Вељко Ђурић Мишина: Шта је спорно у интервју епископа славонског Јована?
Интервју новинара Вељка Миладиновића са епископом славонским Јованом Ћулибрком, објављен под насловом „Сто година нашег страдања„ у Nedeljniku 27. августа 2015, изазвао је бројне коментаре и реакције на разним Интернет сајтовима и у недељнику Печат као ретко који текст који се односио на новију прошлост. Пажљивим ишчитавањем реаговања лако је устврдити да ниједан од коментатора није историчар по струци и да су најдуже коментаре написали двојица стоматолога (Душан Басташић из Бањалуке и Владимир Умељић из Немачке) и један психолог (Александар Аксентијевић из Велике Британије)! И Србољуб Живановић (из Велике Британије), који такође припада медицинским наукама, имао је „запажене“ видео коментаре док се, кад је реч о писаној форми, једном крио иза фамозне Међународне комисије за истину о Јасеновцу, и имао подужи интервју у Печату (од 18. септембра 2015)! Посебно место својим коментарима имају новинар Борис Алексић, који је завршио студије правних наука, и Драган Милашиновић, технолог по образовању.
Додуше, ни Јован Ћулибрк није историчар по струци – завршио је студије југословенске књижевности, али је провео пет-шест година у Јерусалиму, у Јад Вашему и Јеврејском универзитету на студијским програмима, током којих је стекао солидно знање, које га сврстава у групу добрих познаваоца тема везаних за велике трагедије које су задесиле Србе и припаднике јеврејске и циганске заједнице у годинама Другог светског рата у Југославији.
Проучавање прошлости, а то значи, осим осталог, и реконструкција појединих такозваних тамних мрља прошлости или празнина у разјашњењу значајнијих догађаја, јесте посао првенствено за школоване историчаре, тим пре што је истраживање занат који се учи на студијама историје. То не значи да ће сваки школовани историчар бити добар мајстор свог заната јер има и супротних примера! Тако, на пример, они који су кренули у истраживање одређене теме наилазе на безброј проблема и недоумица па одустају од окончања започетог или, што је знатно чешће, у коначној верзији рукописа дају бројне паушалне и неутемељене оцене што се, на крају, одражава на квалитет текста.
Коментарисање реакција на интервју епископа Јована захтевало би много простора, малтене књигу од барем 300 страна. Уместо тога осврнућу се на најзначајније тврдње које у домену мојих интересовања.
Не желим да се изјашњавам о ставовима епископа Јована из више разлога. Прво, питам шта је у њима спорно за онога ко је пажљиво прочитао интервју а том тематиком се бави барем десетак година?
Желим, истовремено, да укажем на неколико чињеница које готово сви коментатори намерно избегавају или за њих не знају, што је вероватније.
Насловна страна Nedeljnika са најавом интервјуа епископа Јована
Прва чињеница: епископ Јован објавио је свој рад под насловом Историографија холокауста у Југославији, Православни богословски факултет, Београд 2011. (друго издање је штампано 2014. на енглеском језику). Рукопис је настао током вишегодишњег рада на научно-истраживачком пројекту на Ротберг Интернационалној школи која је у саставу Јеврејског универзитета у Јерусалиму.
Поред осталог, у поменутој књизи се налази и поглавље насловљено са „Оглед библиографије о историографији холокауста у Југославији“ (стр. 186-206) са списковима наслова у којима има података и о Јасеновцу, комплексу концентрационих логора из времена Независне Државе Хрватске, већином на страним језицима.
На овом месту морам да поставим питање: Да ли је неко од коментатора прочитао поменуту књигу? Није?!
За почетак, паметноме доста!
Неколико реченица о бројевима
Оно што је карактеристично за све коментатора јесте да су се „ухватили“ за речи о броју страдалника у Јасеновцу и чињенице о надбискупу загребачком Алојзију Степинцу.
Новија српска историја је пуна примера навођења бројева жртава за које, готово по правилу, нема поузданих и проверљивих основа: жртве Краљевине Србије у балканским ратовима и Првом светском рату, српске жртве у Независној Држави Хрватској, жртве на Старом сајмишту 1941–1944. године…
У међувремену, историчари су разјаснили готово свако име и број жртава страдалих, примера ради, октобра 1941. у Крагујевцу (Станиша Бркић: Име и број, Спомен парк „Крагујевачки октобар“, Крагујевац 2007.) и Краљеву (Силвија Крејаковић: Идентитети жртава стрељаних у Краљеву октобра 1941, Музеј жртава геноцида, Београд 2013), у цркви у Глини 1941. године (више аутора), о жртвама српског народа Фоче 20. века (Миленко Тодовић, Адресар мртвих Фочана, Музеј жртава геноцида, Београд–Шклопотница–Фоча 2014), објављене су и књиге о заточеницима логора на Бањици у Београду са подацима о њиховим судбинама, у припреми је елаборат о концентрационом логору у Нишу, покренут је пројекат о страдалницима у Драгинцу 1941. године итд.
