Живановић: Лично сам месецима посматрао лешеве из Јасеновца које су ноћ и дан носиле воде Саве и Дунава
Академик Србољуб Живановић
Видовданска беседа проф. др Србољуба Живановића у Манастиру Нова Грачаница код Чикага
Ваше Преосвештенство, господине председниче Српске Народне Одбране у Америци, часни оци, даме и господо, драги пријатељи,
Чини ми част и веома сам поносан што ме је Српска Народна Одбрана у Америци позвала да говорим на прослави Видовдана овде у Новој Грачаници.
Познато ми је да је Српска Народна Одбрана у Америци основана пре више од једног века са циљем да обезбеди самопомоћ вашим прецима који су се нашли у далеком новом свету, избегли од немаштине у српским крајевима које је окупирала Аустроугарска царевина. Допринос Српске Народне Одбране у Америци и помоћ Србији у оба светска рата био је огроман. Само у I светском рату Српска Народна Одбрана је успела да пошаље 17 000 добровољаца на Солунски фронт, да би у краљевини Југославији која је формирана после рата, они били изједначени са дојучерашњим окупаторима и непријатељима Срба, Хрватима и Словенцима који су се борили против Србије у редовима аустроугарске војске.
У доба комунистичке диктатуре Јосипа Броза Тита после II светског рата, власти су чиниле све што су могле да угуше Српску Народну Одбрану у Америци, но то им није успело. Нећу сада да вам говорим више о ономе што ви сви боље знате од мене.
Ово је прослава Видовдана, највећег српског празника, када су Срби предвођени Светим кнезом Лазаром извојевали победу у битци на Косову, а изгубили рат од далеко бројнијег непријатеља Турака. Знамо да је вековима српски народ имао своје корене баш на Косову где је у Пећи седиште српског патријарха, у Призрену стара богословија, где је и драгуљ српске средњевековне архитектуре црква Грачаница, бројни манастири, где на Косову пољу леже кости наших предака, храбрих ратника, који су погинули за небеско царство. Косово и Метохија су земља коју нам сада отимају Сједињене Америчке Државе, НАТО савез и Европска унија, који протерују Србе, а насељавају Албанце из Албаније и дају сву власт мухамеданцима Шиптарима, који имају одрешене руке да протерују Србе. То је тужна садашњица на видовданском Косову и Метохији.
Српска Народна Одбрана у Америци је захваљујужи учењу Светог Саве и подвигу Срба предвођених Светим кнезом Лазаром показала да српство не значи само једну групу људи који говоре српски језик, већ је показала да српство значи мислити и осећати се светосавски, а одговорити на све нападе косовски.
Нас велики песник Милутин Бојић је написао:
“Отаџбина наша са патње је знана,
Лутајући ми је носимо у себи;
Она је у крви наших вечних рана,
И, кушам те, судбо, такву је погреби!
Зато нама нису океани страни,
Ни гробови старих умрлих столећа;
Мирни смо на гозби у светској дворани
И кад небрат пије мирис нашег цвећа.
Српски народ и у садашње време трпи неправду. У злочиначким бомбардовањима НАТО савеза, Европске уније и САД побијена су мала деца, одрасли, болесни, радници, рудари и други. Порушене су болнице, школе, путеви, фабрике, инфраструктура и друго. Све то су злочиначки нападачи прогласили за “колатералну штету”, а Србија се ни дан данас не може да опорави. Завршићу ово наводећи опет стихове:
“Попали и сруши, разби и разори,
Полупај и скрши, роби и однеси
И испричај сунцу о оном што јеси,
Да о твоме делу звезда звезди збори”…
То је одговор српског народа непријатељима из НАТО савеза, Европске уније и САД. Опростите на овоме. Сада ћу да говорим у име оних чија је ћутња вечна.
О Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома писали су многи сведоци, преживели логораши, политичари, свештеници, историчари, књижевници и други, а ја сам био члан комисије судских антрополога која је ископавала и истраживала масовне гробнице жртава хрватског геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у Јасеновцу и на Доњој Градини, која је на десној обали Саве, 1964 године. Међународна комисија за истину о Јасеновцу, у којој није било ни Срба, ни Хрвата, нити било кога са територије бивше Југославије је утврдила да су Хрвати, само у Јасеновачком систему логора смрти убили, после стравичног мучења, преко 700 000 Срба, 23 000 Јевреја и 80 000 Рома, међу којима је било 110 000 деце испод 14 година старости.
На једном састанку Међународне комисије за истину о Јасеновцу у Њујорку, под председништвом америчког професора, сада покојног, Бернарда Клајна, утврђено је да је преко 1400 римокатоличких свештеника и часних сестара у Хрватској и у Босни и Херцеговини лично убијало и мучило невине жртве, Србе, Јевреје и Роме укључујући и сасвим малу децу, болесне, инвалиде, одрасле и силовало девојчице, девојке и младе жене. Ове злочине нису чинили само римокатолички свештеници, углавном Фрањевачког реда, већ цео хрватски народ у коме је било много тз.усташа. Сељаци Хрвати су убијали своје комшије Србе да би им отели земљу, стоку, алат или летину.
Зверства су чинили ученици и студенти, интелектуалци и радници, а они који нису чинили злочине лично, посматрали су са одобравањем зла која се чине. Пре свега сама држава Хрватска је одмах по проглашењу донела у своме парламенту или сабору најгрозније расистичке законе по којима је сваки Хрват или муслиман могао да опљачка, убије, мучи, малтретира или силује сваког Србина, Јеврејина или Рома и да за то никоме не одговара. Срби, Јевреји и Роми су морали да напусте своје домове и да живе само у одређеним деловима града. Забрањено им је да иду тротоаром улица, већ само средином улице, као стока. Постављени су натписи: “Србима и псима забрањен улаз”.
Парламент је усвојио ове расистичке законе у присуству ратног злочцинца, надбискупа геноцида, Алојзија Степинца, блаженог римокатоличке “цркве”, загребачког кардинала, поглавара римокатолика у независној држави Хрватској и врховног војног викара. Ниједан члан парламента из редова римокатоличких свештеника није дигао свој глас против ових закона. Степинац је лично насилно покрштавао Србе и Јевреје, благосиљао је јасеновачке кољаче крвавих руку и водио их у Ватикан на поклоњење папи. Сам римски папа је благосиљао ове кољаче.
За време комунистичке диктатуре у Југославији на чијем челу је био Хрват, бивши аустроугарски борац против Срба у I светском рату и носилац аустроугарског одликовања Јосип Броз звани Тито није се могло говорити ни писати да су злочине над Србима, Јеврејима и Ромима починили римокатолици Хрвати, већ се говорило да су то починили некакви фашисти или њихови помагачи којих никада није било у Хрватској. Подизани су бројни споменици “жртвама фашизма” или пак безимени споменици који не говоре ни ко је био жртва ни ко је био починилац злочина. У Хрватској није било ни нациста, јер Хрватску Немци никада нису окпирали. Злочине у Хрватској нису чинили неки појединци како то желе неки да прикажу, већ цела Хрватска држава са својом полицијом, војском, јавним службама и са римокатоличком ”црквом” у Хрвата.
Познат је случај једног римокатоличког свештеника који је на миси у својој цркви рекао: ”Хрвати, идите и побијте све Србе, али прво убијте моју рођену сестру која се удала за Србина, а онда дођите у цркву да вам дам опрост гријеха.” Сада је објављен велики број извештаја и сведочења Немачких и Италијанских официра и обавештајаца о невероватним и незамисливим злочинима Хрвата против Срба и Јевреја које су лично видели. Често су се питали; “Шта су им скривила мала деца и новорођенчад коју су убијали разбијајући им главе о камење, зидове или дрвеће” Римокатоличке часне сестре су биле нарочито свирепе према малој деци коју су изгладњавале, тровале, сипале су со или соду у уста итд. Жртве су убијане изгладњивањем, изнемоглошћу, без хране и воде, били су изложени инфекцијама и инфестацијама, закивани су живи за дрвеће. Таква једна топола и сада постоји у Доњој Градини, где се виде клинови којима су закуцаване жртве.
Ми смо 1964. године видели више таквог дрвећа. Хрватске убице су често пробадале жртве ножевима или оштрим предметима, вадили су им очи, одсецали уши или језик, уживали су у томе да распоре трудне жене, изваде нерођено дете и убију на очиглед мајке. Отимали су малу децу из руку избезумљених мајки и убијали набадањем на бајонет или клањем. Терали су мајке да држе малолетне ћерке док су их силовали, па потом убијали. Иживљавали су се над младим женама и девојкама, које су после тога клали. Одсецали су женама дојке. Бацали су жртве у Паћилијев крематоријум, закопавали изнемогле у насипе поред реке, кували жртве у казанима за прављење сапуна итд. Ти ужасни казани за прављење сапуна у којима су жртве куване и сада се налазе у Доњој Градини.
Ја сам лично месецима посматрао лешеве из Јасеновца које су носиле воде Саве и Дунава, дању и ноћу.
Хрватска је била једина замља у свету која је имала концентрациони логор за истребљење мале деце. Тај логор је имао четри дела. У првом делу су била деца до једне године старости, у другом деца испод четири године, у трећем старија деца, а у четвртом болесна и изнемогла. Мањи број жртава је убијан вешањем. Вешани су појединци, а жеља је била да се врши масовно убијање. Далеко већи број особа је убијан кањем или ударцем маља у главу. Исто тако је мањи број људи стрељан, јер није требало трошити муницију за “српске свиње”. Кољачи су се такмичили међу собом да покажу ко ће више Срба моћи да убије у току једне ноћи. Победник једног таквог такмичења је успео да закоље преко 1300 Срба. Вештачењем је утврђено да око 20% жртава убијаних маљем није убијено, већ су живи, рањене главе, бачени у масовну гробницу. Исто тако ни клање ножем – србосеком – понекад није били потпуно, него је жртва жива бачена у гробницу.
Из многих места је целокупно становништво довођено у дугачким колонама до ивице масовне гробнице, убијано и бацано у гробницу заједно са свим стварима које су носилy са собом. Приликом истраживања 1964 године ми смо налазили, помешане са костима жртава остатке одеће и обуће, шерпе, кантице или флашице за млеко, цуцле, огледалца и чешљеве и разне друге предмете. Нађен је и по који златник који је вероватно био зашивен негде у одећи, крстић и ланац, давидова звезда итд. Нађено злато је измерено и предато властима и од тада му се губи траг.
Сада могу да наведем и нека сведочења жртава и очевидаца злочина:
· Егон Бергер у сведочењу “За будуће генерације, да се сећају” пише: ”У току 1942 године , сваки дан, људи, жене и деца су превожени у Градину да би били побијени. Тада је 45 000 Рома изгубило живот. У току 1942 године више стотина хиљада невиних људи побијено је у Градини. Српска, јеврејска и Ромска деца довођена су из 1107 места да буду убијена у Јасеновцу.”
· Цадик Данон у својој књизи “Искорењено породично стабло Данонових” описује клање српске деце и жена које је лично посматрао са растојања од око 30 метара. “Отимали су децу од мајки на најгрубљи могући начин. Вриска деце и мајки је била ужасна… децу су доводили до ивице масовне гробнице. Убица би хватао једно по једно дете и разбијао му главу чекићем, а затим бацао у јаму”.
Ја сам лично држао у рукама разбијене лобање те мале деце. Лобање су им извађене приликом ископавања масовних гробница 1964 године.
· Др. Драгослав Стијановић у својој књизи “Највећи злочини данашњице” на више од 500 страна описује злочине Хрвата и босанских муслимана наводећи имена мучитеља, убица и силеџија, као и имена жртава и називе места из којих су потицали, као и места где су сахрањене жртве. Најужаснији су описи клања трудних жена из чијих су утроба вађена нерођена деца, коју су одмах клали. Описао је и силовање девојчица, ученица из школа и младих жена, које су после силовања убујали. Злочине су чинили Хрвати житељи и босански муслимани, а не само чланови усташке организације… Нарочито је било свирепо мучење и убијање православних свештеника и владика.
· Радомир Булатовић у књизи “Концентрациони логор Јасеновац” такође описује клање деце од 6 месеци до 6 година, које су Хрвати касапили и секли напола у Враногорску 30 августа 1941 године. Касапљење је трајало до 8 јануара 1943 године.
· Ј.Вуст (J.Wuescht) у књизи “Jugoslavien und das dritte reich” пише да су Хрвати убили 11 194 деце са Козаре испод 14 година старости. У Шушњару код санског Моста су 14 септембра 1941 године спалили живе 20 деце које су затворили у једну колибу коју су запалили. Хрвати су 4 августа 1941 године силовали девојчице, терајући њихове мајке да то гледају итд. Продавали су месо српске деце са натписом: “Српско месо – 1 дин.килограм”.
У вршењу злочина нарочито су се истицали римокатолички свештеници и вероучитељи, часне сестре, чланови организација крижара I крижарски, сестре милоснице и сл. Надбискуп Захреба и поглавар римокатолика у Хрватској, злочинац Степинац, кога сада папа жели да прогласи за светитеља, разаслао је 28 априла 1941 године циркулар у коме поздравља успостављање Независне државе Хрватске, и то не само као син хрватског народа, већ и као представник римокатоличке “цркве”. Написао је и следеће: “Хрватска мора представљати чист животни простор само за Хрвате… Србе и Јевреје треба истребити”.
Што није успело Хрватима да учине за време II светског рата, то им је успело протеривањем свих Срба са њихових вековних огњишта у Хрватској деведесетих година када је Туђман потпомогнут од стране САД и Немаца протерао преко 200 000 Срба из Хрватске. У Хрватској сада има једва 4% Срба, а било их је преко 30%.
Хрвати сада говоре да су жртве само они за чија се имена и презимена зна, за које се зна из којих су места покупљени, уколико су позната имена убица итд. Тако су сакупили око 80 000 имена. Међутим, ја постављам питање: Како су се звала побијена мала деца? Какво је било верско опредељење и национална припадност нерођене деце извађене из утроба мајки? Како су се звале ко су биле жртве чије сам лешеве посматрао како их носе воде Саве и Дунава? Како су се звале особе бачене у Паћилијев крематоријум или који су скувани у казанима за прављење сапуна? Како су се звале жртве чије лешеве је морао да спаљује професор Анте Премеру?
Заточење и уништавање Срба, Јевреја и Рома у Хрватској је почело још пре него што је држава Хрватска легализовала клање 25 новембра 1941 године, када је почело масовно клање, убијање мучење људи, жена, деце, болесних, старих, на свим местима, у њиховим кућама, на радним местима, у школама и болницама итд. и све то зато што нису били римокатолици и Хрвати. Истовремено су комунистичке вође, у сарадњи са усташким покретом у Хрватској, поручивали да не треба говорити о злочинима Хрвата, јер се тиме вређају осећања хрватског народа и подстиче мржња. Имамо пример из Карловца где су 13. и 14 јула 1941. године осуђени на смрт и стрељани партизани који су се усудили да напишу један чланак у војничком билтену о зверствима Хрвата у Јасеновцу.
Пре одласка у Јасеновац и Доњу Градину ради испитивања масовних гробница жртава хрватског геноцида, припремао ме је за рад професор судске медицине Медицинског факултета у Загребу др Анте Премеру, који је, иако Хрват, био заточен у Јасеновцу као противник усташког режима Анте Павелића. Он је као стручњак за судску медицину, а као заточеник посматрао вршење злочина. Њега су још 1943 године приморавали да одкопава масовне гробнице жртава и спаљује лешеве да би умањили број побијених људи. Професор Премеру је 1945 године био члан Државне комисије за утврђивање злочина Хрвата. После тога је био отеран у пензију и протеран из Хрватске. Такође сам пре радова у Јасеновцу посетио и логор у Аушвицу да бих видео како се тамо истражују злочини.
Комисија антрополога која је вршила истраживања и вештачења у Јасеновцу и Доњој Градини је сваки дан увече писала записник, који су подписивали сви чланови комисије, тако да нико не може једнога дана да каже нешто што није записано. Одлуком комунистичких власти рад комисије је прекинут и никада није настављен. Ја сам по повратку из Јасеновца и Доње Градине описао у једном интрвјуу за недељне новине налазе до којих смо дошли и описао рад комисије. Када се тај интервју није појавио у штампи отишао сам у редакцију да се информишем. Тада ми је кратко речено: “Твој интервју неће никада бити објављен и у твом је интересу да више никада не питаш зашто”. Шест месеци после тога био сам приморан да емигрирам и више ми није било места у комунистичкој Југославији. На извештај који је поднела комисија антрополога стављен је ембарго, тако да тај извештај није могао бити објављен јавности све док су комунисти били на власти у Југославији.
Зна се да су комунисти Југославије имали споразум о сарадњи са хрватским усташким покретом у циљу рушења СПЦ и уништења српског народа. Тако је тај извештај први пут објављен 1992 године у књизи Catena Mundi, коју је припремио познати културни радник Предраг Драгић Кијук. Он је провео две и по године трагајући по архивама да пронађе тај извештај и да га објави.
О Јасеновцу и Доњој Градини могло би се говорити месецима и годинама. Одржано је до сада шест међународних конференција за истину о Јасеновцу са сведочењима жртава и рефератима стручњака. Објављено је преко 1000 књига о злочинима Хрвата и римокатоличких свештеника и активиста, као и муслимана у Хрватској, Босни и Херцеговини. Донета је и Декларација о хрватском геноциду против Срба, Јевреја и Рома која је објављена на 8 језика и послана у све државе света.
На жалост, комунистичке власти у Југославији и римокатоличка “црква” су повукле све те књиге из библиотека и уништиле, па се до неких примерака тешко може доћи. Деца сада у Србији ништа не уче у школама о злочинима које су починили Хрвати у Јасеновачком систему логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Власти и историчари у садашњој Хрватској се труде да избришу из сећања почињене злочине. Римокатоличка “црква” у Хрватској, као и политичари на власти васпитавају нове генерације деце и омладине да мрзе Србе. Десетине хиљада омладинаца у Хрватској, на фудбалским утакмицама, поп концертима и приредбама узвикује јавно пароле “Србе на врбе”, “Босанце у ланце”, “Уби Србина” и сл.
Римокатоличка црква се спрема да у скорој будућности прогласи за свога светитеља злочинца Алојзија Степинца, сарадника усташа, који је лично насилно покрштавао Србе и Јевреје, пружао подршку усташкој влади, био врховни војни викар, водио кољаче Срба, Јевреја и Рома на поклоњење папи и чинио друга злодела.
На једној међународној конференцији о Јасеновцу рекао сам слушаоцима да не могу да им прикажем ни фотографије ни дијапозитиве да бих илустровао моје излагање о раду комисије антрополога 1964 године, јер нам снимање није дозвољено, али сам зато замолио једну преживелу жртву, коју хрватски кољач није успео да потпуно закоље, него ју је живу бацио у раку да изађе на подијум и покаже ожиљак на врату од усташког клања. Њу је лично насилно покрстио и превео у католичанство Алојзије Степинац.
Садашња влада у Србији, због политике “регионалне сарадње” коју намећу Европска унија, САД и НАТО савез јавно опрашта Хрватима злочине у име жртава чије је ћутање вечно, иако им те несретне жртве и побијена ситна деца никада то нису дозволили. Злочинци треба прво да признају злочине, да схвате страхоте и последице својих недела, па да се затим покају. Тек онда им следи опроштај, који може да им подари само Свевишњи Господ, а не људи. Хрватска држава и народ су прогнали преко 200 000 Срба из садашње Хрватске и недозвољавају им, или пак разним смицалицама онемогућавају повратак на њихова вековна огњишта.
То чине захваљујући подршци Немачке, Европске уније, САД и Римокатоличке “цркве”. Хрватска држава је сада чланица Европске уније.
Хвала вам на пажњи, а ја сам спреман да дам одговоре на ваша питања.
Везане вијести:
СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ - Геноцид над Србима још увек траје ...
Академик Србољуб Живановић: Нема опроштаја без признања ...
Проф. др Србољуб Живановић: Ко је био фра Срећко Перић ...
Србољуб Живановић: У Јасеновцу страдало 110.000 жена и дјеце