Проф. др Вељко Ђурић Мишина: Попис српских жртава

Ово је текст реферата припремљен за округли сто „Шеста међународна конференција о Јасеновцу“ чије је почетак планиран за 19. мај 2014. године. Нисам путовао јер сам проценио да у данима националне трагедије треба и тај скуп одложити.

Ако је 1900. године на конгресу у Загребу Римокатоличка црква програмирала да на територијама Балкана где су измешани припадници источног и западног дела хришћанства, да до краја 20. века сви католици постану Хрвати а сви Хрвати католици, онда је то и остварено!

Део тог програма остварила је и усташка организација у Независној Држави Хрватској 1941-1945. године кроз план који је 31. маја на скупу у селу поред Госпића објаснио Миле Будак: једну трећину побити, другу протерати а трећу прекрстити и од њих направити Хрвате.

За четири године Хрвати су и то остварили!

Шта је српска историографија од тада до данас, у међувремену, разјаснила, утврдила, објавила...

Да ли је утврђено колико је Срба протерано у Србију?

Да ли је утврђено колико је покатоличено Срба и колико их је остало у новој вери то јест у Хрватству?

Да ли је утврђено колика је Срба побијено?

Можемо да тврдимо да је политички систем у комунистичкој Југославији био сметња да се приреди зборник најважнијих законодавних аката Независне Државе Хрватске 1941-1945. године који би потврдили да је држава планирала и учинила злочин над српским народом (и припадницима јеврејске и циганске/ромске заједнице).

Иако је од распада Југославије прошло готово две деценије, у српској историографији, конкретније у институтима, музејима и архивима, нема назнака да би требало систематски, кроз научноистраживачке пројекте истраживати злочинe геноцида над Србима у 20. веку, а у том склопу нарочито у Независној Држави Хрватској.

Имајући у виду ревизију новије историје народа на Балкану, првенствено Срба и Хрвата, што показују објављени радови (Холм Зундхаусен, група Хрвата са докторатима стеченим широм Аустралије и Америке, а то су, на пример, теолог Томислав Вујева и Невенко Бартулин, најновији рад Александра Корба итд), као и писанија неколицине римокатоличких свештеника са простора Босанске Крајине, на пример Велимира фра Блажевића, намеће се потреба реакције са српске стране. Остаје отворено кључно питање: ко, како и шта да се ради?

 

***

Јасеновачки комплекс концентрационих логора је наше, српско највеће гробље, наш библијски Вавилон. Он је и симбол српско-православног страдања од Хрвата и Римокатоличке цркве. Срби морају да се сећају Јасеновца на начин како су се прогнани Јевреји сећали Јерусалима, а што је описано у 17. псалму Давидовом: „На водама Вавилонским сјеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона... Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља својега“.

О Јасеновцу знамо много. Али само наизглед! Не знамо најважније ствари: зашто баш Јасеновац, колико је прогутао жртава, колико је било злочинаца!

Коначне бројеве жртава никада нећемо сазнати. Приближне су могли да израчунају екипе стручњака различитих профила, историчари, статистичари и демографи али нису!

У међувремену, од 15. маја 1945. године, то јест од завршетка рата у Југославији, до данас изречено је безброј тврдњи о броју страдалих у Јасеновцу. Хрвати су углавном минимизирали а Срби повећавали, па је то изгледало као некаква лицитација. И то траје до данашњих дана! За то време нико да се сети како да се дође до приближних бројева страдалника, да предложи конкретну методологију истраживања.

Моја биографија и библиографија радова даје ми за право на изговорим и ове речи: Немам намеру да наводим ко је, када и шта објавио о Јасеновцу. Постоје и такви аутори, интелектуалци високог образовања, који својим радом, свесно или несвесно свеједно, штете науци али и српском народу због тога. Таквих има и када је реч о Јасеновцу! Они замагљују и прљају наша сазнања о прошлости. Остаје питање да ли треба да очекујемо од, на пример, Хрвата да нас сматрају достојним противником у евентуалној стручној полемици. Зато су квазинаучници у историографији гнојна рана којој нема лека осим простог игнорисања.

