У Јасеновцу ништа ново
Јасеновачке жртве
Стални постав музеја на локалитету бившег усташког логора и даље без приче о злочину
Немојмо концентрационе логоре
описивати истим еуфемизмима које су користили они који су их успоставили.
Кофи Аннан, 24. јануара 2005.
Логори за ликвидацију
циљаних скупина, прије свега Жидова и Рома, били су у Хитлеровој Тврђави Еуропи
искључиво у ингеренцији њемачких нациста ... Ипак, постоје двије изнимке -
Румуњска и Хрватска. ... Румуњски геноцид, као и онај у Хрватској, био је у
домаћој режији, те проведен без "рафинираног" њемачког обмањивања ...
Балкански холокауст био је у знаку ножа, маља, метка и ужета.
Иво Банац, Јасеновац није мит (Свјетло ријечи бр. 287; Сарајево 2007.)
Пише: Јулија Кош
Ништа није данас видљиво у јасеновачком музеју од онога
што међународно угледни проф. Банац наводи као главне значајке усташког сустава
злочина. Аутори сталног музејског постава излажу да је НДХ успостављена "од
стране нацистичке Њемачке и фашистичке Италије" и то "посредством усташког
покрета на челу с Антом Павелићем" – усташе се представљају као пасивни медиј.
Посјетитељ не сазнаје генезу и начела усташког покрета. Притом су сами усташе од
самога почетка своје власти, од травња 1941. без еуфемизама објављивали своје циљеве
и планове за њихово остварење; у липњу усташки министар Жанић изјављује за новинство:
"Ми смо Усташе увијек говорили да ће падати главе оних који нам сметају, јер
сада правимо повијест за стољећа и стољећа." А данас, 2015. године, бројимо
већ девету годину несметаног и јавног замагљивања злочина НДХ, и то управо на мјесту
највећег усташког злочина, у Јасеновцу, гдје посјетитељ не може видјети, између
осталога, ни ову лапидарну поруку усташког министра. Јасеновац је за ауторе сталнога
музејског постава тек безлично еуфемистички "један од најважнијих инструмената
за остваривање програма етнички, расно и вјерски чисте [!] државе", а основан
је на томе мјесту јер је био на "добром прометном положају" [за кога добром:
за заточенике или за организаторе злочина?].
“Након обиласка музејског постава сви смо били огорчени и бескрајно повријеђени
мучним и злослутним осјећајима … запањени концепцијом постава… посјетитељи су осјетили
да се тиме настоји ублажити и умањити злочине који су на том мјесту почињени, што
је само корак од негирања свега што је у Јасеновцу учињено. Најтежи дојам након
обиласка музеја оставља повреда невиних жртава искривљавањем истине о њиховој смрти
и патњама преживјелих. За нас Жидове овакав постав је неприхватљив и увредљив… Очекујемо
да уважите наше примједбе и прикажете истину… (Из отвореног писма предсједника српске
жидовске заједнице Александра Нећака, упућенога равнатељици Спомен-подручја Јасеновац
након посјета Музеју скупине преживјелих Жидова; објављено у Билтену Савеза јеврејских
општина Србије, бр. 7/8, коловоз 2007.). Постав је јавно оштро критизирала и сарајевска
жидовска опћина.
И комисија Жидовске опћине Загреб је (26. ожујка 2009.) установила да музеј не приказује
трагичну повијесну истину, већ до ироније уљепшану слику стварности: злочин се више
прикрива него приказује. “Од онога што је изложено ништа не говори о жртвама и ономе
како су оне уништаване у логору Јасеновац. Ни један натпис који се тамо налази не
говори о сукусу онога што је била НДХ и логор Јасеновац.” – изјавио је новинству
предсједник Жидовске опћине Загреб и Координације жидовских опћина у Хрватској др.