Познато је да Краљевина Југославија 1941. није вршила попис становништва.
Не постоје тачни подаци колико је Независна Држава Хрватска априла 1941. имала становника. Постоје само немачке и хрватске процене урађене 1941. у којима су разлике готово занемарљиве. Међутим, када се погледа национална припадност становништва, ствар је сасвим другачија: Хрвата је знатно мање по немачким него по хрватским проценама! Исто тако драстично се разликују процене у броју Срба!
Данашњи изглед локације усташког логора Доња Градина. Спомен табле са укупно убијених (700 хиљада), од тога деце (20 хиљада) и антифашиста (127 хиљада) у систему усташких концентрационих логора Јасеновац
Хрватске званичне процене су следеће: од укупно 5.655.750 становника било је римокатолика 2.993.335 (или 52,93%), православних 1.809.613 (31,99%), муслимана 772.794 (12,78%) и Јевреја 32.372 (0,57%).
Подаци који су током рата објављени у Патријаршији Српске православне цркве су различити. Тако је објављено да је на територији Независне Државе Хрватске, по прорачунима за април 1941, живело 3,284.500 Хрвата (или 46,59%) и 2.294.316 Срба (или 32,54%).
Комунистичка власт није желела да се утврде ратне жртве из простог разлога што би се видело да су убице већином припадали хрватском а жртве српском народу… а то би урушило партизанску револуцију.
Проблем броја жртава страдалих на одређеном месту, на пример на стратиштима на Велебиту, у Јасеновцу, у херцеговачким јамама и другим губилиштима, могао се истражити да су после рата биле другачије политичке прилике и воље да се то реши. Како то није на време урађено, ко зна колико ће се још припадника будућих генерација бавити тим проблемом. Једно је сигурно: број никада неће бити утврђен чак ни приближно, можда чак и у десетинама хиљада!
Готово сви коментатори интервјуа епископа Јована помињу Јасеновац а нико не помену библиографију радова о том концентрационом логору коју је објавио Јован Мирковић под насловом Objavljeni izvori i literatura o jasenovačkim logorima, GrafoMark–Besjeda–Muzej žrtava genocida, Banja Luka–Beograd 2000. Да је неки од коментатора интервјуа листао ту капиталну књигу видео би да је о Јасеновцу до 2000. године објављено више од 2.500 наслова на разним језицима! Пошто су Независна Држава Хрватска, усташка организација, злочини, надбискуп Алојзије Степинац и даље интересантне теме за истраживања, јасно је да је до данас број тих наслова знатно увећан! Само три чињенице – три докторске дисертације одбрањене на три различита континента: исусовац Томислав Вујева, Невенко Бартулин и Бугарка Ирина Огњанова (Католичка црква и усташки режим у Хрватској 1941-1945)! На овом месту треба подсетити и на следећи наслов: Dennis Barton, Croatia 1941-1946, www.churchinhistory.org!
Марко Аурелио Ривели није историчар коме се, барем када су у питању познати Срби из времена Другог светског рата, може много веровати. Тако је, примера ради, у књизи Надбискуп геноцида, Јасен, Београд 1999, на страни 82, описавши страдање епископа горњокарловачког Саве Трлајића, и за једног свештеника навео: „Прота из Оточца, Бранко Добросављевић, ухапшен је заједно са сином: дјечак је исјечен сјекиром на комаде у присуству оца, којем су ишчупали браду и косу, извадили очи и на крају га убили, такође сјекиром.“ Потом је уследила следећа тврдња: „Сличне муке претрпео је владика жички, Његово Преосвештенство Епископ Николај Велимировић.“
Марко Аурелио Ривели: Надбискуп геноцида
Не улазећи у многобројне словне грешке у географским именима и именима и презименима појединих личности, остаје отворено питање колико поверења треба имати у друге разне Ривелијеве тврдње!
Поверење заслужује француска историчарка Ани Лакроа Риз која је објавила добар рад под насловом Vatikan, Evrоpa i Rajh od Prvog svetskog rata do Hladnog rata, Београд 2006. Она је у Независној Држави Хрватској и надбискупу Алојзију Степинцу писала само онолико колико је требало у знатно ширем контексту.