Желим да вас све овде присутне запитам:

Ко је од вас у свом раду припремљеном за овај скуп користио књигу Јована Мирковића Објављени извори и литература о јасеновачким логорима штампану 2000. године и текст Владимира Гајгера „Brojidbeni pokazatelji o žrtvama logora Jasenovac, 1941.-1945. (procjene, izračuni, popisi“, објављен 2013. у часопису Хрватског института за повијест. Ово питам зато што сматрам да су ти радови, сваки на свој начин, добри међаши у историографији када је реч о истраживању система концентрационих логора Јасеновца.

Ако ми неко докаже да јесте, ја на овом месту прекидам своје излагање!^[1]

Колико видим, нико ме није уверио! Стога настављам своје излагање:

Музеј жртава геноцида постоји непуне две деценије. Како је од самог почетка постављен на нестабилне темеље, а то значи без одговарајућих канцеларијских и изложбених просторија, музејског депоа и више стручних радника, јасно је да је слабо развијен.

Наш покушај да са сличном институцијом заменимо канцеларијски простор и колико-толико побољшамо услове за рад, заустављен је средином августа прошле године у Министарству културе и информисања, али нас о разлозима нико није известио.

Наш покушај да се сврстамо међу учеснике у меморијализацији Старог сајмишта, и покренемо тај процес отварањем сталне поставке у објекту познатом по имену Кула, прекинут је директивом из највиших државних структура на захтев челника једне такозване Невладине организације! Познавајући утицај тих моћника из сенке, усуђујем се рећи да ће нам, уместо српске, јеврејске и ромске приче о Старом сајмишту, од синова некадашњих злочинаца а посредством представника домаће политичке елите ускоро доћи сугестије шта можемо да радимо на том стратишту!

Ово изговарам јер сам убеђен да је то одраније скројен начин да се спречи прича о великој вези Јасеновца и Старог сајмишта!

Но, без обзира на поменута два покушаја, остаје нам нада да ће државна власт имати разумевања за наш, српски, јеврејски и ромски проблем са Старим сајмиштем а потом и Јасеновцем!

А да се нешто значајно може урадити када је реч о стратиштима из Независне Државе Хрватске и својеврсном вађењу из таме заборава, показује пример невладине организације „Јадовно1941“!

Крајем прошле године иницирао сам састанак представника архива, музеја и невладиних организација како би договорили почетак великог посла. Наиме, расправљали смо о потреби рада на јединственој електронској бази података о жртвама које је поднео српски народ у 20. веку. Договорили су да радимо по два принципа: хронолошком и територијалном.

Хронолошки принцип подразумева три целине: Први светски рат 1914-1918, Други светски рат 1941-1945, Распад Југославије 1991-1999. године. Територијални принцип значи да ће свака институција која буде укључена у пројекат покривати територију своје надлежности.

Када је реч о подацима за Други светски рат, Музеј жртава геноцида ће свакој институцији и удружењу предати у штампаној форми податке Пописа жртава рата који је спроведен 1964, и чији су резултати потом били забрањени за јавност а постали доступним тек 1992. године. Саучесници у тако планираном послу требало би да исправљају и допуњују постојеће податке и све то после извесног времена врате Музеју жртава геноцида, где ће се све то сабирати.

Тај посао требало би издићи на државни ниво кроз посебне законе или законске уредбе како у Србији тако и у Српској.

Убеђен сам да је то пут који би требало да буде исправнији од свих досадашњих. Наравно, ни овај пројекат, када се заврши један циклус од четири године, неће дати коначне податке. Сигуран сам да ће дати конкретније од свих досадашњих па ћемо моћи да кажемо доњу границу броја страдалника. Зар ће и то бити безвредно?

А онда, ваљда ће се посао истраживања броја жртава које је поднео српски народ у 20. веку схватити озбиљно као што то чини, на пример, јеврејски народ.