Срамота је тежа од смрти

Данијел Озмо: Опљачкано сено убијених сељака

Исто толико волим српски народ као и хрватски. Нисам никад правио разлике. Мати ми je с млеком уливала љубав према српском и руском народу

Др je Шпицер питао:

-Има ли болесних, ми смо доктори, дошли смо да болесне прегледамо и лијекове дамо. Јесу ли вам дјеца здрава?

Шутјели су и гледали на нас као на изазиваче, који их напаствују.

-Да, ово je дијете болесно! Зашто не кажеш, женска главо? - опет ће др Шпицер запитати и хтједе дијете узети за руку, да му види пулс. Жена нагло тргне дијете и стисну га уз своје груди, намрштивши чело.

-Здраво je! Не требам ваше помоћи.

-Зашто?

-Ja вас нисам звала! Идите, откуд сте дошли! - жене се нарогушиле као квочке.

Пајо ме повуче у страну.

-A? Што кажеш?

-Дивим се, диван je наш народ!

-Видиш што je српски народ!

-Moj je и српски народ и ja се поносим њим!

-Ми овдје немамо посла.

Др Шпицер жели да ступи пошто - пото у контакт са свијетом. Ако дознаду да нисмо никога прегледали, довољан je разлог за Градину.

-Али, људи, ми морамо прегледати ваше болеснике, и ми смо заточеници и наређено нам je. Ако васне прегледамо, отићи ће нам главе. Разумијете ли? Ви не знате што je ово!

-Заточеници? - жене су се као пренуле.

-A гдје ти je твоја обитељ?

-Moja? Под црном земљом! - тужно je изрекао, наглашујући слово „р”, др Шпицер, и дубоко уздахнуо.

Жене су зинуле. Почеле су се погледавати, њихово се лице промијенило, отегло, очи навлажиле!

-Сиромах!

-Јадник!

-Па ово, било je до јучер здраво, пa на овој киши и студени прозебло и ухватило назеб. Ништа друго! Можеш га и прегледати, ако баш имаш вољу.

Жене су попустиле. Почели смо прегледати дјецу и давати им лијекове. Стале нас жене испитивати:

А јеси ли ти православни? Сигурно јеси, кад ти je презиме Николић.

Што да joj кажем? Исто толико волим српски народ као и хрватски. Нисам никад правио разлике. Мати ми je с млијеком улијевала љубав према српском и руском народу: „То су ти исти као и Хрвати, иста крв, исти језик, иста ћуд, ма једнаки као близанци. Само су их попови раздвојили, a највише онај наш. Они сију раздор и мржњу”, говорила ми je, још док сам био дијете, мати, проста жена, сељанка из Бугојна.

Кад су у бившој Аустрији уписивали податке у војни протокол, зачудио се писар: и прекрижио „R. katholisch” и ставио ,,serbisch-orthodox”. Тако су ме касније увијек прозивали. Нисам исправљао. Послали ме с другим Србима из Рогатице, из Сарајева.

-Нине, овдје ти пише да си Србин и православан - зачудио се Богдан Страхињић из Жепча.

-Нека пишу!

A овој Српкињи из Црквеног Бока што да кажем? Истину, наравно!

-Ти мислиш да сам Србин. Није лако данас Србин бити, али нити Хрватом од муке гледајући ове звијери, ове разбојнике усташе, који кажу да су Хрвати. А хрватска држава, „хрватска власт?” Мора ти срце пући! Срамота je тежа од смрти.

-Е, јест.

-Eтo, преварила си се, ja сам Хрват.

Жена исколачила очи у мене и тргнула се натраг.

-Хрррват?! - дуго није могла доћи к себи.

-Ама и Хрвате морат ћемо прорешетати и видјет ћемо, тко ће се све звати Хрватом. A и оно „католик”, и то ћемо темељито промијенити из римскога у нинскога католика. Видјет ћеш, само ако се одавле спасимо.

Жена je долазила к себи. Kao одсутна духом, промрмљала je:

-Чули смо да и Хрвате кољу и убијају као и наше Србе. Ej, брате, да ми je остати жива пa да кажемо народу!

-Кад вас синоћ нису поклали, a оволико се брину за вас, нетко им je помрсио рачуне.

-Па ето, ако нас Господ изнесе одавле, пa свратите у наше село. Ta ваљда вас неће поклати.

Руковали смо се. Ha отеченим очима зацаклиле су joj се сузе.

-A гдје je фамилија?

Одмахнуо сам руком.

Преко жице мукала je њихова стока, гладна и жедна, бола се раздражена међу собом. Људи су гледали и препознавали своје краве, волове. Краве набреклих вимена непрекидно су и тужно мукале.

-Мацуљо моја, драга моја! - звала је једна жена краву, хранитељицу своје дјеце, ламала je рукама и плачући нарицала непрестано.

-Кад би у питању била Мацуља, јадна жено, ни пo јада. Али прије ће тебе заклати и твоју дјецу, него твоју Мацуљу. Нећеш je више требати - шапуће ми Пајо у ухо.

Усташе су „великодушно” узеле једнога вола из дотјеране стоке из Црквеног Бока и заклале га за народ.

Нешто се пореметило у држави Ендехазији!

Послије подне дигли су народ и његову стоку, колико je још остало, и потјерали натраг у Црквени Бок.

Наставиће се

Пише: Никола Николић

Књига се може наручити од издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел. 011/2687-051, 3618-513; е-mail: i.p.nnki@eunet.rs; сајт: www.nnk.co.rs

Извор: Политика, петак 18. септембар 2015., стр. 14

Везане вијести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (1)

Никола Николић: Јасеновачки логор (2)

Никола Николић: Јасеновачки логор (3)

Никола Николић: Јасеновачки логор (4)

Никола Николић: Јасеновачки логор (5)

Никола Николић: Јасеновачки логор (6)

Никола Николић: Јасеновачки логор (7)

Никола Николић: Јасеновачки логор (8)

Никола Николић: Јасеновачки логор (9)

Никола Николић: Јасеновачки логор (10)