Све ће их побити

Железничке шине с посебном кваком, за коју су везивали комунисте и бацали их у Саву

Пет дана нас по овој жеги возе у пломбираним вагонима, без воде и без хране,једва је изговорио човек

Нисмо имали времена за разговор, а у ствари смо већ муњевито сковали план за бијег, мислећи да идемо на бојиште, али смо се грдно преварили. Пред бараком се већ поредало десет лијечника у бијелим мантилима.

- Брже, ви тамо, брже - довикује фра Сотона Мајсторовић-Филиповић. Он зове све, мене уопће „не види”, јер ме мрзи, и тражи згоду да ме ликвидира. Знам добро, што смишља фра Сотона.

Прођосмо кроз логор. Пред излазом из стражарнице усташки заставник Прпић нареди да нас неколико усташа спроведе до првог раскршћа, десно према споредном колосијеку, који је са жељезничке станице водио у Циглану. У полукругу је стајао дуг влак с теретним вагонима. Било их је око 80. Два су прва вагона била отворена. Пред нашим очима створи се ужасан призор: гомила наслаганих мртвих тјелеса стајала је пред вагонима. Прави скелети. Ребра су стршила, лица упала, очи утонуле у лубању. Трбух је био увучен и већ од труљења зеленкасто-плав. Из вагона је висјело још неколико таквих мртваца. Једном је висјела глава тако да мује лице било окренуто према нама. Очи су му биле страховито избуљене, булбуси искочили, а бјелоочнице сијевале од сунчаног рефлекса, чело с косом падало је према доље, а уста отворена. То је лице било тако страшно, да нас је језа хватала. Сви су га одмах примијетили. Др Шпицер ме гурка и показује очима нањ. Паја ми очима показује на њега, сви се згледају па опет бацају око на то лице и климају главом.

Мртва су тјелеса била побацана на гомилу насумце, тако да су главе, ноге, руке, стршиле свуда и на све стране. Већином су били то млади људи и дјечаци, а било је и старијих.

Испод те гомиле мицале су се на трави некакве авети и зијевале. Глас се није могао чути, али се по мицању усана одмах могла исконструирати ријеч: „Воде, воде!”

Тај нас је призор толико запањио, да уопће нисмо схватили што се око нас догађа. Прва мисао, која нам је синула у главу, била је: „Барем нешто помоћи овима овдје, дати им барем воде!”

Да ми је допузати до Саве, брате! - један је тихо, промукло шаптао.

Браћо, ено водице, драге водице, ено Саве!

Чини ми се, испио бих је сву! Пресахла би, док би ми жеђ угасила!

Међутим већ спазисмо како неки заточеници носе канте воде из оближње, мутне и заражене Саве. Тко још пита за бациле, за тифус? Кад су преживјели угледали воду, почели су пузати, рукама млатити, зијевати, а очи им из упалих шупљина искочиле и набрекле.

Драга, мила моја водице!

Спаситељице наша, света водице, слатка!

Дивна наша, водице мила!

Водице, животе, драга водице!

Људи су тепали, као неком живом бићу, као неком вишем елементу, води. Пили су тако пожудно, а неки су пали од слабости и узрујања у агонију и ту умирали хропћући. Неки су се од пожудног сркања гушили, те не могавши се искашљавати због слабости, загрцавали се, падали и умирали од угушења. Вода им је ушла у бронхије и плућа. Неке су хватали грчеви у једњаку од узрујавања и жеђи, исушивања тијела. Видјели смо већ свакаквих ужаса у Јасеновачком концентрационом логору, али овоје прешло сваку човјечју фантазију. То нас је толико психички: сломило да нисмо знали за себе. Сви смо се згледали као шенути.

Што стојите као камени ступови, помозите тим јадницима! - продере се Матковић на нас.

Пајо ме повуче за капут.

Ваљда не мислиш да искрено говори! Све ће их побити. Завијај ране, огреботине, само да се види да радиш, сви су они и тако заједан сат готови.

Приђосмо ближе овим аветима. Изгубили су глас, једва чујеш неке неартикулиране гласове.

Одакле идете, браћо?

Из Земуна, из њемачког логора. Пет нас дана по овој жеги возе у пломбираним вагонима, без воде и безхране... – једва је изговорио те ријечи, правећи велике одморе и станке и хватајући зрак наглим удисајем и више није могао. То је био „старац”, страшно наборана лица.

Колико година имаш, брате?

Двадесет осам! - једва изусти.

Питам другог „старца”.

Одакле сте, браћо?

Ево, оданле, из Козаре и из дубичког среза. Мучили нас Швабе и Недићеви разбојници. У логору су само они јели и као свиње се угојили, а нас упропастили.

Осјетих да ми се отрага неко приближује. Погледам Пају, он ми клима на тог и као да вели: „Шути, не разговарај!” Окренух се и спазих Матковића и Љубу Милоша.

Је ли, докторе, шта би требало најбрже, да се ови људи брзо опораве, мислим, која храна, да се придигну?

Наставиће се

Пише: Никола Николић

Књига се може наручити од издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел. 011/2687-051, 3618-513; е-mail: i.p.nnki@eunet.rs; сајт: www.nnk.co.rs

Извор: Политика, недјеља 13. септембар 2015., стр. 27

Везане вијести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (1)

Никола Николић: Јасеновачки логор (2)

Никола Николић: Јасеновачки логор (3)

Никола Николић: Јасеновачки логор (4)

Никола Николић: Јасеновачки логор (5)

Никола Николић: Јасеновачки логор (6)

Никола Николић: Јасеновачки логор (7)

Никола Николић: Јасеновачки логор (9)

Никола Николић: Јасеновачки логор (10)

Никола Николић: Јасеновачки логор (11)