Огњен Краус, на Јом хашоа 2009., те истога дана на комеморацији на Мирогоју јавно
истакнуо: “… незадовољство и огорчење великог дијела жидовске заједнице у Загребу
и Хрватској, а посебно преживјелих, новим поставом музеја у склопу меморијалног
подручја Јасеновац. Мислимо да он не приказује пуну истину о Јасеновцу, страхотама
и патњи жртава, и да ублажава истину о усташком режиму. То вријеђа жртве. То вријеђа
и нас, њихове потомке. И зато поново захтијевамо промјену тог постава. … Желимо
да сви који дођу у Јасеновац на први поглед виде што је то мјесто било, што се ту
догађало, што је био усташки режим и да добију јасну слику о томе” (Хакол
109/2009., гласило Координације жидовских опћина у Хрватској).
Због замагљивања истине о томе тко су били починитељи злочина, а тко су и на темељу
чега биле жртве, знаменити међународни стручњак за Холокауст, др. Efraim Zuroff,
у Herald Tribune-u је овај стални постав оцијенио као «постмодернистичко смеће».
Тиме се, и не слутећи, надовезао на повик ауторима проф. др. Милорада Пуповца два
тједна раније, на састанку пред само отворење музејског постава: “Умјетност вјежбајте
дома! Ово се не може поправити!” Музејски постав је ипак отворен, уз журне минималне
козметичке поправке најдрастичнијих увреда за заточенике и поигравања бројем страдалих.
На сам дан отворења музеј је добио и јавну негативну критику предсједника Републике
Стјепана Месића, који је у својој дипломатској манири посумњао “хоће ли из тога
постава млади моћи спознати истину”.
Истога дана јавно сам изјавила да би овакав постав начинили и сами усташе, да су
којим несретним случајем побиједили у рату и до дана отворења остали на власти.
Јер до 2006. године усташе би се, дакако, обријали, окупали, завезали кравате и
колико-толико уклопили у сувремени свијет. И да, угађајући Еуропи, начинили би некако
управо такав музеј: нека га буде, ако се то већ тражи, али тако да не открива истину...
Аутори, дубоко увријеђени, јавно су најавили судску тужбу против мене – до данас
на своју жалост нисам примила судски позив: аутори су одвећ свјесни јачине мојих
аргумената.
Након отворења аутори и њихови налогодавци добивају и оцјену јавности: “Хрватској
за сада ипак треба што изравнији и реалистичнији, па чак и натуралистичкији, а не
само импресионистички приступ јасеновачком злочину, поготово док велик број људи
о томе зна мало или ништа. [Потребно је] … суочавање с најтамнијом страницом националне
прошлости, те одговор тко је и зашто тамо страдао.” (Владо Вурушић, Јутарњи лист,
29. студенога 2006.). Временом су почели ницати и други критичари јавног, стручног
и знанственог профила. Тако др. Љиљана Радонић, професорица на Бечкоме Универзитету,
у интервјуу хрватскоме медију изјављује: “Посебно након ревизионизма у [хрватској]
политици деведесетих [година 20. стољећа] и релативизирања злочина Независне Државе
Хрватске, неопходно је [у јасеновачком сталном музејском поставу] критички се бавити
властитом одговорношћу и конкретним починитељима…” (Нови лист 16. листопада 2010.)
Унаточ свему, никакви резултати нису услиједили након година ових и других сличних
оцјена. Од свога настанка до данас - и до када? - јасеновачки музеј несметано траје
«без приче о злочину», како је установила музејска савјетница Луција Бенyовскy
(Вијести музелаца и конзерватора, 1-4, Загреб 2007.).
Непосредно након отворења аутори су под дојмом бројних оштрих критика признали пропусте
и најавили исправке (никада нису учињене). Сама равнатељица Јавне установе Спомен-подручје
Јасеновац, Н. Јовичић, изјавила је у ожујку 2009. наведеној жидовској комисији да
посјетитељи након три до четири сата (?!) усменог едуцирања ипак, наводно, схвате
повијесну истину. Дакле, усред музејског постава, притом на самоме мјесту злочина,
посјетитељу треба усмено више сати тумачити темељне повијесне чињенице, јер их у
поставу нема?! Чему онда он постоји?
А ево у чему је проблем и како су аутори постигли лажну слику истине.
Излошци су појединачно истинити, што поставу у очима неупућеног посјетитеља, особито
млађег (провјерено на скупинама и појединцима, домаћима и странима) може дати привид
објективности, али избор и начин излагања предмета и докумената досљедно прикривају
јасеновачку трагичну повијесну стварност: они мање важни за бит приказани су као
битни, а они из којих би се могла и требала ишчитати повијесна истина заобиђени
су или маргинализирани до непрепознатљивости. Резултат тога је да је према починитељу
злочина исказан неутралан став на граници поштовања, а сућут према жртви је потпуно
изостала. Примјерице, уз слику скеле на Сави, којом су усташе на другу обалу пребацивали
заточенике да би их тамо масовно убијали - најчешће хладним оружјем, у ријекама
крви - музејски текст прешућује ту једину битну чињеницу, па наводи да су заточеници
на том мјесту чекали да их скела "превезе" на другу обалу. Тако постав
даје назнаке да се догодио злочин, али не приказује усташке самосталне организаторе
и починитеље злочина у овом логору и у цијелој НДХ. Повијесна истина је избјегнута.
Посјетитељу музеја ускраћен је увид у расне законе, донесене у парламенту НДХ. Нема
информација о усташком покрету: о његовим циљевима, његовим вођама, о заповједницима
и стражарима у логору, о најсвирепијим мучењима, клању и истребљењу које су они
тамо суставно проводили. Умјесто тога, Анте Павелић је приказан на упадљиво средишње
постављеној великој пропагандистичкој фотографији сусрета с Хитлером, уз неутралан
биографски опис, као да је Вођа усташког покрета неки нормални државник, који је
случајно годинама након свога активног дјеловања умро у иноземству.
Циљ етничког чишћења прикрива се табелом о броју жртава: на темељу закона НДХ прогоњене
етничке скупине се наизмјенично, абецедним редом, наводе с непрогоњеним националним
скупинама, чији припадници су убијени на другим основама (антифашисти, политички
неподобни, ...). Тако наизмјенце са Србима, Ромима и Жидовима, у неутралноме абецедном
редослиједу сазнајемо да су ту убијени и (појединачни, а не као етнички циљ) Хрвати,
уз њих и одређени мањи број Нијемаца, Русина, Мађара…
Потпуно недостаје приказ главне сврхе успостављања овог логора, интернирање а затим
усмрћивање главнине јасеновачких жртава: трију етничких скупина (Срба, Рома, Жидова)
обесправљених државним законима НДХ. Аутори усташке законе приказују неутралним
тоном, једноставно као законе: тако је, кажу, у Јасеновац могао доспјети само онај
који је нарушио закон. Истина о законскоме расно-националном прогону је изокренута,
показујући чак својеврсну (мада несвјесну) идентификацију аутора с усташким законима,
која се исказује и крајње неутралним ставом према усташким законима и злочинима.
Нема спомена о законима који регулирају суставне пљачке имовине етнички прогоњених
скупина. Њихове масовне депортације за уништење на темељу усташких „расних“ закона
приказане су крајње еуфемистички. Присилни рад цинично се приказује једноставно
као рад, скандалозно се служећи – први пута виђено након пропасти усташког режима
– терминима десетник, стотник и сличнима, како су усташе називали заточенике-предраднике
на присилном раду. Заточенице се спомињу као “младе и здраве”, а “пресељене су
(док нису убијене, дакако, али о томе се у музејској легенди не говори) у нову,
зидану зграду”; те жене-цивили, премда довучене тамо и заточене само због своје
“расе”, на пољима су, дакако присилно - али то се не спомиње - “радиле само у сезони
пољопривредних радова”?! Главна ауторица, Н. Матаушић, чак је у једној од више јавних
полемика изразито нагласила да и даље не може прежалити што су ју у посљедњи час
спријечили у намјери да у музејску легенду (која садржи само 1885 ријечи, у 11 кратких
цјелина) угура и реченицу да је «међу заточеницама било и проститутки и криминалки».
У већини својих настојања је успјела, у томе, каже, није, и за тиме јавно жали.
Паметноме доста.
Није изложен ни један примјерак знаменитога усташког «србосјека», посебно обликованог
ножа којим су усташе могли заклати много више људи одједном, не умарајући руку којом
кољу. Премда је ово документирана истина, та се истина ауторима, према њиховим изјавама,
чини одвећ «драстичном». Међутим, јасеновачка стварност је била драстична. Најмање
што данас можемо учинити јест пружити истиниту информацију без такве големе ауторске
цензуре, а количина такве цензуре заправо “мјери температуру” сваког друштва. Остало
хладно оружје којим су убијани заточеници донекле је ипак изложено, али тек након
снажног притиска дијела стручног круга изван самога музејског establishment-a, па
и тада у импровизираноме прозорчићу у поду, без икаквог јасног натписа.
Аутори постава су испрва без икаква коментара изложили каталог пропагандно-хушкачке
изложбе из 1942. "Жидови - изложба о развоју жидовства и њиховог рушилачког
рада у Хрватској прије 10. травња 1941. Рјешење жидовског питања у Н.Д.Х.",
с насловницом која у нацистичкој манири приказује херојски младићки лик усташе који
мачем замахује на голему змију с крљуштима у облику "Давидове звијезде".
Изложак су без објашњења пратиле фотографије више грађевина. Након снажне критике
коју је изазвало излагање овако изразито хушкачког антисемитског материјала без
коментара и уз необјашњиву пратњу фотографија грађевина, Музеј је изложио коментар:
"Усташку и нацистичку пропаганду о рушилачком дјеловању Жидова оспорава чињеница
да су тијеком прва четири десетљећа двадесетог стољећа архитекти и градитељи жидовског
подријетла пројектирали и саградили бројне најважније јавне зграде у средишту Загреба."
Из овог коментара аутора постава посјетитељ може закључити само то да су Жидови
до 1941. имали непропорционално висок приступ (профитабилним) грађевинским пословима
у Загребу (Хрватској). Јер према изложеноме и реченоме, изгледа да све остале безбројне
животне чињенице невезане уз градитељство, не “оспоравају” рушилачко дјеловање за
које изложени усташки каталог окривљује Жидове. То је, дакле, сав коментар аутора
на законима проглашено "рјешење жидовског питања", односно на јавни поклич
за истребљење Жидова у НДХ.
Укратко, трагичне околности заточења и умирања су заобиђене, док постав досљедно
неутрално, с одмаком приказује злочин, наглашавајући наводне „свијетле“ стране заточеништва:
у “слободно” вријеме заточеници су израђивали фигурице, дописивали се с ближњима
на типским логорским дописницама, писали пјесмице, измишљали јеловнике, вјеројатно
се притом добро забављајући у јасеновачкој природи, на ладању. А изгладњелост и
жеђање до смрти, мучење, страх, ужас, окрутно задана смрт... суставно етничко чишћење...
злочиначко одузимање живота од најстаријега до најмлађега… заобилази се.
Министарство културе и његова музејска комисија у више су се наврата (за вријеме
више Влада), премда и јавно и службено упозорени на овај проблем, оглушивали или
чак јавно наглашавали да су врло задовољни јасеновачким уратком.
Жртве намају камо отићи. Заувијек су у јасеновачкој ледини. Само овај постав мора
отићи, али он ето, приближавајући се јубиларној десетој обљетници, несметано траје.
Додатак I.: Примјери из музејске легенде (укупно састављене од 1885 ријечи)
У готово сваком ретку текста легенде провирује (мада и несвјесна) идентификација
аутора с починитељем, па се каже да су се у логор "могли отпремити само политички
неподобни грађани на основи писмених одлука надлежних полицијских или судских власти.".
Дапаче, кажу аутори, тако се "поступало у низ појединачних случајева, али је
било знатно више логораша допремљених мимо прописаних поступака и без писаних казни.
[вјеројатно би ипак било знатно боље да се прописани поступак точно поштовао...]
