Под маљ, брадву и нож

Усташе на путу за покољ и палеж "бунтовних" села

Усташе су опколиле српско село Црквени Бок, узеле кола и натовариле их житом, хаљинама, потерале стоку, упрегле коње и потерале сав народ у Јасеновац

Стигла је колона кола и усташе наредише да их товаре све редом, и живе и мртве. Тако натоварена кола изгледала су ужасно. Испод голих мртваца живи су људи стењали и упињали се да се ослободе. Били су бацани без реда, и мртваци и живи. Мртви су сједили или лежали на живима, а неки су живи сједили на мртвима и на живима испод себе. Кола су била брзо напуњена, и колона је кренула.

-Доктори, ви сте овдје свршили, сад идите на посао у логор и лијечите добре, радне заточенике - заповиједи нам Матковић.

Кренули смо. Видјели смо како је колона уморених, жеђу исцрпљених живих мртваца скренула према скели на Сави, управо у Градину: под маљ, брадву и нож.

Пролазећи покрај нас, Матковић викну:

-Размутите им пекмез с водом!

Усташе су се смијале.

-Хоћемооо! Како неее... !

Натпоручник Љубо Милош сакупио је усташе из Прве бојне (I здруга) и заточенике по канцеларијама и послао на разбојнички поход у богато и чудом још нетакнуто српско село Црквени Бок, које се налази на Сави више Лоње. То је село било одавно познато по напредности својих сељака. „Сељачко коло” је у Црквеном Боку одиграло лијепу улогу у просвјећивању сељака. Сељаци Срби, кад су чули о погибији Срба у њиховој блиској околици у Босни, организирали су се, и све су чинили како не би насјели никаквим усташким и четничким изазовима. Међутим, усташким разбојницима око је запело за богатство сељака у Црквеном Боку. Усташе практицирају стару искушану разбојничку методу: убити сељака па га опљачкати.

Тако су 13. октобра 1942. без икаква повода улетјеле дивље хорде и дерале се:

-Сви у куће!

Усташе су пуцале из пушака и револвера. Народ се престрашио и улетио у куће. Мајке су криле дјецу и јаукале, мушкарци нису знали што да раде. Неки су успјели одлетјети оближњем трговцу, не би ли, уз тешку награду, он успио да им помогне. Усташе су неке мушкарце истјерале на улицу и почеле изгонити стоку из штала. Жене су плакале, врискале и отимале краве.

Нека старија женска потрчала да врати теле.

-Не дам ја теле, ја сам га одгојила.

Полетјеле за њом и друге жене вичући:

-Боље да побијете нас, ако нам већ одузимате стоку!

- Разбојници! - дрекнуо је нетко.

Али одмах је усташки митраљез почео клокотати. Жене су падале мртве и тешко рањене, вриштећи и јаучући. Дјеца су урликала ужасним, језивим гласом. Усташе су опколиле село, узеле кола и натовариле их житом, хаљинама, потјерале стоку, упрегле коње и потјерале у Јасеновац сав народ, и мушко и женско, дјецу, старце и болеснике.

Већ су при улазу одвојили овећу групу жена и мушкараца, превезли их скелом у Градину и одмах, по наређењу Љубе Милоша, ликвидирали. Остатак од око 2.000 потјерали на отворено поље између III-Ц и Циглане. Ту су мала дјеца, жене и старци преноћили на киши и студени, прокисли и промрзли и остали тако још неколико дана и ноћи. Држали смо сигурним да ће их те ноћи ликвидирати. У зору је Милутин извиркивао кроз маглу.

-Сви су још на пољани, сви! Никог нису одвели пријеко! - викнуо је од радости Миливој Козарчанин.

-Ти мали, боље да шутиш - опомиње га усташки агент Похорило, заточеник.

Ујутро је рано фра Сотона Мајсторовић-Филиповић улетио у нашу бараку.

-Сви доктори са свим лијековима к рањенима одмах на поље. Оном јадном свијету и оној јадној дјечици помозите. Дајте лијекове, завоје и све што је нужно, све се мора створити за њих.

Усташко-јасеновачко наређење. Одлетјели смо на пољану. Људи су стајали у групама шутећи, гледали сумњичаво тај злогласни пејзаж и усплахирено се кретали. Жене су се с дјецом шћућуриле, заматају дјецу и притискују их к њедрима. Дјеца су промукла од плача, а сада само јецају промуклим гласом, као да голубови гучу. Када смо ушли међу народ, гледали су нас зачуђено и питали погледом: „Шта ови раде овдје, шта ови хоће?”

-Како сте? Јесте ли здрави? - нетко ће од нас да запита. Жене су подигле главе, дјеца се окренула к нама, а људи уперили погледе у нас.

Нисмо добили одговора. На њиховим је лицима затитрао ироничан подсмијех.

-Има ли болесних, ми смо доктори, дошли смо да болесне прегледамо и лијекове дамо. Јесу ли вам дјеца здрава? - питао је др Шпицер. Опет су шутјели и гледали на нас као на изазиваче, који их напаствују.

-Да, ово је дијете болесно! Зашто не кажеш, женска главо? - опет ће др Шпицер запитати и хтједе дијете узети за руку, да му види пулс. Жена нагло тргне дијете и стисну га уз своје груди, намрштивши чело.

Наставиће се

Пише: Никола Николић

Књига се може наручити од издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел. 011/2687-051, 3618-513; е-mail: i.p.nnki@eunet.rs; сајт: www.nnk.co.rs

Извор: Политика, четвртак 17. септембар 2015., стр. 27

Везане вијести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (1)

Никола Николић: Јасеновачки логор (2)

Никола Николић: Јасеновачки логор (3)

Никола Николић: Јасеновачки логор (4)

Никола Николић: Јасеновачки логор (5)

Никола Николић: Јасеновачки логор (6)

Никола Николић: Јасеновачки логор (7)

Никола Николић: Јасеновачки логор (8)

Никола Николић: Јасеновачки логор (9)

Никола Николић: Јасеновачки логор (10)