ПРЕНОСИМО: Кукала нам мајка овако паметним - Пише Милорад Вучелић

Пре тридесетак година нашао сам се у једном селу на Козари. Разлог је био више него потресан. Једна девојчица из логора у Јастребарском, тада већ славна и лепа жена, после дугог трагања, пронашла је своју преживелу родбину и вратила се у место у коме се родила. Преживела је конц-логор и као покрштено и усвојено дете наставила је да живи, да се школује, успела је да направи значајну уметничку каријеру, и да постане славна. Сусрет је био дирљив, навирале су поред суза и сећања на убиство њене мајке, погибију њеног оца, и на разне ужасе усташких злочина. Ми, ту окупљени, слагали смо се у томе да сва та почињена зла припадају некој нама далекој прошлости којом није потребно превише се оптерећивати, и да тако шта никада више неће и не може бити поновљено. Слушајући нас и посматрајући тако загледане у срећну будућност заједничког живота, у братство, јединство и југословенство, једна постарија жена полугласно, благонаклоно а са забринутошћу, и без трунке ироније, прозборила је: „Е, кукала вам мајка, тако паметнима.“

Време и догађаји који су уследили после тога потврдили су њену забринутост која је потицала управо из њеног суочавања са прошлошћу и историјских поука које су се из тога морале извући.

Данас се сваког боговетног дана као дневна заповест и највиши налог времена може чути: Срби, суочите се са својом прошлошћу! То у Србији није подстицај за трагање за истином и чињеницама, већ гола пропагандна фраза савременог агитпропа и у њему запослених и плаћених српских политичара, однарођених невладиних агитатора, новинара и уредника служби задужених за специјални антисрпски рат, који раде у организацијама које се само код нас невино називају медијима. Суочавање с прошлошћу, истичу сви они, једини је и искључиви гарант наше срећне будућности. Налазимо се, кажу, пред неком великом цивилизацијском новином, пред нечим што српски народ никада пре нас није чинио.

А чинио је, и те како.

Срби су кроз четири године Другог светског рата били жртве геноцида. Године 1945. суочили су се са том прошлошћу. Знали су истину. Знали су за Јасеновац, за Козару, Јадовно, Јастребарско. Чак и највећи србијански Брозови послушници говорили су потпуно подразумевајуће о стотинама хиљада покланих и побијених Срба. То је било опште место. Тако је, примера ради, послератни високи партијски функционер, Ужичанин Добривоје Видић, рекао: „Шест стотина и педесет хиљада стрељаних Срба у Босни и Херцеговини, то је дуг који је српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца“.

Без обзира на суманута образложења ових злочина, они су били свима познати, и опште признати. О томе сведоче бројне публикације и обилна документациона грађа. Била је то жива истина. Постојале су десетине хиљада непосредних и живих сведока почињеног геноцида над Србима. Срби су се тада, знајући истину, суочили са прошлошћу. На основу тог суочења и своје антифашистичке победе српско вођство (данас би рекли елита) одлучило је да живи у заједничкој држави Југославији. Ту су и такву поуку они извукли из суочавања с непосредном и већ једном поновљеном прошлошћу, и то сматрали решењем које обезбеђује нашу бољу и срећнију будућност.

Да би оправдали свој избор и показали своју искрену спремност да граде братство и јединство почели су намерно да прикривају геноцид над својим народом, да вишеструко умањују жртве, да прећуткују, уопште не помињу, да фалсификују чињенице, и временом, што је најгоре, служећи политици насилних симетрија, почели су да преувеличавају своје, а да потпуно прећуткују и заташкавају туђе злочине. Истовремено су и антифашистичку борбу приказали као национално равномерну.

