Како сам преживио дјечји логор

Прича Михајла Вељића једна је од прича хиљада дјеце с Козаре, која су након усташко-њемачке офензиве средином 1942. завршила у логорима НДХ-а. Вељић, рођен у Доњим Подградцима крај Босанске Градишке, у то је вријеме био дванаестогодишњак.

 

- Када је почела офензива, повукли смо се из села у Козару, гдје смо мајка, моја браћа Милорад и Перо и ја ухваћени с мноштвом народа и одведени у Стару Градишку. Селекција је извршена одмах; мушкарци и млађе жене одвојено су слани у Њемачку на рад. Прије одласка, мушкарци су били на кату казнионице, а ми дјеца и жене били смо у дворишту око казнионице. Било је грозно вруће, а није било воде. Пресушио је бунар на крају логора, па су се људи тукли за сваку кап. Хранили су нас с мало гриза – прича Вељић.

 

- Због болести и лоших увјета много се умирало. Једног су нам дана рекли да ће школска дјеца ићи у други логор, гдје ће похађати школу. Обрадовали смо се томе, с обзиром на услове живота, и тако смо отишли у Јастребарско. Али, ондје није било никакве школе, осим што смо учили католичке молитве и ишли у цркву – истиче Вељић и додаје да су у дјечји логор у Јастребарском довођена и мала дјеца, па су у Старој Градишки остали само старци и жене.

 

У сточним вагонима

 

- Имали смо кратке хлачице и капутиће са знаком “У” на реверима и капи. Њих смо добили у Загребу, откуда смо преко Окучана доведени из Старе Градишке, и то у сточним вагонима. Када смо стигли у Загреб, ишли смо у раскужну постају, гдје су нас ошишали и дали нам одјећу те нас увечер истог дана стрпали у влак и упутили према Јастребарском.

 

Старија и здравија дјеца, њих око 750, била су у баракама које су 1941. подигли Талијани за смјештај коња. Око 400 дјеце био је у дворцу Ердеди, око 280 било је у економији код самог логора, а 1.500 у логору у селу Реки.

 

- Када смо дошли, у тим је баракама била прострта слама. Ми смо спавали у двјема, а у трећој је била болница – каже Михајло.

 

Избјегавао је сусрете с чуварима и часним сестрама колико је могао, осим када су ишли “на казан” или када би нешто радили, плијевили репу или ишли у поље.

 

- Часне су се сестре држале лоше, иако не могу рећи да су убијале дјецу, али су их малтретирале и тукле. Сјећам се само једне добре, часне Витербе, која је осјећала сажаљење према нама. Њу сам касније срео, јер је након рата радила у Војној болници на загребачком Кунишћаку – сјећа се Михајло.

 

Смртност је била велика, па је свакодневно долазио мјесни гробар и дјечја тијела покапао на ливади, на којој су се покапали Жидови и неки жандари, јер по тадашњим законима православна дјеца нису могла бити покопана на мјесном гробљу.

 

Ново поглавље Михајлове приче исписује Прва кордунашка бригада, под командом Николе Видовића, која 25. аугуста 1942. ослобађа логор.

 

- Видовић је добио задатак да иде на Жумберак ширити устанак, али је самоиницијативно заузео Јастребарско. У наређењу за напад, дан је задатак да се спале талијанске бараке, али нитко није знао да смо ми у њима, па је за партизане било изненађење када смо се појавили и рекли тко смо. Након вијећања, повели су нас са собом, као и часне сестре које су тражиле да останемо и које су водили до сљедећег села. Преко дана смо се у шуми скривали од авиона, дошли смо у Св. Јану, а потом кренули за Жумберак. Тражио сам Милорада, али га нисам нашао, јер је с дијелом дјеце остао у Светој Јани, није могао наставити пут. По ту су дјецу сљедећег јутра дошли камиони и вратили их у логор – прича Михајло.

 

- Друга селекција је била у селу Пећном, гдје нас је прегледао доктор и одвојио нас који можемо пјешачити. Дјеца за коју је оцијенио да не могу пјешачити остала су у селу и распоређена су по кућама. Чувала су стоку и радила сеоске послове. Након извјесног времена, усташе су у офензиви, како сам касније чуо од мјештана, дјецу покупили, одвели до Јазовке, побили и бацили у јаму. Почетком 1990-их навелико су се истраживали наводни злочини партизана: свако мало се чуло како су партизани побили Хрвате, а наједном и вијест да су побили и дјецу у униформама. Тада је нетко из владе јавио да се прекине с истраживањем јер су пронађени остаци дјеце коју су побили усташе – говори Вељић.

 

Сретан завршетак

 

Након одласка из Пећног, Михајло је с дјецом пјешачио до Коренице, гдје је у септембру приступио партизанима.

 

- Остао сам у јединици до краја рата, а радио сам свашта, од гуљења крумпира и ношења воде до послова курира – каже Михајло, који је након рата ишао у тенковску школу у Бањалуци.

 

- Као официр, почетком педесетих распоређен сам у гарнизон у Јастребарском, гдје сам био четири године, па сам присуствовао и откривању споменика на мјесту на којем су дјеца била покапана – открива Вељић.

 

Рат је за њега и браћу сретно завршио.

 

- Милорад је враћен назад у Јаску, а њега и Перу је нетко, не знам тко, размјестио код тамошњих обитељи. Мама је након рата чула да су нека дјеца ослобођена из Јастребарског, али да их има и у Копривници. Упутила се онамо и пронашла Милорада и Перу, а са собом је повела и ујакову дјецу те још десетеро малишана. Ипак, никада се није сазнало што је с једним Михајловим братићем, сином једног од двојице ујака који су те 1942. били у партизанима. Тијеком 1951. долазио сам у самостан часних сестара у загребачкој Франкопанској, јер сам чуо да је једна од њих бринула о мом братићу. Но, ни она ни нитко дуги није ми могао или хтио рећи што је било с њим и тко га је усвојио – каже Михајло, који данас не виђа ријетке преживјеле супатнике из логора.

 

- Па и ондашњу дјецу из свога родног села не познајем, нисам се у њега ни враћао, долазио бих једино посјетити родбину – говори Вељић.

 

Логораши без одштете

 

Вељић је врло незадовољан како се данас третирају страдања дјеце с Козаре, али и други догађаји из НОБ-а.

 

- То се скрива под тепих, као да се ништа није догодило. Ослобођење Јастребарског било је избрисано и из календара Савеза антифашистичких бораца и антифашиста. Неколико сам година самоиницијативно, с још неколико другова, одлазио онамо и одавао им почаст, да би прије коју годину тадашња предсједница те организације, Весна Чулиновић Константиновић, наложила да се то мора обиљежавати – наводи Михајло.

 

- У оквиру загребачког СУБНОР-а постојала је секција дјеце логораша до деведесетих, но када се заратило највећи је дио отишао у Београд или Бањалуку, па је сада за комеморацију тешко скупити више од десетак људи – каже Михајло, којега тишти и то што за страдања у логорима НДХ-а, за разлику од страдања у њемачким логорима, нитко није добио одштету.

 

- Само ми који смо били у усташким логорима нисмо добили одштету, а деведесетих су нам укинули и неке бенефиције које смо имали на темељу свог страдања.

 

 

Извор: novossti