Тихомир Станић: Зло Јасеновца не сме се преспавати
Глумац и продуцент о првим снимљеним кадровима новог филма "Јасеновац" и злу које увек победе добри људи од савести
Тихомир Станић
БЕЗ најава и медијске пажње, помало инкогнито, Тихомир Тика Станић, глумац и продуцент, снимио је у Аустрији, као редитељ, прве кадрове дуго најављиваног играног филма "Јасеновац".
- Били смо у Инсбруку, граду у коме је 1891. рођена Диана Обексер Будисављевић, Аустријанка која се удала за Србина Јулија Будисављевића, професора Медицинског факултета и оснивача Хируршке клинике у Загребу, с којим је 1919. стигла у Хрватску. То је жена која је преварила усташки систем НДХ - из логора смрти Јасеновац успела је да спасе око 12.000 углавном српске деце, са Козаре, Кордуна, из хрватских и босанских села. Са екипом филма биле су Бригита Кнежевић и Јелена Бухач Радојчић, које су као девојчице спасене у овој акцији, а данас су 80-годишњакиње.
* О херојству Диане Будисављевић се доскора мало знало...
- Били смо на њеном гробу у Инсбруку. Она се након смрти мужа вратила у родни град, и ту је преминула 1978. Југославија је заборавила, заборавили су је Срби и Хрвати, за њу никада није чуо ни највећи број деце која су захваљујући њеној акцији преживела усташке логоре, њено име није било ни у једном уџбенику историје, док је била жива није добила никакво признање, а то што је она урадила нико никада и нигде није урадио. Делатност Диане Будисављевић током 1941. и 1942, и људи који су јој у томе помагали, спадају у ред оних парадокса, или боље да кажемо чуда, због којих људско понашање, као и сам живот, остају највећа тајна.
* Судбина Диане Будисављевић могла би да се исприча из различитих политичких и историјских углова, али и из оне личне, интимније визуре. На чему ви инсистирате?
- Диана је жена која припада свим историјама, јер је њена судбина прича о људској савести и храбрости. У усташком режиму била је странкиња удата за Србина, и могла је да нађе бројна оправдања да окрене главу од страшних догађаја и да не учини ништа. Она је ипак изабрала да ризикује, да угрози свој живот и живот своје породице како би помогла другима. Тај људски гест је оно што фокусирам у филму, али кроз аутентичну причу о двема девојчицама које су спасене у Дианиној акцији.
* Којим сте се све документима користили у писању сценарија, колико сте сарађивали са историчарима?
- Постоји велики тим стручних људи с којима се и даље консултујем, ту су и документа Државног архива Хрватске, Музеја геноцида у Србији и Републици Српској. Мој професор руског језика из Козарске Дубице Симо Брдар био је кустос у Јасеновцу уочи избијања рата деведесетих година, и лично је спасао ту архиву. Ту су и историчари Зоран Милекић и Гавро Буразор, драматуршкиња Сташа Петровић, а ових дана био сам у Пакрацу, код епископа липљанског Јована Ћулибрка, који представља Одбор за Јасеновац при Српској православној цркви.
* Где је ту ваше лично искуство?
- Дуг је списак живих сведока тог времена које познајем, одрастао сам на дванаест километара од самог логора Јасеновац, и цело моје детињство обележено је причама из тог периода. Моја мајка је радила у продавници, и пошто у околини није било кафане, људи су долазили да ту проводе време, иако је писало да је у продавници забрањено пити и пушити. Доминантна тема свих тих прича била су искуства из Јасеновца. Али, ја сам изабрао да причу о злочину испричам говорећи о добру, кроз Диану Будисављевић и људе који су јој помагали, као што су професор Камило Бреслер, који је радио у Министарству за социјална питања НДХ и био кључна личност и велики херој те акције, Јана Кох, Драгица Хабазин, и многи други. Дубоко верујем да зло увек победе неки велики, добри људи од савести, а никако неко друго зло.
* Имате ли и лични "дуг" према овој причи?
- Имам дуг према мом детињству и мојим дечјим страховима, према свим великим, храбрим, моћним женама, почев од моје мајке Гране, па до оних које сам упознао у животу. Имам морални дуг према страдалим и преживелим логорашима Јасеновца, према мом брату Богдану који се вратио из Енглеске да ми помогне да направимо овај филм, па се у међувремену разболео и умро.
* Шта су највеће опасности када се раде тако деликатне и озбиљне теме које се заснивају на историјским чињеницама?