Сакупљањем објављених података о броју страдалих у Јасеновцу није се бавио ниједан Србин – до сада најцеловитији текст урадио је 2012. године др Vladimir Geiger из Хрватског института за повијест – „Brojidbeni pokazatelji o žrtvama logora Jasenovac, 1941.-1945. (procjene, izračuni, popisi“, Časopis za suvremenu povijest, 2, Zagreb 2013, 211-242 (текст је објављен и у часопису поменутог института који се штампа на енглеском језику). Можемо да „жалимо“ што Гајгер није имао и књигу Младена Ивезића Titov Jasenovac, објављену 2013. у Загребу и о којој је, уз „угледне“ госте, говорио у Великој дворани Дружбе Исусове на Каптолу, а недељник Glas Koncila му дао енормно простора!
Србољуб Живановић у интервјуу у Печату децидирано тврди: „Тачан број страдалих Срба у Јасеновцу никада нећемо сазнати јер поред оних пописаних 700.000 ми не знамо ни које су вере, ни које су нације била нерођена деца коју су Хрвати вадили из утроба мајки и убијали.“ У овој реченици пажњу привлачи тврдња да он зна да је пописано 700.000 имена и презимена пострадалих. Мени преостаје да питам: Ко је и када сачинио те спискове, где се они налази и зашто их, макар у деловима, није објавио. Тако би у великој мери допринео историјској науци и прекинуо игру бројева.
Међутим, морам да поставим питање: Шта ако Живановић не говори истину и нема имена и презимена жртава већ инсистира на измишљеном броју?
Неколико реченица о Алојзију Степинцу
До сада је објављено неколико биографија надбискупа Степинца које су, по садржају, корисне за истраживаче. Међу ауторима нема ниједног Србина, што је донекле и разумљиво. Уосталом, колико се нас бави писањем биографија наших патријараха?
Када је реч о Степинцу, желим да питам коментатора интервјуа епископа Јована колико њих зна да надбискуп није био солунски добровољац: он је дошао из Италије у Грчку код Солуна 25. децембра 1918. године када је Солунски фронт одавно пробијен!
Да ми Срби мало читамо оно што објављује друга страна доказујем питањем колико је истраживача прошлости прочитало, на пример, књигу Ивана Мужића Pavelić i Stepinac, Split 1991. Или две књиге Јуре Криште Katolička crkva i Nezavisna država Hrvatska 1941–1945, Zagreb 1998.
Алојзије Степинац
Многи знају за дневник који је надбискуп Степинац брижљиво свакодневно водио и у њега слагао многобројне прилоге, на пример, молбе за помоћ. Мало нас зна да су посебне службе комунистичког државног Министарства унутрашњих послова дневник и те прилоге фотографисале и на осам адреса (републикама и покрајинама), послале по један примерак. Тако је један од њих доспео и у Београд, где се и дан-данас налази, али није доступан.
Када би БИА отворила своје архиве могли бисмо да донекле, наравно у негативном смислу, променимо своја сазнања о надбискупу и његовим активностима. Тако, на пример, дознали бисмо шта пише у извештају Богдана Рашковића, човека од високог поверења Милана Недића, који је одлазио у Хрватску ради спасавања Срба, о његовим разговорима са надбискупом али и са Дианом Будисављевић, Немицом, која је отргла од смрти више од 12.000 малене Српчади.
И Српска Патријаршија поседује архивску грађу која се односи и на судбину српског народа у Независној Држави Хрватској. То су, осим осталог, бројни извештаји протераних и избеглих свештеника из којих могу да се сагледају размере трагедије српског народа и Српске православне цркве.
Закључак
Зашто све ово пишем? Прво, да покажем да се бављење личностима с друге стране, које су имале великог утицаја на српску судбину, мора препустити професионалцима, који ће то радити у оквирима дугорочних научно-истраживачких пројеката, а не да то буде посао појединаца „о свом руву и круву“! Ово наглашавам јер је добро познато да поједини аматери заљубљени у прошлост знају да својим писанијама нанесу више штете него користи. И на крају, да покажемо макар мало поштовања за некога ко мисли другачије, да без бурних реакција и увреда разговарамо о одређеним значајним темама наше прошлости.
Извор: СТАЊЕ СТВАРИ
Везане вијести:
Проф. др Вељко Ђурић Мишина: Попис српских жртава ...
ВЕЉКО ЂУРИЋ МИШИНА: ХРВАТСКА ЛЕГИЈА ПОД ...
ЕПИСКОП СЛАВОНСКИ ЈОВАН ЋУЛИБРК: Срби, добро вагајте ...
Pismo Episkopu Jovanu Ćulibrku - Jadovno 1941.