Платно за прикривање усташких злочина

Тежак физички рад брзо је ломио и најснажније заточенике

Чим заточеници спазе долазак усташа, Сатлер одмах вади плахте и за пет минута прекривени су и болесници и мртваци.

Црни прах прави се карбонизирањем животињских костију, исто онако као што наши „угљенари” пале угљен у шуми. Дрвени угљен није био заправо лошији од овога од костију. Тај угљен прави неки Жидов, емигрант из Аустрије, који је тамо некад био власник фармацеутске индустрије. Човјек се запослио, хвата се и за паучину да спаси живот, да постане „користан”.

Ако пратиш развитак болести тих људи, онда видиш и њихову психологију.

Сутрадан долазе у амбуланту ти исти, а и нови, с прољевима. Њихов се изглед нагло погоршао. Лијек није помогао. Нагло мршаве, колобар се око очију нагло појачао, ноге отичу, а црна текућина, како дође у цријево, тако, и не задржавајући се, пролети у латрину. Уза све то, он поново долази и тражи увијек исти лијек, пожудно га гута, истресује посљедњу мрвицу талога и с поштовањем гледа на црну боцу. То му је једина нада, тај црни лијек. Одлази брзо. Жури се, али не у бараку него на латрину. Мисли, тако лијек мора да дјелује. Поредани су заточеници били упрљани изметинама, ројеви су муха сједили свуда по њима, смрдили су по изметинама.

Њихова су се лица ушиљила, очи упале, а модри колобар око њих је још више потамнио, очи су изгубиле свој природни сјај и замутиле се. Душевно су отупјели и гледају апатично и само кад их грч спопадне у цријевима, оживе и још преосталом снагом јуре на латрину.

- Знам ја, колега - обрати ми се др Лендлер, кад је видио како све то проматрам и у себи мислим како то нема никакве везе с медицином. - Шта ја могу? Ја сам овдје осуђен на смрт као и ви и као они. Обмањујем и њих и себе.

Природа је, колега, јача. Ако он умјесто 3.000 калорија с витаминима и минералним солима прима 700 калорија дневно, без витамина и без минерала, тада никаква психологија не помаже. То је стварност и чиста животна рачуница. Ту нитко не може створити калорије гутајући воду и слину. Према томе је тај посао илузоран и, чини ми се, на штету борбе и само помаже политици истребљивања.

Па шта да радимо? Шта? Да објавимо штрајк? Шта? Реците!

Видио сам да сам забраздио и да бих морао закључити разговор. Нагло сам се окренуо и пошао, друго ми није ни преостало.

До виђења, колега.

Отишао сам оставши дужан одговор др Лендлеру. Сјетио сам се савјета својих другова и схватио да сам неопрезан. Шта могу? Још сам млад логораш.

Једноћ сам замјењивао неког лијечника у амбуланти. Заборави се човјек, кад је у послу своје професије, и у мору ситница не схваћа опћените и темељне карактеристике закона који владају у збиљи датог момента. Превијаш га као да ће му то требати, као да ће му то помоћи, прегледаваш га као да га сутра неће заклати, дајеш му лијекове за срце, за срчану слабост, која је настала због глади, претјераног рада и страха - као да ће му то помоћи. Уопће, уживиш се у посао, као да ниси у логору смрти. Разумијем сада др Лендлера, неки унутрашњи нагон тјера те да радиш и помогнеш човјеку, да га ишчупаш из панџа смрти, да га извучеш из агоније. А у ствари све је то тако бесмислено, противи се разуму и не користи у овом големом сукобу, у најезди чопора крвожедних бештија на право човјечанство.

Кад сам свршио овај посао и пошао у бараку, нисам осјетио задовољство раднога човјека, које се јавља послије свршеног позитивног рада у опћу корист, у корист заједнице. Не, то нисам осјетио, и неки се тупи грч у грудима непрестано кочио и из себе издвајао неко дифузно, депресивно расположење. То клупко песимизма и депресије протезало се све више и кочило сваки мисаони процес.

Медицинар Радек Сатлер, Жидов из Вараждина, стари логораш, био је мој професор понашања у болници и велики импровизатор. Он је држао и плахте чисте, направљене од платна отетог српским сељацима из Млаке, Кошутарице, Градине итд. То су платно ткале некад веселе сеоске дјевојке за свој свадбени дар. Док оне леже и труну пререзаних гркљана, поредане као е снопови жита у дугој раки градинске некрополе, дотле њихово платно служи за прикривање усташких злочина. Плахте од тог платна леже закључане у ормару. Чим наша „стража” заточеника спази долазак усташа, или, што је обично бивало, да нам из канцеларије јаве долазак неког странца с усташама, или да Лубурић води вишег усташког „дужносника” да прегледа „радни” логор, одмах Сатлер вади плахте и за пет минута су прекривени болесници и мртваци. Саво и још неки брзо помету болницу, склоне „кибле”, обуку бијеле чисте плаштове и тобоже нешто раде. Кад они нахрупе у болницу, ови се тобоже изненаде.

Ништа, ништа, само ви радите даље. Ето видите, изненада смо дошли, а како све то изгледа.

Богами, чишће него у Закладној болници у Загребу.

Наставиће се

Пише: Никола Николић

Књига се може наручити од издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел. 011/2687-051, 3618-513; е-mail: i.p.nnki@eunet.rs; сајт: www.nnk.co.rs

Извор: Политика, среда 23. септембар 2015., стр. 14

Везане вијести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (1)

Никола Николић: Јасеновачки логор (2)

Никола Николић: Јасеновачки логор (3)

Никола Николић: Јасеновачки логор (4)

Никола Николић: Јасеновачки логор (5)

Никола Николић: Јасеновачки логор (6)

Никола Николић: Јасеновачки логор (7)

Никола Николић: Јасеновачки логор (8)

Никола Николић: Јасеновачки логор (9)

Никола Николић: Јасеновачки логор (10)