Папа није добродошао у Србији!

Latinica

Двери за нову политику према Хрватској и Ватикану: Папа није добродошао у Србији!

Нови број часописа Двери српске, посвећен НДХрватској, који се данас појавио на свим киосцима у Србији, Републици Српској и Црној Гори као поклон Двери поводом посете папе Загребу, доноси неколико политичких новости првога реда.

Табу тема је срушена

Ове године се навршило 70 година од отварања два најмонструознија логора смрти у историји човечанства: Јадовна и Јасеновца. За тих 70 година српски народ, као главна жртва усташке независне државе Хрватске, није успео да исприча истину о свом страдању ни у домаћој, а камоли у међународној јавности.
А Срби нису страдали само у Јасеновцу, већ у дуж читаве НДХ, и не само по логорима, већ и на кућним праговима, и не само у Другом светском рату, већ од исте руке и пре и после тога у више наврата. Шта нас је спречавало да испричамо истину о геноциду који је над нама учињен и да том истином заштитимо свој народ од нових страдања и етничких чишћења која смо доживели у последњих 20 година, најпре на истим тим просторима?
Први искорак који су Двери желеле да учине нови бројем часописа јесте да Јасеновац више није и никада више не сме бити табу тема, ма колико још увек остао неиспричана прича. Двери представљају нову политичку генерацију која ће памћење Јасеновца и страдање српског народа у целини у 20. веку поставити у историјске читанке на оно место које му припада.

Превенција геноцида

Нема и не може бити одговорне националне политике без стављања у фокус превенције геноцидних намера које према нама не само у теорији већ и у крвавој пракси негују одређени суседни народи. У темеље и унутрашње и спољне политике (историја, култура, медији, дипломатија...), ако желимо да будемо озбиљан народ и да спречимо понављање страдања, морамо ставити превенцију геноцида.
Само на тај начин могуће је унапред зауставити онога који у континуитету ради на истребљењу српског народа на Балкану. Јер – геноцид није случај већ процес који траје.
Како је могуће посматрати дешавања 90-их година прошлог века приликом распада Југославије без предзнања шта се на западним српским просторима догодило пола века пре? Како је уопште могуће говорити о било каквим хрватским правима када је са тих простора нестало више од милион Срба за 65 година?
Ко нам гарантује да и оно што је од Срба преостало неће доживети исту судбину у истом окружењу, чим се за то укаже прилика? Једина превенција јесте изношење пуне истине о геноцидном карактеру државе Хрватске и на тај начин заштита од новог злочина који увек тиња у дубини хрватске националне идеје.
Други искорак који су Двери желеле да учине нови бројем часописа јесте да превенција геноцида буде постављена међу основне смернице нове српске политике, како се српском народу геноцид више никада не би поновио.

Циљ, смисао и суштина постојања НДХ је геноцид

Независна држава Хрватска, и то Двери јасно и гласно јавно поручују овим тематом, нема другог смисла постојања осим геноцида над српским народом. Прве државне одлуке усташког поглавника у тренутку настанка НДХ биле су формирање логора за Србе, а брзина у ликвидацији Срба, Јевреја и Цигана превазилази и нацистичку машинерију смрти.
Колике су размере овога зла сведочи да је систем концентрационих логора Јадовно био затворен на интервенцију Италијана који су, иако на окупаторској страни, занемели суочени са хрватским зверстима. Јасеновац је отворен тек кад је Јадовно затворено. Зато се Јадовно као почетак и прва етапа геноцида никада не сме заборавити.
Трећи искорак који су Двери желеле да учине нови бројем часописа јесте да коначно неко на српској политичкој сцени изговори пуну истину да је Хрватска геноцидна држава и да у том смислу може да служи у светској науци као уџбенички пример. Нема и не може бити говора о савременој Хрватској без јасне свести да је она настала на геноциду над српским народом, и то је политички став који ће Двери заступати.

 

И Ватикан је држава геноцида

Хрватска није била сама у злочину, како у његовој припреми, тако и у његовом остварењу. Кључан допринос у креирању злочиначке политике према православним Србима и самој реализацији геноцидних планова дала је Римокатоличка црква у Хрвата, директно подређена држави Ватикан.
Јер Ватикан не означава само једну конфесију, односно традиционалну верску заједницу, већ и једну државу која има геноцидни однос према српском народу.
Овде по страни остављамо дугу историју ватиканских злочина широм света: од крсташких ратова и ломача инквизиције, преко колонијалних покрштавања, до банкарског криминала, сарадње са нацистима, пацовских канала и педофилије. За нас је од суштинске важности наглашавање испреплетаности државног и религиозног карактера Ватикана, који не одустаје да свој утицај врши на оба начина.
Богословски дијалог између православних и римокатолика остављамо богословима, али политички дијалог не може бити у сенци богословског дијалога, нити је богословски дијалог могућ без рашчишћавања међусобних политичко-историјских односа којима доминирају геноцидне и прозелитске интервенције Ватикана на Балкану.
Ово се посебно односи на улогу римокатиличког клира како у процесу припреме, тако и, масовно, у процесу остварења геноцида над Србима, о чему сведоче небројени злочини римокатоличких тзв. свећеника, редовника и часних сестара.
Четврти искорак који су Двери желеле да учине нови бројем часописа јесте прецизно дефинисање односа према Ватикану, као такође држави геноцида.

Нови дијалог је могућ, али је место почетка дијалога кључно

Нови дијалог са НДХрватском и Ватиканом као њеним духовним оцем и старатељем, није искључен, али је бесмислен ако не почиње у Јасеновцу. Било која тема у области односа између Србије и Хрватске, као и Србије и Ватикана, не може се отворити без затварања ове историјске странице.
Јер не можете некоме убити стотине хиљада људи, извршити геноцид над читавим једним народом, опљачкати његову имовину, и онда сести за преговарачки сто као да се ништа није догодило.
То је посебно немогуће јер између нас стоји више десетина хиљада убијене деце, која су држана у посебним дечјим логорима, што подлеже некој посебној дефиницији монструозности и геноцида коју би требало научно утврдити специјално због хрватског случаја. 
Због свега тога прича о новим српско-хрватским односима и суживоту је нереална, виртуелна, па и неморална тема. Јасеновац не само што не можемо да заборавимо, него немамо никакво право ни да опростимо.
Данашња генерација нема могућности да опрости за геноцид над претходним генерацијама. Та идеја је у основи немогућа и не значи позив на освету, већ позива на историјско сећање и памћење као основу превенције геноцида. Ми се не постављамо као они који би нове сукобе, већ као они који би да се заштите од понављања старих геноцидних намера и историјске праксе.
Пети и завршни политички искорак који су Двери желеле да учине нови бројем часописа јесте да отворе могућност новог дијалога са Хрватском и Ватиканом који би био постављен на здравим основама. Предлажемо и конкретно место на коме тај дијалог, што се нас тиче, може одмах да почне: то је Јасеновац.

Бошко Обрадовић

Извор: ДВЕРИ