 1765. учинила трговиштем, дозволивши, да се у Оточцу уреди војни магистрат. Првим начелником постаде Јурај Цетињанин. Кад је Цетињанин умро, постаде начелником оточким 7. вељаче 1784. пушкар Прпић. Али већ г. 1787. укине цар и краљ Јосип ИИ. војни магистрат у Оточцу. Марија Терезија даровала је оточкој пуковнији 3. сијечња 1779. заробљену пруску војничку заставу, као успомену на побједу код Колина, гдје се Оточани г. 1758. одликоваху особитим јунаштвом. Застава је похрањена у католичкој жупној цркви св. Тројства, која је грађена г. 1684., а обновљена г. 1774. даром краљице Марије Терезије, те њенога сина и (у војничким стварима) сувладара Јосипа ИИ.

Оточац је двапут посјетио цар Јосип ИИ. Први пут бијаше то 5. свибња; 1775., кад је цар одсјео у оточкој тврђи (граду). Други пут је цар (и тада већ краљ) Јосип ИИ. у Оточац дошао 28. липња 1786., кад је у томе трговишту прегледао све војничке зграде, оружје и муницију. Двапут је у Оточац дошао такођер цар и краљ Фрањо И. са својом трећом супругом Каролином. Он је надиме године 1818. преко Оточца путовао у Далмацију и натраг, те је у Оточац на поласку дошао 28. травња, а на повратку 27. липња 1818.

Католичка жупна црква у Оточцу има при улазу овај латински напис:

 

»Наррентур јуститиае, ет Цлементиа ин Фортес

Исраел-Јудицум Цап. 5. Вере 11.

О Регина Орбис, прима атqуе пииссима Матер

Јуститиа Илвриос ет пиетате регенс,

Прима Реформатриx Илyрорум, магна Тхересиа!

Ту перфецисти, qуод неqуиере Вири.

Прима доцес Артем белланди, прима Цроатас

Легибус емендас, ет пиетате трахис.

Мартем леx, легем пиетас аттемперат, аррнис

Цорпора, леге манус, цор пиетате дамас;

Темплуим хоц прима сацрас, ин qуо Тиби јуре Паренти Грати Илyри сацрант цорпора, Цорда манус.

Анно Домини МДЦЦЛXXИВ.«

 

Посебан латински напис у светишту цркве казује нам имена оних одличника, који су живјели у доба, када се обнављала ова католичка жупна црква у Оточцу. Напис гласи овако:

 

»Мунере Тхересае Јосепх цорреге, Јоанне

Праесуле: Темпла, Клефелд фацта реценте мицант,

Про Маресехалус Велла, — Мüллерqуе трибунус,

Wинкелманн перагенс ин легионе вицес,

Ауреитер примус мајор, Вукассовицх алтер,

Заиттониqуе арцхипароцхус, аннус ерат.

Ан 1774 но.«

 

Римокатоличкој жупној цркви у Оточцу припадају три капелице. Од ових је капелицу св. Ивана Непомука подигао г. 1746. на свој трошак капелан Андрија Павлаковић. То се разабире из хрватског написа на капелици, који гласи: »Ова капелица је учињена на част светога Ивана Непомуцена и трошком капелана Андре Паулаковицх лета 1746.« — Друга је капелица Мајке Божје од седам жалости подигнута на брду Калварији испод рушевина самога каштела. Ову је капелицу г. 1725. посветио сењски бискуп Похмајевић. — Жупни је двор подигнут г. 1775., како нам казује овај латински напис, који је постављен при улазу у ову једнокатницу: »Јуибенте генерале бароне а Клефелд, ет ита воленте трибуно а Мüллер фуит Оттоценси пароцхо Јоанни д' Вукассовицх праесенс прорсус нова хабитатио еxтруцта (1775.)« — Трећа је капелица блажене дјевице Марије саграђена г. 1776. у Пољицу код Оточца. Над улазом у ову капелицу стоје уклесани ови латински стихови, који показују, да је капелица грађена у вријеме, кад је владала краљица Марија Терези ја, те кад је пуковником у Оточцу био Мüллер, мајорима Ауреитер и Вукасовић, а жупником Иван пл. Вукасовић:

 

»Аере патронае аугустиссимае Императрицис

Ет регинае Мариае Тхересиае, суффрагиисqуе региминис

Цолонелли де Мüллер, нец нон зело дуорум

Региминис мајорум д' Ауреитер ет де Вукассовицх,

Атqуе пиис попули Отоценсис лаборибус,

Фуит сацеллум истуд ин хонорем Б. В. М. ерецтум,

Оттоценси пароцхо Јоанне де Вукассовицх анно

1776.«

 

Прије тога жупника Ивана Дујма пл. Вукасовића служили су у Оточцу као католички жупници редомице: Беговић, Стипшић, Мијо Бодловић, Јурај Јуришић, Зорко Локатели, Антун Бонифацио, Иван Старчевић, Лука Девчић и Јосип Затони. Послије Вукасовића бијаху пак у Оточцу жупници: Јурај Мордакс од Таксенфелда (бивши Исусовац, јер је г. 1773. био укинут ред Исусоваца), затим Фрањо пл. Фустинион, Тадија Дразеновић, Томо Дујмовић (добио част опата и носио митру код свечаних миса и обреда), Павао Побор, Ватрослав Вински (зачасни каноник), Јосип Мажуранић (који је г. 1879. умро у Загребу као зачасни каноник и умировљени жупник оточки), те Филип Кришковић.

Краљица Марија Терезија издала је одредбу, да се у свим већим крајишким мјестима имају основати пучке школе. Првим учитељем у Оточцу буде 30. листопада 1764. именован фурир Фöyтх. Њега је 18. просинца 1768. наслиједио учитељ Филипи, који је имао већ толико ученика, да их више није могао сам подучавати. Зато је крајишка управа у липњу г. 1770. поставила још једнога учитеља, и то Ендерса. Мјесто Филипија дође у Оточац 2. свибња 1775. за учитеља Валкони из Карлобага. Ендерса је пако г. 1777. наслиједио Фрањо Жавер Аицхлер као други учитељ оточки.

Управу пучке школе у Оточцу преузео је г. 1781. надучитељ Песдић. Тада је већ као други учитељ у Оточцу службовао Јаков Јанковић. Све дотле подучаваху оточки учитељи у приватним кућама, јер није било посебне школске зграде. Текар године 1782.  добио је Оточац једнокатну зграду, у којој ће бити крајишка »главна школа«. Над улазом поставише плочу с уклесаним латинским написом: »Сцхола про инструендис пуерис, еxтруцта аб Императоре Јосепхо ИИ. 1782.«

Тада су школу полазили само дјечаци, а обучавало се њемачким језиком. Учитеља Јанковића наслиједио је 17. коловоза 1785. учитељ Јурај Петрак. Кад је пак умро надучитељ Песдић, буде 14. свибња 1790. његовим насљедником именован Јосип Мüллер. Овога је 14. рујна 1798. наслиједио надучитељ Луцха, који је дошао из вараждинске Крајине. Луцху је замијенио Алоис Wехнер, овога пак Аберле, који је умировљен г. 1820. Тада је надучитељем у Оточцу именован Фрањо Бегрy, кога је г.  1822. наслиједио Иван Јанушковић. Године 1825. дође у Оточац надучитељ Томо Врбаннић, г. 1841. надучитељ Фрањо Радочај, г. 1843. надучитељ Јосип Млађеновић, г. 1846. надучитељ Јурај Сертић, 1. свибња 1849. учитељ Петар Фабиани, 2. ожујка 1852. учитељ Павао Галац, а 16. коловоза 1852. учитељ Дане Рукавина. Истодобно су у Оточцу као подучитељи службовали: од г. 1820. Мирко Антолић, од г. 1822. Стјепан Егић, од г. 1829. Никола Марковић, а од г. 1833. до г. 1843. Никола Радотић.

Међутим је почетком 19. вијека у Оточцу отворена пучка школа за дјевојчице. Ова школа није имала посебне зграде све до године 1828., када је добила приватну кућу оточког палира Мартина Лугера. Касније проширише зграду дјечачке пучке школе, у којој су до укинућа Војне Крајине службовали учитељи: Петар Лугер, Пинтер, Левар и Кучера. Кад је »главна учиона« године 1870. претворена у »грађанску школу«, надоградише јој други кат. Кучера је г. 1872. постао надзорним надучитељ ем свих школа на територију бивше оточке крајишке пуковније. Први је управу »грађанске школе« у Оточцу преузео равнатељ Габрић, а кад је он био умировљен, наслиједио га је равнатељ Павао Орешковић.

Од осталих догађаја течајем 19. вијека за Оточац ваља споменути у првом реду борбе с Францезима. Оточка је пуковнија почевши од г. 1792. допринијела велике жртве у дуготрајним ратовима, што их је Аустрија водила против Францеске, нарочито у Италији г. 1796. и 1797., у Њемачкој г. 1802. и 1805., те код Беча г. 1809. Кад је Наполеон био г. 1809. први пут потучен код Асперна и Есслинга (сјеверно од Беча), затражи он помоћ од свога пасторка Еугена из Италије и од маршала Мармонта из Далмације. Мармонт је сретно из Далмације прешао преко Велебита у Лику, одакле је 28. свибња 1809. кренуо преко Перушића на Гацко поље. Он је намјеравао, да се без великих бојева протуче кроз Оточац у Крањску, гдје би дочекао францеске помоћне чете из Италије. Премда су главни батаљуни оточке пуковније боравили на ратишту, ипак су Оточани одлучили, да маршалу Мармонту спријече пут преко Оточца. Да им отешча изведбу ове намјере, наговори Мармонт босанске Турке, да провале преко границе Војне Крајине, гдје су поробили и попалили читав низ наших села. Тако су Оточани морали један дио војске послати на Кордун, да сузбију Турке. Ипак је у Оточац дошао приличан број војника, који ће дочекати маршала Мармонта. Њихов заповједник бијаше капетан Антун Туцхy. Он даде на ријеци Гацки срушити мостове, да Францезима отешча долазак у Оточац. Кад је Мармонт дочуо, да га у Оточцу заиста чека непријатељска војска, која је спремна за бој, промијени своју основу, те мјесто преко Оточца крене преко Синца, Дреновакланца и Брлога у Бриње. Већ бијаше близу Бриња, кад ли дознаде, да га и ондје чекају крајишке чете, које води капетан Максо Сцхмидт. Бојећи се, да ће му Брињани запријечити пријелаз преко планине Капеле, врати се Мармонт натраг у Жутулокву, те оде преко Сења, Винодола и Ријеке пут Италије.

Наполеон је ипак 5. и 6. српња 1809. потукао аустријску војску код Wаграма. Цар и краљ Фрањо мораде 14. листопада 1809. с Наполеоном склопити т. зв. »бечки мир«, којим му одступа све хрватске земље јужно од ријеке Саве. Тако је и Оточац доспио г. 1809. под францеску власт. Наполеон је умио израбити храброст хрватских крајишника. Међу осталима мораху и Оточани поћи с њим г. 1812. у Русију. На тој војни претрпјеше Оточани страховите невоље услијед глади и ужасне зиме, те се мало тко вратио кући. Већ слиједеће године 1813. доспије Оточац опет под власт цара и краља Фрање.

Босански су Турци често проваљивали преко међе, да робе и пале крајишка села. Да им се освети, наложи генерал барун Wалдстäттен г. 1836. оточкому пуковнику Чолићу, нека за узврат провали с Оточанима у Босну. Премда су босански Турци дознали за овај нападај и сабрали до 15.000 људи за обрану, ипак их је Чолић потукао код Брековице. Овдје погибе у боју 400 Турака, међу осталима и турски вођа Мустајбег Рустанбеговић из Бихаћа, те Бећирбег Куленовић из Вакуфа. Од Оточана остаде на бојишту наредник Дивјак с 50 мртвих момака, а 100 рањеника допремише Оточани у Руданово, гдје бијаше уређена болница.

Пуковника Чолића наслиједио је Цасанова, који је у Оточцу службовао од г. 1838. до г. 1843. Он је дао трг пред бившом »генералијом« засадити дрвећем. Тако је ударио заметак оточкога шеталишта. На тому је тргу саграђена касније (за бановања Ивана Мажуранића) грчко-источна црква. Првим парохом у Оточцу постаде Илија Машић. Прије тога је грчко-источна црква св. Ђурђа у Оточцу спадала под парохију у Свици.

Оточани се као крајишници храбро понијеше г. 1848. и 1849. у Италији, гдје су под водством рнаршала Радецкога сретно сузбили сардимскога краља Карла Алберта и његове »Пијемонтезе«. Истих година 1848. и 1849. ратоваху други батаљуни оточке пуковније под водством хрватскога бана Јелачића у рату против Маџара и код опсаде Беча.

У жупну цркву св. Тројства ударила је године 1868. муња. Тони је пригодом ова црква посве изгорјела, али ју наскоро поправише и обновише. Јака је бура године 1882. однијела кров на »фортици«, која је године 1804. била темељито поправљена и преудешена за барутану. Ова је »фортица« напуштена године 1873., кад је развојачена Војна Крајина. Од године 1882. претвара се »фортица« у рушевину.

Оточац је године 1834. бројио 97 кућа, у којима је становало 370 житеља, од тога 316 римокатолика. Пригодом пописа г. 1857. имао је Оточац 69 кућа с 545 становника, од тога 500 римокатолика, а 45 грчко-источних. Послије укинућа Војне Крајине почео је Оточац нагло расти, јер се у њ доселиле многобројни трговци и обртници. Цијели је управни котар Оточац 31. просинца 1910. бројио 34.804 житеља, од којих је 17.866 било католичке, 16.933 грчко-источне вјере, док је 5 било иновјераца.

Пригодом пописа житељства, који се обавио 31. просинца 1910., бројило је трговиште Оточац 2676 становника, од којих бијаху 2333 римокатоличке, 338 грчко-источне, а 5 друге вјероисповијести.

 

21. ИЗБОРИ НАРОДНИХ ЗАСТУПНИКА У ОТОЧЦУ

 

Кад је хрватски бан Јосип Јелачић за 5. липња 1848. сазвао у Загреб први хрватски народни (а не сталешки) сабор, дао је и на подручју Војне Крајине провести прве изборе народних заступника. Тада је оточка крајишка пуковнија бирала 4, а војна опћина Оточац 1 народнога заступника. Граничари су 27. свибња 1848. изабрали Стипана Саркотића, Максима Прицу, Мирка Крестића и Антуна Пераљевића, а становници трговишта Оточца 2. липња капетана Матију Сабљара.

Војна је Крајина била заступана такођер на хрватском сабору, што га је г. 1861. сазвао бан Јосип барун Шокчевић. Тада је трговиште Оточац 22. свибња изабрало за народнога заступника Јосипа Мургића, а за његова замјеника Јосипа Стипетића. Истога су дана граничари оточке пуковније изабрали Мату Сладовића из Лешћа, Марка Стојановића из Врховина, Самојла Косановића из Коренице и Марка Божићковића из Шкара.

За хрватски сабор од г. 1865. бирала је оточка пуковнија 4 народна заступника. Избор се обавио 17. липња у селу Јањцу, а изабрани су: пуковник Арсен Проданов, потпуковник Мате Елгер, мајор Јосип Нолден и капетан Диониз Паић. Становници трговишта Оточца нијесу се могли сложити, те су кандидирали више лица. На биралиште је 19. липња приступило 119 изборника, од којих је 56 гласовало за домаћега сина капетана Адама Јовановића, који је проглашен народним заступником, премда је добио само релативну, а не апсолутну већину свих присутних изборника.

Војна Крајина није била заступана на т. зв. Рауцховом сабору, који је г. 1868. склопио државоправну нагоду између Хрватске и Угарске. Крајишници нијесу судјеловали нити код избора, који су обављени г. 1871., 1872., 1875., 1878. и 1881.

Истом онда, кад је териториј Војне Крајине 1. коловоза 1881. сједињен с грађанском (банском) Хрватском и Славонијом, добили су бивши граничари уставна права, те се помишљало на изборе народних заступника. На подручју бивше оточке пуковније створена су 4 изборна котара, којима су сједишта била: Оточац, Перушић, Брлог и Личко Петровосело.

Први је избор за котар Оточац обављен 19. травња 1883. Хрватска је опозиција кандидирала свеучилишнога професора дра Франа Врбанића, али је за народнога заступника био изабран владин кандидат Никола Омчикус, умировљени потпуковник.

Живахна се изборна борба водила у рујну г. 1884., кад је прве своје изборе у Хрватској провео бан Драгутин гроф Кхуен-Хéдервáрy. Он је у Оточцу кандидирао Јосипа витеза Рукавину, који бијаше умировљени котарски предстојник. Њему је за протукандидата поставила »странка права« гласовитога Јозу Гержанића, бившега градског биљежника у Сењу. Од 159 уписаних изборника дошло је на биралиште 127, те је 75 гласова добио Рукавина, а 52 Гержанић.

Трећи је избор у Оточцу обављен 14. липња 1887. Хрватска је опозиција у Оточцу тако ослабила, да није ни поставила свога кандидата. На биралиште је дошло 140 изборника, који су једногласно изабрали за народнога заступника Јосипа Рукавину, кандидата маџаронске »народне странке«.

Боље бијаше 1. липња 1892., кад је »странка права« у Оточцу кандидирала загребачкога зубара дра Анту Павелића. Гласовало је 280 изборника, од тога 65 за Павелића, а 215 за владинога кандидата дра Шандора Егерсдорфера, свеучилишног професора из Загреба.

Четврти је избор обављен 21. свибња 1897. Од 199 изборника гласовало је 168, од тога 112 за маџарона Ферду Шаја, а 56 за Јозу Гержанића, кандидата »чисте странке права«.

Пети је избор обављен 7. студенога 1901. Од 183 уписаних изборника гласовало је 155. За народног је заступника изабран с 97 гласова загребачки одвјетник Фердо Шај. Праваш Лука Грчевић, умировљени капетан, добио је 58 гласова.

Код избора, који је у Оточцу обављен 3. свибња 1906., није »народна странка« ни поставила свога кандидата. Од 213 изборника дошло је на биралиште 148, те је с 80 гласова био изабран загребачки одвјетник др. Живко Петричић, кандидат »чисте странке права«. Коалирац др. Јово Половина добио је 14, а изванстраначки кандидат Шандор Перц 54 гласа.

Седми је избор обављен 27. вељаче 1908. Од 235 изборника гласоваху 204, и то 133 за професора дра Милана Огризовића, кандидата »Старчевићеве хрватске странке права«, а 71 за праваша Цезара Акачића, кандидата коалиције.

Промјеном изборнога закона од г. 1910. знатно је повећан број изборника. Тако је котар Оточац добио 930 изборника, од којих је 696 дошло на биралиште 28. листопада 1910. Праваши су ушли у изборну борбу подијељени у 2 групе, од којих је једну водио др. Јосип Франк, а другу др. Миле Старчевић. У Оточцу је у име »Франковаца« кандидирао Милан Павловић, посједник из Крижпоља, а у име »Милиноваца« одвјетник др. Живко Петричић. Од стране хрватско-српске коалиције кандидирао је др. Срђан Будисављевић, а од стране присташа бана Томашича свеучилишни професор др. Едо Ловрић. Петричић је добио 280, Павловић 268, Будисављевић 122, а Ловрић 26 гласова. Како ниједан кандидат није имао апсолутну већину свих гласова, дошло је сутрадан 29. листопада до ужег избора између Петричића и Павловића. Гласовало је 611 изборника, и то 315 за дра Петричића, а 296 за Павловића.

Слично се збило 15. просинца 1911., кад је на биралиште дошло 577 изборника. Коалиција је подупрла кандидатуру »Милиновца« дра Зивка Петричића, да не прође др. Милан Огризовић, који је додуше изјавио, да кандидира изван свих странака, али за кога се знало, да спада међу »Франковце«. Петричић је добио 307 гласова, а Огризовић 270 гласова.

