Убијте нас, не мучите нас жеђу

Сиб - Партизанско гробље

Помрло све, а остало се при концу смирује. Нико више воде и не тражи, јер се само вара, воде не дају, хоће да поцркамо, сведочиоје Перо Вукић

Перо Вукић причао је о вожњи влаком од Земуна до Јасеновца:

- Влак стаде. Чусмо у другом вагону јаук, вриска и лупање о вагон. Почесмо и ми лупати. Кадли неко на нашем језику, али некако по босански, викне: „Не лупајте, животиње, јер ако отворимо, све ћемо вас поклати!” Мало се народ к’о утиша, али опет поче да лупа и виче: „Воде, воде!” „Убит ћемо вас као псе, ако будете лупали!” А народ одговара: „Убијте нас, убијте, а не мучите нас жеђу!” Опет извана грде народ: „Цркни, скоте! Пси ожеднили, а! Нек вам Тито даде воде!” Народ се узбунио аман и у другим вагонима. Уто кљуцну машина и нагло нас повуче, затандрка, а сад ти не хасни лупати и викати. Сваки ти је сат нетко од нас умро и тако остане стајати наваљен као ступ на тебе. Теже ми је било мртваца држати на себи него сто живих. Дај му реци, кад је мртав ко клада. Па онај смрад од њега - ма готово ти је гори био тај смрад него и жеђ. Један ми Никола из Дубице умрије сприједа, а један Чедо с лијеве стране, одмах некако. Прво вријеме издржах некако, а касније - никако. Укочили се мртваци и један буљи у другога, чини ми се у мене обадвојица - смрад неописиви. Сваки час би ме спопала несвијест, и то ме спасило. Кроз ту несвијест чух слабо стењање, јецање, и смирио се народ. Већ нас је пола помрло. Успјех се мало измакнути, и оба мртваца падоше један на другог и наслонише се, ко кад двије сохе прислониш једну уз другу, па се усправно држе обје. Спустих се испод њих баш ко испод стрехе и чучнух. Видјех и други неки склонили мртваце уједан ћошак, па канда мало није тако тијесно ко прије. Ко кладе их наслагали уза зид! Више нико ни куцати не може, па и од других вагона ништа се више не чује. Помрло све, а остало се при концу смирује. Нико више воде и не тражи, јер се само вара, воде не дају, угурсузи, хоће да поцркамо, то се види, ама шта ћеш, кад он такав закон признаје и тјера. Опет сам клонуо у несвијест и пао на кољена мртваца и тако ето доспјесмо овдје. Нисам мислио да ћу још видјет сунца. Ето, ја ти рекох, а ти јави нашим партизанима у Козари и Шолаји, нек и то знају, што нас је задесило.

-Ама куд се дједе Мића Декановић из Међеђа, и он стиже жив с нама? - чика Перо се поче огледавати и никако да га спази.

-Да им није можда умакао?! Храбар ти је наш Мића, а само сања о Козари и о Шолаји.

Да бог да - дометне нетко.

И заиста је Мића, како смо касније дознали, једини од 5.000 жртава умакао и остао жив.

Хвала ти, чика Перо, неће остати тајна, дајем ти часну ријеч. Нетко ће то пренијети. Предат ћемо, имамо везу. А сад здраво!

-Хоћемо ли се још гдје састати, брате?

-Хоћемо, хоћемо.

„У градинској иловачи”, помислим. - Ово ћу ја пренијети одмах, брате Перо!

-Шта толико чучиш око тог чиче, то је већ сумњиво. Кидај Никола, бога ти - добаци ми Пајо.

Одвели су га, натрпавши на њега опет оне мртваце. Такав му удес би, таква „казна”, коју прописа фашизам, „он такав закон признаје и тјера”.

Чини се, да се je „комисијски преглед” завршио споразумом на опће задовољство, јер је изјава усташа, „да влак неће примити, него натраг послати”, била само глупо измотавање.

А како се и не би завршио међу таквим „савезницима”, који се боре да очувају европску цивилизацију од бољшевика. Већ се сви задовољно смију, усташе и њемачки фашисти. Нешто потписују, касније смо дознали, да је спор избио о питању, „колико процената мртвих предају њемачки фашисти усташама, а колико процената живих”. Нацисти су тврдили да нема више од 50 одсто мртвих, док су усташе тврдиле да их има 70 одсто. Коначно су се сложили да је било 60 одсто мртвих од укупног броја. Цијели се влак састојао из 79 теретних вагона. Људи су у вагонима стајали набијени, јер су их угурали више него што је пропис, више од четрдесет, а у сваком вагону је стајало 67-70 људи. Свеукупни је број људи довезених из Земуна у том влаку износио више од 5.000. Тако су извршили „пазар”, примопредају, два савезника, заправо газда и слуга, „борци” за „Нови европски поредак”.

Послије обављене формалности, нацистички се интелектуалац опростио и отишао са својим официрима. Кад су ови замакли, скочи Матковић према огради, одвали велику летву и јурну као бијесан пас међу оне јаднике, који су сједили на трави и чекали камо ће их превести. Видјели су „комисију” и мислили да ће барем ово, што је остало, бити поштеђено.

- Мајку вам вашу разбојничку, убијали сте нас, а сад бисте хтјели воде, хљеба, да вас још хранимо.

Наједанпут Матковић погледа на нас и баци летву. Да ли је осјетио сав понор свога моралног ништавила или није просто хтио да ми то видимо, то нисмо могли установити.

Наставиће се

Пише: Никола Николић

Књига се може наручити од издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел. 011/2687-051, 3618-513; е-mail: i.p.nnki@eunet.rs; сајт: www.nnk.co.rs

Извор: Политика, сриједа 16. септембар 2015., стр. 24

Везане вијести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (1)

Никола Николић: Јасеновачки логор (2)

Никола Николић: Јасеновачки логор (3)

Никола Николић: Јасеновачки логор (4)

Никола Николић: Јасеновачки логор (5)

Никола Николић: Јасеновачки логор (6)

Никола Николић: Јасеновачки логор (7)

Никола Николић: Јасеновачки логор (8)

Никола Николић: Јасеновачки логор (9)

Никола Николић: Јасеновачки логор (10)