- У уметности највећи страх јесте онај од неуспеха. Ја ћу режирати само овај филм, немам амбицију да будем редитељ, јер сам на неки начин преузео ту одговорност према преживелим логорашима. Постоје ту још гомиле страхова - од зла које на крају крајева увек искрсне када је човек суочен са тако монструозним сведочанствима, до страха од одговорности према теми. Али, кад схватите да не морате да испричате све, него само малу, обичну причу о двема девојчицама чије су се судбине у једном тренутку спојиле у логору, чији су животи онда отишли у различитим правцима, па су се седамдесет две године касније опет среле, овог пута на гробу Диане Будисављевић у Инсбруку, онда ова прича постане узбудљива и инспиративна, као и сваки други креативни пројекат.
* Како то комуницира са нашим временом и тиме како данас живимо?
- Лако је наћи оправдање за обамрлост и индоленцију, као што ми стално имамо "алиби" да мало тога зависи од нас самих, да нам је много тешко, да је све на друштву, на држави, политичарима, власти, систему, Западу, капиталу или већ не знам чему. То су фразе, таква оправдања не чине слободног човека, и не померају наш живот, него стално тапкамо на неком нултом месту. А у суштини, сваки појединац може да оствари све што жели, чак и оно што му се чини немогућим, јер је и немогуће, као што видимо на милионима примера, увек могуће.
* Шта је оно што нама као људима највише недостаје?
- Могу да говорим само о себи - као позоришни глумац често сам жртвовао оно што се зове каријера, зарад борбе за сопствену слободу. Деведесетих година није ми се допало у ком правцу је ишао Атеље 212, па сам дао отказ. У том тренутку имао сам мало дете, жену која је још студирала, нисам имао стан и никакве изгледа да преживим. Па сам преживео некако. Лично осећање слободе било ми је важније од свих других привилегија које бих тренутно имао, и које су у ствари привид.
* Стварност је показала и непрестано нам изнова показује да се људи овде најтеже одричу управо привилегија?
- У скоријој историји имали смо примере оних који су били обожавани, имали апсолутну моћ, а на крају је њихов живот личио на гротеску. Није ми јасно како људи то не виде, и како тако олако поверују, чим добију неку функцију, макар и симболичну, да су постали господари и да ће то трајати вечито. А ништа у животу не траје вечно, осим уметности и личне слободе за коју се човек сам избори.
ТУЂА ПАТЊА И ЦИВИЛИЗОВАНО ДРУШТВО
* ФИЛМ који снимате је прича о моћи појединца у односу на сваки систем, сваку политику, све околности, па и оне ратне, прича да свет почива на савести и индивидуалним гестовима?
- Диана Будисављевић је у једном тоталитарном ратном режиму одлучила да живи и да се понаша по својој савести и по правилима цивилизованог друштва у коме функционишу солидарност и институције. Таквим ставом успела је да превари и да збуни чак и систем који је био усташки. То ме подсећа на Бекетовог "Чекајући Годоа", где сам играо Владимира. Постоји један велики и значајан монолог који почиње реченицом: "Да ли сам ја спавао, док су други патили?" То је питање које себи и приватно постављам већ деценијама, и волео бих да сви моји подухвати на пољу уметности и кинематографије гледаоцима увек поставе то питање. Прича о акцији спасавања козарачке деце исто је питање - ти људи могли су да "преспавају" то време, многи од њих осим савести и потребе да помогну другима нису имали других мотива.
ЗАНИМА МЕ ФИЛМ, НЕ ПОЛИТИКА
* ДА ли постоји страх да ће филм као што је "Јасеновац" неко увек анализирати кроз дневну политику или пропаганду?
- Не размишљам о томе, јер се не бавим никаквом политиком. До сада сам као продуцент, и делимично као сценарист, радио неколико филмова да бих се оспособио за тему Јасеновца. Последњи од њих је антиратна драма "Топ је био врео", која је тренутно у биоскопима и има изузетно мало гледалаца. Али, судбина тог филма умногоме је зависила и од комисије која је одлучила да српски кандидат за овогодишњег Оскара буде филм "Монтевидео, видимо се", јер у њој, између осталих, седе и власници биоскопа и дистрибутери, којима "Монтевидео" доноси огроман приход јер има огромну гледаност. Пажња и домаће и светске јавности коју би добио филм "Топ је био врео" већ тиме је била ускраћена. Али, то је тренутно стање у нашем друштву, оно ће се променити, а филм остаје. Ако има квалитете, с временом ће добити сатисфакцију.
Извор: НОВОСТИ
Везане вијести: