Фељтон: Час историје - усташки логори смрти - мјеста незапамћеног погрома људи (1)

Latinica

Аутори: Б.О. и М.С.

ПАШКИ ПАКАО 

Слана је камена пустиња на Пагу. Земље ни за шаку. Љети тамо сунце ужасно пржи, а нигдје ни стабла ни грма. Тек понека травка. Нитко тамо није никада становао, нити би пожелио. На жалост, тисуће заточеника тамошњег усташког логора – првог на подручју тзв. Независне државе Хрватске – нису имале избора...

Проглашење тзв. Независне државе Хрватске – 10. травња 1941. године – уз помоћ и благослов окупаторских сила, означило је почетак ненародне власти која се већ од првих дана исказала у нашој повијести дотад незапамћеним терором над недужним људима. Битни фактори у остваривању концепције усташке државе биле су разрађене методе расне политике. Циљ је био да се од Независне државе Хрватске створи »чисти хрватски животни простор« који ће омогућити самопостојање »чисте хрватске нације«. Да би се, по усташком покрету, то остварило, требало је, понајприје, уклонити Србе и Жидове, које су уједно прогласили »највећим непријатељима хрватског народа«, те да им зато »нема мјеста у Хрватској«. Ради »унутрашњег пречишћавања« требало је ликвидирати и оне Хрвате и Муслимане који су због свог »нехрватског понашања« означени као издајници. Како се види, ситем усташког терора имао је, с једне стране, расну, а с друге стране политичку компоненту. У пракси – то је значило потпуно биолошко уништење и прогон жидовског и српског становништва и оних дијелова хрватског и муслиманског становништва који су се, без обзира на то у којем облику, супротстављали усташком режиму. Том у повијести незапамћеном прогону људи »Арена« посвећује овај серијал.

Већ у првим данима успостављања тзв. Независне државе Хрватске, оснивају се »изванредни народни судови«, који су имали широке области и слободу понашања, те су тако ударени темељи крвавог и беспоштедног усташког терора којему је тешко наћи премца у повијести. Ускоро затим оснивани су и »покретни пријеки судови« (липањ 1941) и »велики изванредни судови« који су постали основа цјелокупној судској пракси усташког режима.

Стратегијски циљ усташког покрета било је масовно уништавање Жидова и Срба. Терор над Србима у Независној држави Хрватској почео је већ у травњу 1941. године, а масовни покољ српског становништва у Гудовцу покрај Бјеловара 27/28. травња 1941. године. У току свибња, липња и српња 1941. године, у бројним мјестима тзв. НДХ почињена су страшна злодјела над српским становништво, што се наставило слиједећих мјесеци и година – све до слома фашизма и свршетка прошлог рата.

 МОНСТРУОЗНА »САБИРАЛИШТА« | Повратак на врх

Уз масовна убијања српског и жидовског становништва на подручју тзв. Независне државе Хрватске, у љето 1941. године проводила су се и масовна исељавања недужних људи, а њихова је имовина плијењена.

У глобалном систему уништавања Срба, Жидова и Цигана (Рома), те свих политичких противника усташког режима, оснивани су затвори и логори који су постали основна средишта изолације људи и масовна стратишта за уништавање заточеника. Оснивање логора и провођење надзора над њима било је првенствено повјерено Усташкој надзорној служби (УНС), којој је на челу био Дидо Кватерник. Унутар УНС-а постојао је посебан »Уред III«, који је непосредно управљао логорима, а њиме је руководио познати усташки крвник Мијо Бабић. Кад је он убијен, 3. српња 1941. године у Херцеговини, на његово је мјесто дошао долични му замјеник – злогласни Вјекослав Мика Лубурић.

Усташке сабирне и концентрационе логоре осигуравала је посебна војна јединица, звана Усташка обрана, у коју су бирани само »најбољи«, што значи најкрволочније усташе, који су били спремни у сваком тренутку на најгнусније злочине.

 АНДРИЈА АРТУКОВИЋ – КОМАНДАНТ СМРТИ | Повратак на врх

Ратни злочинац Андрија Артуковић особно је одговоран за смрт стотина тисућа мушкараца, жена и дјеце. На попису су његових жртава и логораши ликвидирани у љето 1941. године у Пагу

Мјесто министра  унутрашњих послова поглавник Анте Павелић додијелио је у тренутку успостављања усташке власти свом блиском сураднику још из времена предратне емиграције – Андрији Артуковићу. Тако је Артуковић најизравније одлучивао о оснивању усташких сабиралишних центара и концентрационих логора. Потписујући наредбе, одлуке, примајући извјештаје и директно утјечући на систематско уништавање Срба, Жидова и свих оних који су били непоћудни усташком режиму, он је дословно постао – командант смрти. Већ 22. травња 1941. у листу »Дие деутсцхе Зеитунг ин Кроатиен« изјавио је да ће влада НДХ »ускоро ријешити жидовско питање на исти начин као што га је ријешила њемачка влада«. Осим тога посебно је нагласио »да ће својом строгошћу надзирати да се расни закон у најскорије вријеме стриктно примијени«. Послије тих ријечи слиједила су страховита злодјела.