Десети је избор обављен 16. просинца 1913. Борба се водила између »Милиновца« дра Живка Петричића и »Франковца« дра Крунослава Локмера, одвјетника у Оточцу. Коалиција је додуше кандидирала дра Срђана Будисављевића, али су Срби добили упуту, да гласују за Петричића, да не прође Локмер. Од 1236 изборника гласовало је 650, и то 341 за Петричића, 298 за Локмера, а само 11 за Будисављевића. Тако је за народнога заступника био изабран др. Живко Петричић.

 

22. ПАЗАРИШТЕ ГОРЊЕ И ДОЊЕ

 

На подножју Велебита у некадашњој бушкој жупи налазило се »Доње Жажично«, гдје је на врху Грачини године 1490. био павлински самостан. О том говори хисторијска исправа од 1. студенога 1411. овако: »Племенити људи Драшковићи из села Жажична долњега, на ких дели имиња је врх, ки се зове Градчина, основаше на том врху молстир (манастир) и црикву св. диве Марије, те ју дају редовником св. Павла.«

Држи се, да је данашње доње Пазариште управо тамо, гдје је у средњем вијеку било село Доње Жажично. Шематизам сењске бискупије од године 1896. казује, да жупљани још и сада своју цркву св. Јакова зову »клоштар«; чине пак то зато, што је ту заиста некада био самостан редовника Павлина, који се (ваљда од страха пред Турцима) преселише у Цриквеницу, те је народ од преосталих рушевина подигао садашњу жупну цркву.

Описујући Лику и Крбаву године 1696. јавља сењски бискуп Себастијан Главинић, да се испод села Пазариште, Островица и Хотеш налазе рушевине од 4 цркве. Једна од тих цркава има зидане стијене и свод, али нема крова, који би је штитио од кише и снијега; у тој цркви постоји још крстионица од четворнога камена са старим написима. — Вјеројатно је народ ову цркву претворио у своју жупну цркву. Учинише пак то свакако концем 17. вијека. Имамо наиме попис личких жупа, који је године 1700. саставио сењски бискуп Мартин Брајковић. У томе попису гледе Пазаришта стоји биљешка: У новије доба подигнута је црква узашашћа дјевице Марије. Жупник живи од сабирања (лукна), које доприносе католички Власи иначе звани Буњевци; њихових је кућа много. Под Пазариштем је стара црква испод тврђе Островице. Тамо би ради множине становника имала бити жупа, или би ондје имао непрекидно боравити капелан.

Мајор Бацх, писац повијести оточке пуковније, вели, да је жупна црква Узашашћа блажене дјевице Марије у Горњем Пазаришту саграђена године 1690., а жупни двор године 1818. Исти Бацх тврди, да је жупна црква св. Јакова у Доњем Пазаришту саграђена прије године 1700., али да је била филијалка жупе у Горњем Пазаришту. Неко је вријеме Доње Пазариште имало сталнога капелана, који бијаше подређен жупнику у Горњем Пазаришту. Од те локалне капеланије постала је године 1777. у Доњем Пазаришту посебна жупа, за коју је већ године 1772. подигнут жупни двор.

Пазариште је испрвице припадало личкој крајишкој пуковнији. Од ње је године 1705. одијељено и припојено оточкој пуковнији. Сва тамошња околица од Велебита до ријеке Лике чинила је посебну крајишку сатнију, којој ипак није било сједиште у Горњему или Доњему Пазаришту, него у селу Кланцу. Ова (друга) крајишка сатнија престаде постојати године 1873., кад је Крајина развојачена. Међутим је већ 1. сијечња 1872. почела дјеловати велика управна опћина, која је такођер испрвице имала своје сједиште у Кланцу, док ју нијесу концем године 1893. премјестили у Пазариште.

У Кланцу је као у сједишту крајишке сатније основана пучка школа године 1834.  У Горњему Пазаришту отворена је школа исте године 1834. Пригодом пописа године 1857. имало је Горње Пазариште само 17 кућа, у којима је становало 810 житеља, од тога 800 римокатоличке, а 10 грчко-источне вјероисповијести. У Доњем се Пазаришту тада налазило 13 кућа са 190 житеља, самих римокатолика. Село Кланац бројило је 1857. године 49 кућа са 637 становника, од тога 380 римокатоличке, а 257 грчко-источне вјероисповијести.

 

Пригодом пописа, који је обављен 31. просинца 1910. живио је 331 становник у оном Пазаришту, које се прије звало Кланац, те гдје се г. 1910. налазило сједиште управне опћине. Само 66 становника бијаше у Доњем, а 230 у Горњем Пазаришту, премда је порезна опћина Горње Пазариште бројила 1152, а порезна опћина Доње Пазариште 2182 житеља. Цијела управна опћина Пазариште бројила је 1910. године 5632 становника, од тога 5627 римокатоличке, а само 5 грчко-источне вјероисповијести.

У селу Житнику код Пазаришта родио се 23. свибња 1823. велики хрватски родољуб и писац др. Анте Старчевић. Тамо су рођена и оба његова синовца: др. Давид Старчевић и др. Миле Старчевић, који бијаху такођер хрватски политичари.

 

23. ПЕРУШИЋ

 

Међу хрватским племићким обитељима, које у средњему вијеку наставаху бушку жупу, налазила се и обитељ Перушић. Та је обитељ у 15. вијеку (вјеројатно иза пада Босне године 1463.) подигла свој »град«, т. ј. утврђени дворац, који је по тој обитељи добио име Перушић. Први пут се »каштел« Перушић спомиње године 1487.

Од чланова племићке обитељи Перушић спомињу се у другој половици 15. вијека Доминик и Гашпар. Доминик Перушић бијаше године 1468. у служби крбавскога кнеза Ивана. Гашпар је Перушић године 1487. био банов намјесник и каштелан града Рмња. Исти је Гашпар Перушић године 1492. уз многе друге хрватске великаше и племиће ставио свој печат на повељу, којом се њемачкому краљу Максимилијану и његовим потомцима зајамчује право на угарско-хрватско пријестоље, ако би краљ Владислав ИИ. (односно његов син) умро без законитих потомака. На темељу тога права изабран је на сабору у Цетињу 1. сијечња 1527. Максимилијанов унук Фердинанд Хабсбуршки за краља хрватскога.

Кад су Турци у травњу године 1527. освојили Крбаву и Лику, дође у њихову власт и Перушић. Одавле се хрватски сељаци заклонише на сјевер у долину ријеке Гацке, а неки вјеројатно пођоше у Сењ. Тврђа у Перушићу остаде пуста и разваљена до године 1553., кад ју је обновио потурица Малкочбег, који бијаше султанов намјесник у Босни. Унутар двострукога каменог зида налазила се јака кула на највишем мјесту; на самом пак зиду бијаху високи и чврсти чардаци, из којих су Турци могли одбијати јурише непријатељске војске. Исти је Малкочбег недалеко тврђе године 1555. населио Турке, који ће ту тврђу бранити.

Одсада је Перушић био главна обрана турске Лаке, као што је Удбина била за Крбаву. Криво су то гледали сењски Ускоци. Зато они године 1569. подузму војну на Перушић. Ускоци су допрли до саме тврђе, пред којом разбише 2800 Турака. Преостали Турци утекоше у тврђу, одакле су морали гледати, како Ускоци на ломачи пале 2 мартолоза (влашка разбојника), који су у Сењу дјецу крали и Турцима продавали.

Граничари из Оточца и околишних села ударе године 1636. на Перушић, те га заузму и развале. Одсада су Турци у Лици остали без праве заштите; зато су настојали да што прије обнове тврђу у Перушићу. То је дознао и краљ Фердинанд, који 27. свибња 1637. из Прага налаже ратном вијећу у штајерском Грацу, нека се побрине, да спријечи намјеру турску.

Ипак су Турци поновно утврдили и населили Перушић. Они дапаче одлучише обновити и »Стари Перушић« код Врховина. О том је крајишки генерал Вук Франкопан Тржачки јавио 13. ожујка 1641. из Карловца ратном вијећу у штајерски Градац ову вијест:

Мене је капетан Портнер из Оточца обавијестио, да је од својих тајних поузданика дознао, како Турци намјеравају опет подићи тврђу Перушић, коју су граничари већ одавна опустошили. Турци су од порте (т. ј. султанове владе у Цариграду) добили дозволу, да смију Перушић запосјести с 12 агалака (т. ј. чета, које воде аге). Оба турска бега — онај у Клису и у Крку (Книну) — имају од порте налог, да чувају мајсторе и раднике, који ће зидати утврде око Перушића. Било би нужно, да се запријечи та изградња Перушића. Али за ту сврху не би била достатна укупна сила Крајине, већ би требало дићи пучки устанак или спремити још већу помоћ.

Гашпар Франкопан, син генерала карловачкога, није могао поднијети срамоту, да су Турци доиста обновили тврђу Перушић, којој дадоше име »Стари Перушић«. Како се Гашпар одликовао јунаштвом, одлучио је године 1642., да сруши Стари Перушић. У ту сврху састави чету, с којом провали до Перушића. Ту је Турке потукао и тврђу им оштетио, па се онда вратио кући с великим ратним плијеном. — Сличну је навалу на Нови Перушић године 1642. извео Томица Хољевац, поркулаб (заповједник тврђе) у Брињу. То није било право сењском капетану Ивану Ернесту Херберстеиму, који Хољевца 21. липња 1642. тужи ратном вијећу, јер да се тиме изазивљу Турци на провалу у хрватску Крајину.

У турској власти остаде Перушић до године 1689., када је карловачки генерал Херберстеин повео војну за ослобођење Лике и Крбаве. Генералу се придружи поп Марко Месић, католички жупник у Бриња, који дигне Оточане и Брињане. Редомице заузму Хрвати личке тврђе, а 28. липња 1689. дође хрватска војска и пред Нови Перушић. Да се не пролијева крв, предложише Турцима, нека се предаду уз увјет, да смију слободно отићи из тврђе. Турскому су диздару (т. ј. заповједнику тврђе) напосе обећана за мито 2 коња. Ипак су Турци испрвице оклијевали с предајом тврђе, јер се надаху помоћи из Бихаћа. Кад је та помоћ изостала, оставе Турци у ноћи од 29. на 30. липња Перушић, те се запуте преко Широке Куле у Удбину.

Ипак ни јесу из Перушића отишли сви Тура. Тврђу је наиме оставило само 150 Турака са својим обитељима. У Перушићу остаде 45 Турака, који са својим обитељима становаху у 20 кућа. Ови су наиме Турци одлучили, да ће се покрстити, како би могли задржати своју имовину. О томе извјешћује поп Марко Месић овако:

»Кад је вазета Лика и Крбава, дошал је генерал карловачки у Перушић з манум скупа; и стојећи на вратих Перушића генерал, — а Турци, што су остали у Перушићу да ће се крстити, сви су изашли пред град. И почел је (генерал) мени говорит, да Турцима повим, да ки годер се хоће крстити, мора бити веран господину Богу, вери католичанској и њиховој цесарској свитлости; даје свакому све оно, што је уживал за Турчина, мушкому и женскому; а он, ки је прошал, да све његово остане код цесара; и да унапридак нимаду живити оним начином нити правицом, како су под Турчином по ниједан начин; него каковом правицом кршћани живу, тако да они и њихова дица живу у сваком дуговању.«

Краљ Леополд није Лику и Крбаву вратио Хрватској, којој је припадала прије турске окупације. Господаром Лике и Крбаве прогласила се бечка дворска комора, т. ј. финанцијална управа краља Леополда И. Комора је те земље 10. вељаче 1692. за 80.000 рајнских форинти продала грофу Адолфу Синзендорфу. Тако је и Перушић постао дијелом ново утемељене грофовије. Али већ године 1693. дође Синзендорф у сукобе с крајишким капетанима у Сењу, Брињу и Оточцу. Наскоро се увидјело, да гроф уопће лоше управља Ликом и Крбавом. Он је примјерице у Лици забранио жито жети и сијено возити, што је у народу изазвало погибељно огорчење. Кад је о тому био обавијештен краљ Леополд, даде године 1693. развргнути купопродајни уговор о Лици и Крбави. Дворска је комора грофу Синзендорфу вратила уплаћени новац, те је поновно преузела управу Лике и Крбаве.

Вук Влатковић, каноник сењски, добио је године 1695. од каптола сењског налог, да уреди црквене прилике у ослобођеној Лици. Влатковић 21. вељаче 1696. извјешћује, да је у католичке цркве претворио 4 турске џамије (он их зове »мечити«), и то по једну у Перушићу, Будаку, Билају и Рибнику; он је први у тим црквама служио свету мису, обављао крштења и дијелио свету причест. Подједно каноник Влатковић каже, да у споменутим црквама свету мису служе и сакраменте дијеле свећеници, што их је онамо послао сењски бискуп Себастијан Главинић.

Сачувао нам се опис Лике и Крбаве од године 1696. То је описао сењски бискуп Главинић, који је особно обишао сва мјеста у Лици и Крбави. Најпрво је дошао у Перушић, за који пише, да је 4 миље удаљен од Оточца. Перушић има на угловима градскога зида 4 браника; поврх тога има и једну округлу кулу. У тој тврђи станују само 4 особе, од којих бискуп спомиње жупника и каштелана (заповједника тврђе). Изван тврђе у селу станује око 300 људи, од којих је 80 способно за оружје. У околици Перушића виђају се ту и тамо зидови племићких курија, у којима су прије становали одличнији Турци. У тој се околици опажају такођер трагови многих старих црква. Како у цркви није било звонара, дао је бискуп бубњањем сазвати људе у цркву, која се налазила изван тврђе. Ту је одслужио свету мису, а затим је народу дао цјеливати криж и књигу еванђеља. Том је пригодом бискуп позвао људе, да дигну три писта и да за њим изговарају ријечи, којима присижу подложност и вјерност св. Тројству, католичкој вјери и цару Леополду. Главинић вели, да ће Перушић наскоро крај тврђе добити капелу. За градњу те капеле доважа већ народ грађе и друго дрво; требало би чавала и жељеза.

Тврђа се у Перушићу није дуго одржала. Службени извјештај од године 1713. казује, да се тврђа у Перушићу већ претвара у рушевину. Ипак се још и сада јасно разабире, да је перушићка тврђа била опасана двоструким дебелим зидовима, који су дуги око 150 метара. Најбоље се сачувала округла кула, која је још висока до 10 метара. На тој се кули виде прозори, међу којима се особито истиче онај, који изнутра има у самом зиду 2 камене клупе. Кула је некада била грађена на 3 ката; зато се још и сада у њеним зидовима виде 22 рупе, у које бијаху усађене греде за поједине катове. На останцима некадашњих бедема разабиру се пушкарнице, т. ј, лукње, кроз које су бранитељи могли пуцати на непријатеље. Из куле се отвара видик на поље, које бијаше некада зарасло шумом. У том се пољу налази бунар Ахметовац, који нас именом својим сјећа на турско доба.

Док тако пропада стара тврђа у Перушићу, дотле се недалеко од ње лијепо развија село Перушић. Много је тому придонио положај Перушића, који је на главној цести, што из Госпића води у Оточац.

Кад је принц Хилдбургхаусен године 1746. по налогу краљице Марије Терезије уредио личку крајишку пуковнију, постаде Перушић сједиштем сатније, т. ј. управне, судбене и војничке јединице споменуте пуковније. Перушић је године 1765. одијељен од личке и припојен оточкој крајишкој пуковнији. Већ године 1779. постоји у Перушићу крајишка школа (т. зв. тривијалка) за дјечаке. Дјевојачка је школа у Перушићу отворена тек године 1874.

Пространа жупна црква св. Крижа саграђена је у Перушићу године 1698. У звоник те цркве ударио је гром двапут (године 1842. и 7. вељаче 1753.). Жупни је двор у Перушићу саграђен године 1772. У Перушићу дјеловаху два жупника, — по имену Никола Похмајевић и Иван Крститељ Кабалин, — који су касније постали бискупи у Сењу. (Похмајевић је бискупом сењским постао 16. травња 1718. и умро у Сењу 7. вељаче 1730., док је Кабалин за бискупа сењског именован године 1772.). Под жупу у Перушићу спада филијална црква пресв. Тројства у Подовима, која је подигнута прије године 1772.

Пригодом пописа житељства године 1857. бројио је Перушић 561 житеља у 45 кућа. По вјери бијаше 558 римокатолика, а само 3 грчко-источна. Тада је већ Перушић имао поштански уред, а касније добио је и брзојавну постају. У Перушићу је године 1892. уређена станица за личку дилижансу, која је тада прометала путнике од Госпића до Огулина. Почевши од 23. ожујка 1920. има Перушић и жељезничку постају на главној прузи, која од Сплита води преко Книна и Госпића у Загреба.

Манифестом од 8. липња 1871. одредио је краљ Фрањо Јосип, да се мјесто војничких судова оснују на крајишком територију котарски судови и котарске области. То је 1. сијечња 1872. проведено у Перушићу, гдје те области остадоше и онда, кад је Крајина 1. коловоза 1881. дефинитивно припојена грађанској (банској) Хрватској. Перушички је котар 31. просинца 1910. бројио 20.925 житеља, од тога 17.313 римокатоличке, а 3609 грчко-источне вјере уз 3 иновјерца.

 

24. ИЗБОРИ НАРОДНИХ ЗАСТУПНИКА У ПЕРУШИЋУ

 

Први је избор народнога заступника за хрватски сабор обављен у Перушићу 19. травња 1883. Тада је био изабран Томо пл. Орешковић, поштар у Перушићу, који је ступио у владину »народну странку«.

Права се политичка борба повела у рујну године 1884., кад је Перушић бирао други пут. Владин је кандидат био Анте Бинички, умировљени мајор. Њему је »странка права« као протукандидата поставила дра. Андру Бакарчића, одвјетника на Ријеци. Свих је изборника било само 46. Од њих је на биралиште дошао 41, те је Бакарчић добио 22, а Бинички 19 гласова. Али већ код наредног избора, који је у Перушићу обављен 14. липња 1887., изабран је Бинички једногласно, јер му хрватска опозиција није поставила протукандидата. Премда су наиме у изборном котару перушићком сељаци чинили преко 90 постотака свега житељства, ипак су већину изборника чинили чиновници и учитељи, који су морали гласовати за владинога кандидата, јер је гласовање било јавно, а не тајно. С истога је разлога 1. липња 1892. био без протукандидата изабран подархиђакон и жупник Фрањо Ковачић, кандидат »народне странке«.

Пети је избор у Перушићу обављен 19. свибња 1897. Од 60 уписаних изборника дошло је на биралиште 38, који бијаху одвисни људи; зато су сви гласовали за умировљенога професора Мартина Секулића, кандидата маџаронске »народне странке«. Исти је Секулић изабран и 9. студенога 1901., али ипак не једногласно, јер му је »странка права« као протукандидата поставила Марка Дошена, трговца из Госпића. Од 62 изборника гласовало је 55, од тога 36 за Секулића, а 19 за Дошена.

Секулић је умро 14. травња 1905. Зато је 4. студенога 1905. дошло до накнадног избора, код којега је изабран владин кандидат др. Лука Марјановић, предстојник владиног одјела за правосуђе. Њему је ишла у прилог неслога праваша, јер је »чиста странка права« кандидирала Фрању Цањугу, жупника из Госпића, а други праваши Марка Милеуснића, велепосједника из Буковца код Загреба.

Осми је избор у Перушићу обављен 3. свибња 1906. Тада је на биралиште дошло 36 одвисних изборника, који су гласовали за Белу пл. Адамовића, пропалога властелина из Чепина код Осијека, док је код куће остало 25 правашких изборника.

Исте је године 1906. пропала маџаронска »народна странка«; зато више не може ни постављати своје кандидате у Перушићу. Код првога наредног избора, који је обављен 27. вељаче 1908., бројио је Перушић 74 изборника. Од њих је 46 дошло на биралиште и гласовало за учитеља Марка Бадовинца, кандидата »чисте странке права«.