Захваљујући и томе, поново су се пред нашим очима почетком деведесетих година прошлог века, само четрдесет пет година од краја антифашистичког рата, појавиле авети починилаца геноцида. Поново оживљене, за дом и клање спремне, и чиле а постројене у борбене формације са препознатљивим усташким и ханџар симболима. Усташка НДХ-а претворила се са највиших политичких говорница само у део непрекинутог континуитета хрватске државности. Било је још увек живих сведока усташких злочина и католичког покрштавања и њихових потомака са потресним сећањем који су препознали опасност понављања геноцида. Подсетили су их на прошлост, и Срби су из тог суочавања са прошлошћу извукли поуку да је неопходно посегнути за самоодбраном.

Србија се суочила са стварношћу покушаја понављања геноцида и притекла је у помоћ свом народу у борби за преживљавање. Сетили смо се и основаности оног козарачког уздаха упозорења и прекора, који онда нисмо добро разумели: „Кукала вам мајка“. Србија се, како би рекао један цинични литерата, показала хиперсензибилном у односу на своје сународнике. Уместо триста хиљада побијених, остало је триста хиљада избеглих, али живих Срба. Наравно, остало је и на хиљаде побијених.

Данашњи политичари, тужиоци и медијске четовође, углас говоре да је то суочавање са прошлошћу и тадашњом стварношћу било агресија и ратно хушкање. Поново нисмо успели да се суочимо са прошлошћу на њима задовољавајући начин. Требало је поновити и следити „поуке“ са почетка четрдесетих година тога века. Највећи део данашње елите („Кукала им мајка“) то и мисли. Све је требало урадити поново, и све из почетка, баш као 1945. године, и живели би у мирној и срећној заједничкој држави. На све то би данашња српска елита била спремна. Тако изгледа њима пожељно, а нама задато и наложено суочавање с прошлошћу.

Али данашња српска елита има један велики пех. Они би на све пристали, све заборавили, не би никада помињали никакав геноцид над својим народом, они би да прихвате сваку оптужбу и кривицу, да сваки злочин над сопственим народом оправдају, образложе, разумеју и припишу српској страни. Некада је то била великосрпска буржоазија, београдски режим, онда је то била српска УДБ-а, па велика Србија, затим Ранковић и Милошевић. Али сви други из бивше државе не желе да живе са Србијом ни по коју цену. Они ниједног тренутка не крију да је било која и било каква Југославија или заједничка држава за њих одувек била одвратна, мрска и неприхватљива. Они јавно и отворено доказују да је за њих свака Југославија била само обична транзитна станица и нужна творевина на путу ка независној и национално чистој држави. Они се том стратегијом поносе, и у томе су јединствени и чврсти као стена.

Са том прошлошћу, историјском истином и актуелном стварношћу требали бисмо да се суочимо, и извучемо коначне историјске поуке. Уместо тога, наша политичка и медијска елита извршава нови задатак, наложен од стране светских моћника. Потребно је Србију приморати да под маском суочавања са прошлошћу прихвати потпуну лаж и измишљену кривицу. Она се мора изложити, бездушним саморасистичким  кампањама, разним Декларацијама о Сребреници, извињавањима, самобичевању, самооптуживању и самоокривљавању. Али њима је исувише мало да Србија и Срби буду криви. Нипошто. Сви други истовремено морају бити потпуно невини, чисти и безгрешни.

Због чега?

Не више зарад неког заједничког живота. Са Србијом и Србима нико неће и нико никада искрено није ни хтео да живи у било каквој државној заједници, и то је непобитно јасно. Србија сада води одсудну битку за географију. Србија сада мора да се квалификује за суседа, за комшију, за географско постојање. Није то мали задатак за српску елиту. Утерати Србију у потпуну лаж да би она била призната као географски појам, тачка на земљином атласу. Та елита, кукала нам мајка, тек треба да се избори за кандидатуру за стицање географских права. Србија се некада како-тако суочавала са прошлошћу и мање или више погрешно бирала, а данас мора да заборави истину, да поништи све своје жртве и прихвати лаж да би била призната као географски појам, да би јој признали да је ту где је!

Кукала нам мајка овако паметним!

 

Извор: ПЕЧАТ