Потписујући одлуку о оснивању концентрационог логора на отоку Пагу – на подручју камените пустиње Слана и села Метајна, Андрија Артуковић, којег су сами Нијемци назвали »хрватским Химмлером«, учинио се одговорним за смрт тисућа и тисућа мушкараца, жена и дјеце који су изгубили живот на Велебиту, у мору – на путу од Карлобага до Пага – и у самој Слани или Метајни. Министар унутрашњих послова зацијело је редовито примао извјештаје својих крвавих слугу, који су ревно испуњавали задатак истребљења Срба, Жидова и свих других, усташком режиму непоћудних, и издавао нове наредбе.

 НИ ПТИЦЕ, НИ ЦВРЧКА | Повратак на врх

Почетак градње дрвених барака у Слани у липњу 1941.

Пресудну улогу у избору мјеста концентрационог логора на отоку Пагу имао је, несумњиво, Мијо Бабић, шеф »Уреда ИИИ«, који је поткрај свибња или почетком липња 1941. дошао из Загреба на Паг. Према сачуваној биљешци, у одређивању мјеста логора наПагу судјеловао је и свећеник Јосо Фелициновић, заклети усташа и један од чланова Усташког стана у Пагу. Он је Бабићу дао војну географску карту на којој је зликовац обиљежио подручје Слане – за будући логор. Да су усташе врло добро знале да је подручје Слане најприкладније мјесто за губилиште, у то нема никакве сумње. Своја претходна сазнања они су само на Пагу – на »лицу мјеста« - провјерили.

У вријеме доласка на Паг Мијо Бабић је имао »долично« друштво – у особама инж. Миливоја Сажунића, Мије Бзика и Ивана Девчића Пивца, будућег кандидата логора Слана. Ускоро, након доласка те усташке извиднице, у Паг су бродови почели довлачити материјал за градњу концентрационог логора.

Према исказу свећеника Јосипа Фелициновића, први су логораши на Паг стигли 25. липња 1941. Од тада па до краја коловоза исте године на отоку Пагу је »радила« најстрашнија »творница смрти«, у седамдесетак дана убијено је више тисућа особа.

Све бараке у Слани биле су ограђене бодљикавом жицом у неколико редова

Слана – то је дословно камена пустиња. Камен до камена, оштар да пробија ђон ципеле. Земље ни за једну шаку. Љети ту сунце ужасно пече, а хлада нигдје. Ниједног стабла, ни оног најмањег. Тек понегдје нека травка. Ту нема ни птица, ни цврчка, толико карактеристичних за приморски крај. Усред љета, кад сунце жеже, ту се на сунцу може испећи јаје.

Слана је ненасељени дио отока Пага. Ту никада нитко није живио и нитко, вјеројатно, никада неће пожељети да се ту настани. На том подручју зна пухати бура с Велебита – од Карлобага – и брже од стотину километара на сат. Кад бура запуше, Слана се нађе у магли густих капљица распршеног мора. Пошто се бура смири, све је камење слано од наталожене соли. Због тога је тај дио отока Пага – нешто даље од села Метајне до Фурнаже, према Рту Криштофору, и названо Сланом. Ту ни воде нема, осим неколико мањих извора уз саму обалу. Али и та слатка вода често је због плиме и мијешања с морем – слана.

Сви ти разлози – удаљеност од људских насеља, камена пустиња, бура, сол, недостатак воде и силна жега – најизравније су утјецали да усташе управо ту створе концентрациони логор и масовно стратиште. Због својих природних карактеристика Слана је била »идеално« губилиште.

 ИГРАЛИШТЕ УСРЕД ЛОГОРА | Повратак на врх

Остаци недовршене камене зиданице у Слани, коју су у српњу 1941. Почели градити логораши

Концентрациони логор Слана дијелио се на два дијела – сјеверни и јужни. Између њих налазила се мала узвисина што је на врху била испланирана и усташама је служила као ногометно игралиште! На положајима који доминирају сјеверним и јужним дијелом логора биле су постављене страже и пушкарнице – дјеломично импровизоване од камена – као сухозиди.

Кршевита котлина у којој је био сјеверни дио логора има површину од око 200 пута 150 метара, до је јужни дио нешто мањи. У сјеверном дијелу логора биле су подигнуте три дрвене бараке. Изнад тих барака, од Увале Доња Слана (на југу) до Башке Слане (на сјеверу) логораши су саградили камени пут широк око три метра, који је служио за долазак логораша у логор. У његову јужном дијелу налазиле су се такођер дрвене бараке намијењене заточеницима. Било их је укупно десет – у два реда. Све су бараке биле ограђене бодљикавом жицом.

Логорска управа била је у дрвеној бараки, изнад Увале Доња Слана, с јужне стране. Ту дрвену настамбу управе логора требала је замијенити каменом зидана већа зграда. Њу су градили логораши, али је нису довршили до ликвидације логора.

 МЕТАЈНА – ПОМОЋНИ ЛОГОР | Повратак на врх

Вила дра Триплата у Метајни, у којој су усташе држале дјевојке, жене и мајке с дјецом у љето 1941.

Главни дио усташког концентрационог логора на Пагу био је на подручју Слане, а помоћни логор усташе су организирале у оближњем селу Метајни. Тамо су логораши били смјештени у двије зграде – у ненастањеним кућама Дра Хвале и дра Триплата. Једно краће вријеме заточеници су били смјештени и у ненастањеној кући Јеролима Курилића.

Организирање концентрационог усташког логора у Слани и у Метајни унијело је велик немир у пашка барбатска села – Зубовиће, Кустиће и Метајну. Усташе су јавно говориле да ће та села била расељена у Лику, што је њихове житеље веома узнемирило и уплашило. Они су били свјесни што би за њих значило исељење. Смирили су се тек након што је – послије преузимања власти од талијанских окупацијских снага – логор у Метајни и на Слани ликвидиран.

У Метајни су биле заточене мајке с дјецом и дјевојке. Ту је заправо био прихватни центар за логораше на Пагу. Одатле је пут водио у Слану или према Карлобагу, што је значило – на губилиште.

 УСТАШЕ – ЕМИГРАНТИ- РУКОВОДИОЦИ | Повратак на врх

Бродице браће Маржића из Пага. Таквим и сличним пловилима усташе су пребацивале заточенике из Карлобага до Слане и Метајне.

За руководиоце у логору Слана и Метајна усташке су власти поставиле »људе - звијери«, све саме усташе емигранте што су кољачки занат изучили у Италији, која им је свесрдно пружила гостопримство прије рата. Тамо су и положили усташку заклетву.

За команданта логора Слана био је постављен – на његову властиту жељу – злогласни Иван Девчић Пивац из Лукова Шугарја, који је у Италију емигрирао 29. листопада 1932. и имао у усташким јединицама у емиграцији чин заставника. У вријеме док је био заповједник логора на Пагу имао је чин сатника. »Радно мјесто« била му је Слана, а становао је у Карлобагу.

Замјеник команданта огора Слана био је, такођер усташа – емигрант, Павао Девчић Жила, занимањем морнар, такођер из Лукова Шугарја. Он је стално боравио на Слани. У договору с командантом Пивцем доносио је одлуке о терору над логорашима и њиховом масовном убијању.

Руководилац помоћног логора у Метајни био је Макс Очић, којег су звали и Ћорави Макс јер није имао једно око. Према казивањима бројних Метајнараца, он је био један од највећих мучитеља интернираца. Често се причало да је заточенике клао и тиме се поносио.

 ПОД ВЕДРИМ НЕБОМ | Повратак на врх

Камени пут од Башке до Доње Слане коју су логораши направили голим рукама. Долазак босих логораша тим путем – пјешице – био је дио плана темељитог мучења и уништавања недужних људи, којим је једина “кривња” била што су били Срби, Жидови, комунисти…

Логораша је у Слани било много више него што је било мјеста у баракама. Због тога су многи и дан и ноћ боравили под ведрим небом, извргнути свим оним што доноси жега на ужареном камењару и спавање на голом камену.

Храна је била слаба, ако се уопће може назвати храном оно што су логораши на Слани добивали. Интернирци су често јели травке што би их пронашли у камењу, а копали су и коријење.

Пакети с храном које је логорашима слала родбина никада нису стизали у руке насловника. Усташе су их задржавале за себе.

Нужника или бар нечег сличног њима није било. Лијечничка њега у логору је била непозната.

Логораши у Слани и Метајни били су добро чувани. Логор је осигуравала једна усташка сатнија од 100 до 200 усташа. Биле су то претежно усташе с подручја карлобашког котара, који су претходно (већим дијелом) завршили експресну кољачку »школу« у Загребу.

Око логора Слана било је 13 стражарских мјеста, и стражарило се даноноћно. Управа логора подузимала је све како би се заташкало биједно стање у њему, мучење и убијање логораша. Ниједан мјештанин Пага није се смио приближитиСлани ближе од 500 метара. Становницима Метајне било је пак забрањено свако кретање мјестом од заласка сунца до сванућа, те свако контактирање са заточеницима.

 ГОСПИЋ – САБИРНИ ЦЕНТАР | Повратак на врх

Главни сабирни центар за концентрациони усташки логор на Пагу био је – Госпић. Иако је дио заточеника до тога града допреман камионима, основно средство пријевоза интернираца била је жељезница (сточни вагони),јер је то био најсигурнији, најбржи и »најприкладнији« транспорт људи осуђених на смрт. Логораши допремани до Госпића били су хапшени у Загребу, Грубишном пољу, Дарувару, Бањој Луци, Трибљу (код Стариграда), Карловцу, Копривници…

Један крак смрти водио је логораше до Јадовна, а други до Пага. Судећи према ономе што је досад утврђено, у Јадовном је ликвидирано око 35.000 мушкараца, жена и дјеце, а на Пагу нешто више од шест тисућа.

Из Госпића су затвореници превожени до Карлобага камионима, а затим бродовима (трабакулима и леутима) до Слане и Метајне. Како је интернираца било кудикамо више него камиона, многи су свој посљедњи пут што је водио у смрт – прошли пјешке.

Одлазак у Слану за тисуће ухапшених значио је крај живота. Тај пакао у каменој пустињи ријетки су преживјели. Њихова стравична свједочења изузетно су тешке оптужбе против усташког режима, усташа – појединаца – најокрутнијих злочинаца и, дакако, оптужба против Андрије Артуковића, злогласног министра унутрашњих послова у тзв. Независној држави Хрватској, особе криве за смрт стотина тисућа недужних мушкараца, жена и дјеце.

 СИЛОВАЛИ ПА УБИЈАЛИ | Повратак на врх

У Барију, у Италији, године 1944. свој исказ о злочинима у концентрационом логору на Пагу дала је партизанским јединицама Нада Феуереисен, једна од ријетких преживјелих логорашица »творнице смрти« Слана – Метајна.

- Кад смо стигли у Метајну, први пут смо срели шефа логора Слана Ивана Девчића Пивца. Прехрана је била минимална. За ручак и вечеру примали смо грах, скухан без зачина, и десет деграма круха. Након нашег доласка почеле су стизати и групе Српкиња. Међу њима познавала сам госпођу Милинов, затим супругу суца Бањанина, њихову кћер и пуницу. У групи Српкиња била је и једна млада чиновница с поште, именом Соња. Све су нас ухапсили у Загребу и преко Госпића транспортирали на Паг. Једне вечери усташе су извеле Соњу из куће у којој смо били смјештени у Метајни, силовали је, и након што су се сви изредали – убили је и бацили у море.

Фељтон: Час историје - усташки логори смрти - мјеста незапамћеног погрома људи (2)

 МОРЕ ЦРВЕНО ОД КРВИ |  Повратак на врх

Скица дијел отока Пага (начинила ју је Окружна комисија за ратне злочине за Хрватско приморје) на којем су усташе, у љето 1941, усновале концентрациони логор

 Иако су ухапшеници што су депортирани у логор Слану и Метајну били већ унапријед осуђени на смрт, логорска је управа све подузимала да их до тренутка ликвидације исцрпи слабом прехраном, крајње нехигијенским увјетима смјештаја и тешким физичким радом Јосип Балаж један од преживјелих логораша Слане, испричао је 1979. године приликом посјета Пагу:

Наше цјелодневно сљедовање хране било је 20 декаграма крумпира десет декаграма брашна. Неољуштен крумпир стављен је у воду да се куха и на то налијевано размућено брашно. Та бијела, кашаста, одвратна храна била је цјелодневни оброк, па се већина логораша разбољела од дизентерије.

Изнад наших барака, тако рећи изнад глава, била је заходска јама (»латрина«), у коју су се излијевале вјечно пуне кибле. Али сви логораши нису ни стизали до јаме, јер прољев не допушта чекање на ред. Људи су били замазани од фекалија и на њима, као и свуда около, скупљали су се ројеви муха. Несносан се смрад ширио свуда около. Епидемија дизентерије и глад исцрпљивали су заточенике па је свакодневно било мртвих.

Једнога дана – наставља Балаж – усташе су нас преселиле у бараке ограђене бодљикавом жицом. Тамо нисмо никога затекли, али по урезаним именима и пребивалиштима видјели смо да су то били Срби из Грубишног поља. Свакодневно су нас гонили на »купање« у једну увалу, препуну јежинаца, од којих се дно црнило. Кад су нас натјерали у море, све се зацрвењело од људске крви. Људи су запомагали од силних болова, не само због сломљених ребара након удараца кундацима пушака, него и од убода јежева. Тако је то трајало цијело вријеме док смо били на Пагу. Једни другима вадили смо бодље. Многима је помогла чиста мора вода, а многима су се убоди загнојили и због тровања несретни су људи умирали.