Кад је хрватски сабор г. 1910. промијенио изборни закон, порастао је број изборника у Перушићу на 304. Први је избор по томе изборном закону обављен 28. листопада 1910. Тада је у »чистој странци права« већ постојао раскол, те је у Перушићу у име Франкових присташа кандидирао жупник Стипе пл. Вучетић, а у име »Милиноваца« (т. ј. присташа дра. Миле Старчевића) велепосједник Марко Милеусндћ. На биралиште је дошло 259 изборника, од којих је 141 гласовао за Вучетића, 85 за Милеуснића, а 33 за свеучилишног професора дра. Ладислава Полица, присташу бана др. Николе пл. Томашића.

Наредни је избор у Перушићу обављен већ 15. просинца 1911. Тада је на биралиште дошло 189 изборника, од којих је 150 гласовало за праваша Стипу пл. Вучетића, а 39 за дра. Ладислава Полица, кандидата ново створене Томашићеве »странке народног напретка«.

Дванаести је избор народнога заступника у Перушићу обављен 16. просинца 1913. Тада је од 435 изборника гласовало 314., и то 216 за праваша Стипу пл. Вучетића, а 98 за госпићког одвјетника дра. Милу Мишкулина, кандидата хрватско-српске коалиције.

 

25. ЖУПА У ПЕРУШИЋУ ГОДИНЕ 1768.

 

По налогу оточке крајишке пуковније дошао је 21. студенога 1768. у Перушић личко-крбавски архиђакон Иван Крститељ Кабалин, да упише и процијени дохотке жупне цркве и жупника перушићког. Кабалин је то обавио у присутности Еустахија Јурина, капетана перушићке сатније, и Јурја Зимера, синдика (т. ј, старатеља и рачуновође) жупне цркве у Перушићу. Кабалин, Јурин и Зимер потписаше записник, из којега дознајемо ове податке:

Жупна црква Узвишења св. Крижа у Перушићу подигнута је године 1698. Патронат врши сењски бискуп, који именује жупника и уздржаје цркву у Перушићу. Црква је зидана и у добром стању, а опскрбљена црквеним покућством и украсима. У цркви мањка под, а још није посве довршен црквени строп. Требало би намјестити достојнију проповиједаоницу и табернакул, т. ј. светохраниште, у којему се чувају показница (мостранца) и цибориј (посуда с посвећеним хостијама за пресвету причест). Жупна црква нема никакова капитала (новчане закладе) ни некретнина, а не добива никаквога дохотка од звоњења ни од гробнице (које ваљда није ни било у цркви). Једини је приход жупне цркве милостиња, коју народ у т. зв. шкрабице даје пригодом свете мисе. Држи се, да тај приход годимице износи 13 рајнских форинти. (Рајнски је форинт вриједио 60 крајцара или 80 денара).

Жупни је двор зидан и удобан, а жупник има ове приходе: Годишњи производ воћа и поврћа вриједи 6 форинти. Ново стечени врт, у коме расте зеље, даје годимице 10 товара зеља, што по 54 крајкцара вриједи 5 форинти и 40 крајцара. На »Ограда« званој земљи ужива жупник 7 јутара. Тамо добива 4 воза сијена, што по 3 форинта вриједи 12 форинти; затим 5 пожунских мјерова (вагана) пшенице, што по 2 форинта и 33 крајцара вриједи 13 форинти и 15 крајцара; те 20 пожунских мјерова просе, што по 1 форинт и 41 и по крајцара представља вриједност од 33 форинта и 45 крајцара.

Штоларина је жупнику у Перушићу носила ове годишње дохотке: За вјенчање се жупнику плаћало 34 крајцара. Како се годимице просјечно вјенчало 28 парова, добивао је жупник 15 форинти и 52 крајцара. Годимице се у перушићкој жупи просјечно покапало 30 одраслих људи и 45 дјеце. За спровод одраслога плаћало се жупнику 34 крајцара, што је донашало 17 форинти; за спровод дјетета плаћало се само 7 крајцара, што је жупнику донашало годимице по 5 форинти и 15 крајцара. Кад је жупник о благдану св. Трију Краља благосливљао куће својих жупљана, дариваху му хљеб и сухо месо, што је вриједило око 7 форинти. За крштење дјетета није се жупнику ништа плаћало. Исто тако није жупник добивао ништа, кад је у цркву уводио младу жену (прве недјеље иза вјенчања). Нити за т. зв. »впелавање« жене, кад она .први пут иза порода иде у цркву, није се жупнику ништа плаћало.

Жупљани су жупнику у Перушићу подавали т. зв. »шеснаестину«, т. ј. шеснаести дио свога природа. Та је даћа жупнику годимице донашала просјечно 44 пожунска мјерова (вагана) пшенице, што по 2 форинта и 33 крајцара представља вриједност од 112 форинти и 12 крајцара; затим 244 пожунска мјерова ражи, јечма и зоби, што по 1 форинт и 4 и по крајцара представља вриједност од 411 форинти и 45 крајцара; онда 68 пожунских мјерова т. зв. пире (од које се пригодом сватова правио и »пиров колач«), што по 1 форинт и 7 и по крајцара вриједи 76 форинти и 30 крајцара; затим 20 пож. мјерова наполице, што по 1 форинт и три четвртине крајцара вриједи 20 форинти и 15 крајцара; напокон 169 пожунских мјерова зоби, која се продавала по 54 крајцара, те представља вриједност од 152 форинта и 6 крајцара. Од пчела, перади и овима сличног природа није се жупнику подавала »шеснајстина«.

У перушићкој жупи бијаше тада 60 т. зв. »инквилина«, који се хрватски зову »жељари« или »хижари«. Ови немају земљишнога посједа, него само кућу, у којој станују. Сваки инквилин мора жупнику за његову душобрижничку паству платити по 12 крајцара, што за свих 60 износи 12 форинти. Поврх тога подаваху ти инквилини жупнику и неке даће у нарави. Тако је жупник годимице добивао 8 оваца или коза, што по 1 форинт вриједи 8 форинти; затим 26 јањета или јарета, што по 30 крајцара представља вриједност од 13 форинти; онда 18 мјерова масла или маслаца, што по 34 крајцара вриједи 10 форинти и 12 крајцара; напокон 13 повјесма лана, што по 4 крајцара вриједи 8 форинти и 40 крајцара.

У свему је годишњи приход жупника перушићког износио 947 форинти и 3 крајцара. Под жупу у Перушићу спадаху године 1768. двије филијалне (подручне) цркве, поименце: црква св. Тројства у Подовама и црква св. Николе у Калуђеровцу. Црква св. Тројства је подигнута на прастарим темељима, али је обновљена године 1752. Та је црква зидана и доста пространа, али би јој требало поправити кров и строп. Црква нема никаквог уреса и покућства, изузев сребрен калеж, који уосталом припада жупној цркви. Једини је приход ове цркве милостиња, коју народ даје у шкрабице пригодом свете мисе. Годимице се тако у тој цркви сабере 9 форинти. Црква је од жупне цркве удаљена 1 и по сата хода.

У Калуђеровцу је народ године 1748. подигао цркву св. Николе, која је зидана и за тамошњи народ доста пространа. Требало би на тој цркви поправити кров, под, строп и олтар, те је боље опскрбити украсом и покућством. Црква нема никакова капитала и некретнина, па нити доходака од гробнице и звоњења. Једини је приход милостиња, које у шкрабицу годимице дође 2 форинта и 16 крајцара. Крај цркве постоји дрвена и неудобна кућица, коју би требало темељито обновити. У тој кућици станује капелан, који у Калуђеровцу мјесто жупника обавља све духовне послове. Он ужива малу земљу, која се једне године сије, а друге коси, па тако капелану даје у пшеници или у сијену годишњу вриједност од 4 форинта. Народ у Калуђеровцу даје капелану годимице у име »шеснајстине« пшенице у вриједности од 3 форинта и 24 крајцара, јечма и просе у вриједности од 26 форинти и 16 крајцара, пире у вриједности од 7 форинти и 30 крајцара, наполице (т. ј. ражи помијешане са пшеницом) у вриједности од 3 форинта и 9 крајцара, те 15 пожунских мјерова зоби, која по 4 крајцара вриједи 13 форинти и 30 крајцара. Поврх тога добива капелан од жупљана на темељу посебног уговара годимице пшенице у вриједности од 16 форинти и 25 крајцара. Просјечно се у годину дана вјенчају 3 пара, што капелану по 34 крајцара донаса 1 форинт и 42 крајцара. Исто толико добива капелан за 3 спровода одраслих, док дјецу покапа бесплатно. О Трим Краљима добива круха и меса у вриједности од 30 крајцара. Према тому цијели годишњи приход сталнога капелана у Калуђеровцу износи једва 78 форинти и 7 крајцара.

 

26. ЛИЧКО ПЕТРОВОСЕЛО

 

Тко путује цестом из Прибоја у Петровосело, наужит ће се прекрасног видика на лијепу равницу, која се пружила према босанској међи. Око се у првом реду зауставља на Личко Петровосело, које се бјеласа испод брда Чалопека. Још године 1772. није ту било никакових кућа, већ је та равница служила Босанцима као пашњак за њихову стоку. Крајина је ту равницу добила текар године 1791., кад је Турска морала Аустрији миром у Свиштову одступити узак комад земље уз босанску границу (површину од 11 и по четворних, миља).

Да се точно установи међа између турске Босне и хрватске Крајине, састављено је мјешовито (турско- аустријско) повјеренство. Ово је свој посао започело године 1791., а довршило га је текар године 1795. Међутим је крајишки капетан Петар Кüхн настојао, да се што више обитељи из оточке крајишке пуковније настани на споменутој лијепој равници испод Чалопек-брда. И заиста се тамо већ на прољеће године 1792. настанило много граничара, који су почели куће дизати и земљу обрађивати. То бијаше криво босанским Турцима, који тако изгубише досадашње своје пашњаке. Ради тога навале Турци још исте године 1792. на крајишке досељенике. Капетан Петар Кüхн дочека Турке и тако их смлати, да су одсада овај крај пуштали на миру. Ради тога су насељеници свому селу дали име »Петровосело«, да овјековјече име капетана Петра Кüхна.

Дуж нове границе босанско-хрватске даде крајишка управа године 1796. подићи чардаке, у којима ће стражарити наши граничари, да Турцима спријече провале у крајишки териториј. Исте је године у Петровосело дошао православни свећеник Василије Орлић. Он је пуних 6 година служио литургију под ведрим небом, док није године 1802. у Петровуселу саграђена грчко-источна црква св. Петра и Павла, Број житеља непрестано је растао. Зато је крајишка управа дала године 1832. у Петровуселу отворити пучку школу.

Течајем времена продуљило се Петровосело према Ваганцу, гдје су посљедње куће Петровасела готово повезане с кућама села Решетара испод брда Чалопека. На другој пак страни допрло је Петровосело готово до села Жаљаве. Из Петрова-села води испод Пљешивице државна цеста у Заваље. Ова је цеста дуга 9 километара, а грађена је године 1834.

Личко је Петровосело године 1857. бројило 1679 житеља, који становаху у 118 кућа. Међу житељима бијаше 1267 припадника грчко-источне, а 412 римокатоличке цркве. Пригодом пописа, који је обављен 31. просинца 1910. бројило је Петровосело 1063 житеља, од тога 795 грчко-источњака, а 265 римокатолика. Петровосело има водовод из врела, које се налази под Великим Јаворником.

 

27. ПЛИТВИЧКА ЈЕЗЕРА

 

У котлини између двије велике планине (Мале Капеле и Личке Пљешивице) створила је вода најљепши свој украс: дражесна језера и дивне водопаде. То су »Плитвичка језера«,  која  своје име добише по селу »Плитвице«, по којему је прозван и поток Плитвице. Продоље тих Плитвичких језера вијуга се од југа према сјеверу у дуљини од 8300 метара, док уздушна (равна или зрачна) линија износи само 5640 метара.

У свему има ту 16 језера. Сва су језера међусобно спојена чаробним слаповима, који довађају воду из виших језера у ниже. Највише је »Прошћанско језеро«, којему је разина 639 метара виша од разине Јадранскога мора. Најнижу точку чине т. зв. »Саставци«, гдје се поток Плитвице састаје с постанком ријеке Коране. Ту је разина воде само 483 метра изнад морске разине, дакле за 156 метара нижа од разине Прошћанског језера. Према тому су Плитвичка језера нанизана ступњевасто (или »на таване«, како се изразују географи). Тому је узрок нагнутост котлине, у којој настадоше Плитвичка језера.

Плитвичка језера дијелимо на горња и доња. Горња језера леже на доломиту, т. ј. на тврдом камену, који воду хвата, држи и сакупља. Доња пак језера имају своје лежиште на вапненцу, који воду пропушта (прождире). Израчунало се, да из Прошћанског језера у једној секунди истјечу 1162 литре воде, из »Козјака« само 1143 литре, а из језера »Калуђеровца« једва 894 литре воде. То нам показује, да се путем од свршетка Прошћанског језера до свршетка језера Козјака губи (т. ј. у земљу повире) 119 литара воде у једној секунди, а на путу од Козјака до Калуђеровца још даљњих 149 литара воде. Мисли се, да свих 16 Плитвичких језера заједно садржаје 245 милијуна хектолитара воде.

Одакле толика вода у ономе кршу? Највећи дио своје воде добивају Плитвичка језера с обронака сусједних планина (т. ј. Мале Капеле и Личке Пљешивице). Један дио тих вода видимо, јер у Плитвичка језера долази ријекама, потоцима, врелима и бујицама. Друге воде не видимо, јер у језера улазе подземним жилама, које избијају постранце и на дну језера. Само тако може се разјаснити и појмити силна и подједнака множина воде у Плитвичким језерима.

Дуго није хрватски народ знао цијенити природну љепоту Плитвичких језера. Турци су тај крај запосјели у 16. вијеку, вјеројатно већ године 1527., када освојише Лику и Крбаву, а најкасније године 1592., када заузеше град Бихаћ. Плитвичким језерима текао је послије ослобођења Лике и Крбаве (год. 1689.) кордун, т. ј. граница између хрватске Крајине и турске Босне. Ту је често долазило до крвавих сукоба између Турака и наших граничара. Већа је сигурност у томе крају настала текар године 1791., кад је Турска иза великога рата морала Хрватској одступити оближња мјеста (Дрежник, Петровосело, Заваље и т. д.), те се кордун помакнуо нешто даље према ријеци Уни.

Путујући кроз Лику и Крбаву, дошао је цар Јосип ИИ. године 1775. и на Плитвичка језера. Он се дивио природној љепоти, какве није било ни у коме дијелу његове простране државе. Тако су Плитвичка језера први пут дошла до цијене, јер се о њима много причало на царскоме двору у Бечу. То је понукало надвојводу Јосипа, да и он године 1801. дође погледати љепоту Плитвичких језера.

Цар и краљ Фрањо, који је године 1818. са својом супругом Лујзам путовао по јужној Хрватској и по сусједној Далмацији, сврнуо се и на Плитвичка језера, кад је из Оточца ишао преко Прибоја на кордун. Да види природну красоту, дошао је године 1845. на Плитвичка језера и саски краљ Фридрик Аугуст ИИ. Хрватски бан Јосип Јелачић посјетио је Плитвичка језера двапут. Први пут је ондје био у коловозу године 1848., кад је обишао банску и јужну Крајину, а други пут је на Плитвичка језера повео и младу своју супругу баницу Софију.

Прву су бригу за уређење Плитвичких језера преузели часници оточке крајишке пуковније. Ипак је размјерно мален број људи долазио на Плитвичка језера ради њихове удаљености од прометних путова. Прилике се знатно промијенише, кад је држава почела градити »личку жељезницу«. Чим је 11. липња 1918. промету предана жељезничка пруга Огулин— Врховине, одмах је порасао посјет Плитвичких језера, која су само 23 километра удаљена од жељезничке постаје у Врховинама.

Једва се почела градити »личка жељезница«, већ се јавише шпекуланти, који намјераваху у своју корист израбити Плитвичка језера. Концем године 1913. сложио се наиме конзорциј, у који ступише неки грофови, одвјетници и политичари из Ријеке, Загреба и Мüнцхена. Конзорциј је одмах поднио молбу, да му се дозволи »употреба воде Прошћанског језера и језера Козјака дуж ријеке Коране за производњу електричне снаге у индустријске и расвјетне сврхе«. По основи тога конзорција требало би на Плитвичким језерима подићи 2 хидроцентрале за добивање електричне струје помоћу пада тамошње воде. Прва би се централа имала градити на Градинском језерцу изнад Козјака. У ту би се централу имала свести сва вода, која долази из Прошћанског језера са средњим тијеком од 4 кубичних метара {т. ј. 4000 литара) воде у једној секунди. То би за посљедицу имало потпун престанак најљепших слапова, који се налазе управо на т. зв. средњим језерима (између Прошћанског језера и Козјака). Друга би се централа имала градити на ријеци Корани. У њу би се имала свести вода из Козјака и из потока Плитвице са средњим тијеком од 4 и по кубика воде у једној секунди. Кад би се то провело, онда би се слапови т. зв. доњих језера и слапови ријеке Коране претворили у незнатне слапиће. Према тому би Плитвичка језера изгубила најљепши свој чар: дивне слапове, којима се вода руши из виших у нижа језера.

Жупанијска је област у Госпићу већ 6. вељаче 1914. одбила молбу споменутога конзорција. Она је то учинила на приједлог свога инжинира, који је као стручњак с темељитим разлозима естетске нарави свјесно и одлучно устао против подјеле замољене концесије.

Против споменуте молбе устаде и »Друштво за уређење и пољепшање Плитвичких језера«. То је друштво 18. липња 1914. дапаче замолило хрватски сабор у Загребу, нека се створи закон, којим ће се Плитвичка језера за увијек сачувати као »хрватски народни перивој«.

Одсада се јавно мнијење у Хрватској живо занимало за судбину Плитвичких језера. Претегао је назор, да треба око Плитвичких језера одредити т. зв. шумски заштитни рајон  (околиш). На подручју тога околиша морају се шуме помно чувати, а огољела већ мјеста најбрижније пошумљивати, да се тако сачува и појача множина воде, која пада из облака. Позната је чињеница, да маховина и лишће у шуми попут спужве задржава воду пригодом јаких киша; услијед тога та вода полаганије тече и продире у земљу, одакле настају хладни шумски извори.

Нијесу ипак слапови једини ужитак, што га пружају Плитвичка језера. Уз чаробан поглед на језера и њихове слапове угодно дјелује здрав горски зрак, који је посве чист (без прашине), а уз то и увијек свјеж (дапаче и за највеће љетне жеге). Вјеројатно је управо тај горски зрак с множином озона помогао до ванреднога здравља околишног житељства, у којему се налази размјерно врло много стараца и старица од преко 80, дапаче и преко 100 година. Странцима веома годи купање у свјежој води Плитвичких језера. За напитак служи добра горска вода. У свратиште језера Козјак, које се налази 590 метара изнад морске разине, уведен је водовод из врела потока Плитвице у висини од 606 метара. Та је вода топла само 10 ступњева Целзијевих, дакле угодна и способна за напитак. У висини од 709 метара изнад мора извире »Црна ријека«, која има обиље бистре и као лед хладне воде. Треба још споменути, да су Плитвичка језера пуна пастрва, међу којима има и таквих, које су тешке по више килограма. (Године 1915. ухваћена је у Плитвичким језерима пастрва, која је тежила 7 и по килограма.) За сладокусце има у Плитвичким језерима и обиље ракова.

Услијед бројних природних дарова могу Плитвичка језера заиста служити као зрачно љечилиште, као угодно љетовалиште, те као љупко одмаралиште. За добивање електричне струје могле би се изградити хидроцентрале недалеко Плитвичких језера на ријеци Корани од Селишта до Дрежника.

