Зашто и од кога су дјеца са Козаре доведена у позицију да их неко спасава и усваја?
Поводом тужне годишњице страдање српске дјеце са Козаре, Поткозарја, Баније, Кордуна, Славоније, Срема и Лике у НДХ 1942.године.
У вријеме Другог свјетског рата, највише српског народа страдало је у НДХ 1942. године у Независној Држави Хрватској.
Врхунац, најмасовније страдање, било је у јулу мјесецу, са масовним почетком већ мјесеца јуна а трајало је до мјесеца октобра.
Ова констатација не умањује и не може запоставити на стотине хиљада побијених младих људи, жена, дјеце и стараца до тога датума, почев од 10 априла 1941. године.
Љетњих мјесеци 1942.године, усташко домобранске јединице хрватске и њемачке војске, отпочеле су и спровеле операције чишћења Козаре од тамошњих устаника/партизана углавном српског састава. Пред кољачким поступцима учесника офанзиве и паљењем села,у Козару се слегло готово све српско становништво поткозарских и ококозарских села. У звјерствима над тим народом, већ годину и по, а поготово сада, охрабрени офанзивом, активно, с крволочношћу непримјереном људском уму, учествују домаћи усташе, комшије Хрвати и муслимани.
Не зна се колико је народа измасакрирано и поубијано на Козари и на путевима према Јасеновцу и Старој Градишци.
Не треба заборавити да су се поготово у то вријеме али и прије тога, па све до краја октобра 42, у Јасеновац и Стару Градишку слијевале колоне Срба разног пола и узраста, пјешке, у сеоским колима, марвеним вагонима и понегдје камионима.
Како сами планери тог геноцида наводе: “дизане су породице цијелих села“, па их набрајају, али не сва. Тако на примјер поред многих не спомињу и „дизање породица“ свих српских села Билогоре, са преко три хиљаде чељади, првих дана октобра 42. године. Извршени геноцид и у овој незамисливо масовној и просторно великој акцији, у релативно кратком времену, до танчина је испланиран и спроведен.
Одмах су из породица одвајани одрасли мушкарци, дакле очеви, мужеви, дједови и одрасли синови, неки од њих одмах поубијани, а остали под грозном тортуром љетње врућине спроведени на јасеновачко-доњоградинско стратиште.
Већина жена са дјецом, сатјерана је у логоре Стара Градишка, Јабланац, Уштица, Млака и Градина, одакле је већ раније отјеран и на разне начине поубијан српски живаљ.
Коначно су допремљени и у Сисак, а неке од колона жена и дјеце, претјеране су код Дубице на славонску страну и упућене према Славонској Пожеги.
У Старој Градишци и поменутим селима, извршен је без примјера у свијету, нови злочин планираног геноцида. Жене су слали као радну снагу у Њемачку, а прије тога свим женама одузели су дјецу! Откидали су из руку мајки и ону дјецу која су била на прсима са већ празном сисом у устима, изгладњеле мајке.
Мајкама су још дуго остајале у грчу раширене празне руке, причале су у Њемачкој преживјеле жене о бруталности усташа у тим поступцима. Тако отета дјеца била су осуђена на свакодневно умирање. Лешеви су одношени и одвожени у ријеку Саву и бацани у јаме, локве и вододерине тога плавног подручја.
Та агонија тече неконтролисано и спонтано, без ичије помоћи, до појаве хероине двадесетог вијека, нове јединствене и заједничке мајке српске дјеце – Диане Будисављевић.
Као јединствено свједочанство њеног беспримјерног и немјерљивог хуманог подвига и храбрости, постоји њезин Дневник. У њему је готово све речено. И више од тога.