Исказ о пребацивању логораша из Карлобага до Слане дао је и Шиме Маржић Црни:

У коловозу 1941. године усташе су ме мобилизирале да својим бродом превозим материјал за конц. логор Слана на Пагу, и то сам радио дванаест дана. У првој партији затвореника које сам превезао било је око 150 људи – Жидова и Срба – мушкараца, жена, стараца, дјеце… Док су затвореници укрцавани на брод, усташе су их тукле кундацима, тако да им је крв шиктала из носа, уста и осталих дијелова тијела. Затим су их с палубе брода бацали у штиву. Приликом тог бацања многи су затвореници били изударани и озлијеђени. Како су им руке биле везане, нису могли зауставити крварење. Сав мој брод био је попрскан крвљу. Приликом пријевоза друге партије затвореника поступак је био исти, само што је било око 130 људи. Напомињем да у штиву брода може стати само педесет људи, а усташе су их трпали и више од стотину.

 УТИХНУЛА ХАРМОНИКА | Повратак на врх

Док је боравио у Пагу, бившег је логораша Слане, Јосипа Балажа примио (10. листопада 1979. године) тадашњи предсједник Скупштине Паг Шиме Маржић Брнин. Том приликом Маржић је испричао:

- Ја сам један од учесника у превожењу заточеника и материјала на оток, у логор и с отока на копно. Свједок сам и очевидац како су усташе поступале са заточеницима. Својим сам очима видио како су их убијали, везали жицом с каменом и бацали у море. Тако су знали везати од једног до десет заточеника и све скупа бацили у море.

- Иако су ухапшеници депортирани у логор Слану и Метајну били већ унапријед осуђени на смрт, логорска је управа подузимала све да их до тренутка ликвидације исцрпи слабом прехраном, крајње нехигијенским увјетима смјештаја и тешким физичким радом. На уређењу логора радили су готово искључиво логораши. Они су најједноставнијим алатом ломили камене стијене које су носили на леђима и уграђивали их у стражарнице. Радило се читавог дана, на ужареном камењару. Логораши су често падали у несвијест. Особито су били тешки увјети на градњи пута између Доње и Башке Слане. Ту цестицу, широку око три метра, логораши су градили голим рукама. Усташе су наредиле заточеницима да тај пут наспу шиљастим камењем, како би интернирце, који су њиме морали ходати боси, изложили најтежим мукама. Логорашима су страдавали табани. На њима су имали отворене и гнојне ране. Трпјели су страшне муке. Мучење логораша трајало је дословно до самог тренутка смрти. Многи су голим рукама у камењару морали копати властиту раку…

- Једнога дана из Бања Луке је стигло око 500 Срба – сјећа се Јосип  Балаж. – Они су одмах морали направити бараку. То је било мало даље од нас. Била је врло брзо готова. Међу тим Бањолучанима био је један добар хармоникаш, с прекрасном хармоником, какву дотад нисам видио. Он је цијело вријеме свирао и пјевао, све до касне ноћи. Ујутро смо устали. Више није било ни бараке ни људи. Прогутала их је ноћ и нигдје није остао ни најмањи траг, као да је то био само сан.

 СВЈЕДОЧАНСТВО КОЉАЧА | Повратак на врх

Једно од најстравичнијих свједочанстава о усташком концентрационом логору Слана на отоку Пагу испричао је деветнаестогодишњи усташа Јосо Орешковић, којег су партизани ухватили 1942. године:

- Кад сам дошао онамо (на Слану), запањило ме кад сам видио како муче људе. Дошла је нова скупина заточеника и нама је речено да их одведемо на море и убијемо. Ја и неки моји другови нисмо могли. Онда су нас грдили и предбацивали нам какви смо то ми Хрвати и усташе. Говорили су нам да није усташа онај који не може с весељем убити Србина, Жидова и комуниста. Да нас придобију за убијање, давали су нама младима вина и ликера. Доводили су пред нас заточене дјевојке, свлачили их догола и говорили да можемо узети коју хоћемо, али да послије акта морамо убити. Тако су неки младићи, опијени вином и занесени страшћу, почели убијати. Ја нисам могао. Гадило ми се то, и то сам јавно рекао. Након неколико дана стигао је из Загреба Макс Лубурић. Дошао је погледати како логор ради. Тек је тада почело право клање.

Све море око Пага било је црвено од крви – прича даље Јосо Орешковић

-Лубурићу су реферирали да ја и још неки нећемо убијати. На то је Лубурић сазвао све усташе, построји нас и одржао говор у којем је рекао да су издајице усташтва они који не могу убијати Србе, Жидове и комунисте. На то је упитао тко је тај –усташа- који не може убијати. Јавио сам се ја и нас још неколико. Рекао сам му да сам спреман у свако доба дати живот за поглавника, да мислим да бих могао убити непријатеља у борби, али да не могу убијати голоруке људе, а особито жене и дјецу. Позвао је једног усташу из своје пратње и нешто му шапнуо. Овај је отишао и донио два двогодишња жидовска дјетета. Лубрић ми је предао једно дијете и рекао ми да га закољем. Одговорио сам да то не могу. На то су сви око мене праснули у смијех ругали ми се и викали – усташа- Онда је Лубурић извадио нож и заклао преда мном дијете, говорећи:

- Ево овако се ради-  Кад је дијете вриснуло и шикнула крв, око мене се све завртјело. Замало сам пао. Кад сам се мало прибрао, Лубурић ми је рекао да дигнем десну ногу. Дигао сам, а он ми је под ногу ставио оно друго дијете Онда је заповједио: -Удри!. Ударио сам ногом и згњечио главу дјетету. Лубурић ми је пришао, потапшао ме по рамену и рекао : -Браво! Бит ћеш ти добар усташа. Тако сам убио прво дијете. Након тога сам се опио до смрти. У пијанству сам заједно с друговима силовао жидовске дјевојке, а онда смо их убијали. Послије се нисам требао ни опијати – завршио је своје казивање усташа Јосо Орешковић.

 ПАШКИ МЕНГЕЛЕ | Повратак на врх

Камени под некадашњих логорских барака у Слани. На том оштром камењу боравили су и спавали логораши.

Ријетко тко није чуо за „Јосефа Менгелеа, злогласног нацистичког лијечника из страшног логора смрти Аусцхwитз (Осwиенцим) у Пољској. Тај лијечник-убојица изводио је покусе на логорашима и послао изравно у смрт тисуће и тисуће недужних мушкараца, жена и дјеце.

И Паг је, односно усташки концентрациони логор Слана, с Метајном, имао свога Менгелеа! Био је то студент Медицинског факултета у Загребу Ловро Зубовић, поријеклом из Зубовића, бурбатског села на отоку Пагу, син Ловре Зубовића, гостионичара у Карлобагу.

Тај студент медицине који није био оспособљен да другима пружа лијечничку помоћ већ је у првим данима усташке власти из Загреба пребачен у Паг – за усташког повјереника, да би ускоро био одређен и за логорског лијечника у Слани и Метајни.

У почетку су усташе, дакако, мислиле само на себе, па су Ловру Зубовића експресно „унаприједиле“ у лијечника како би их могао лијечит. Тако је, то потврђују искази свједока с Пага, одлазио с лијечничком торбом бродићем у Слану и Метајну како би усташама давао инекције против тифуса. Усташка је команда врло брзо закључила да може њима пружати медицинску помоћ, али и убијати логораше. Од пакленске замисли до њена остварења није био дуг пут. Пашки Менгеле био је ту и требало је само припремити отров. Ни то није било тешко. Учинио је то пашки љекарник Јосип Чепулић, а припомогла му је супруга Ивка. Супружници Чепулић припремили су бочице с отровом, а Ловро Зубовић их је у Слани и Метајни убризгавао несретним заточеницима, под изликом да им даје ињекције притив тифуса! Логораши су након тога умирали у страшним мукама.

Највећи масовни покољ на Слани који су усташе обавиле само у једном дану догодио се ноћу између 14. и 15. коловоза 1941. године. Тај усташки злочин извршен је југоисточно од логора. Слана, на мјесту званом Фурнажа, над групом од око 800 логораша. Те стравичне ноћи сјећа се и Владимир Кустић из Пага. Он нам је испричао:

- Био сам с групом пашких младића на рибарењу у ували Затон. Наједном се

зраком проломила пуцњава, боље речено штекање митраљеза, а у кратким предасима чуло се запомагање младих и старих. Те ноћи стијељани су и клани логораши. Ми смо око једног сата у ноћи напустили риболов и вратили се кућама, бојећи се да нас не погоди који метак. Ујутро 15. коловоза 1941. године, на Велику Госпу, видио сам на пашкој Обали групу усташа који су те ноћи клали. Били су се упутили у цркву, на мису. Униформе и чизме биле су им упрљане крвљу.

