Воз ужаса

Кућа Пере Вукића „Кућа сабласти“

Свуда иста слика: мртви већ при отварању врата испадају из вагона, а живи дижу суве, кошчате бледе руке, зевају, мичу устима, избуљивши очи

Осјетих да ми се отрага неко приближује. Погледам Пају, он ми клима на тог и као да вели: „Шути, не разговарај!” Окренух се и спазих Матковића и Љубу Милоша.

-Је ли, докторе, шта би требало најбрже, да се ови људи брзо опораве, мислим, која храна, да се придигну?

Спазих, како је Пајо притрчао ближе к нама, тобоже да превија, а у ствари да интервенира, ако ја застраним.

-Па држим, да им сада треба дати слатку текућину.

-На примјер?

-На примјер размутити пекмез с водом и дати им пити!

То сам рекао, јер сам знао да имају пекмеза.

-Е, богами, то ћемо, докторе, одмах наредити, да се направи!

Пајо ми је причао касније, како је Матковић намигивао Милошу и одмахнуо руком на мене, поспрдно се смијући.

-Што му ниси рекао, да не знаш? Тако си испао смијешан и сумњив, да желиш помоћи Козарчанима, и испао си глуп.

Видио сам да сам насамарен, али је било већ касно.

Др Лендлер ме опрезно прстом зове, да дођем к њему.

-Матковић и Милош су сад дошли од тебе послије оног разговора, смијали су се, и чуо сам: „Непоправљиви србофилски лопов!” Што си, бога ти, лајао?

-Ја? Ништа, рекао сам, кад ме је питао: „Шта би требало дати, да се ови јадници најбрже опораве?”, да би се могао пекмез размутити с водом и дати им, и ништа више нисам рекао.

До тог времена нисам био ни спазио стол са столицама, постављен на отвореном пољу према „влаку ужаса”. Пред столом је стајала комисија: њемачки официр, с моноклом на оку и рукавицама у руци, др Валтер, Матковић, Милош и котарски предстојник из Новске, Вјекослав Пераковић, кога су усташе касније објесили. Разговарао је с усташким официрима, чије је ријечи преводио Беговић, заточеник, десна рука Лубурића и Матковића. Беговић живи као слободњак у селу Јасеновцу. Њемачки је војни лијечник показивао на мртваце и на влак и нешто захтијевао. Видјело се по гестикулацијама и по држању да се води некакав спор између Нијемаца и усташа о питању овог влака ужаса.

Спор се мало као заоштрио, и Матковић је љутито наредио, да се отварају и остали вагони. Отворише их око педесет. Свуда иста ужасна слика: мртви већ при отварању испадају из вагона кроз врата, а живи дижу сухе, кошчате блиједе руке, зијевају, нешто мичу устима, избуљивши очи.

Њемачки се доктор подбочио једном руком и гледао ту сцену као тријумфатор, као Нерон у арени, сталним, укоченим осмијехом ироније и презира.

„Интелектуалац?” „Лијечник?” Професор Јиргенс, који 1914. прави смртоносне експерименте над руским заробљеницима? Западноевропска грађанска цивилизација, коју су толико обожавали?

Гледајући та западноевропска буржоазно - цивилизаторска чудовишта, гушило нас је од презира и бијеса у грлу, а нека нам се горчина разлила по устима.

- Пфуј! - пљунуо сам од згражања.

Тада смо прискочили и појили их водом из канта.

-Ех, бог ти дао, затворили нас као стоку, морили нас жеђу, и ето помријеше нам наши, аман, мало тко оста.

Оставих га и дадох другом воде.

-Одакле си?

-Ено тамо, преко Саве, Градине!

-Шта кажеш, из Градине?

-Ето, хвала богу, да нас преузму „ови”, аман опет, „наши су”, нитко осим Швабе не би то учинио. Ено, ено моје куће. Ех, да ми се до куће докотурати! Ено је, брате, видиш она мала, на крају села преко пута циглане.

Очи су му мало сијевнуле, а поглед му се укочио на једној точки у Градини, на његовој кући.

Обузе ме језа. Он је бивши газда оне злогласне кућице, у којој се врше грозне крваве оргије! Знам му и име: Перо Вукић. Сваки дан се спомиње та злогласна кућица. Њега су отјерали у логор, а троје дјеце су му и жену Нијемци убили. Он то можда још и не зна?

„Градина, Градина! Да знаш, јадниче, какав је ужас постала твоја кућица и твоја Градина”, помислих.

Пошао сам до другог, а у глави ми све шуми од напетости, узрујања.

Опет ми мисао оста код оног из Градине. „Да ми се докопати куће”, а тамо све поклано, тамо је уређена људска кланица какве повијест свијета не памти. Он ће у Градину својој кући! Таман изабрао мјесто, јадник!

-Мало ми, брате, дај воде, да се само одупрем на ноге, па ћу ја већ сам, преко Градине у моје Кнежпоље, знам ја пут, ено одмах код Просаре према Градишки!

-И он ће преко Градине! - пошао сам даље.

Нигдје ниси чуо јаука, јер су изгубили глас, само на лицу ужасни израз борбе за очување живота. Тај је израз био осебујан, какав се не среће у животу, каква нитко, осим нас овдје, није ваљда никад видио.

Наставиће се

Пише: Никола Николић

Књига се може наручити од издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел. 011/2687-051, 3618-513; е-mail: i.p.nnki@eunet.rs; сајт: www.nnk.co.rs

Извор: Политика, понедјељак 14. септембар 2015., стр. 23

Везане вијести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (1)

Никола Николић: Јасеновачки логор (2)

Никола Николић: Јасеновачки логор (3)

Никола Николић: Јасеновачки логор (4)

Никола Николић: Јасеновачки логор (5)

Никола Николић: Јасеновачки логор (6)

Никола Николић: Јасеновачки логор (7)

Никола Николић: Јасеновачки логор (8)

Никола Николић: Јасеновачки логор (10)

Никола Николић: Јасеновачки логор (11)