Из пакла у коме се нашло око 40.000 анђела, како у својој књизи ту српску дјецу назива Душан Бурсаћ, госпођа Диана Будисављевић спасоносно је пригрлила и од крвожедних усташких монструма спасила око 12.000 дјеце, од оних у пеленама па до 14 година старости. Пошто су дјеца умирала током транспорта, не знамо колико их је на успутним станицама и између њих, благо речено из вагона одстрањено. На једном мјесту Диана у свом Дневнику наводи да је са њом у сточном вагону било шездесеторо дјеце у јадном стању.То би значило да је само у Загреб довезена нејединствена композиција од 200 сточних вагона српске дјеце.
Дјеца су бригом Диане допремљена у Загреб, гдје су подвргнута санитарном третману, нахрањена и колективно смјештена на више локација. Према расположивим бројчаним подацима, масовно умирање дјеце се наставило.
Поред оне масовне гробнице са преко двије хиљаде жртава у Сиску, постоји масовна гробнца са тијелима 862 дјеце на гробљу Мирогој у Загребу, па онда готово хиљаду у Јастребарском, Горњој Реци и Лобор-граду.
Познату велику мржњу римокатоличке цркве у Хрвата према свему што је српско и православно, потврђује и њена забрана да се та хришћанска дјеца сахрању на гробљу. Све гробнице те јадне дјеце, настале су ван гробаља. Како су изјавили гробари, свакодневна закопавања умрле дјеце, плаћана су „по комаду“.
Око три стотине те дјеце усвојили су Загрепчани у своје породице. Многим маленима, загубило се презиме и име или обоје. Овде морам рећи да дјеца нису одузимана у оним колонама које су у Дубици прешле на Славонску страну и стигле до Пожеге, а касније до Дарувара, Грубишног Поља и Бјеловара.
Дјеца усвојена у Загребу, уклопила су се у породице усвојитеља који су им остали као стални родитељи. Неке породице су помогле после рата усвојеној дјеци да нађу родитеље или рођаке, неки су остали код усвојитеља иако су сазнали за своје поријекло. Неке дјевојке су се удале из породица усвојитеља, неки момци се оженили у тим породицама.
Ето, један мањи број страдале дјеце нашао се у бризи племенитих добрих људи у чијим су домовима више или мање удобно одрасли и уз поштовање и уважавање остали цијелог живота захвални.
У другој половини осамдесетих, на иницијативу проф. Ђорђа Ђурића, књижевника, пјесника и публицисте, бившег дјечака логораша, основали смо при загребачком Градском одбору СУБНОР-а, Секцију бивше дјеце логораша.
Од оних око три стотине усвојене дјеце у Загребу, на наша обавјештења јавило се у секцију њих двадесетак. Већина је знала за своје поријекло, а сви су носили “загребачка“ имена или презимена. Значајан број је имао високу или средњу школску спрему. Ову „карактеристику“, Ђорђе као предсједник Секције, описао је у нашем првом билтену „Наша веза“, под насловом „Наши потенцијали“. Послије трогодишње активности Ђорђе је нажалост умро, па је за Предсједника изабран дотадашњи Тајник Др. Милан Басташић.
Оснивањем Секције, преко борачких организација, брзо смо успоставили везе са дјецом бившим логорашима у Бања Луци, Приједору, Босанској Градишки, Дубици, Сиску, Дарувару и Пакрацу.
Из свих тих центара долазили су нам гости на наше годишње скупштине.
На Међународни празник дјетета, заједнички смо организовали посјете мјесту масовне гробнице дјеце у Сиску, полагали вијенце код Споменика у Старој Градишци.
Посједујем оригиналне фотографије и посљедњи Годишњи извјештај Секције од 22. јануара 1991. године, који осликава тадашњу забринутост чланова Секције о нарастању хрватског национализма и појава новоусташтва. Издали смо и Апел за југославенску и свјетску јавност.
Септембра мјесеца 1990, јавно смо се огласили везано за девастацију Спомен подручја Јасеновац, кориштењем тенкова од стране зенги.
У међувремену смо основали и Међусекцијски одбор Секција бивше дјеце логораша са сједиштем у Јасеновцу. Посљедња сједница одржана је 13. новембра 1990. године, када нам је онемогућено да већ припремљена “Изјава за југославенску и свјетску јавност“ буде саопштена из сједишта Одбора у Јасеновцу.
Као што је познато, у Јастребарском је постојао дјечији логор на двије локације. Ту је био и Пионирски дом „Братство и јединство“ који је стекао статус југославенске Спомен институција.
Као Дан комуне Јастребарско, обиљежавао се 26. август, дан када је 1942. године 4. кордунашка бригада ослободила Јастребарско и са собом повела 700 дјечака.
Тај празник је укинут, неспомињањем у јавним наступима Фрање Туђмана и кардинала Фрање Кухарића уз неспомињање жртава масовне гробнице дјеце логораша која су и ту сахрањивана ван гробља.
Ту је Туђман изнио низ лажи на рачун српског народа, његовој борби у Другом свјетском рату, као и о актуалној ситуацији у Хрватској.
На ово је у београдској Политици реаговао Предсједник Секције. Политика је то објавила под ударним насловом: „Лажи узорите господе Фрање Туђмана и Фрање Кухарића.
Посљедња активност Секције, била је јавно реаговање јула мјесеца 1991, када је пионирски Дом „Братство и јединство“ издан за приватне обртничке радње, а панои са натписом „Не поновило се“ и са сликама јадне деце логораша, смјештене у простор писоара у ВЦ-у!
Секција бивше дјеце логораша била је међу најактивнијима у супротстављању неоусташтву и отвореном величању срамотне и српском крвљу упрљане Независне Државе Хрватске.
Ми смо храбро истицали наш сензибилитет на наступајуће догађаје деведесетих. Реаговали смо и на појаве ревизије истине о страдању српске дјеце, када се писало о „домовима“ за прихват напуштене дјеце мада су логори за дјецу основани су Уредбом НДХ од 12.јула 1942.
Туђманов режим је у јавности до краја покушавао исполитизовати хумано и племенито усвајање српске дјеце од стране грађана Загреба 1942. године, представљајући ту сироту дјецу као „напуштену дјецу Козаре“.
Овиме се хтјело ставити у сјену, маргинализовати и препустити забораву од стране НДХ организованом паклу у који је без примјера у свјетским размјерима, на најбруталнији начин сатјерано око 40.000 српске дјеце од које више од половине тај пакао није преживјело.
Наш основни аргумент супротстављања је
било истицање
основног питања:
„Зашто и од кога су та дјеца доведена у позицију да их неко спасава и усваја!?
Овдје говорим о српској дјеци, па ће се нетко наћи и рећи како сам великосрбин, националиста и четнички настројен па говорим само о српској дјеци!
Зато ћу и овом приликом истакнути жалосну чињеницу, да у нашој Секцији бивше дјеце логораша, као ни у транспортима дјеце спашене акцијом племените Диане Будисављевић, није било ни Ромске, ни Јеврејске дјеце, јер та дјеца по доласку у Јасеновац нису одвајана од својих породица, већ су ликвидирана заједно са њима.
Овде има и мјеста примједби коју помињем и намећем за расправу више од тридесет година. Страдање српске дјеце у Независној Држави Хрватској, подведено је под географски појам „козарачка дјеца“, што је непримјерено, својеврсна мимикрија и неистина!
То су српска дјеца са Козаре, поткозарја, Баније, Кордуна, Славоније, Срема и Лике.
То је непобитна истина и друге истине
нема.
Препоручујем књиге:
Никола Николић: Јасеновачки логор смрти
Никола Николић: Козарачка дјеца
Драгоје Лукић: Рат и дјеца Козаре
Драгоје Лукић: Били су само дјеца
Душко Томић: Путeвима смрти козарске
дјеце
Душан Бурсаћ: Анђели у паклу
Иван Фумић: Дјеца - жртве усташког режима
Др. Милан Басташић
Београд јула 2014.
Везане вијести: