ДЈЕЧИЈИ ЛОГОР У ЈАСТРЕБАРСКОМ

Дјечији логор у Јастребарском је био један од неколико логора за српске дјецу у Независној држави Хрватској за вријеме Другог свјетског рата.Први транспорт дјеце са загребачког колодвора стигао је 11. српња 1942. године и та дјеца су смјештена у бараке талијанске коњице. Када су усташе сазнале да се у те бараке желе смјестити српски дјеца, покушали су исте порушити. Само једна од барака је била уређена за становање, док су друге двије биле штале.Када је транспорт са дјецом стигао у Јастребарско, установило се да су дјеца у очајном стању заражена свим могућим болестима, што је и раније константовано приликом дезинфекције у Загребу.

 

 

Пошто је тој дјеци било потребно посветити највећу могућу пажњу и смјестити их у било какву болницу, заслугом др. Никше Чернозубова је уређена дјечија болница у дворцу грофа Ердедија на првом и другом кату, те су најтеже болесна дјеца отпремани у дворац грофа Ердедија.У дворцу се раније налазио дјечији дом који су водиле часне сестре.Кревети су били у болници приправљени, али није било ни лијекова ни одјеће за дјецу, јер су скоро сва била или гола или у раздерана кошуљицама и са бројевима на плочицама око врата.Двије сестре помоћнице из школе за сестре помоћнице, сестре Мира и Винка, које је на располагање руководитељу новоосноване болнице др. Драгишићу ставио др. Никша Чернозубов, извијестиле су проф. др. Драгишића да часне сестре не дају одијело и постељину за дјецу иако је имају много, те су ормари с одјећом и постељином морали бити насилно отворени те су прво најтеже болесна дјеца обучена и смјештена у кревете.Сва дјеца су боловала од по неколико болести, нпр.. Комбинација тифус-дизентерија, оспице, дифтерија носа и ждријела, улцерозне стоматитиде најтежег ступња, много едема на ногама од глади. Било је и дјеце која су код најмањег напора код устајања из кревета да врше нужду нагло умирала и падала као снопље од опће тјелесне слабости и исцрпљености.Већ друи дан по оснивању болнице, љекари су уредили амбуланту гдје су почели дјеци давати инфузије да би изгладњелој дјеци повратили живот.Здравија дјеца су смјештена у бараке талијанске коњице из којих је избачено ђубре а онда по поду разасута слама.Како је на станицу у Јастребарско стизао транспорт за транспортом полумртве српски дјеце, а бараке и болница су већ одавно биле препуне, требало је наћи нове просторије за дјецу. Проф. Камило Бреслер је сазнао да се у непосредној близини Јастребарског у Реци налази неколико напуштених барака, такођер од талијанске коњице, па је одлучено да нови тренспорта упути у Ријеку.Усташка посада која се налазила у Реки, порушила је двије бараке чим је сазнала да се у њих намјеравају смјестити "партизанска дјеца". Остале три бараке је успјела спасити сестра Татјана Маринић, окречити и посути сламом иу њих смјестити дјецу. У једној бараци је одмах основана болница којом је управљала др. Глумац уз помоћ сестре Татјане Маринић и гђе Чернозубов.У јесен 1942. године је у Јастребарско стигао транспорт од 250 дјеце из "Дјечијег дома" усташке надзорне службе у Горњој Ријеци крај Новог Марофа. Дјеца су сва боловала од пјегавца. Та су дјеца смјештена у напуштени фрањевачки самостан у Јастребарском у карантену. Здравствени надзор над овом дјецом је водио др. Wесманн из Осијека, а врховни надзор над свим болницама, које су спадале под дјечији логор Јастребарско, тј.. болница у дворцу Ердеди, болница у баракама у Јастребарском и Реки, те над болницом у самостану, водио је проф. др. Бранко Драгишић.

 

ПОСТУПАК У ЛОГОРУ 

Логорске болнице логора Јастребарско и настамбе за здравију дјецу у баракама иако без средстава и против воље усташа, организиране су биле тако да је већ након неког времена морталитет дјеце почео опадати. Почели су стизати разне врсте лијекова захваљујући др. Никши Чернозубов и његовим пријатељима. Сестре помоћнице, на челу с Татјаном Маринић и Лином Падован су даноноћно бдјели над дјецом, скрбивши се за храну и млијеко које су добивале из оближњих села од сељака.Часне сестре, реда Светог Винка из Загреба, које су имале управу у својим рукама, нечовјечно су поступале с дјецом, изјављујући отворено да су то партизанска дјеца, да су то српске дјеца и да помагати ту дјецу, значи одгајати људе који ће касније њих клати .У томе се особито истицала часна сестра Пулхерија Барта, управитељица, и часна сестра Лауренција, економ. Оне су ускраћивале дјеци храну, одјећу, обућу и постељину, те посуђе, иако је тога било у дворцу у изобиљу што су даровали разни родољуби, те су настојале што више те робе одвести у самостан свога реда. И док су дјеци давале пријесан хљеб и ометале допремање млијека, тако да се млијеко редовито кварило, дотле се њима сервирало најфиније јело, вино, колачи, црна кава, итд..Дјецу су мучиле нарочито на тај начин да би им умирућим приступале и испитивале их за имена њихових родитеља, те силили дјецу да кажу своје име и вјероисповијест. А један свећеник, знао је читаве сате и сате проводити крај умирућег дјетета, те тихим гласом шапутао над умирућим уживајући садистички у мукама дјеце: "Реци, да ли си примио причест"?Старију и здраву дјецу, и то дјевојчице, иако су добро знале да су све православне вјере, тукле су и сили да иду пјевати у цркву, да пјевају усташке пјесме, те да дворе усташе, који су били дневни гости часних сестара. У том се нарочито истакла часна сестра Бозимир.Колико је далеко ишло то мучење најбоље се види из поступка часне сестре Пулхерије, која је Татјани Маренић из руке отела неколико дасака када је са осталим сестрама помоћницама хтјела направити тоалет за дјецу, да дјеца не морају обављати нужду на отвореноме, на киши и вјетру. Не само према дјеци, већ и према сестрама помоћницама које су пружале помоћ дјеци су биле врло окрутне, те и њих тукле ако би дјеци дале сакупљену храну. Часна је пријавила сестру Татјану Маринић усташком редарству да не одгаја дјецу у усташком духу, те је иста била одмах ухићена и разријешена дужности, а на њено мјесто постављена Јелена Чернозубов, која је такођер брзо смијењена, те је као одгојитељица постављена усташкиња Ница Храниловић, а осим тога су у логор смјештени и органи усташке надзорне службе.

 

Сестрама помоћницама часне сестре нису дозвољавале да спавају у кревету иако су и саме биле болесне од дизентерије, него су им кревете одузеле и присилиле их да спавају на бетону. А све то јер су добро поступале с дјецом.Мртву дјецу су часне сестре угуравао по двоје а и више у сандуке од шећера, те их притом гурању ломиле и ударале само да се сандук може затворити, а затим их закопавали крај плота изван гробља, јер су била "шизматици".Око 500 гробова безимене дјеце иза плота јаскаског гробља свједочи о усташком поступку према тој дјеци али и такођер о поступку часних сестара, а нарочито Пулхерије и Лауренције, док страховито звуче ријечи предсједника Хрватског Црвеног Крижа у Загребу приликом стизања посљедњег транспорта из Старе Градишке упућене сестри Драгици Хабазин, када је рекао: "Зашто сте навукли толико те православне дјеце у Загреб, тим нисте учинили услуге ни поглавнику ни хрватској држави".У јесен 1942. године престали су стизати дјечији транспорти у Јастребарско. Логор је био препун, па су дјецу почели разврставати у логоре Сисак, Глухонијеми завод и Јосиповац. Социјални и здравствени радници настојали су здраву и оздрављена дјецу из логора колонизирају што се показало успјешно. Бројни сељаци се јављају и узимају дјецу на отхрани и скрб, па је концем студеног у Јастребарском у болници остало још само стотину дјеце, док су остала колонизована. Када је колонизација показивала велики успјех и када се видјело да ће лијечници и родољуби успјети спасити велики број дјеце, усташка надзорна служба забрањује даљње колонизирање дјеце преко приватника и читаву колонизацију препушта Каритасу, а усташе ојађени успјехом колонизације траже колонизована дјецу, те их на очи њихових хранитеља кољу или одводе поновно у логоре, ау више случајева убијају и скрбнике те дјеце.Дјечији логор у Јастребарском, заједно с оним у Реки и карантену фрањевачког самостана постојао је око 4 и пол мјесеца, тј.. од 12. српња 1942. па до студеног 1942. године.Укупан број дјеце која су била у Јастребарском логору износио је 3.400, а старост дјеце је износила од 1 до 14 година. Сва дјеца су била искључиво православне вјере сакупљена испод Козаре и допремљена из логора Стара Градишка, Млака и Јабланац.

(* Издвојено из "Елабората о дјечијим логорима у НДХ" који се чува у Архиву Хрватске у Загребу)Милан Булајић, Усташки злочини геноцида, Бг 0,1989, Рад, књига 4, стр. 780)

 

 

АнаБарта Пулхерија-шездесетогодишња настојница милосрдних сестара Свети Винко Паулски у Јастребарском, иначе старија припадница усташког покрета и свастика Миле Будака, усташког министра и ратног злочинца. Истицала се нечовјечним поступцима према дјеци и отворено говорила да помагати српски партизанску дјецу, значи одгајати своје непријатеље. Знала је садистички мучити дјецу и измишљала разне казне попут "слана вода" и "крампус" помоћу којих је из дјеце "истјеривала партизанског ђавола".Усташама је често приређивала гозбе и тјерала дјевојчице да им пјевају усташке пјесме. Свједок Јосип Лонжар сматра да су часне сестре насилно убијале дјецу. У дворцу Ердеди више дјеце су паковале у сандуке од шећера а он их морао возити на гробље. Пред ослобођење земље, склонила се у један самостан у Словенији, одакле је 1947. побјегла у Аустрију.Часна сестра Грациоза била је њена замјеница и економ дома. Од хране која је пристизала у из Министарства удружбе и Црвеног крижа, он је издвајала најљепше прехрамбене намирнице за усташе који су били стални гости дома, а често је слала пакете и самостану у Мостар. Млијеко које су сељаци довозили за дјецу, она је остављала на сунцу и тек кад се почело кварити, давала га је дјеци.Иза њих по нехуманим поступцима, није заостајала ни часна сестра Бозимир, која је свако "злочесто" дијете знала да шиба немилосрдно па да га онда тјера у цркву да се моли или да пјева усташке пјесме.У дјечијем дому Јастребарско, радиле су још и ове часне сестре: Валдемара, Винфрид, Флоријана, Арцоза, Гауденције и Викторија, чија презимена нису позната, као ни њихово држање према дјеци.-Записнички саслушање свједока Јосипа Лонжара сачињено 19.новембра 1947. у Опуномоћству управе државне безбједности за котар Јастребарско;-Магнум кримен, стр. 825-826

(Драгоје Лукић, Злочини окупатора и њихових сурадника над дјецом козарског подручја 1941-1945 године)

 

Извор: ЈАСТРЕБАРСКО 1942.

 

СТРАНИЦА НА НАШЕМ САЈТУ ПОСВЕЋЕНА ЈАСТРЕБАРСКОМ