Огулински крајишки пуковник Јосип барун Маројчић позвао је око године 1850. све часнике карловачке Крајине (т. ј. пуковније: личке, оточке, огулинске и слуњске), да дођу на Плитвичка језера, гдје ће се међусобно упознати. И заиста се на Плитвичким језерима састало много крајишких часника, који су ондје провели дан и ноћ. Ту се развила веселица, јер су часници пјевали и плесали коло, док је војничка глазба свирала, а момци су на ражњу вртјели јањце. Како тада још није било кућа, разапеше граничари на Плитвичким језерима војничке шаторе, под којима су часници преноћили. Том је пригодом пуковник Маројчић предложио, да се код Плитвичких језера направи кућа, у којој би излетници могли наћи своје заклониште.

На своме службеном путовању дође године 1860. на Плитвичка језера, подмаршал Иван витез Wагнер, заповједник цијеле карловачке дивизије, коју су чиниле споменуте 4 крајишке пуковније. Wагнер се дивио прекрасним језерима, гдје остаде, доклегод се видјело. Кад је пала ноћ, опазио је, да нема заклоништа, гдје би могао преноћити. Зато је и он пожурио изградњу туристичке куће на Плитвичким језерима. Ову задаћу преузеше године 1861. крајишки часници оточке пуковније, на чијем су се територију налазила Плитвичка језера. За градилиште изабраше најљепши зараванак Велике Пољане изнад језера Козјак, одакле се пружа диван видик на језера и околишне планине.

Ту је године 1862. довршена т. зв. путничка кућа, у коју »смјестише лугара, да полазнике Плитвичких језера дочекује станом и храном«. Приземље те куће саградише од камена, а први кат од дрвета. Око цијелога првога ката подигоше веранду (т. ј. отворени ходник) за разгледавање. За путнике бијаше у првом кату уређена велика соба с 2 дуга стола, око којих бијаху клупе. Посебна је соба уређена за шумарске чиновнике, који су из Оточца у службеном послу долазили на Плитвичка језера. Путничка је кућа поправљана год. 1888. и 1906. Она постоји и сада као добро уређена »лугарска кућа«. Испод ове куће саградила је хрватска земаљска влада године 1892. једнокатну зграду, у којој станује цестар. У тој су »цестарској кући« уређене 2 собе за жупанијскога мјерника и за друге чиновнике, који у службеном послу долазе на Плитвичка језера. Источно од »цестарске куће« подигнута је године 1894. друга кућа, у којој станују оружници. Влада је године 1898. оружничку постају из Прибоја стално премјестила на Плитвичка језера.

У Загребу је године 1890. покренута мисао, да се оснује »Друштво за уређење и пољепшање Плитвичких језера и околице«. Хрватска је земаљска влада 20. листопада 1893. потврдила правила тога друштва, којему је сврха: да се на Плитвичким језерима створе прилике за примање и боравак великога свијета; да се трајно очувају красоте Плитвичких језера и околице; да се проуче природне прилике тога краја, т. ј. геологија, клима, хидрографија, флора и фауна; да се уреде и у реду држе путови, стазе, насади, шеталишта, забавишта, клупе и видиковци; да се познавање Плитвичких језера шири сликама, свечаностима, забавама и објавама на хрватском и на другим језицима; па да се иде на руку онима, који желе градити виле на Плитвичким језерима.

Друштво за уређење и пољепшање Плитвичких језера купило је за 40.000 круна овећи посјед код језера Козјак. Тамо је већ 1. коловоза 1894. започело градњу великога друштвенога хотела по нацрту, што га је израдио загребачки архитект Јосип Дрyак. Градња хотела и господарских зграда стајала је 165.000 круна. Трошком пак од 36.000 круна набављено је покућство и други наред за хотелске просторије и за 28 елегантно уређених соба. Свечано је отворење друштвенога хотела обављено 24. свибња 1896. у присутности многобројног народа из цијеле околице Плитвичких језера. Том је пригодом присуствовало хрватско пјевачко друштво »Велебит« из Госпића, а свирала је војничка глазба 79. пјешачке пуковније бана Јелачића.

Друштвени се хотел налази 590 метара изнад разине мора, а 55 метара поврх језера Козјак. Једнокатна је зграда зидана од тврдога камена, те свакому посјетнику импонира својом величином, јер се диже попут каквога великашкога дворца. Изнад првога ката уздиже се торњић за разгледање околице; пред самим пак хотелом налази се у облику полукруга зидана веранда, гдје гости сједе и уживају, гледајући прекрасну природу. Лијеп се видик пружа и с велике терасе у првом кату.

Док се још градио хотел, подигао је Шандор пл. Вучетић године 1895. свој љетниковац на убавом брежуљку усред лијепога наравнога перивоја. Како је Вучетић био поштански равнатељ у Загребу, побринуо се, да Плитвичка језера добију поштанску, брзојавну и телефонску везу. У новије доба изграђено је изнад, језера Козјак још неколико вила.

Плитвичка се језера дијеле на горња и доња. Горњих језера има 12, а зову се: Прошћанско језеро, Цигиновац, Округљак, Велико језеро, Мало језеро, Вир, Батиновац, Галовац, Милино језерце, Градинско језерце, Бук и Козјак. Доња су ова 4 језера: Миланово језеро, Гаваново језеро, Калуђерово језеро и Новаковића брод. Прошћанско језеро запрема 118 јутара површине; дуго је 2900 метара, а широко попречно 220 метара. (Највећа ширина износи 500 метара.) Језеро Козјак запрема површину од 143 рали заједно с оточићем, који је дуг 270, а широк 60 метара. Сва су друга Плитвичка језера малена, те запремају површину од 1 до 20 рали. Најљепши су слапови код језера Галовца.

 

28. ПОЧИТЕЉ У ЛИЦИ

 

Код села Почитеља извире поток Почитељица, који утиче у ријеку Лику код Новога села. Земља Почитељ (терра Поцхyтел) спомиње се први пут године 1263. као власништво »личкога кнеза Петра« (цомес Петрус де Лyка), који је припадао хрватскому племену Могоровић. Краљ Бела одузео је од кнеза Петра ту земљу, мјесто које му је у замјену дао 5 других земаља (посједа). Године 1332. спомиње се Јурај Млатковић, који бијаше »кнез почитељски« (цомес де Поцхител). Касније припаде Почитељ кнезовима Крбавским. Тако су крбавски кнезови Томаш и Бутко »под Почителом« потврдили хрватски писани уговор између 2 хрватска племића. У вријеме великога хрватског покрета против краља Сигисмунда под конац 14. вијека превладаше у Почитељу браћа Хорвати (Иван, Павао и Ладислав) и њихов савезник Иван Палижна. Тада је већ у Почитељу постојала тврђа (»град«), у коју су хрватске усташе затворили маџарске великаше, које заробише године 1386. у бици код Горјана. Крчки кнез Иван Франкопан, који бијаше присташа краља Сигисмунда, опсједао је почетком године 1386. тврђу Почитељ, коју је гладом, присилио на предају, па тако ослободио затворене Маџаре.

Почитељ и надаље припада крбавским кнезовима Курјаковићима. Сачувала се повеља, коју су године 1432. у селу Подграђу »под нашим градом Почитељем« (суб ностро цастро Поцител) издали крбавски кнезови: Карло и Томо, синови покојнога кнеза Павла, и Фрањо, син покојнога Бутка. Томини синови Иван и Грга, кнезови Крбавски, дарују године 1446. »под Почитељом« некому племићу 2 земље у Лици. Оно »Подграђе«, које се спомиње године 1432., постаде касније варош (оппидум). Тако су 3 крбавска кнеза (Иван, син пок. Томе, те Павао и Карло, синови кнеза Карла Крбавскога) неку повељу издали године 1451. »у вароши под Почитељем« (ин оппидо суб Поцител). У своме граду Почитељу (ин цастро ностро Поцхител) пишу 3 крбавска кнеза (Томо, Иван и Грга) године 1455. млетачкој републици, да ће јој помагати против свакога осим против краља свога. И посљедњи крбавски кнез Иван Карловић посједује град Почитељ, који спомиње у својој исправи од године 1509.

Турци су град Почитељ заузели на прољеће године 1527. Они у Почитељу владају до године 1689. Рушевине некадашњега града, које народ зове »Вуксанова градина«, виде се југозападно од данашњега села Почитеља. У тому селу станују готово сами досељени грчко-источњаци, који имају посебну парохију са црквом Успенија Богородице. Почитељ је године 1834. бројио 109 кућа с 1086 житеља, а 1857. године 112 кућа с 1340 становника. Пригодом пописа, који је обављен 31. просинца 1910., дијелио се Почитељ на горње и доње село. Горњи је Почитељ имао 440 житеља (од тога само 2 римокатолика), а Доњи Почитељ 424 житеља (од тога 10 римокатолика).

 

29. СЕЛО ПРИБОЈ

 

На цести, која из Оточца води у Бихаћ, налази се овеће село Прибој. То је право горско село, јер се смјестило с обје стране цесте у висини од 670 метара над морем. Премало је тамо поља и ливада, а превише голога и пустога камења. Зато се народ у Прибоју више бави обртом, него ли пољодјелством. Прибојчани су већ одавна познати као врсни ковачи. Тамо је готово свака кућа ковачница. Ту се од жељеза израђују косе, српови, ножеви коричаши (у корицама) и они малени ножићи, што их бивши граничари носе као привјеске.

Некада је Прибој био погранично мјесто оточке крајишке пуковније према турској Босни, јер је граница ишла врхом 1649 метара високе планине Пљешивице, спуштајући се на Рудановац, одакле је преко Прибоја водила на Гавранић-мост, који се налази на ријеци Корани недалеко села Садиловца. Тада се у Прибоју обдржаваху сајмови, на којима су трговци из Босне измјењивали своју робу с трговцима из т. зв. Горње Крајине. На тим је сајмовима ваљда пречесто долазило до свађе и крађе, ради чега је Мüллер, пуковник оточке пуковније, забранио држање сајмова у Прибоју.

Кад је године 1788. дошло до великога рата између Аустрије и Турске, чувала је оточка крајишка пуковнија свој »кордун« код Прибоја. Око 30.000 Турака пробило се 11. студенога 1789. уз бочине Клокочевице до Прибоја, гдје је ударило на Оточане, којима је заповиједао пуковник Кулнек. Премда је Турака било много више него ли граничара, ипак су Турци узалуд 3 дана јуришали на Оточане. Када се увјерише, да не могу пробити кордун код Прибоја, оставише Турци то бојиште, узмакнувши у Изачић.

Миром у Свиштову (године 1791.) морала је Турска одступити Аустрији комад своје Босне од Цетина преко Дрежника и Доњега Лапца до међе (тада још млетачке) Далмације. Тако се и граница оточке крајишке пуковније помакнула с планине Пљешивице нешто на исток према Бихаћу. Тиме престаде Прибој бити погранично мјесто. То је повећало сигурност Прибоја, који се одсада нешто боље развијао.

Тамо је пуковник Никола Мастровић, који је од године 1843. до године 1848. управљао оточком крајишком пуковнијом, дао године 1847. на свој трошак градити цркву св. Петра и Павла. Ова црква спада под римокатоличку жупу у Кореници. Пуковник Цасанова даде године 1840. градити цесту, која из Прибоја води преко Мирић-Штропине у Лесковац на Плитвичким језерима. Други пак оточки пуковник Аугуст Биллек даде године 1852. пробити пут из Прибоја преко села Језерца до Козјака, најљепшег језера плитвичког. Напокон је године 1870. промету отворена и нова цеста, која се од Прибоја низ бочине Клокочевице спушта у Петровосело. Ова цеста својим завојима (серпентинама) раставља Пљешивицу од Мале Капеле. Пуковник Аугуст Биллек даде године 1851. у Прибој довести воду испод виса Великог Јаворника. (Исти је водовод касније продужен у Жељаву и у Петровосело.) Крајишка је управа године 1866. отворила пучку школу у Прибоју. Ово је село године 1910. бројило 434 становника, од којих бијаше 416 римокатолика, 16 грчко-источњака, а 2 иновјерца.

 

30. СЕЛО ПРОЗОР

 

Близу Лешћа налази се село Прозор. Ту је занимљива римокатоличка црква св. Крижа. Саградише је год. 1794. употребљавајући код градње останке некадашњега римскога храма. Тако је у цркву узидан и један камен поганскога бога Приапуса. Више пак старинских споменика с написима оштећено је и уништено пригодом градње цркве. Прозор је некада спадао под жупу у Оточцу, али је имао посебнога капелана свога већ од године 1749. Жупа је у Прозору основана године 1807., а жупни је двор подигнут г. 1818. У њему су течајем 19. вијека становали жупници: Антун Вељачић, Никола Жиц, Томо Јежић, Антун Кришковић, Јозо Коњатиски, Гргур Франић, Балтазар Хабулин, Јурај Вељачић, Јосип Сеитз, Гргур Поточњак, Винко пл. Влатковић и Никола Коцмут. На брду Прозору виде се већ издалека рушевине некадашње тврђе Прозор. Чини се, да је ова тврђа постојала још у римско доба. За ово говори и бунар, у који је вода доведена кроз оловно цијеви, какве употребљаваху Римљани код изградње водовода. Уз то се у Прозору нађоше останци великога римскога храма, поименце саркофаг с написом, 2 митреја и много написа. Ова је тврђа Хрватима служила за обрану против Турака у 16. и 17. вијеку. Турци су године 1578. подсједали Прозор, који је иза тога био запуштен до године 1619., када га Хрвати поновно утврдише. Посади је неко вријеме заповиједао Андрија Колаковић, а стражмештар бијаше Петар Банић. Село Прозор има и пучку школу, која је утемељена год. 1840. Први пут се Прозор спомиње године 1449. (пригодом диобе франкопанских имања), кад је то село припало кнезу Сигисмунду Франкопану. У бечком ратном архиву налази се тлоцрт града Прозора од године 1701. По тому нацрту, који је објелоданио проф. Ђуро Сзабо, видимо, да је тврђа Прозор имала облик четверокута. На једном углу бијаше јака округла кула, на другом четвероугласти торањ, на трећем торњић, кроз који се улазило у тврђу, док се на четвртом углу састајаху чврсти градски зидови. Године 1857. живјело је у селу Прозор 856, а 1910. године 758 становника. Сви су житељи у Прозору римокатоличке вјероисповијести.

Турци су на јесен године 1623. одлучили, да ће силом или пријеваром заузети Прозор. О тому су 11. листопада 1623. краља Фердинанда ИИ. извијестили његови повјереници — кнез Вук Франкапан и Сигисмунд Гусић — овако: Малена војничка посада у Прозору није 9 дана добила хране. Услијед глади побјегло је из тврђе 13 војника. Побјегла би и преостала четири бранитеља, да нијесу 24. рујна 1623. у Прозор дошли Вук Франкопан и Сигисмунд Гусић. Они су у Прозор смјестили петорицу Сењана и 1 Винодолца, којима обећаше у име краља, да ће сваки добивати мјесечну плаћу од 8 форинти за своје уздржавање. Када се Франкопан и Гусић вратише у Бриње, дође им 1. листопада на вечер поуздани гласник, који донесе вијест, да ће Турци наскоро - ударити на Прозор. Франкопан и Гусић одмах саставе у Брињу чету војника, с којима се пожуре у Прозор. За тамне ноћи између 3. и 4. листопада 1623. дође под Прозор 120 турских коњаника с 4 развијене заставе. Половица Турака сиђе с коња, да у јуришу полети на тврђу. Међутим се Франкопан и Гусић договоре, како ће Турке притиснути с 2 стране. Франкопан је с једном четом коњаника стајао сакривен у засједи, док је Гусић с другом четом пјешака био у тврђи. Чим је Гусић дао отворити врата, да из тврђе појури на Турке, одмах је и Франкопан ударио на Турке страга. Уплашени Турци почну бјежати пред Хрватима, који су их немилице прогонили. На бијегу погибе 27 Турака, међу којима бијаше и одличник Селим Бахирагић. Хрвати су заробили 23 Турчина, међу њима и Дели Алију, гласовитога харамбашу из Бунића. Уз то су Турци изгубили 2 заставе и 49 коња, који припадоше побједницима. Франкопан и Гусић појачаше нато војничку посаду у Прозору, коју опскрбише такођер стрељивом и храном за 3 тједна.

 

31. НЕКАДАШЊЕ ЦРКВЕ У РИБНИКУ КОД ГОСПИЋА

 

Турци су из Лике истјерани године 1689. У опустошена и празна села почео се досељавати народ из других крајева. Тако настаде и село Рибник уз лијеву обалу ријеке Лике, десетак километара јужно од Госпића. За прву потребу сазидана је римокатоличка црквица у кутићу међу водама, које својим завојем у округ чине мален полуоток.

Године 1700. дођоше у Лику гроф Антун Коро-нини и барун Јакоб Фридрик Рамбсцхиссел, да као повјереници кр. коморе устроје Крајину према новому војничком суставу. Народ се узрујао, кад је увидио, да ће му тај војнички сустав отети стара уставна права. Од узрујаности плане и буна, и то најприје у Удбини. Одавле су краљевски повјереници побјегли у Рибник, гдје утекоше у цркву, да себи спасу живот. (Тада је наиме црква вриједила као сигурно заклониште. У самој цркви нијесу области смјеле ухватити нити злочинца.) Но узрујани народ 6. коловоза 1702. продре у рибничку цркву, гдје убије оба краљевска повјереника. Тако је жупна црква у Рибнику била крвљу обешчашћена; зато ју бискуп даде затворити, а касније буде црква и срушена. О тому страшном догађају сачувала се предаја код народа у Рибнику све до данас.

Римокатолици у Рибнику подигоше већ године 1711. нову црквицу на другом мјесту: усред села. Ова је црквица била малена попут какве капеле, али довољна за тада још малобројни Рибник. За грађу те црквице употријебише камење од старе порушене цркве. Звоник је приграђен касније. Тако су рибнички католици добили нову жупну цркву св. Петра и Павла.

Пуних 150 година служила је та црква без икакових неприлика богослужју. Али иза тога снађоше цркву редомице разне несреће. Прва се несрећа десила у недјељу дне 30. липња 1861. Управо је свршила св. миса, кад ли настаде велика олуја. Прије него ли је народ изашао из цркве, удари гром у звоник. Муња улети и у саму цркву, гдје 11 људи израни, а двојицу убије. Од грома се потресу зидови и звоник, а знатно се оштети и црквени свод.

Друга се несрећа збила на саме Духове 4. липња 1865. Кад се наиме свршила служба божја, те је многобројан народ изишао из цркве, наједном се свом снагом срушио црквени свод, који је разорио побочне олтаре, а шатро небницу (балдахин), засторе и црквено покућство. Божја провидност сачувала је народ, јер би много људи погинуло, да се је свод срушио за трајања св. мисе.

Иза ове несреће остадоше у цркви св. Петра и Павла 4 голе зидине и кров са звоником. У цијелој Лици није било ружније и неподобније цркве. Неспретно призидан звоник и распуцани црквени зидови служили су више на ругло и срамоту неголи на урес, јер то није било налик кући божјој.

Трећи је ударац задесио рибничку цркву 10. травња 1866. Тада је наиме дувао силан вјетар југовић, који је срушио црквени кров и сва 4 зида. Од некадашње цркве преостадоше само звоник и светиште; али и то двоје распуцано, очекујући коначну пропаст од каквог потреса, грома или вјетра. Преживјела се и пропала стара црква св. Петра и Павла, јер »вријеме гради, вријеме и разграђује«.

 

32. СЕЛО СИНАЦ

 

У томе је селу још год. 1707. подигнута римокатоличка капела св. Илије. Капелан Симон Дегорициа даде ову капелу год. 1741. срушити и подићи садашњу жупну цркву св. Илије. Црква је довршена год. 1750., а посветио ју је год. 1751. сењски бискуп Јурај Вук барун Чолић, како то казује латински напис у цркви. Тада је бискуп посветио и главни олтар. Испрвице је Синац спадао под римокатоличку жупу у Оточцу; само је имао локалну капеланију. Жупни је двор саграђен год. 1818. Као жупници у Синцу дјеловаху: Јосип пл. Дегорициа до год. 1799., Мартин Саркотић од г. 1800. до г. 1830., Фрањо Ивић од год. 1831. до год. 1846., Мате Матасић од г. 1847. до г. 1869. Матасића је г. 1870. наслиједио жупник Матошец. У крајишко доба бијаше Синац сједиште посебне крајишке сатније. Сада је сједиште велике и чисто хрватске опћине. У Синцу је некада била гласовита »тривијалка«, т. ј. крајишка школа, која је основана године 1781., кад је за њу подигнута и школска зграда. Та је тривијалка одгојила много угледних часника. Први се учитељ звао Микић, који је подједно у жупној цркви обављао службу оргуљаша. Тривијалка је у Синцу укинута г. 1792. Сада има Синац пучку дјечачку и дјевојачку школу. У Синцу је Војна Крајина утемељила дјевојачку пучку школу год. 1831., дакле истодобно када и у Лешћу. Синац се први пут као село (вилла Сyнацз) спомиње текар године 1408. Ипак знамо, да је Синац постојао већ у неолитско доба као неко људско насеље. Да су тамо касније живјели Римљани, доказује нам релијеф бога Митре, који је ископан у Синцу. Пригодом пописа житељства године 1857. бројио је Синац 2106 становника, од којих је 2097 припадало римокатоличкој, а 9 грчко-источној цркви. Иза тога се много житеља из Синца одселило у Славонију, а многи су пошли на рад у иноземство, нарочито у сјеверну Америку. Зато је Синац код пописа, који се обавио 31. просинца 1910., бројио само 1485 становника, од којих бијаху 1482 римокатоличке, а 3 грчко-источне вјероисповијести.

 

33. ГРЦКО-ИСТОЧНА ЦРКВА У ШИРОКОЈ КУЛИ

 

Већ године 1880. показала се потреба, да грчко-источни житељи у Кули добију нову парохијалну цркву мјесто старе цркве, која бијаше тијесна и рушевна. Дуго се времена није црквени одбор могао сложити у питању, гдје би требало градити нову цркву. Млађи су чланови одбора били за то, да се нова црква подигне у самом селу, гдје би служила за украс. Ипак су претегли старији одборници, који одлучише, да се и нова црква има градити на истом мјесту, гдје постоји стара црква, премда је то мјесто одвише осамљено, а изложено непогодама времена без икакве заштите.

Основу за градњу нове парохијалне цркве израдио је инжинир Јосип Цхвáла, који бијаше тада технички извјеститељ код жупанијске области у Госпићу. Цхвáла је и надзирао градњу цркве, коју је достао подузетник Ловро Павелић из Госпића уз цијену од 11.000 форинти.

Стару су парохијалну цркву порушили у липњу године 1891. Почетком српња године 1891. почео је Павелић градити нову цркву. Како је градилиште било на каменом брежуљку, није требало с темељима ићи дубље од 70 центиметара. За градњу је употребљен камен, који је Павелић нашао у 3 километра удаљеном каменику. Изнад светишта и црквенога тијела подигнут је свод од цигле, која се произвела у Госпићу. Само т. зв. попрузи сводова изведени су од камених плоча, од којих, су начињени такођер облуци над црквеним вратима и прозорима. Црква је потарацана клесаним плочама. Стубе, довратници и ниша пред главним улазним вратима изведени су од сивога и црнога камена вапненца. Кор држе 2 укусна ступа од лијеванога жељеза. Велики прозор на прочељу цркве урешен је облуцима од обдјеланога камена. Исти украс добише и прозори на торњу, док је сличан урес код осталих прозора изведен у цементном морту, како је изведен и т. зв. главни вијенац. Ради погибељи од грома стављен је на звоник муњовод. Криж и јабука на звонику начињени су од бакрене — у ватри позлаћене — плаше. Црквени је кор покрит црном, а звоник бијелом штајерском пласом.

Павелић је нову парохијалну цркву у Кули довршио године 1892. на задовољство црквеног одбора. Како се за нову цркву није могао употријебити црквени намјештај из пријашње парохијалне цркве, одредио је одбор своту од 4000 форинти за набаву новога намјештаја. Од исте своте набављена су и два овећа звона за нови звоник.

 

34. УДБИНА

 

Тамо, гдје се данас налази трговиште Удбина, било је неко људско насеље још прије рођења Исуса Криста. Касније су ту превладали Римљани, који подигоше своју тврђу нешто сјеверније од данашње Удбине. Хрвати се на Крбавском пољу настанише у 7. вијеку. Они су тамо основали крбавску жупу, која је послије припала обитељи Гусић. Сједиштем жупе постаде град Крбава (цивитас Цорбавиенсис), гдје је већ године 1185. своје сијело имао и римокатолички бискуп крбавски. Тај се град под именом Крбава спомиње у исправама од године 1332., 1375. и 1469 Име »Удвина« (а не Удбина) налазимо први пут године 1491. у кроници Ивана Томашића. И каснији споменици из године 1493., 1509., 1332., 1375. и 1469. Име »Удвина« (а не Удбина) »Удвина«, а Крбавско поље носи године 1522. име »Удвинско поље«.

Течајем средњега вијека везана је прошлост Удбине са судбином кнезова Крбавских, нарочито пак са судбином Ивана Торквата Карловића, посљедњега кнеза Крбавскога. Откако су Турци године 1463. освојили Босну, често проваљиваху у земље кнезова Крбавских. Турци су у Крбаву продирали долином ријеке Унца, јер су им Хрвати пријечили пут преко ријеке Врбаса, на којој уздржаваху неколико важних тврђава (међу тима и Јајце). Услијед честих турских провала нестаде житељства на Крбави. Ту су наиме Турци једне Хрвате поклали у борби, друге одвели у своје ропство, а треће присилили, да утекну у сигурније крајеве.

Хрватски племић Иван Кобасић из Брековице јавља 5. коловоза 1524. Бемардину Ричану, врховном капетану аустријскога надвојводе Фердинанда, да крбавски кнез Иван Карловић нема никакових користи од свога имања у Крбави, »гдје је остао без кметова, који су му прије обрађивали поља). Напротив мора Карловић трошити новце за уздржавање посаде у тврђи Удбини. Зато Кобасић моли Ричана, нека склоне надвојводу Фердинанда, да он пошаље помоћ (у новцу) за обрану Удбине; ова наиме заштићује и његове земље (особито Крањску, Корушку и Штајерску), у које ће Турци проваљивати, ако у њихове руке падне Удбина.

Карловић је Удбину одржао још неко вријеме. Споменути Кобасић дапаче 4. травња 1527. јавља из Брековице: »Господин бан (Иван Карловић) побио је под Удбином неке Турке.« Али већ 27. свибња 1527. пише Крсто Франкопан из Крижеваца сењскому бискупу Фрањи Јожефићу хрватско писмо, у коме се тужи, да му Турци поробише имања у јужној Хрватској, која се тада за разлику од Славоније звала »Хрвати«. Франкопан изричито каже: »Оно, ча смо имили у Хрватих, то нам савсема Турци разробише, покли је Удвина взета«. Подједно Франкопан додаје, да босански паша »сада тврди Удвину, Мерсин и Комић«. Према тому је Удбина у турске руке пала на прољеће године 1527.. и то између 4. травња и 27. свибња.

Турци су Удбину одмах утврдили, како то тврди Франкопан у своме писму бискупу Јожефићу. Да је Удбина добила јаке утврде, види се већ по томе, што је крајишки генерал Андрија Ауерсперг узалуд године 1582. ударао на тај град. Турци су око саме тврђе изградили и своју варош, која је око године 1620. бројила 300 кућа. Ова се варош састојала из два предграђа, која бијаху окружена зидовима.

Када су Хрвати године 1689. под водством карловачкога генерала Херберстеина отјерали Турке из Лике, дође ред и на Крбаву. Тада се у тврђи удбинској налазила посада од 500 Турака, који бијаху на гласу ради своје храбрости. Хрватска је војска 3. српња 1689. стигла пред Удбину. Тамо је Хрвате већ дочекало 300 Турака, те се под самом тврђом заметнуо љути бој. Турци су пред већом силом узмакнули у тврђу, која бијаше готово непредобитна. Хрвати се брзо увјериле, да би узалуд пролијевали своју крв, ударајући на тврђу обичним јуришима. Зато је генерал Херберстеин одлучио, да ће Турке на предају тврђе присилити дугом опсадом. У тврђи је наиме било довољно хране, али ни једнога бунара. Услијед суше нестаде воде у цистернама, а Хрвати спречаваху Турцима узимање воде из врела око тврђе. Тако се наскоро у тврђи појавила оскудица воде. Већ 17. српња бијаху Турци у тврђи присиљени, да крух и погаче мијесе крвљу закланих животиња, јер није било воде ни за ту сврху. Од јада су Турци непрестано из тврђе пуцали на хрватске војнике, да их отјерају. Страховита је жеђа присилила Турке, да из тврђе више пута провале, не би ли се како дочепали којег извора. Тако је долазило до оштрих крешева, у којима је погинуло много хрватских и турских јунака. Напокон су Турци почели преговарати с генералом Херберстеином о предаји тврђе. Склопљен је уговор, по којему ће Турци у тврђи оставити своје топове, заставе и пушке, а с пртљагом и ситним оружјем отићи из Удбине преко планине Пљешивице у Босну, камо ће их испратити хрватска војска. То се и догодило 21. српња 1689. када је из Удбине на пут кренуло око тисућу Турака (мушкарци, жене и дјеца). Путем се Турци завадише с пратњом, те неки Турчин убије једнога Плашчанина. Нато се заметне борба, у којој изгинуше сви Турци осим њих 30.

Сењски бискуп Главинић пише године 1696., да је Удбина постала стражом Хрватске против Турака. Унутар старих зидина подигоше Хрвати разне зграде, које су служиле војној посади. Важност Удбине престаде, кад је миром у Свиштову (године 1791.) помакнута граница Хрватске даље на исток. Од онда се некадашња тврђа претвара у рушевину. Тако се до данас сачувало нешто од зидина, па и доњи дио главне куле, која бијаше округла, те коју је наоколо опасао двоструки зид.

Удбина је године 1857. бројила 82 куће, у којима је становало 1216 житеља, од тога 1187 римокатоличке, а 23, грчко-источне вјероисповијести. Римокатолици су имали жупну цркву св. Николе, а православни спадаху под парохију у Мутилићу. Удбина је тада имала пошту, а бијаше сједиште личке крајишке сатније. Школа је у Удбини основана године 1773. Пригодом пописа житељства, који се обавио 31. просинца 1910., бројила је Удбина 1475 становника, од којих су 1244 припадала римокатоличкој, а 231 грчко-источној цркви. Цијели је котар удбински тада бројио 13.101 житеља, од тога 9581 грчко-источне, а 3520 католичке вјере.

 

35. СЕЛО ВРХОВИНЕ

 

Врховине су у средњем вијеку припадале кнезовима Франкопанима, који су тамо саградили и тврђу (цаструм). Када се Франкопани године 1449. подијелише, добио је кнез Сигисмунд Франкопан »тврђе: Оточац, Прозор, Врховину и Дабар«. Тада су у Врховинама становали сами римокатолици. Године 1502. настаде спор између сењскога и оточкога бискупа ради убирања десетине. Тада је краљ Владислав ИИ. одредио да жупници и сви клерици у Врховини, Дабру и у окружју Гацком спадају под јурисдикцију бискупа у Оточцу.

Један сат хода од Врховина налази се брежуљак, на којему је некада стајала тврђа »Стари Перушић«. Тврђа бијаше окружена зидом, а још године 1834. видио је тамо Фрас останке порушене цистерне (накапнице). Та је тврђа припадала хрватској племићкој обитељи Перушић. Кад су Турци године 1527. освојили Лику и Крбаву, служила им је тврђа »Стари Перушић« као крајна точка за њихове предстраже против хрватске Крајине. Зато је године 1642. на ту тврђу навалио кнез Гашпар Франкопан Тржачки, брат Катарине Зринске. Гашпар је на јуриш заузео тврђу, из ње је отјерао Турке, а затим ју је запалио. Од онда се тврђа претварала у рушевину. Исте је године Гашпар Франкопан развалио и тврђу Црна Власт, која се налазила недалеико Старога Перушића на округлом и невисоком бријегу. Ту је некада вјеројатно постојала римска насеобина Арупиум, јер се тамо ископало различитих урна, у које су Римљани стављали пепео умрлих. Године 1774. нашао је неки пастир у Црној Власти посуду са 60 дуката, који су ковани у вријеме краља Мати је Корвина. Изнад села Црна Власт опажају се трагови редовитих опкопа. Тамо су ископани разни комади од вареног метала. Фрас је године 1834. у Врховинама видио и рушевине двију старих цркава. Село Црна Власт звало се у крајишко доба »Доње Врховине«.

У селу Доње Врховине бијаше заповједништво 7. крајишке сатније оточке пуковније. Зато је тамо уређен поштански уред (на половици пута од Петровасела у Оточац), а године 1837. отворена је у Врбовинама и пучка школа. Кад је Крајина развојачена, постадоше Врховине сједиштем велике управне опћине, под коју спадају и Плитвичка језера. Врховине су добиле на личкој жељезници важну жељезничку постају, која је отворена 11. липња 1918. Кроз Врховине пролази и аутобусна линија, која води од Сења преко Оточца на Плитвичка језера и даље у Бихаћ.

Горње и Доње Врховине заједно имале су 1834. године 152 куће с 1859 житеља, од тога 1757 грчко-источне, а 102 римокатоличке вјероисповијести. Године 1857. имају Доње Врховине 96 кућа с 1305 житеља, а Горње Врховине (Власт) 49 кућа с 851 житељем. У Доњим Врховима бијаху 182 римокатолика, а у Горњим Врховинама становаху сами грчко-источни житељи. Пригодом пописа, који је обављен 31. просинца 1910., бројиле су Врховине 1043 становника, од тога 914 грчко-источних, а 129 римокатолика. Потоњи спадају под жупу у Синцу, док за грчко-источне житеље постоји у Врховинама посебна парохија.

 

36. СЕЛО ЗАВАЉЕ

 

Миром у Свиштову (године 1791.) морала је Турска одступити Аустрији уз босанско-хрватску границу дугољаст, али узак комад земље, који је запремао површину од 11 и по четворних миља. Крајишка је управа у Заваљу године 1795. саградила врло велику зграду, која се звала »раштел«. (Под именом »раштел« разумијевало се такво погранично мјесто, гдје су Крајишници смјели трговати с Турцима из Босне, а да се ипак ни јесу могли помијешати, јер би из тога лако настао крвав сукоб).

Око раштела настадоше наскоро и приватне куће, у које се доселише католички Личани. За њих је већ године 1795. подигнута и римокатоличка црква св. Фрање Серафинскога. Босански су Турци године 1809. ненадано нахрупили у Заваље, гдје спалише цркву и све куће. Али брзо се обновило село, а године 1816. саградише и нову римокатоличку цркву. Ова постаде жупном црквом године 1818., кад је у Заваљу подигнут жупни двор.

Испрвице је око раштела у Заваљу била само јака ограда од храстова дрвета. Зато се Турци на јесен године 1817. договорише, да ће се кроз ову ограду пробити у двориште и поробити складиште разне робе, која се налазила у раштелу. И заиста су Турци нахрупили на дрвени плот, да провале у раштел. Али на дворишту нађоше крајишкога заставника Стевана Грбића, кога је тамо праводобно послао мајор Вишнић. Граничари су одбили бројније Турке, који се раштркаше на све стране. Једна се група Турака заклонила у Заваљској дражи, гдје је на њу наишао шережански вицебаша Лацко Бабић. Премда је Бабић уза се имао само 7 шережана, ипак је одважно ударио на Турке, те их је дјеломице побио, дјеломице отјерао преко међе. За своје јунаштво био је Бабић одликован на особит начин. Њега наиме представише цару и краљу Фрањи И., кад је 28. травња 1818. дошао у Оточац, те је владар својом руком прикопчао Бабићу на прса сребрену колајну.

Наредне године 1819. надозидаше на раштел у Заваљу први кат. Да се пак лакше обрани двориште раштела, порушена је године 1833. око њега дрвена ограда, те је саграђен чврсти зид с пушкарницама и са спремиштем за топове. Одсада више нијесу Турци ни покушали да ударе на раштел. То је донијело већу сигурност и селу Заваљу, које се брзо проширило по зараванку испод Пљешивице.

У раштелу заваљском редовито је становао заповједник цијелога »кордуна« оточке крајишке пуковније. То је обично био мајор, кому бијаху подређене крајишке страже у свима »чардацима« на кордуну. Заваљски је раштел служио и као »контумац«. Ту је наиме у доба куга и колере требало смјестили људе, стоку и робу, која се довозила из Босне. У тој постаји чекало се (већ према одредби) по 10, по 21 па и по 42 дана, док је обављена раскужба. Кордуна нестаде године 1872., када су порушени чардаци и када је укинута комтумацна постаја у Заваљу.

Заваље је године 1857. бројило 453 житеља (самих римокатолика), који становаху у 33 куће. У селу бијаше већ и пучка школа. Пригодом пописа, који је обављен 31. просинца 1910., имало је Заваље 782 становника, од тога 752 римокатоличке, а 30 грчко-источне вјероисповијести. Заваље је г. 1872. ради турске границе добило брзојавни уред.

 

37. БУНА У БРУВНУ И У ЛОВИНЦУ ГОДИНЕ 1751.

 

Лички је пуковник Антун Лосy године 1751. увео батине и њемачку команду. То су Личани примили с великим негодовањем. Узбуђеност се још повећала, када су неки крајишки часници почели граничарима преоштро судити. Тако је поручник Лабицки у Брувну обичавао крајишнике за незнатне прекршаје кажњавати с 50 па и са 100 батина. Слично је радио поручник Хољевац у Ловинцу. Њихова је окрутност тако раздражила граничаре, да су почели пријетити. Ипак нијесу часници марили за те пријетње. Напокон је мјесеца липња године 1751. планула отворена буна у Брувну и у Ловинцу. Оборужани пушкама, сјекирама и косама навалише граничари у Брувну на кућу, гдје је становао поручник Лабицки, те убише свога тирана. Слично се догодило у Ловинцу, гдје је разјарен народ ранио поручника Хољевца; и њега би граничари убили, да му не помогоше неки пријатељи, те је жив утекао.

Карловачки генерал Леополд барун Сцхерзер, који је заповиједао цијелом »хрватском« или т. зв. »горњом« Крајином, био је тада на допусту. Сцхерзера је замјењивао генерал Бенвенуто гроф Петаззи, који се налазио у Брлогу на Купи. Петаззи се по својој дужности побринуо, да што прије угуши буну у Лици, да се не рашири и по другим крајевима. Зато је Петаззи 12. липња 1751. одредио, да из Оточца мора одмах у Брувно и у Ловинац кренути 1 штопски часник с 500 војника; не буде ли то довољно за свладавање устанка, има онамо поћи цијела оточка крајишка пуковнија.

Наскоро се показало, да је Петаззи био одвише уплашен. Буна је наиме већ и престала, кад је у Лику стигло 500 Оточана. Из Брувна је 31 бунтовник пребјегао у Турску. Против осталих Брувњана и Ловинчана буде поведена судбена истрага, која је потрајала готово 3 мјесеца. Осуда је изречена 30. рујна, а потврђена 4. листопада 1751. На смрт је осуђено 7 бунтовника, на 3 године »робије« 8 бунтовника, а на 3 мјесеца затвора 6 бунтовника. Три бунтовника осуђена су на шибе (морали су трчати кроз шпалир од 300 војника, који ће их ударати шибама). Спаљено је 9 кућа, чије станаре протјераше из Лике. (Међу овима бијаше и грчко-источни парах у Брувну). Генерал Сцхерзер дошао је у Госпић, да особно присуствује, када ће крвник 6. листопада 1751. мачем сјећи главе оној седморици осуђеника. Иза тога смакнућа морали су кнезови и поткнезови из Брувна и Ловинца пред генералом клечећи положити присегу вјерности.

С торњева у Брувну и у Ловинцу скинута су звона, којима је народ звонио, на узбуну. Имена тих села даде генерал написати на црне таблице, које је онда крвник сломио. За казну су брисана та имена, те оба села добише њемачка имена по заштитницима жупних цркви. Тако се Брувно одсада кроз 110 година службено звало »Санкт Петер«, а Ловинац је добио службено име »Санкт Мицхаел«. Тако остаде све до 19. српња 1861., кад је краљ Фрањо Јосип »милостиво« допустио, да се та мјеста опет зову онако, како их је народ увијек називао. Државни је ерар заплијенио куће и посједе оних Брувњана, која утекоше у Турску. На њихова се мјеста населило 14 католичких обитељи из Пазаришта, Перушића и Мушалука. Али већ године 1Т54. стиже одлука, да се куће и земље имају дати оним брувањским бјегунцима, који ће се вратити из Турске.

 

38. ОДАКЛЕ ПОТЈЕЧЕ ИМЕ »КАПЕЛА« ЗА ГОРУ »ГВОЗД«?

 

Јозефинска цеста, која из Карловца води у Сењ, прелази преко 888 метара високога седла, које Велику Капелу дијели од Мале Капеле. Тик овога седла стајао је некада на 623 метра високом брду павлински самостан св. Николе, који се у средовјечним листинама зове самостан »св. Микуле на Гвозди«. Овај самостан основао је око године 1390. гроф Анж (Иван) Франкопан, који је са својом женом Аном и са својим сином Николом становао у сусједном граду Модрушу. Грофови Франкопани поклонише павлинском самостану толико посједа, да је у томе самостану могло живјети 80 редовника, самих хрватских Павлина. Осим тога одмараху се у самостану путници, који путоваху из Приморја и у Приморје. Но у 16. вијеку опустио је тај самостан ради честих провала турских. Мало по мало претворио се у рушевину и самостан и капела св. Николе. Истом послије изгона Турака из Лике год. 1689. могло се помишљати на обнову споменутога самостана. Павлини су наиме још увијек водили рачуна о богатим посједима тога самостана. Павлин Матевчић сагради год. 1708. нов самостан, употријебивши грађу разваљенога самостана. Нови самостан бијаше знатно мањи, јер су у њему становала само три Павлина; ипак је и он имао неколико соба, у којима ће преноћити путници, јер у оно доба још није било јавних свратишта. Једнако су Павлини уз самостан обновили и капелу св. Николе. По тој капели почео је народ већ прије тога именом »Капела« називати оно седло, преко којега води пут из Муњаве у Језеране, односно из Карловца у Сењ. Овај пријелаз налазимо првипут именом »Капела« означен у извјешћу ратнога вијећа од год. 1655., када је онај крај био већ лишен старога житељства, које познаваше име »Гвозд«. По павлинској капели почео је касније народ називати именом »Капела« и сусједне горе. За праву гору (а не само за седло) налазимо име »Капела« први пут год. 1692. у писму сењскога капетана грофа Рудолфа Едлинга. У писму краља. Леополда И. од 30. липња 1696. налазимо већ двије горе »Капеле«. Што је западно од споменутога седла, којим иде Јозефинска цеста, добије име »Велика Капела« (главна брда: Клек, Биторај и Бјеласица), дочим се источни наставак прозвао »Малом Капелом« (главно брдо: Селишки врх). Данас тамо нема павлинскога самостана, јер је краљ Јосип ИИ. год. 1786. укинуо ред Павлина: тако се самостан уз Јозефинску цесту по други пут претворио у рушевину, која се још и данас види.

Хисторијско име »Гвозд«, које се често спомиње у изворима Средњега вијека, постоји ипак и данас: Именом »Гвозд« зове се брдо поврх Дољњега Модруша, насупрот некадашњега павлинскога самостана.

 

ИИИ. БИЉЕШКЕ

 

ИЗ  ПРОШЛОСТИ  ЛИКЕ  И  КРБАВЕ

 

1. Госпић није постојао у средњем вијеку. То је мјесто настало тек у турско доба, а заметак му је учинио ага Сенковић. Он је наиме на згодном мјесту изнад врела, које тече у ријеку Новчићу, подигао своју кулу. Недалеко те куле развило се мјесто, којему дадоше име Госпић. То се мјесто први пут спомиње године 1692. у оном уговору, којим је гроф Зинзендорф од дворске коморе купио цијелу Лику. Сенковићева је кула испрвице имала 2 ката. Горњи дио куле даде срушити касније управа Војне Крајине. Том су пригодом ставили на Сенковићеву кулу нови кров, а на зиду пробили врата и прозоре. Зидови те куле бијаху дебели 1 метар, а промјер куле износио је 8 метара. Сенковићева је кула у крајишко доба служила као складиште. Иза укинућа Војне Крајине постаде та кула власништво госпићке опћине, која ју даде порушити под конац 19. вијека.

2. По сата хода источно од Госпића извире из литице врело »Кулина«, одакле здрава вода тече у ријеку Новчићу. Изнад врела постоје рушевине неке тврђе. То су останци »Рајчић-града«, који се спомиње године 1692., кад је гроф Адолф Зинзендорф од дворске коморе у Бечу купио Лику за 80.000 рајнских форинти. Међу рушевинама тога »Рајчић-града« разабире се округла зграда, која се изнад земље диже нешто преко једнога метра. Ова је кула у промјеру имала 7 метара, а њени зидови бијаху дебели 2 метра и 16 центиметара. На зидовима виде се још пушкарнице, т. ј. шкуље, кроз које су бранитељи могли гађати нападаче.

3. Силна планина Пљешивица, која Крбаву дијели од долине ријеке Уне, звала се некада »Вражји вртал« (њемачки »Теуфелсгартен«, латински »Хортус диаболи« или »Диаволи монс.« Тако ту гору зове Томашић у својој кроници, описујући догађаје несретне године 1493. Иван Тонко Мрнавић пише животопис хрватскога бана Петра Бериславића. Спомињући јуначку банову смрт године 1520. на гори Пљешивици, изријеком каже, да је та планина »ради страхоте« добила »име Вражји врт« (номен аб хорридитате »Хортус диаболи«). Име Пљешивица за ту планину долази први пут године 1696. у опису Лике и Крбаве од бискупа Себастијана Главинића.

4. Данашње село Мекињар (горњи и доњи) звало се у средњему вијеку »Мекинан«. Први пут се спомиње 15. свибња 1466., када се водила код »крбавског стола« (суда) парница између Бобињана и Мекињана. Над школском зградом у Мекињару виде се останци предримске утврде. На пољу пак испод села бијаше у средњем вијеку католичка црква. Тамо је Фрас године 1834. на мјесту званом »Црквина« видио лијепо израђено и украшено камење као остатак споменуте цркве. За турских провала нестаде католичких  житеља у Мекињару. Онамо су Турци населили грчко-источне »Влахе«, чији потомци као »Срби« још и данас тамо живу. Мекињар је године 1857. бројио 98 кућа с 1041 становником. У селу бијаше само грчко-источна парохијална црква св. Ђурђа. Пучка је школа утемељена г. 1873.

5. Град Зубар спомиње се ту трном уговору, којим је гроф Адолф Зинзендорф године 1692. од дворске коморе у Бечу за 80.000 рајнских форинти купио Лику. Рушевине тврђе Зубара постоје на 701 метар високом чуњастом брду, које се види на путу цестом из Осика до Новог села.

6. Иван Тонко Мрнавић, који је написао животопис хрватскога бана Петра Бериславића, спомиње, да га Турци убише године 1520. близу тврђе, која се звала »Арx Фаркасси«. И сењски бискуп Себастијан Главинић, који описује Лику и Крбаву године 1696., изријеком наводи, да се на међи налази »цаструм Фаркасицх«, па додаје, да гора Пљешивица раставља Фаркашић од турских тврђа у сусједној Босни. Данас постоји село Фркашић на обронку планине Пљешивице југоисточно од Коренице. Нема двојбе о том, да је споменута тврђа Фаркашић стајала негдје код данашњега села Фркашића (источно од села Билопоља).

7. Ријека Клокот извире испод Личке Пљешивице готово на граници Босне и Хрватске; краткога је тока, јер наскоро утјече у ријеку Уну. Држи се, да је Клокот наставак свих потока, који се налазе на Крбавском пољу. Ови наиме потоци пониру у земљу, јер их од Уне, камо шаљу своје воде, раставља планина Пљешивица. Свакако је пак Клокот наставак ријеке Коренице, која извире у Врелу, а понире код села Поноре недалеко мјеста Коренице. Код извора Клокота боравио је године 1345. угарско-хрватски краљ Људевит И. Он је наиме године 1344. послао у јужну Хрватску бана Николу Банића с овећом војском, да Владислави, удовици кнеза Нелипића, одузме град Книн, који бијаше некада краљевски град. Владислава се дуго опирала и храбро је бранила Книн, премда је Банићу у помоћ дошао и босански бан Стјепан Котроманић. Нестрпљиви је краљ Лудевит мислио, да Банић не ће моћи заузети Книн. Зато је сам краљ на прољеће године 1345. с 30.000 војника кренуо из Угарске у јужну Хрватску. То је уплашило јуначку кнегињу Владиславу, те је она у липњу годину 1345. предала Банићу град Книн уз увјет, да краљ њеном сину Ивану Нелипићу потврди сав остали посјед. Краљ је за предају Книна дознао 13. српња 1345., када је с војском својом допро до Бихаћа на ријеци Уни. Да му се војници одморе од дуготрајнога и напорног пута, ударио је краљ код врела Клокота свој табор, у коме остаде 18 дана. Ту је у аудијенцију примио и јуначку кнегињу Владиславу Нелипићеву, којој потврди уговор, што га је склопила с баном Николом Банићем.

8. Недалеко Перушића налази се село Кварте. Ту је некада било римско насеље, како доказују разни ископани римски споменици. Међу тима бијаху: и 3 јавне римске камене мјере, од којих је највећа садржавала 33.3 литре, средња 13.5 литара, а најмања 7.95 литара. Те су мјере године 1899. послане у загребачки археолошки музеј.   Недалеко  од села Кварте постоји кула, која се зове »Штитар«. То је име од села Шћитер, које се спомиње у листинама од године 1484., 1486., 1487., 1492. и 1508. Село Кварте бројило је 1857. године 68 кућа, у којима је становало 919 житеља, од тога 897 римокатолика. Пригодом пописа године 1910. била су у тому селу једва 533 житеља, од тога 527 римокатолика.

9. У Калуђеровцу код Перушића бијаше средином 19. вијека жупна црква св. Николе посве трошна. Позвани вјештаци установише, да се има цијела црква срушити изузев светиште, које има свод наслоњен на тврде зидове. Жупник Андрија Тринајстић почне на све стране тражити помоћ, јер су домаћи житељи малобројни и сиромашни. (Сељаци из Калуђеровца знаду правити врло добре глинене лонце, које на коњима разважају по цијелој Лици и Крбави. Тако лончаријом прехрањују своје обитељи, јер имају премало плодне земље.) На препоруку пуковника Проданова из Оточца даровао је краљ Фрањо Јосип тисућу форинти за обнову жупне цркве у Калуђеровцу. Нато почну сељаци градити вапненице и палити вапно за градњу зидова. Из околишних шума доважаху дрва, из којих су онда код куће тесали греде и пилили даске. Једнако су доважали пијесак, те искапали и приређивали камен. Сами су жупљани бесплатно дворили зидаре, који су зидали црквене зидове. Тако је до јесени године 1865. била изграђена готово нова црква, која је добила и нови кров и посве нову сакристију. Премда још није имала звоника, ипак је тако обновљена црква св. Николе благословљена 30. листопада 1865. Благослов је уз асистенцију тројице жупника обавио Фабијан Соколић, подарциђакон из Пазаришта. Прву пак свету мису отпјевао је домаћи жупник Андрија Тринајстић, који се највише бринуо за обнову цркве.

10. Уз цесту, која из Петрова села води испод планине Пљешивице у Заваље, смјестило се село Жељава (некоћ звано »Шељава«). Ово је село настало око године 1780. Како бијаше на граници босанско-хрватској, много је страдало пригодом великог рата, што га је Аустрија 3 године (1788.—1791.) водила с Турском. Код Жељаве је у свибњу године 1789. дошло до окршаја, у коме су оточки граничари немилице побили Турке. У томе се боју особитом храброшћу одликовао разводник (фрајт) Студен, који је зато од пуковника добио 6 дуката у име награде. Турци из Острошца и Изачића ударише на Жељаву у коловозу године 1789., али их опет поразе граничари. Ипак се и касније слабо развијало то село, док је год Босна припадала Турској. Тако је Жељава године 1857. имала једва 13 кућа, у којима је становало само 69 житеља. Брже се то село напучивало тек иза године 1878,. кад је у Босни престала власт Турака, те је наша граиница постала сигурнијом, пригодом пописа, који се обавио 31. просинца 1910., бројила је Жељава 876 становника, од којих је 651 припадао грчко-источној, а 225 римокатоличкој цркви. Жељава добива воду путем водовода испод виса, који се зове Велики Јаворник.

11. Цесаров камен зове се 573 метара високи бријег на подножју планине Пљешивице. Име је своје тај бријег добио 14. липња 1818. Тада је наиме онамо дошао цар и краљ Фрањо И., који се са својом супругом Каролином путовао по јужној Хрватској и по Далмацији. Цар је с тога бријега проматрао лијепу долину ријеке Уне. Имао је и прекрасан видик на босанске планине. Граничари су на спомен царева посјета тому бријегу дали име »Цесаров камен«. О тому је неколико редака уклесано такођер у камену литицу на споменутом мјесту.

12. Некада је у Крбави становала хрватска племићка обитељ Бобинац. Село, у којему становаху племићи Бобинци, звало се »Бобина вас.« У хрватској исправи од године 1449. спомиње се »поп Блаж племенем Бобинац, викар у Лици«. Уз Бобинце становаху у »Бобиној ваши« године 1466. племићи Матељ Вуконић, Јаков Фрицковић и Павао Нос. Они су 15. свибња 1466. водили пред »крбавским столом« (судом) парницу против својих сусједа Мекињана у данашњем Мекињару. Та је парница 28. липња 1467. завршена у прилог Мекињана. Племићи Бобинци изгубише своје посједе године 1527., када Турци освојише Крбаву. Бобинци се праводобно заклонише у долину ријеке Гацке. Тамо код Горњега Прозора постоји и данас »Бобинчево село«, у којему се године 1900. налазило 10 кућа са 70 житеља.

 

13. Јужно од Удбине налази се село Курјак, које је године 1857. бројило 51 кућу са 1005 житеља грчко-источне вјероисповијести. Ови спадају под парохијалну цркву рођења Богородице у Средњој Гори. На стрмој хридини изнад села Курјака виде се рушевине »града Курјака«. Ту бијаше најстарије сједиште крбавских кнезова Курјаковића; они су име добили по свом прадједу Курјаку, који је живио концем 13. и почетком 14. вијека, те који се у латинским листинама од године  1298.  до године 1304. зове »Цуриацус«, односно »Цуриацхус« с придјевком »де Цорбавиа«.

14. Данашње село Подлапац добило је своје име по 974 метра високом брду Лапац, испод кога се налази. Ту је некада био »град« (утврђени дворац) кнезова Крбавских, а звао се »Подлапчец«. У исправи од године 1509. спомиње се, да кнез Иван Карловић посједује у Крбави 3 града, поименце: Удбину, Комић и Подлапчец. Турци су тај град заузели године 1527., па га у својој власти држаху до године 1689. Концем 17. вијека доселише се у околицу тога града нови житељи. Подлапац је средином 18. вијека постао сједиштем крајишке сатније. Тамо је године 1779. отворена пучка школа (т. зв. тривијалка), која је године 1802. имала 25 ученика. Подлапац је године 1834. имао 100 кућа с 1295 житеља. Пригодом пописа године 1857. бројио је Подлапац 116 кућа, у којима је становало 1098 житеља, од тога 1070 римокатоличке, а 28 грчко-источне вјероисповијести. За римокатолике постоји у Подлапцу посебна жупа са црквом св. Јурја. Ова је црква саграђена 9. липња 1718., кад је у Подлапцу био капетан Јурица пл. Хољевац, а жупник Мијо Маринић, родом Сењанин. Жупна је црква продуљена године 1747., кад је добила и торањ. Кад је 1. сијечња 1872. у Подлапцу основана управна опћина, звало се то село још »Подлапача«. На молбу тамошњих житеља препоручила је године 1903. главна скупштина личко-крбавске жупаније хрватској влади, да село Подлапача промијени своје име у »Подлапац«. Влада је ту промјену имена дозволила 11. сијечња 1904.

15. Године 1834. бројио је Свети Рок код Ловинца 132 кућа, у којима становаху 1484 житеља, цд тога 1478 римокатолика. Село се смјестило испод горостасног Велебита, а име је добило по својој жупној цркви св. Рока. Посебна је жупа у Св. Року основана године 1790. Прије тога бијаше тамо сталан (т. зв. локални) капелан, подређен жупнику у Грачацу. Поштански уред, који се прије налазио у недалеком селу Церју, премјештен је године 1832. у Св. Рок ради нове умјетне цесте, која је тада била изграђена преко Велебита до Обровца и даље до Задра. У Св. Року остаде поштански уред до 1. листопада 1892., када је премјештен у Ловинац, гдје је сједиште управне опћине. Пучка је школа у Св. Року отворена године 1854.

16. На осамљеном брду, које се диже у долини ријеке Зрмање, виде се још и данас големе рушевине Звониграда. Око год. 1220.—1223. припадао је Звониград кнезу Вишану, који бијаше рођак брибирскога кнеза Гргура Шубића. За тога Вишана приповиједа сплитски архиђакон Тома у својој повијести сплитске надбискупије, да бијаше велик заштитник кривовјераца богумила. Касније налазимо Звониград у посједу кнезова Нелипића. Тако краљ Сигисмунд 29. студенога 1412. у Брињу издаје листину, којом кнезу Ивану Нелипићу дозвољава, да слободно располаже са свима својим градовима и посједима. Ту се међу осталим градовима спомиње »такођер град Звониград«. Исти је Нелипић године 1434. потврдио, да својој кћери Катарини, супрузи кнеза Анжа (Ивана) Франкопана дугује 50.000 дуката (ваљда у име мираза); за тај дуг предаје јој сва имања и градове своје, па ту изријеком спомиње и »цаструм« (т. ј. утврђени дворац) Звониград с покрајином Одорја. Касније превладаше у Звониграду кнезови Крбавски. Тако је године 1468. каштеланом у Звониграду био хрватски племић Иван Бенковић, службеник крбавскога кнеза Карла Курјаковића. Карлов син Иван кнез Карловић склапа 22. вељаче 1509. насљедни уговор с кнезом Николом Зринским, који се оженио његовом сестром Јеленом. У томе уговору набраја Карловић своје градове, међу којима спомиње и Звониград. У турске је руке Звониград пао између год. 1522. и 1527.

17. Тко се вози жељезницом из Госпића у Рибник, опазит ће на осамљеном брежуљку развалине града Билаја, кога зову такођер Белај и Бјелај. То бијаше својина Томе пл. Твртковића, који је од год. 1446. до г. 1448. био подбан Хрватске и Далмације. Твртковић је град Билај године 1451. одступио хрватскому бану Петру Таловцу. Касније дође Билај у власништво кнезова Крбавских. Видимо то из листине од 22. вељаче 1509., гдје крбавски кнез Иван Карловић набраја Билај међу својим градовима у Лици. Испод тврђе Мајске постојала је и варош, која се спомиње г. 1512. Турци су Билај држали од год. 1527. до г. 1687., када им га иза опсаде отеше Хрвати. Месић је год. 1691. у Билај населио Хрвате, чији потомци станују тамо и данас. Од г. 1807. има Билај посебну жупу св. Јакова. Код Билаја се 21. свибња 1809. водила крвава борба између Личана и францеског маршала Мармонта. Год. 1834. имао је Билај 51 кућу са 514 житеља. године 1857. бројио је 550, а 1910. године 609 становника, самих католика.

18. Село Брушане под Велебитом припадало је од године 1527. Турцима. То је село године 1685. заузео кнез Јерко Рукавина. Он је тамо створио своје имање, на које је године 1692. населио Хрвате из Моравица у Горском Котару. То бијаху обитељи Абрамовић, Чоп, Иванчић, Лисац, Наглић, Петерлић, Плеса, Санковић и Шнебергер. Ови су досељеници испрвице били кметови Јерка Рукавине. Кад је пак у Лици уређена Крајишка пуковнија, постадоше споменуте обитељи граничари, јер у Крајини није нигдје било кметова. У Брушанима је стално боравио крајишки натпоручник. За њега је године 1765. саграђена посебна кућа. Исте је године у Брушанима грађена и велика зграда, у којој уредише складиште жита (нарочито проје), да народ не страда од глади, ако настане рат или слабо уроде поља. У Брушанима је вјеројатно већ концем 17. вијека подигнута црква св. Мартина. Тамо је испрвице била т. зв. локална (мјесна) капеланија, која је постојала већ године 1759. Капеланија је године 1807. претворена у римокатоличку жупу. Брушане је године 1834. бројило 481 житеља у 54 куће. Пригодом пописа године 1857. набројило се 589 житеља у 60 кућа, а године 1910. има то село 680 становника, самих римокатолика. У Брушанима је године 1846. отворена пучка школа.

19. Широка Кула бијаше сједиште дванаесте крајишке сатније личке пуковније. Источно од села постоје рушевине тврђе »Куле«, коју су Турци године 1689. без отпора предали генералу Херберстеину под увјетом, да смију слободно отићи из Лике. Посљедњи је турски »диздар« (т. ј. заповједник или поркулаб) у тој тврђи био Дурак ага Козличић, који је још много година иза тога живио у Босни. Бискуп Главинић, који године 1696. описује Лику, вели за тврђу Кулу, да је »пространа курија висока и округла, а грађена на 3 ката«. Близу Широке Куле постојала је и тврђа »Гребенар«, чије се рушевине виде још и данас. Турци су године 1689. и Гребенар без отпора предали хрватској војсци. У околици Широке Куле налазе се останци још неких тврђа, црква и зграда. Тамо је и »Градина код развала«, коју су вјеројатно некада саградили Римљани. На високом брду постоје и рушевине Отешкога града. — Код Широке је Куле године 1651. гроф Петар Зрински потукао Турке. Кад је у Широкој Кули основано сједиште крајишке сатније, подигоше године 1766. кућу, у којој ће стално боравити крајишки капетан. Римокатолици су године 1734. у Широкој Кули саградили цркву св. апостола и еванђелисте Матеја. Године 1769. постоји у Широкој Кули мјесна капеланија, која је године 1816. претворена у самосталну жупу. За житеље грчко-источне вјероисповијести постоји у Широкој Кули посебна парохија са црквом »Успенија Богородице«. Село је године 1834. добило пучку школу. Тада је Широка Кула бројила 175 кућа, у којима је становало 1966 житеља, од тога 1435 грчко-источне, а 531 римокатоличке вјероисповијести. Широка је Кула године 1857. бројила само 1685 житеља, који становаху у 175 кућа. Касније су од широке Куле отцијепљене многе куће, те су од њих створена нова села. Зато је само село Широка Кула године 1910. бројило 361 житеља, од тога 185 римокатолика, а 176 грчко-источних.

20. Новосело код Госпића утемељено је године 1781., када се ондје настанило неколико хрватских обитељи. Тамо је године 1755. генерал Леополд барун Сцхерзер  одржао велики војнички логор. Године 1834. имало је Новосело 99 житеља у 11 кућа, а 1857. године 14 кућа са 154 житеља. Сада броји Новосело 210 становника, који су сами римокатолици, а спадају под жупу у Билају.

21. Лички Осик налази се на главној цести, која из Госпића води у Оточац. Тој чињеници има Осик приписати свој напредак у 19. вијеку. У Осик је наиме године 1842. пренесена римокатоличка жупа св. Јосипа, која је године 1691. била основана у сусједном селу Будаку. (Поп Марко Месић населио је Хрвате године 1691. у Будак, гдје је године 1771. саграђен мост преко ријеке Лике). У Осику је некада било стално сједиште крајишког натпоручника 12. сатније личке пуковније. Зато је у Осику иза развојачења Крајине уређена управна опћина, али је опћинско заступство 28. студенога 1893. створило закључак, да се сједиште опћине премјести из Осика у Широку Кулу, гдје је фактично средиште цијеле управне опћине. У Осику је године 1859. отворена пучка школа. Осик је године 1834. бројио 30 кућа, у којима су становала 293 житеља. Данас броји 323 становника, самих римокатолика.

22. Мушалук је овеће село између Осика и ријеке Лике. Тамо се налази римокатоличка капела св. Духа, коју је године 1700. дао градити поп Марко Месић. Он је одредио, да га иза смрти и покопају у тој цркви, како свједочи и латински напис. (Месић је умро 2. вељаче 1713. у Карлобагу, одакле му тијело пренијеше у Мушалук и сахранише у цркви св. Духа). Близу Мушалука виде се рушевине тврђе Будак, која се данас зове »Бешић градина«. Ту је некада становала  хрватска  племићка обитељ   Буђачки, која се пред Турцима заклонила на сјевер према ријеци Купи, гдје је основала град »Будачки«. Сењски бискуп Себастијан Главинић, који године 1696. описује Лику и Крбаву, вели за остатке тврђе код Мушалука ово: »Сусједно брдо има торањ, који је некада тамо подигнут, а зове се Будак. Торањ је округао и доста висок, али му мањка кров«. Мушалук је године 1834. бројио 66 кућа са 715 житеља. Данас има 827 становника, самих римокатолика; од тога станује у самом селу 382 житеља, а други су расијани по засеоцима.

23. Паланка је село на ријеци Зрмањи, која ту чини лијеп водопад и тјера неколико млинова. Преко Зрмање изграђен је године 1798. код Привиза красан мост, на кому је 30. травња 1809. дошло до окршаја између Личана и францеског генерала Мармонта. Како се Паланка налази на главној цести, која из Лике води у Далмацију, а близу је и граница далматинска, подигнута је тамо у 18. вијеку трговачка тридесетница (царинара) под именом Звониград. (Недалеко наиме стоје рушевине средовјечнога Звониграда). У Паланки бијаше некада и уред за плаћање даће од вина, које се овуда из Далмације уважало у Лику. Од године 1807. постоји у Паланци римокатоличка жупа са црквом рођења бл. дјевице Марије, која има једва 155 жупљана.

24. У селу Велика Попина подигла је крајишка земаљска влада (код главнога војнога заповједништва у Загребу) године 1874. добар водовод упорабом глинастих — изнутра поцаклених — цијеви, какове произвађају домаћи лончари у селу Компољу код Оточца. Вода је узета из врела »Љубово«, које се налази у планини 994 метра изнад морске разине. До првих кућа у Великој Попини, које стоје 780 м. изнад мора, удаљено је споменуто врело 2800 метара. Тамо је уређено напојиште за благо и т. зв. изљевни бунар, у који долази вода из тога водовода. Сам водовод иде још 1500 метара даље до пучке школе, гдје је такођер уређен изљевни бунар с напојиштем. Цијеви за тај водовод обложене су бетоном, а имају промјер од 15 центиметара; сваки текући метар такве цијеви стајао је 5 форинти и 20 новчића.

25. Сличан је водовод године 1885. хрватска земаљска влада дала извести у Клаповици код Удбине. Тамо је у дуљини од 4300 метара доведена вода из врела на Кремену, које се налази 1300 метара изнад разине мора. Водовод иде до раскрижја цесте према Удбини у висини од 738 метара, а има 2 изљевна бунара и 2 напојишта за стоку. Промјер цијеви за тај водовод износи само 10 центиметара; зато је текући метар цијеви стајао само 2 форинта и 60 новчића.

26. У селу Стајници бијаше некада локална (мјесна) капеланија, која је спадала под римокатоличку жупу у Брињу. Краљ Јосип ИИ. претворио је ту капеланију године 1789. у посебну жупу, што је бискуп Мартин Брајковић предлагао већ год. 1700. Стајница је у крајишко доба спадала под трећу сатнију, којој бијаше сједиште у Језеранама. Тада су у Стајници стално боравила 2 крајишка часника (поручник и натпоручник). У Стајници бијаше и војнички магазин, у којему се чувала храна за граничаре. Године 1834. бројила је Стајница с најближом околицом 116 кућа, у којима је становало 1440 житеља, од тога 1428 римокатолика и 12 грчко-источњака. У самој Стајници било је 1857. године 48 кућа с 505 становника, од тога 504 римокатолика. Пригодом пописа, који је обављен 31. просинца 1910., имала је Стајница једва 367 житеља, који бијаху по вјери сами римокатолици. Осим жупне цркве св. Николе постоје на подручју стајничке жупе још 3 капеле, поименце капела бл. дјевице Марије у Чараповуселу, капела св. Петра и Павла у Петровуселу, те капела св. Марије Магдалене у Спрајчевуселу. Пучка је школа у Стајници отворена године 1831.

27. Крижпоље се некада звало »Крижевачкопоље«, а спадало је под крајишку сатнију у Језеранама. Жупна је црква »Нашашћа св. Крижа« основана године 1784. Уз посебнога жупника имало је Крижпоље у крајишко доба и сталнога часника, а године 1830. отворена је у Крижпољу и пучка школа. Године 1834. бројило је Крижпоље 29 кућа, у којима становаху 554 житеља, од тога 552 римокатолика. Године 1857. има Крижпоље 35 кућа са 455 становника, самих римокатолика. Пригодом пописа, који је обављен 31. просинца 1910., бројило је Крижпоље 562 житеља, од тога 501 римокатолика.

28. Село Бјелопоље код Коренице добило је године 1879. водовод, који има цијеви од лијеванога жељеза. За тај су водовод употребљена 2 врела: »Рушице« и »Макловац«. Та су врела обзидана у квадрату од 1 метра, а покривена каменим плочама. Од врела воде жељезне цијеви, које имају 6 центиметара у промјеру, до 4 километра удаљене школске зграде у Бјелопољу. Цјелокупан пад воде износи на тој удаљености 20 метара; дубоку драгу код Бјелопоља прелази водовод властитим тлаком воде. Како оба врела (Ружице и Макловац) у љетно доба ослабе, употребљена је пријашња накапница (цистерна) као резервна спремица. У ту се наиме накапницу напушта вода, која из врела долази по ноћи у љетно доба, а у прољеће и на јесен онда, када споменута врела обилују водом. Текући метар цијеви за тај водовод стојао је 4 форинта 3. 50 новчића.

29. Хрватска земаљска влада извела је године 1886. у Кореници водовод, за који су дјеломице употребљене цијеви од лијеванога жељеза, а дјеломице од каменштине. Водовод је ухватио врело »Слатка водица«, које су обзидали и насипом осигурали. Сувишна вода из овога спремишта (резервоара) истјече у мален бунар, којим се могу служити путници и околишни житељи. Цијеви воде 3600 метара далеко у 2 бунара, од којих се један налази пред Кореницом, а други у самом селу испред опћинског уреда. Из тога другог бунара излијева се сувишна вода у напојиште за стоку. Коренички водовод даје довољно свјеже воде и у љетно доба, те је права благодат за Кореницу. Текући метар цијеви стајао је 2 форинта и 80 новчића.

30. У Госпићу је Михајло Груић, владика из Плашкога, 27. листопада 1903. посветио обновљену грчко-источну цркву. Стари — већ иструли — иконостас замијењен је новим, који је лијепо израдио умјетни столар Шеремет у Загребу. Шеремет је израдио такођер дрвени кор и укусне столице; особито се свидио владичански столац. Иконе је на иконостасу умјетнички осликао загребачки професор Бауер. Цркву је изнутра а фреско сликао Антонини из Загреба. Мјесто пријашњих 7 обичних прозора добила је црква бојадисане прозоре, које дадоше на свој трошак израдити обитељи Димић, Јерковић, Петричевић, Подкоњак и Станић. Уређен је и простор око те цркве. Ту је дао укусну жељезну ограду поставити др. Матанић, који је тада управљао госпићком опћином.

31. Године 1864. довршена је градња нове жупне цркве би. дјевице Марије од Кармела у Смиљану. Грађена је додуше трошком војнога ерара, али и знатном пожртвовношћу домаћих жупљана и бригом смиљанскога жупника Томе Јеличића. Ову је цркву 17. коловоза 1864. посветио сењски бискуп др. Вјенцеслав Соић.

32. Бунић је године 1864. добио нову жупну цркву бл. дјевице Марије мјесто старе цркве, која бијаше грађена још године 1743. Нова је црква за спомен пак. маршала Гедеона Лаудона грађена знатним трошком од 30.000 форинти. Сав је трошак подмирило ратно министарство у Бечу из закладе, коју је основао Лаудон на успомену своје двоје дјеце, која преминуше у Бунићу. Црква је грађена од самога тесанога камена, а посветио ју је 24. коловоза 1864. сењски бискуп др. Вјенцеслав Соић у присутности многобројнога народа и свећенства. Прву је свечану мису у тој цркви пјевао Антун Циганић, жупник и подарциђакон из Осика код Госпића. Градњу цркве у Бунићу руководио је Јулије Ласман, пуковнијски палир из Оточца. За градњу је употребљен камен из каменика код Дебелога брда. Камен су клесали приморски клесари, а цркву су зидали талијански зидари. Градња је започела године 1862., а довршена је у коловозу године 1864. Црква је грађена у мјешовитом готско-романском слогу. Над светиштем и над црквеном лађом налази се свод, а сакристија је смјештена иза олтара у продуљеном светишту. Кров је покрит лимом, а црква је попођена клесаним плочама од свијетло-сивога вапненца. Како је црква грађена на брежуљку, види се већ из далека, те украсује цијелу околицу. Сликовитости саме цркве много придонаша, што је простор око цркве насут и осигуран високим потпорним зидовима, да се добије мјеста за опходе (процесије) око цркве. Пред црквом је зидана гробница, у којој почивају споменута дјеца славнога Лаудона, Та је гробница покрита споменплочом, а ограђена жељезном решетком. Бунић је г. 1864. имао 132 куће, у којима су становала 1554 житеља, од тога 380 римокатолика, а 1174 грчко-источних; потоњи спадаху под 3 парохије, и то 591 у Бунићу, 374 у Дебелом Брду, а 209 у Крбавици.

33. Канижу код Госпића населио је поп Марко Месић године 1691. хрватским житељством. Тамо је основан и капуцински самостан, који је године 1786. укинут по налогу цара и краља Јосипа ИИ. У бившој самостанској згради настанио се заповједник десете сатније личке пуковније, којој бијаше сједиште у Канџи. На равници »Канижа-гај« одржани су год. 1782. и 1807. велики војнички логори. Тамо су учињене и направе за крајишко топништво, које је уведено године 1768. Канижа спада под римокатоличку жупу у Госпићу. То је село године 1834. бројило 53 куће са 432 житеља, а 1857. године 509 житеља уз исти број кућа. Пригодом пописа, који је обављен 31. просинца 1910., имала је Канижа 827 становника, од тога 813 римокатоличке, а 14 грчко-источне вјероисповијести. У Канижи је године 1829. отворена пучка школа.

34. Смиљан бијаше сједиште 11. сатније личке пуковније, ради чега је ондје стално боравио крајишки капетан. То је село своје име добило по некадашњој тврђи Смиљану, чије се рушевине виде на брду Векавцу. И на брду Крчмару постоје рушевине неке тврђе. Околица Смиљана припадала је Турцима од године 1527. до године 1686., кад је тај крај од Турака очистио кнез Јерко Рукавина. Дотле су имали своја имања у Смиљану, Бужиму и у Трновцу турске аге из Новога код Госпића, поименце: Ризван и Зенковић. У Смиљану је године 1708. основана римокатоличка жупа. Ту се осим жупне цркве бл. дјевице Марије од Кармела налази и католичка капелица, подигнута на част безгрјешнога зачећа Богородице. Грчко-источни житељи у Смиљану имају цркву св. Петра и Павла. Та је црква некада била парохијална, а сада је то филијала парохије у Госпићу. Смиљан је године 1830. добио т. зв. тривијалну крајишку школу. Тада је Смиљан имао 206 кућа, у којима је становало 1880 житеља, од тога 1401 римокатоличке, а 479 грчко-источне вјероисповијести. Иза тога су од Смиљана отцијепљена нека мјеста, која прогласише посебним селима. Зато је Смиљан године 1857. бројио само 110 кућа с 1132 становника (535 римокатолика и 597 грчко-источних). Цијепање се наставило и надаље, те је Смиљан године 1910. бројио сам за се једва 50 житеља; но зато је цијела порезна опћина Смиљан имала 2286 житеља, од тога 1698 римокатолика, а 588 грчко-источних.

35. Језеро код Швице, у којему понире један рукав ријеке Гацке, није било увијек пуно воде. Љети се то језеро сваке године осушило, те је онда мјестимице (особито на обалама језера) порасла густа и висока трава, коју је народ косио као ливаду своју. Кад је проведена регулација ријеке Гацке, доведено је у Швичко језеро толико воде, да је нијесу могли прогутати пријашњи понори. Услијед тога остало је цијело језеро под водом кроз цијелу годину. Тешко је то осјећао околишни народ, којему је узмањкало сијена. Да се опет одводни Швичко језеро, започела је крајишка влада године 1877. чистити поноре у самому језеру, а затим бушити брежуљке код тих понора. Ове се радње наставише све до године 1888., када су трошком од 18.000 форинти коначно приведене крају. На почетку Швичкога језера изведен је велик доводни канал до огромног понора, који се зове »Јама«. Тај се понор наиме налази на таквом мјесту, да се у њ могла слијевати вода само онда, када је порасао водостај језера; сада пак може у тај понор утјецати сва вода, која слапом Гацке пада у Швичко језеро. Једнако је на свршетку Швичкога језера прокопан бријег Бук.

36. Криви Пут је некада спадао под римокатоличку цркву св. Јакова у Крмпотама. Посебна је жупа у Кривом Путу подигнута године 1794. На подручју те жупе виде се рушевине опатије некадашњих редовника Павлина (»бијелих фратара«}. Жупна црква бл. дјевице Марије »Снијежне« служи околишному народу као завјетна црква; зато народ из сусједних жупа ходочасти у Криви Пут. Папа Лео XИИИ. подијелио је године 1892. потпун опрост вјерницима, који на благдан Мајке Божје Снијежне дођу у Криви Пут па у жупној цркви обаве св. исповијед и приме пресв. причест. Почетком 19. вијека пренесено је из Крмпота у Криви Пут сједиште прве крајишке сатније огулинске пуковније. Та је сатнија године 1834. имала 7 села с 367 кућа и 4582 житеља, од тога 3895 римокатоличке, а 687 грчко-источне вјероисповијести. На подручју те кумпаније бијаху тада 1332 рали ораница, 1667 рали ливада, 67 рали вртова и воћњака, 37 рали винограда, 6308 рали пашњака (већином по кршевитој планини) и 6920 рали шума. Криви Пут је године 1834. имао царинару, а године 1846. добио је и пучку школу. Године 1857. бројио је Криви Пут 71 кућу, у којој је становало 870 житеља, самих римокатолика. Прва је крајишка сатнија крмпотска (са сједиштем у Кривом Путу) године 1866. имала 515 кућа, у којима је пребивао 6341 становник, од тога 5509 римокатоличке, а 832 грчко-источне вјероисповијести. Тада су тој сатнији припадала села: Алан, Биле, Букова, Црно, Чардак, Чишћавац, Дринак, Франциковац, Јаворје, Кларичевац, Кленовица, Криви Пут, Крмпоте, Кузмин, Леденице, Липник, Лонговац, Лупоглав, Малић, Мрзлидолци, Омар, Подмелник, Подомар, Пољице, Повиле, Рушево, Смоквица, Старосело, Сушањ, Св. Илија, Св. Јелена, Шатор, Шојатскидолци, Тужевић, Вељун, Водно, Војводуша, Вратаруша и Вукелићдрага.

37. Жупна црква у Ловинцу спада међу најљепше римокатоличке цркве у Лици. Њезину је вањштину лијепо дао уредити жупник Ј. Пилепић, који је набавио и потребито црквено рухо. За унутарњост цркве побринуо се године 1891. жупник Јурај Ибел. Он је у цркви уредио клупе, исповједаонице, крстионицу и проповиједаоницу. Ибел је за цркву прибавио красне оргуље, сабирајући добровољне приносе од угледнијих Ловинчана у широком свијету. (Тада је опћина Ловинац имала 8 генерала). Жупник је дао цркву изнутра укусно бојадисати. На своду изнад светишта насликана су 4 еванђелиста. Покрајна је стијена украшена сликом, која приказује Изакову жртву. У црквеној лађи виде се на своду 3 велике слике, од којих прва приказује пропетога Спаситеља, друга би. дјевицу Марију, а трећа: како Бог даје Мојсију 10 заповиједи.

38. У Бунићу пољепшаше римокатолици године 1865. своју жупну цркву. Трошком од 600 форинти подигнут је нов укусан велики олтар, што га је израдио кипар и позлатар Антун Зајц из Љубљане. На олтар је стављена лијепа слика св. Катарине, заштитнице жупне цркве у Бунићу. Ову је слику насликао Павао Кüнел, академички сликар из Љубљане. У истој су цркви посве обновљена и два побочна олтара, да доликују великом олтару. Стара је проповједаоница замијењена новом, укусно позлаћеном. Уз то су набављене 2 лијепе казуле, миловидна небница и мисал са златорезом. У подручју исте жупе налази се капелица св. Антуна. Како се та капелица већ претварала у рушевину, наговорио је жупник своје жупљане, да је готово с темеља обнове године 1865. трошком од 959 форинти. Капелица је том пригодом за 4 и по хвата продуљена, а добила је и нов лијеп олтар св. Антуна.

39. У Перушићу је жупна црква св. Крижа обновљена године 1865. настојањем и бригом жупника Филипа Кришковића. У лијепо осликаном светишту налази се главни жртвеник, сав изграђен од мрамора. Тамо је — мјесто старога на лиму сликанога — постављен нов дрвен криж, на коме је разапет Спаситељ. Криж је набављен из Тирола. Десно од крижа налазе се мраморни кипови Аарона и св. Петра, а лијево исто тако мраморни кипови Мојсија и св. Павла, Обновљено је и 7 побочних олтара, који нијесу направљени од мрамора, него од дрва. Ту се налазе лијепе слике св. Рока и св. Николе, које је насликао Вјенцеслав Каргачин у Сењу. Обновљена је и проповједаоница, а набављена је посве нова крстионица, која вриједи 150 форинти. Дозволом духовнога стола благословио је обновљену цркву домаћи жупник Кришковић, и то 14. рујна 1865. (на црквени год), када се слави узвишење светога крижа, на коме бијаше пропет Исус Крист. Многобројним се проштењарима веома свидјела обновљена црква у Перушићу, која је по својој градњи слична некадашњој исусовачкој цркви св. Катарине у Загребу. Црква има десно и лијево капелице, над којима је кор. Црквени је под лијепо поплочен. Само се опћенито опажало, да би мјесто старих »врискуља« требало на кор ставити нове и цркви достојне оргуље.

40. Поток Ричица је услијед јаких и дуготрајних киша године 1878. Тако набујао, да је изашао из корита и поплавио околишне земље. Та је поплава потрајала 4 мјесеца и проузрочила несташицу хране за људе и за стоку. Поплава Ричице бијаше посљедица замуљења њеног понора, који није могао примити сву воду, која је нагло надошла. Да се убудуће спријечи слична несрећа, требало је из Ричице извести одводни канал према Грачацу до понора »Медоковића јама«. Године 1880. ископан је тај канал, који је 1 километар дуг, а за који је требало корито копати већим дијелом у самој литици, ради чега се морало минирати камење. Канал је широк 1 и по метра, а знатно је дубок (при концу и 12 метара). Када су мјерници допрли до »Медаковића јаме«, опазише, да се при дну канала — само 15 метара пред јамом — налази велик отвор, који је у вези с »Медаковића јамом«. Зато се није даље минирало, те вода из канала утјече у тај велик отвор. Уређење тога доводнога канала настављало се до године 1886., а стајало је 26.700 форинти. Опазило се, да нови тај понор може прогутати сву њему приведену воду, која онда подземно тече испод Велебита у сусједну Далмацију, гдје се опет појављује.

41. Село Ричице, кроз које тече поток Ричица, основао је поп Марко Месић године 1691., када је довео прве житеље и у село Свети Рок. Ричице су године 1790. добиле посебну римокатоличку жупу. Године 1795. саграђена је у Ричицама лијепа жупна црква св. Марије Магдалене. Близу жупне цркве виде се рушевине некога старога града (тврђе). Ричице су године 1834. имале 88 раштрканих кућа, у којима су становала 732 житеља, сами римокатолици. Тада су под жупу у Ричицама спадала села: Брничево, Церје, Гудара, Разбојине, Ричице и Штикада. Уз ова мјеста спадају године 1857. под жупу у Ричицама још 2 нова села: Матијевићи и Пршић. То су хрпе кућа, које се одијелише од села Ричице, услијед чега је то село године 1857. бројило само 58 кућа са 623 становника, док је цијела ричичка жупа имала 2260 житеља. На подручју ричичке жупе Отворена је године 1869. пучка школа у Штикади. У Ричицама постоји колодвор на жељезничкој прузи Госпић—Грачац, која је 15. липња 1922. предана промету.

42. Село Вребац налази се на потоку Јадови, који тече у ријеку Лику. Крај парохијалне цркве св. Богородице видио је Фрас године 1834. останке некога пропалог дворца, а нешто подаље — на мјесту, које народ зове »Црквина«, — стајаху рушевине неке средовјечне католичке цркве. Вребац је године 1834. бројио 91 кућу с 821 становником, а год. 1857. имао је исти број кућа с 911 житеља. Пригодом пописа, који се обавио 31. просинца 1910., бројио је Вребац 1084 становника, од тога само 7 римокатолика. У Врепцу је године 1869. основана пучка школа. Изнад села подиже се планина »Вребачка стаза«, која Лику дијели од Крбаве, а допире до висине од 1199 метара над разином мора.

43. Крбава је године 1878. доживјела велику поплаву. Услијед јаких и дуготрајних киша набујаше многобројна врела, која своју воду шаљу у велику крбавску равницу између Удбине и Бунића. Највише су воде привели потоци Крбавски и Удбински, те периодични потоци Суваја и Карамуша. Понори ни јесу могли прогутати толику воду, колика је притјецала. Како је пак та вода са собом донашала свакојако грање, лишће, земљу, дапаче и камење, забртвише се ждријела неких понора. Ради тога је вода у Крбави остала и кроз зиму године 1878., па и течајем цијеле године 1879. На једној страни Крбавскога поља бијаху поплављена села Писач и Толић, а на другој Пећани и Јошани. — Када се водом напунила Крбава, појавила се јака вода у Бјелопољској равници код Коренице. Крбава лежи 626 метара изнад морске разине, а Бјелопољска равница 604 метра. Како их раставља планина Камена Горица, која је висока преко 800 метара, јасно је, да је Бјелопољска равница подземно спојена с Крбавом. Из Крбаве и Бјелопољске равнице тече вода подземно даље на исток (испод силне планине Пљешивице) у сусједну Босну, која је код Бихаћа знатно ниже положена. Недалеко хрватско-босанске међе излази та вода на видјело као јако врело Клокот, које утјече у ријеку Уну. — Споменута је поплава понукала крајишку земаљску владу, да године 1880. даде у Крбави чистити поноре и доводне канале. Ове је радње наставила и хрватска земаљска влада, кад је Крајина 1. коловоза 1881. сједињена с грађанском Хрватском и Славонијом. Трошком од 10.000 форинти обављане су споменуте радње све до године 1890.

44. Личко Петровосело имало је стару и неугледну цркву, која бијаше слична магазину. Настојањем трговца Петра Шорка подигнута је у Личком Петрову Селу г. 1893. нова грчко-источна црква, коју је на Сретеније г. 1894. посветио владика Михајло из Плашкога.

45. У Госпићу су 1. рујна 1894. почели градити велику школску зграду, и то у најљепшој улици — сучелице »Свратишту к Динwалтеру«. Градњи се приступило зато, да у тој једнокатници буду смјештене све 3 пучке школе у Госпићу, поименце: дјечачка, дјевојачка и виша дјевојачка школа. Одавна се већ опазило, да зграда, у којој се од г. 1885. налазила виша дјевојачка школа, нема довољних просторија за тај завод. Нижа дјевојачка школа имала је 2 разреда у Медаковићевој улици, а друга 2 разреда у бившем генералову стану, гдје се налазила и дјечачка пучка школа, те гдје ће се уредити станови за госпићке учитеље.

46. Извор ријеке Уне. Код Суваја извире ријека Уна, која мјестимице дијели Босну од Хрватске. Сам је извор по себи природна красота. Уна наиме извире из високе пећине, па до редовитога свога корита ствара више већих и мањих — а веома лијепих — водопада. Под првим се водопадом налази овећи млин, који тјера вода својим падом. Иза овог поредана су још 3 млина у размацима од неких 50 метара. Млиновима не смета нити суша нити киша, јер и у влажној и у сушној години има увијек једнако и довољно воде. — Изнимка се опазила једино 9. српња 1895. Тога је наиме дана у 3 сата послије подне изненада посве изостала вода. Зачудио се тому најдоњи (четврти) млинар, који појури к сусједном (трећему) млинару, а заједно с њим к јоште вишему. Напокон се сва 4 млинара састадоше код најгорњега (првога) млинара, гдје опазише, да је извор Уне посве пресахнуо. »Што ли је ово?« запрепаштени питају млинари један другога. »Пропадосмо, браћо, ако нас заувијек напусти Уна!« рече најстарији млинар. Четврт сата гледали су млинари уплашени један у другога и у сухо ждријело извора Уне. На једном им се тужна лица разведре, јер вода опет потече, како је и прије четврт сата текла. — Тај изванредан природни појав даде повода многим празновјерним бајкама и наклапању беспослених жена. Млинари су пак себи то часовито пресушење извора Уне тумачили овако: Вјеројатно се у нутрињи брда нека пећина свалила пред ријеку понорницу, те је вода требала нешто преко четврт сата, док јој је разина стигла до висине пећине, да узмогне преко пећине опет даље тећи.

47. Нови мост код Косиња. На доњем току ријеке Лике налазе се размјерно густо насељена мјеста, поименце: Горњи Косињ, Крш и Млаква на горњој, а Доњи Косињ и Липовопоље на доњој страни поља, којим протјече Лика. Тамо, гдје је то поље најуже, подигла је некада Војна Крајина дрвени мост преко Лике. Понори те ријеке налазе се нешто ниже код Кућишта. Ако на јесен потр а ју дуље времена кише, тада се корито Лике напуни водом тако, да је понори не могу доста брзо прогутати. Слично бива на прољеће, ако снијег на планинама почне нагло копнити. Таквом се пригодом вода у ријеци дигне и 20 метара изнад редовите своје површине те поплави све куће и путеве уз десну и лијеву обалу Лике. — Гдјекада се догађало, да је Лика за високог водостаја оштетила — дапаче порушила и однијела — споменути дрвени мост. Тако је на пр. Лика г. 1879. однијела мост код Косиња, гдје је г. 1880. трошком од 6100 форинти саграђен нови дрвени мост, а трошак је подмирила крајишка инвестиционална заклада. Једнака се несрећа збила и на прољеће г. 1915. Ради тога је тадашња хрватска земаљска влада одлучила, да ће мјесто дрвеног моста саградити камени мост. Изведбу је тада осујетио свјетски рат, а послије рата нестаде и хрватске земаљске владе. Да се ипак једном докрајче неприлике, што их је трпио народ услијед помањкања ваљаног моста, дали су сами Косињани г. 1925. израдити нацрте за градњу каменог моста; они су нацрте заједно с прорачуном поднијели министарству грађевина у Београду уз молбу, да држава подигне тај мост. И заиста је држава г. 1928. приступила градњи тога моста. Трошком од 630.000 динара изграђени су г. 1929. темељи, ступови и зидови за привозне рампе. Ову је градњу извео инг. Х. Фреунд, подузетник из Госпића. Нато је држава обуставила даљњу градњу, те је мост остао недовршен пуних 6 година. Истом г. 1935. наставила је градњу Савска бановина, под чију је управу дошла цеста, која од Госпића води кроз Перушић у Косињ. Посао је преузела твртка И. Славец из Љубљане, а градњу је изводио инг. А. Новак, и то по основи инг. Миливоја Фрковића. Мост је трошком од даљњих 870.000 динара довршен и промету предан у просинцу г. 1936. Сви су дакле трошкови за градњу тога моста износили равно 1,500.000 динара. — Нивелета надвисује темеље моста за 12 метара. Дужина моста с упорњацима (али без при возних рампа) износи 70 метара, а ширина између камених парапета (ограде) 5 и по метра. Мост састоји од 3 полукружна свода, који почивају на 2 ступа и 2 упорњака, а сваки има 18 метара свијетлог отвора. Градња је изведена од тешкога камења, које се вадило и тесало близу моста. Бетон је употребљен само за темеље ступова и за још неке мање радове. Градњом тога моста управљао је инг. Миливој Фрковић, а сталан су надзор вршили инжинири Ј. Племић и В. Лесковац.

48. Јавни бунари и водоспреме. На рачун »крајишке инвестиционалне закладе« изведене су г. 1890. у Лици и Крбави бројне радње, да народ дође до питке воде. Тако је трошком од 2668 форинти подигнута водоспрема (резервоар) у Иванкуши, трошком од 4247 форинти накапница у Пољицу код Удбине, трошком од 655 форинти бунар Букариновац код Шкара, троском од 3026 форинти накапница у Србу, док је накапница у Дољанама код Оточца стајала 1609 форинти, а водоспрема у Днопољу код Лапца с бунаром Шашића 5018 форинти.

 

ИЗВОРИ  И  ЛИТЕРАТУРА

 

Код састављања овога дјела употријебио сам све, што нађох у мени приступним изворима и литератури. Напосе спомињем ове зборнике, књиге, монографије, расправе и цртице:

Lopašić Radoslav: »Spomenici hrvatske Krajine«. (Izdala Jugoslavenska akademija u 3 knjige god. 1884., 1885. i 1889. u Zagrebu.)
Klaić dr. Vjekoslav: »Građa za topografiju ličko-krbavske županije u srednjem vijeku«. (Vjesnik hrvatskoga arheološkoga društva. Nove serije sveske 6. i 7.)
Laszowski pl. Emilije: »Hrvatske povjestne građevine«. (Zagreb 1910.)
Šurmin dr. Đuro: »Hrvatski spomenici«. (Izdanje Jugoslavenske akademije.)
Lopašić Radoslav: »Dva hrvatska junaka«. (Izdala »Matica Hrvatska« g. 1889.)
Šišić dr. Ferdo: »Ljetopis Pavla Pavlovića, patricija zadarskoga«. (»Vjestnik kr. hrvatsko-slavonsko-dalmatinskog zemaljskog arkiva«, odina 6.)
Kukuljević pl. Ivan: »Acta Croatica«.
Thallóczy-Barabás: »Codex diplomaticus comitum de Blagay«.
Fras Franjo: »Vollständige Topographie der Karlstädter Militargrenze«. (1835.)
Valvasor: »Die  Ehre des  Herzogthums  Krain«.
Patsch Karl: »Die Lika in römischer Zeit«. (Wien 1900.)
Sladović Manojlo: »Povjesti biskupija senjske i modruške ili krbavske«. (Trst 1856.)
Szabo Đuro: »Sredovječni gradovi u Hrvatskoj i Slavoniji«. (Izdanje »Matice Hrvatske« u Zagrebu g. 1920.)
Grbić Manojlo: »Karlovačko vladičanstvo«. (Tri sveska. Karlovac 1891.)
Kukuljević pl. Ivan: »Neke gradine i gradovi u Hrvatskoj«.
Devčić Ivan: »Malo po Kordunu«. (»Prosvjeta« g. 1908.)
Chvála Josip: »Mostovi u županiji ličko-krbavskoj«. (Vijesti društva inžinira i arhitekta za godinu 1892.)
Devčić Ivan: »Grad Bužim«. (»Prosvjeta« g. 1906.)
Lapaine Valentin: »Stare ceste«. (Vijesti društva inžinira i arhitekta za g. 1892.)
Devčić Ivan: »Zubor i Rajčić-grad«. (»Prosvjeta« g.  1908.)
Laszowski pl. Emilije: »Brinje«. (»Prosvjeta« g. 1895.)
Devčić Ivan: »Počitelj-grad«. (»Prosvjeta« g. 1907.)
Chvála Josip: »Pravoslavna crkva u Kuli«. (Vijesti društva inžinira i arhitekta za godinu 1893.)
Devčić Ivan: »Lovinac-grad«. (»Prosvjeta« g. 1895.)
Franić Dragutin: »Plitvička jezera«. (Zagreb 1910.)
Klaić dr. Vjekoslav: »Krčki knezovi Frankopani«. (Izdanje »Matice Hrvatske«.)
Devčić Ivan: »Zvonigrad«. (»Prosvjeta« g. 1895.)
Banović Vaso: »Gacka dolina«. (Zagreb 1932.)
Chvála Josip: »Katolička crkva u Buniću«. (Vijesti društva inžinira i arhitekta za godinu 1893.)
Devčić Ivan: »Udbina«. (»Prosvjeta« g. 1894.)
Laszowski pl. Emilije: »Popis dohodaka crkava i župa u arhiđakonatu ličko-krbavskom g. 1768«. (»Vjestnik arkiva«, knjiga 6.)
Devčić Ivan: »Iz bivše bužke knežije«. (»Narodne Novine« od 3. travnja 1903.)
Chvála Josip: »Gradnja vodovoda u Gospiću«. (Vijesti društva inžinira i arhitekta za godinu 1893.)
Magdić Mile: »Grad Prozor«. (»Narodne Novine« od 2. travnja 1904.)
Franić Dragutin: »Gospodarstvena važnost Plitvičkih jezera«. (Zagreb 1919.)
Devčić Ivan: »Sokolac-grad više Brinja«. (»Narodne Novine« od 25. rujna 1903.)
Petričević Marko: »Prijenos sijela biskupije krbavske s Udbine u Modruš«. (»Nastavni Vjesnik«, knj. 17.)
Chvála Josip: »Opskrba ličkoga krša vodom«. (»Narodne Novine« od 17. lipnja 1909.)
Klaić dr. Vjekoslav: »Rodoslovlje knezova krbavskih od plemena Gusić«. (»Rad« Jugoslavenske akademije, knjiga 134.)
Šematizmi senjske biskupije.
Izvješća »Društva za (uređenje i pojjepšamje Plitvičkih jezera« god. 1894.—1898.

 

Извор: svetosavlje.org

Преузимање фајла