... Павелић и његови сурадници ... најављивали су радикалне мјере против Срба, Жидова
и свих стварних и потенцијалних непријатеља ... Законска одредба за обрану народа
и државе од 17. травња 1941. предвиђала смртну казну за повреду части и животних
интереса хрватског народа... Прве законске одредбе Независне Државе Хрватске одражавале
су прихваћање идеолошких одредница њемачког нацизма [ауторски еуфемизам за прогон
Жидова и Рома] и талијанског фашизма уз наглашавање хрватске националне и државне
посебности [еуфемизам за прогон Срба, које нацизам није прогонио, притом крајње
иронично уврдљив за хрватски народ, али аутори то не примјећују]. Затим, "логорске
економије" су успостављене у "присилно исељеним српским селима..."
[чији становници су масовно истребљивани - аутори то прешућују].
Од укупно шест (?!) реченица у музејској легенди под насловом „Депортације“, само
двије посљедње говоре о депортацијама, једна безлично набраја друге усташке логоре,
док чак три преостале обилују датумима усташких закона и одредаба, разним
"актима са законском снагом" и тврдњом аутора да су се на присилни рад
"упућивале непоћудне и погибељне особе" [без икакве напомене коме су и
зашто те особе биле «непоћудне и погибељне»], те се [с неутралним поштовањем] наводи
"изванредна законска одредба и заповијед поглавника НДХ Анте Павелића"
(аутори су све то једноставно преписали изравно из усташких докумената, а пред само
отворење само је - под притиском - механички уклоњена Павелићева докторска титула,
међутим не и из музејске монографије). Међу оне који су из логора „изашли“ аутори
убрајају и оне који су били „одведени на присилан рад у Њемачку"(!).
При набрајању етничке припадности заточеница изријеком се на једноме мјесту наводе
једино "Српкиње, Жидовке и Хрватице", а на другоме «Хрватице, Жидовке
и Српкиње» - не само да се прешућују Ромкиње, него се ствара и привид прогона Хрвата
као прогоњене етничке категорије (апсурд сам по себи). Клинички хладно се констатира
да су, уз жене, од липња 1942. заточена «и дјеца, углавном српске националности
[ни ријечи о трагичној даљњој судбини те дјеце].» Затим, у "јесен 1944. женски
логор био премјештен у нову зидану једнокатницу...", заточенице су наводно
биле "... већином младе и здраве жене [што је било са старијима и болеснима,
трудницама, с бројном дјецом - од аутора нигдје не сазнајемо]", а "радило
се само у вријеме сезонских, пољопривредних радова ... По завршетку јесенских радова,
већина их је била враћена у Стару Градишку". Не каже се што је затим било с
њима, али трагично окончање посљедњих заточеница неколико мјесеци касније описано
је клинички и неутрално: "Престао је [логор] постојати 21. травња 1945. када
је задња група жена одведена на ликвидацију у Доњу Градину." На посве неутралан
начин аутори кажу и да су жене и дјеца "стизали" у логор, "група
од стотињак заточеница" била је "допремљена, ради сезонских пољских радова
на економији ... " а коначно су заточеници "премјештени у логор Стара
Градишка или ликвидирани". Неутрална реченица да "се убијало без пресуде
Србе, Жидове и Роме" неодољиво наводи на закључак да се ауторима чини да би
"с пресудом" то било битно мање непожељно.
Присилни рад се третира једноставно као "рад", а посјетитељ не може сазнати
да су сами заточеници натјерани на изградњу логора у који су заточени?! Аутори дио
кривње сваљују на саме заточенике, који су управљали "радом", док починитељи
и злочин остају невидљиви: «Радови су текли споро, тако да је већина погона прорадила
тек у вељачи 1942. Формирање радних група и њихово распоређивање по погонима проведено
је тијеком зиме 1941/1942. ... Веће групе дијелиле су се на стотине, односно десетине,
а свака је имала радно водство састављено од самих заточеника". Аутори чак
за заточенике-предраднике наводе усташко називље, које се тиме у јавности јавља
први пут након доба јасеновачког логора. Уз Павелића, спомињу још само два усташка
починитеља злочина, али без чињеница на темељу којих би посјетитељ стекао имало
потпунију спознају о њима, већ се спомињу само у контексту заповиједања и рада
(присилног, али то аутори прешућују): "Први заповједник радне службе био је
Љубо Милош, усташки натпоручник" - сазнајемо да је постојала некаква
"радна служба" и да јој је "заповиједао" неки "усташки
натпоручник" чије име неупућеноме ништа не значи - ништа више од тога ни о
починитељима ни о злочину.
Додатак II.: Музејска монографија
Текст ауторице Н. Матаушић Концентрациони логор Јасеновац: дио из књиге 'КЛ Јасеновац,
фотомонографија', који заузима три странице монографије (од укупно преко 250 страница
текста и фотографија!) требао је, судећи према наслову, на својих укупно 55 редака
текста (!) приказати јасеновачки логор.
Текст као да приказује неки други, нацистички логор, а не Јасеновац, јер започиње
ријечима: "Први нацистички логори оснивани су..."... и наставља:
"Већина нацистичких логора сачувана у изворном облику..." а затим, као
да је то Јасеновац такођер «нацистички» логор, изравно наставља да је "рушење
објеката на терену Концентрационог логора Јасеновац...".
Заправо спорадична њемачка назочност била је "изражена у интернацијама и одвођењу
становништва у логор након 'акција чишћења'... " Контекстуално те "акције
чишћења" односно одвођења околног српског становништва у заробљеништво и смрт,
ауторица приказује као посљедицу њемачке назочности на "партизанским ратом
захваћених подручја" - дакле, криви су Нијемци и партизани. Ово посљедње, тек
посредно и притом споменуто у негативном контексту, уједно је и једино спомињање
партизана. Но у кратких 55 редака успјела је ауторица нешто кривње бацити и на Савезнике,
чијим "бомбардирањем" је започело "рушење објеката", а сазнајемо
и да је од тога савезничког бомбардирања (опширно се наводи у два засебна ретка
фус-ноте) "смртно страдало неколико заточеника". Истодобно, чак 15 од
тих 55 редака посвећује се контроверзама и повијесним неслагањима око укупног броја
јасеновачких жртава.
У овом кратком тексту ауторица врло много и набраја чега у Јасеновцу није било
(у 9 од 55 редака). У том контексту потпуно заобилазно сазнајемо да је Јасеновац
био "логор у којему су се ликвидације вршиле без непосредног судјеловања њемачких
јединица", али уопће не сазнајемо чијим "непосредним судјеловањем"
се ликвидације јесу вршиле. Наводи се да није било "плинских комора"
... а "заточеници нису носили никакве вањске ознаке" (чему се посвећује
чак три и пол ретка). Слиједи невиђено окрутна и необјашњива реторичка игра набрајања
чега још није било у Јасеновцу, па се жртве - оближње становнике – гротескно преокреће
у неку врсту могућих починитеља бизарним језичним обратом: "нису се могли чудити
и говорити: 'Нисмо знали' јер су и сами у великој већини били депортирани у логоре"
(?!?!).
Ауторица, трошећи драгоцјене високе постотке лексиконски краткога текста, наводи
чега све у Јасеновцу није било, а прешућује чега јест било. Усташе спомиње само
једном, а и то у облику придјева а не именице, и то говорећи о самоме крају постојања
режима, када се они, како каже, «повлаче»: "... усташке постројбе ... приликом
повлачења из логора у травњу 1945." Тако у тексту у самој музејској монографији
и под насловом Концентрациони логор Јасеновац уопће не налазимо једну једину неопходну
ријеч: усташа.
Извор: Маргелов институт
Везане вијести:
Кош: Музејска поставка у Јасеновцу не приказује причу о ...
Ни Немачка није имала Јасеновац - Jadovno 1941.
Povodom Komemoracije u Jasenovcu - pismo Julije Koš ...
РАТКО ДМИТРОВИЋ Зашто је од Јасеновца остао само ...
ЗАГРЕБ ТРЕБА ДА СЕ СУОЧИ СА МРАЧНОМ ПРОШЛОШЋУ ...
Након уласка у ЕУ права Жидова и других мањина у Хрватској ...