Симо Брдар - "Најлонска гробница"

По завршетку Другог свјетског рата, побједом антифашистичке коалиције, на мјестима масовних злочина геноцида, у концентрационим логорима сачувани су аутентични објекти и документи и основани меморијални музеји и спомен подручја (Аушвиц, Дахау, Треблинка, Маутхаузен и др) и то не само у земљама антифашистичке коалиције, већ и у земљама агресорима у Другом свјетском рату. Ове значајне музејске институције, цијењене и посјећене, својом тематиком и оригиналном грађом, не само да подсјећају и упозоравају, него и објашњавају узроке и посљедице геноцида тоталитаристичких режима. Захваљујући кроатоцентричној политици бившег комунистичког режима, на територији бивше СР Хрватске послије Другог свјетског рата уништени су аутентични објекти и локалитети усташког геноцида над српским народом, па је таква судбина задесила и Јасеновац. Преостале обејкте срушили су потомци јасеновачких жртава, сирота српска нејач. Какав цинизам! Брозова власт нуди стравично милосрђе: да остатак закланог народа циглу по циглу разруши објекте логора и сагради себи домове на спаљеним огњиштима. И не само то; гладни српски дјечаци сакупљали су металне предмете, па чак и справе за мучење њихових предака и мијењали их за храну која је стизала као међународна помоћ. Године 1956. почиње изградња савских насипа. Велики број гробница завршава под насипима и каналима. Гробно поље “Баре“ у Доњој Градини је очигледан доказ. Ту се двије гробнице тешком муком само дјелимично извлаче испод насипа. На имању Лончаревих, из села Међеђа, гробнице јасеновачких жртава су исто завршиле под насипом. Јасеновац и Доња Градина зарастају у корове и шикару. Дио се и обрађује. Ваљају се бразде и лешеви. Отац, творац идеје геноцида над Србима и пројекта Јасеновац, континуирано реализује своју замисао, бришући трагове својих злочина геноцида и правећи нове. Сва саплитања кроз јасеновачку грозомору имају намјеру да нас доведу до открића Најлонске гробнице у Доњој Градини.

 

Најлонска гробница

 

У марту 1993. године, аутор овог текста примио је телевизијску екупу ИТН-а, Канал 4, на челу са Клајв Гордоном. Њихове представе о Јасеновцу биле су ближе ватиканским и каптолским пројекцијама него стварној фактографији. На траку представе о Јасеновцу још је само требало да се уклопи панорама идиличног травњака и фамозног споменика – цвијета. На моје инсистирање господа одлази у Доњу Градину, највеће стратиште јасеновачких логора. Кратком вожњом кроз Градину ова телевизијска екипа видјела је једно предвечерје прекратко за снимање и презентовање огромног јасеновачког стратишта. Договорили смо да 16. априла 1993. године буде наш сљедећи сусрет и снимање градинске фактографије. За ту прилику требало је да по могућности пронаћи нову, до сада непознату и неистражену гробницу. До података о евентуалним новим гробницама веома се тешко долази, нарочито код градинских сељака. Формирањем меморијалног центра Доња Градина сељаци су остали без главнине својих земљишних посједа, често без одговарајуће накнаде, а неки су водили у судске спорове за накнаду одузетог земљишта. Они су нерадо саопштавали мјеста необиљежених гробница, јер је то значило остајање без сљедеће парцеле, дислокацију са аутохтоног посједа, коријена и костију предака. Међусобно повјерење између њих и мене, грађено годинама, давало ми је наду да ће ми показати гробницу јасеновачких жртава, до сада непознату.

Нисам се преварио у процјенама. Уз објашњење намјере, разлога и циља откривања нове гробнице сељаци: Бранко Ђ. Вукић и Васо Рокић одвели су нас на парцелу “Ливадак“, која се налази на неистраженом дијелу Доње Градине. Без двоумљења су показали мјесто зарасло у шипражје и купину гдје “Ливадак“ прелази у шуму. Слиједило је рашчишћавање показаног простора које су обавили Бранко, Васо и радници меморијала: Мирко Живковић и Милан Вукић. Пред нама се указало улегнуће – печат у земљи, дужине 4,5 и ширине 2,5 метара. Сва досадашња искуства говорила су да се ради о још једној градинској гробници. Да бисмо 16. априла 1993. године, дан када је заказано ископавање и снимање, дочекали бар донекле спремни, радници Вукић и Живковић сами су израдили сонду за бушење дубине дохвата до 2 метра. 

 

Договореног дана и часа стигла је телевизијска екипа ИТН, Канал 4. Кренули смо на описано мјесто гдје би могла да буде гробница. На основу компактности земљишта, композиције улегнућа и његовог земљишног окружења установљено је да нема никаквих инсценација. Радници су припремили сонду и почели бушење. Сонда је лако урањала у рахло градинско тло. Већ на дубини од 60 центиметара сонда је застругала и поскочила. То је био знак да је већ прва бушотина позитиван налаз и да смо дошли до костију. Но, збуњивао нас је звук који смо регистровали прије самог дотика костију. Било је то шуштање и пуцкетање некакве еластичне материје, непознате у дотадашњим истраживањима. Извукли смо сонду и у њеној здјелици нашли измијешане земљу и дијелове костију људског поријекла. Почело је отварање гробнице преко њене читаве ширине и у дужини од 1,5 метара. На описаној дубини пред нама се указала најлонска фолија која ја прекривала читаву ширину гробнице и очито цијелу њену дужину.

Било је то велико изненађење, па и шок, мада смо навикли на специфичност скоро сваке јасеновачке гробнице. Камера је престала да региструје овај дио истраживања, а збуњеност је била очита и у ТВ екипе. Постављало се питање почетка производње најлона, подвала и уопште објашњења ове гробнице. Када смо подигли најлонску фолију са отвореног дијела гробнице, опет изненађење: на десној страни чеоног дијела гробнице сноп дугих костију удова, а на лијевој неколико завезаних најлонских врећица. При отварању врећица установили смо да се у свакој налази по једна размрскана људска лобања. Очито, уморство ових особа је извршено ударцем тупотврдог предмета по глави, што је био један од главних усташких метода ликвидације јасеновачких жртава.

Тајну Најлонске гробнице објаснили су нам градински сељаци који су учестовали у њеној идентификацији и отварању. Наиме, 1964, 1965 и 1966. године у Доњој Градини су извршена обимнија истраживања. У тим истраживањима учествовали су и потомци јасеновачких жртава као помоћна радна снага. На челу стручних екипа у правилу налазили су се људи католичке и исламске провинијенције, вођени тајном руком Ватикана и Каптола и њихових интереса. Тако је 1966. пронађена гробница у једној градинској шикари. При ескумацији установљено је да се ради о 30 особа, старости од 18 до 20 година, од чега је 29 особа било мушког пола и 1 женског. Посмртни остаци и остаци одјеће и обуће јасно су говорили да се ради о младости поткозарских села, чија је национална структура јасна- српска. Мјесто гробнице је било “беспризорно“ и предложено је да се посмртни остаци пренесу на “Ливадак“. Неко из екипе истраживача је већ припреми 30 најлонских врећица. За сваку лобању по једну. Ископана је плитка рака, кости жртава усташког злочина геноцида у сноповима и лобање у најлонским врећицама положене су цијелом површином раке, прекривене најлонском фолијом и затрпане. Тако је откривена “Најлонска гробница“, тајна њеног настанка и намјера њеног аутора. 

 

Тако је откривена “Најлонска гробница“, тајна њеног настанка и намјера њеног аутора. 

 

Извор: ИСТОРИЈАБЛ