 УКИДАЊЕ ЛОГОРА | Повратак на врх

Више је узрока увјетовало да усташе покрај коловоза 1941. године расформирају концентрациони логор на Пагу. Прије свега то је избијање устанка у Лицу. Све су чешће снаге народноослободилачког покрета ометале и прекидале прометнице. Усташки транспорти заточеника од Загреба до Госпића жељезницом и камионима постали су несигурни. Тиме је био угрожен опстанак логора Јадовно крај Госпића и Слана-Метајна на Пагу. Други је разлог развој народноослободилачког покрета на подручју Друге демилитаризоване зоне која се налазила под усташком влашћу на основи Римског уговора (од 18. свиња 1941). На том подручју усташке власти нису биле кадре угушити народни устанак. Тако су били најнепосредније угрожени интереси талијанског окупатор, који је и на том подручју почео успостављати своју војну и цивилну власт.

Дакако, усташка је власт расформирала логор на Пагу по злочиначком рецепту – уништити све да би се прикрили трагови.

Иван Билић Дује, управитељ лучког заступништва у Пагу, присуствовао је обиласку распуштеног логора Слана и о томе је рекао:

- Кад смо дошли у Слану, у јесен 1941. године, угледали смо језовиту слику. Наилазили смо на људе који су били убијени, а нису били добро затрпани. Из тих плитких јама вириле су руке, главе… У логору смо наилазили на остатке одјевних предмета, ковчеге, термосице, жлице, разбијене чаше. На многе лешеве био је наваљен само већи камен. Сва су мртва дјеца имала отворена уста и највјеројатније су жива бацана у јаме…

Након расформирања логора Слана Талијани су извршили увиђај и одлучили да лешеве ископају и спале на ломачама, како би спријечили заразу. О томе је остао записник талијанске команде, односно дезинсекцијске секције под управом војног лијечника, поручника дра Санте Стаззија. Извјештај је детаљан и прецизан па и он помаже у расвјетљавању усташког злочина извршеног на Пагу у вруће љето 1941. године.

Иван Билић Дује био је свједок ископавања лешева у Слани, односно Фурнажи. О томе је испричао:

- Присуствовао сам ископавању и спаљивању лешева. Колико је жртава било, не могу точно рећи. Али могу рећи да су покрај великог гробишта дневно горјеле три до пет ломача са 45 до 70 лешева. То спаљивање убијених људи трајало је десетак дана.

 ЛЕШЕВИ НА ЛОМАЧАМА | Повратак на врх

Пуних десет дана горјеле су, у јесен 1941. Година, ломаче с лешевима несретних заточеника Слане.

Спаљивању лешева присуствовао је и Павао Ловрић из Цриквенице. Он је казивао:

- Нас је талијанска команда у Цриквеници присилила да одред талијанских санитараца возимо до Слане. Приликом ископавања лешева видјели смо да ниједна од измрцварених и убијених жртава није имала код себе никаквих вриједности или накита. Било је очито да су усташе опљачкале своје жртве. Томе могу

додати да сам чуо од мјештана Пага да су усташе ходале Пагом с накићеним рукама, са златним наруквицама од шаке до лакта.

- Након ископавања лешева – наставља Ловрић – талијански су војници прегледали зубала убијених. Сви су лешеви имали јако отворена уста и преглед зубала није био тежак. Онима у којих су нашли златне или сребрне зубе избијали су их камењем и спремали у сандук. Након свестране претраге све су те зубе помно опрали шпиритом и потом их међусобно раздијелили.

Извјештај талијанског војног лијечника Санте Стаззија врло је темељит и обилује стравичним појединостима. У њему смо прочитали:

• Талијански су војници спалили укупно 791 тијело: 716 у главном гробљу у Малину, 20 у малом гробљу у Карлобашком Малину, 2 у зони Малин, једно уз обалу те 52 у једном гробљу лијево од Слане. Од свих лешева било је 407 мушкараца, 293 жене и 91 дијете (у доби од 5 до 14 година). Међу убијеном дјецом било је једно до око 5 мјесеци.

•Након што су све гробне јаме испражњене, те лешеви спаљени, у јарке је стављено живо вапно натопљено водом. На вапно је насут пепео људских костију, који је затрпан слојем вапна и земље.

•За спаљивање лешева и дезинфекцију терена утрошено је 70 квинтала дрва, 250 килограма петролеја, 550 килограма бензина и 45 квинтала живог вапна.

У јесен 1945. Године Окружна комисија за ратне злочине за Хрватско приморје обишла је подручје бившег логора у Слани. Из њених извјештаја види се да је још било трагова тешких усташких злодјела

На крају Стаззијева извјештаја пише да је талијанска екипа радила десет дана и утрошила укупно 2720 радних сати!

Једно од најважнијих питања везаних за усташки концентрациони логор Слана- Метајна на отоку Пагу јест и оно које говори о броју заточеника што су доведени у логор и о броју убијених. Морамо одмах рећи да ће точан број убијених остати вјечна непознаница. У документима што их је прикупила Окружна комисија за истраживање ратних злочина за Хрватско приморје, односно Лику, спомиње се више података о броју убијених – од неколико тисућа па до више од двадесет тисућа мртвих. На основи успоређивања више бројчаних података из различитих извора те с обзиром на вријеме постојања логора сматрамо да је највјеродостојнији податак о броју убијених у логору на Пагу што се спомиње у елаборату – Злочин окупатору и њихових помагача на подручју Приморско-горанског округа- из 1947. године. У њему се каже да је у Слани убијено око 6000 заточеника.

 КАЖЊЕНИ И НЕКАЖЊЕНИ КРВНИЦИ | Повратак на врх

Остаци костију откривени прије двадесетак година у Шарановој јами, у коју су усташе бациле убијене и живе заточенике логора Јадовно покрај Госпића. (снимио спеолог Срећко Божићевић)

За седамдесетак дана, колико је у Слани и у Метајни био усташки логор, над тисућама заточеника косу смрти држало је око 120 усташа. Главни командант логора Слана био је Иван Девчић звани Пивац, који је на то место – дошао по властитој жељи, како је објављено у листу »Усташа« (од 3. српња 1941), његов је замјеник био Павао Девчић звани Жила, а заповједник страже Фрањо Шљивар. Главнокомандујући у Метајни био је Макс Очић. У Слану је долазио и Вјекослав Макс Лубурић, човјек-звијер и кључна особа за усташке логоре на подручју тзв. Независне државе Хрватске, Вентура Баљак, усташки бојник из Поличника (код Задра), заповиједао је другима да убијају, а и сам је клао.

Још у току рата или одмах након ослобођења, односно у првим годинама слободе, ухваћени су и након суђења пред народним судом убијени: Стипе Поточњак из Карлобага, Винко Барић, Роко Павичић (Рокица) из Лукова Шугарја, Ивка и Јосип Чепулић из Пага, Вицко Херенда, Ивин, Иве Фестини, Ивин, Анте Фабијанић, Шимин, Мате Фабијанић, Јурин, Грго Оштрић, Јурин – сви  из Пага, Јосо Орешковић из Госпића, Анте Кункера из Новаље, дон Љубо Магаш, жупник из Зубовића, родом с Пашмана, Иван Бадурина, Ловрин, из Луна на Пагу, Славко Баљак и Иван Кеврић из Поличника (код Задра), Макс Очић и Павао Девчић Жила.

Познато је да су многи усташки злочинци избјегли руци правде побјегавши у иноземство. Неки су у међусобном обрачуну убијени, други су умрли, али може се претпоставити да још има живих крвника из усташког концентрационог логора Слана-Метајна.

Вјекослав Макс Лубурић убијен је у Шпањолској 1969. године. Иван Девчић Пивац побјегао је уочи ослобођења, стигавши до Аргентине. Осим злодјела у Слани, уз образложење проглашења ратним злочинцима налази се дуга листа његових злочина. Био је заповједник по злу познате »Пивчеве бојне« и истакнути усташки кољач. Умро је у Аргентини 1974. године.

Ратни злочинац Јурај Руцкер побјегао је с Пага непосредно прије ослобођења земље и према неким казивањима на Пагу, данас живи у Аргентини. Чини се да се у истој земљи скрасио и пашки Менгеле- Ловро Зубовић.

 СПОМЕН ЗА ОПОМЕНУ | Повратак на врх

Гледамо ли с аспекта споменичког обиљежавања, можемо рећи да подручје бившег усташког логора Слана и њему припадајућег женског логора у Метајни на отоку Пагу досад није озбиљније валоризирано, а нити обиљежено онако како би то заслуживало. Ради спомена на небројене несретне жртве подручје Слане треба постати мјесто опомене и незаборава. Јер мртви живима очи отварају да не обневиде на даветима прошлости и да их препознају у сваком тренутку. Бивши логор Слана сада је обиљежен само једном спомен-плочом, постављеном у Ували Доња Слана 1975. године. То, дакако, није довољно. Требало би учинити знатно више.

Опћински одбор Савета удружења бораца народноослободилачког рата Пага зачетник је идеје о уређењу Меморијалног подручај логора Слана, као и подизања споменика жртвама у Слани и у Метајни. Треба вјеровати да Пажани имају снаге да остваре ту замисао. Не смију се заборавити ни млади, који могу помоћи добровољним радом.

Пале жртве у Слани заслужују достојан споменик. Морамо им поставити вјечно обиљежје. Ради спомена њима и опомене – да се не би поновило!