Jutrenja i ferije

Za Novu godinu i Božić ferije su trajale odvojeno – dva dana za Novu, tri dana za Božić. Pred Božić smo upozoreni da se svi vrate desetoga januara do osam ujutro. Prvih dana 1945. godine padao je snijeg. Za Božić ga je bilo već dosta, a preko Božića je jako padao i ralice su razgrtale snijeg po nekoliko puta na dan. Na Božić, sedmog januara ujutro, čuju se veseli glasovi na putu: „Ajte na jutrenju. Brže, šta čekate“. Otvaramo prozore, a oni opet svi viču: „Ajte, sad smijemo ići“! Malo zatim opet ide neka glasna grupa. Jovanka i ja odlučimo da i mi krenemo u crkvu. Snijeg je velik. Čim smo izašli iz ganjka, to proprtismo, a dalje je bilo lakše – prtina posred puta. Od ceste do crkve lijepo je napravljena široka prtina. U crkvi svijetli, čuje se i pjevanje. „Čini mi se da se čuje i sveštenik“, dodade Jovanka. Uđosmo u crkvu, kad tamo – stvarno sveštenik služi jutrenju. Pa ima i svijeta dosta. Tko zna otkuda su sve došli? Sigurno i iz vanjskih sela. Od logora 1942. godine nisam vidio toliko Srba na jednom mjestu i nisam mislio da nas još toliko ima! Baš je bilo lijepo. Svi su razdragani, veselo pričaju. Negdje dalje čuje se i po koja puška. Prava jutrenja. Samo nema moždara da grme ispred crkve. Valjda ih nisu stigli nabaviti ili ih nije imao tko napraviti.

Na izlazu iz cintora vidimo i Tinu sa njezinim sudijom. Desetoga ujutro padao je snijeg kao da su vragovi poderali sve blazine na nebu. Prolaze dečki iz internata. Zovu me jer gori svjetlo. Mama ih zove u kuću. Pristavila je čaj i kaže da, tko hoće, ulije i rakije. Ja sam već iznio slamu iz kuće i njome zakitio veći broj voćaka. Stresam snijeg i istresam ga iz pantofla, a dečki glasno komentiraju veliki snijeg. Neki piju kuhanu rakiju, pa mama dade i meni jednu šolju. Dok čekaju čaj, ponudila ih je i nekakvim kolačima. Živko Semiz, dječak sa Kozare koji je imao sreću da preživi ponovni pogrom, kaže da je čuo da će se internat seliti u Mađarsku. To je čuo od nekog odbornika koji je došao čestitati Božić u kuću gdje su bili on i njegova sestra Stana. Taj je rekao da će to možda biti već večeras. Sad smo nekako zašutili, ali Mitar Torbica prekide šutnju. „Pa baš dobro! Onda ćemo biti sa Rusima. Tamo je najsigurnije“, reče. Na to smo se, nekako, svi nasmijali. Popiše oni čaj i veselo, glasni, odoše u internat da se pripreme za školu. Ja ću još ozbiljno doručkovati pa ću direktno u školu. Kad sam došao do internata, vidim dosta dječaka ispred zgrade. Nekoliko njih stoji u otvorenim vratima, a već je blizu osam. Prilazim vratima jer snijeg pada. Prvo naiđem na Krstu Lužajića. „Idemo u Mađarsku Rusima“, reče on smijući se. „Nema, Milane, škole“, veli Nikola Suknjajić, uvijek veseo i spreman za šalu. Naredili su im da spreme svoje stvari. Doručak će biti kasnije. Vidim prefekta Stevu Labanta i pitam ga kad se ide i da li idem i ja. „Svakako da ideš. Idi po svoje stvari, dobro se najedi i odmah dođi. Ne znam kad ćemo krenuti. Sve zavisi o tome ’oće li biti vedro ili oblačno, radi aviona“, reče mi. Požurim kući. Susretnem poneko čeljade, zagrnuto i preko glave jer snijeg pada. Nikoga ne prepoznajem, a svakoga pozdravim. Ne čuju. Mama me iznenađeno pogleda i odmah veli: „Znači, idete“. „Da“, odgovorim ja i skidam sa sebe kaput na kome ima snijega. Odnese ga istresti u ganjak. Potražim veliku celtovu tašku koju je, još nekad, u sobici ostavio Marijan. Odem je isprašiti, a mama mi sa odobravanjem veli: „E, to će ti biti taman dobro. Složit ću ti veša i još jedne vunene čarape, a umotat ću ti i ove pantofle sa sarom. Te jedine cipele su ti loše. Bojim se, brzo će se raspasti. Te školske stvari metni u ovu prtenu vrećicu pa onda u tašku. U ovaj škanicl metnit ću ti ovo kokošetine što je ostalo od Božića. I komad štruce sa orajima. ’Oćeš još šta pojest’“, upita me, a ja odgovorim odrečno. Jovanka izađe iz sobe. Mama joj odmah reče što se događa. Iznenađena poče da plače, a mama joj se pridruži. Oblačim moj mokri kaput. Mama reče: „Čekaj, uzmi onu celtu što su partizani zaboravili ljetos u štaglju. Ja sam je ostavila na tavan“. Pošto ju je oprašila u ganjku, poče da je savija, a Jovanka predloži da je odmah zagrnem. Okrećemo je svakako, a onda ona donese komad špage, kojom smo vezali vreću, i provuče je kroz rupe na celti pa je sveza meni oko vrata. Sad se obje čude i govore kako će celta čuvati i leđa i ramena. Za glavu imam štrikanu vunenu šubaru, koja se može navući i na uši.

Rekao sam im što je Labant rekao o polasku, pa mama reče da će me još obići. Izljubismo se na tome, već ne znam kome, rastanku. Ja odoh, one opet ostadoše. Ispratile su me do prtine na putu. Dva puta sam se okrenuo – one još stoje.

Pred internatom stoji nekoliko konjskih zaprega. Konji pokriveni krparama, a saonice bijelim plahtama. Umiješam se u tu čudnu grupu, gužvu konja, kola, ljudi koje ne poznam i đaka koje znam. Đaci su doručkovali i dobili po komad kruha za put. Šalju me da i ja idem po kruh. Meni se ne ide, ali ga na kraju uzmem i strpam u torbu uz komentar kuharice: „Samo ti uzmi. Tko zna...“ Došlo je još nekoliko saonica. One su isto prekrivene plahtama, ali su nečim i napunjene pa nas je to zainteresiralo. Ustanovimo da su u njima blazine i vanjkuši. Kod jednih saonica vidim starog Stefanovića, Cigana. On je Srbin. Znam da je imao dva sina – jednog već oženjenog, a drugi je bio samo koju godinu stariji od mene. Ne znam kako je preživio, da li su mu i sinovi živi. Pozdravim ga sa „zdravo, kume“, a on odmah reče da ću se ja voziti u njegovim saonicama. Gledam te saonice – upregnuta je jedna starija kobila i jedna mlada, kao ždrebica. Znam da on nikada nije imao konja, a tako ni saonica, ali pristanem na prijedlog i on odmah stavi moju tašku u pleteno sjedište. Odjednom dođe Joško Šimunović i još jedan drug. Obojica su sa karabinima.