БРАНКО..
Ове године ће се чешће спомињати Бранково име. Сто је година од његова рођења. Генерације су одрасле уз његове књиге.
Пише: Жељко Кресојевић
Кад зажелиш побјећи од стварности и вратити се сновима дјетета, пође рука према полици са његовим књигама.
Бранко каже да је његов зачарани свијет сав саткан од бајки и маштарења, мјесечине и прозрачне свиле, био својеврсни свијет октобра, али оног нашег, крајишког, смиреног, златног октобра у рану јесен, о Михољдану, када су им у кућу долазили драги гости, кад је све било пуно прича и обиља, кад је и мачка била сита и мирољубива, а миш дебео и безбрижан...
Ти ђедови октобарски дани представљају основну ризницу свих његових литерарних мотива.
Сад тек видим колика је срећа била одрасти на селу уз ликове сличне његовом ђеду Ради, Јовандеки Бабићу, самарџији Петраку…
Уз мог дједа Нинка “Паруна” завољех коње и пјесму. Он и стари Мијајло Шкара, једини су у нашој околици пјевали уз гусле. Затегне ђед Нинко струне од коњског репа на гуслама, па завезе:
- Дааај ми Божееееее добрааа коњаааа вранаааа…
Прва слова срицао сам читајуци стару пјесмарицу. Скоро распалих корица стајала је у старом креденцу. Листаш редом, увијек понека страница испадне.
“Жениба Душанова”,”Бој на Косову”, “Смрт мајке Југовића”, “Милан Топлица”…Свака пјесма почиње оним великим украшеним црвеним словом.
Ништа љепше дјетету, него за дугачке касно јесење или зимске ноћи сјести на већ улекнути дрвени праг крај зидане пећи и слушати старога Лошкоту “Паруна”. Да је Бранко негдје на њег набасао, вјерујем да би га било у књигама.
Свега би у његовим причама: хајдука, вила на врелима, крилатих коња, љутих Турака, вампира крај млинова, бркатих жандара… Кад избечи очурде и заглади своје сиве брчине прошаране дуванским димом, па каже:
- На ш’ушај, гледај уме!
Једино што је захтјевао било је да га гледаш право у очи док прича. Ваљда је тако био увјерљивији у својој лажи. Омами те “Лошкотина” прича, зацрвене се образи од ватре из пећи…
Заспеш онако како само дијете може заспати. Снови се множе, што Бранко рече:
- Не знаш јеси ли још на земљи или заједно с мјесецом рониш кроз расперјане навиљке облака.
Можда смо Бранка ми Крајишници могли боље разумјети. Остави његово слово велика трага у многима.
И сам је бјежао од свијета за којег се борио и стварао. Боље се осјећао под крилима змаја.
Чуо је у даљини бат копита црних коња, са још црњим потковицама.
Недочека црне коњанике.
Везане вијести: