Отворено писмо Његовом Преосвештенству епископу славонском г. Јовану

Latinica

 

Јован Ћулибрк

Ваше преосвештенство,

 

Обраћам Вам се поводом интервјуа који сте 27. aвгуста ове године дали часопису Недељник. Претпостављам да нисам једини на кога је интервју оставио снажан утисак с обзиром на чињеницу да је Канцеларија Епархије славонске већ следећег дана објавила деманти којим Вас брани од оптужбе да сте у свом излагању бранили надбискупа Степинца и његову улогу у геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској 1941-1945. Као стручњак за питања холокауста и челник Одбора за Јасеновац Српске Православне Цркве, Ви сте у изванредном положају не само да сагледате неизмерну страхоту геноцида над српским народом који је у НДХ извршен што уз отворену што прећутну подршку (ја бих рекао благослов) Ватикана, већ и да достојно и принципијелно заступате стотине хиљада Срба који су недужни изгубили животе под србосјецима, тестерама, маљевима и секирама Павелићевих кољача само зато што су били православне вере, као и да се свим силама борите против ревизија, дисторзија и политиком мотивисаних покушаја рехабилитације усташтва и његовог „духовног“ врела. Из овога сам изузео стотине хиљада српских жртава које су завршиле на вешалима и бајонетима католичких аустро-угарских штраф експедиција из Првог светског рата, као и стотине хиљада изгнаника  из Туђманове зербенфрај нео-Ендехазије.

 

Утолико више ме је изненадио Ваш интервју у коме на суптилан начин умањујете кривицу и одговорност Степинца и Ватикана за страшне злочине који и по изјавама покојног Симона Визентала немају пандана у модерној историји. Деманти који је Ваша канцеларија исхитрено објавила даје утисак да су Ваше изјаве погрешно схваћене. Оно што деманти не успева да сакрије је чињеница да сте селективним избором литературе и реторичким интервенцијама у свом интервјуу покушали да релативизујете одговорност Степинца и његових налогодаваца у Риму и да успут обезвредите рад прегалаца као што је професор Виктор Новак. Ово је утолико значајније што ове ставове нисте изнели као приватно лице, већ као црквени великодостојник и стручњак за питања холокауста. Свестан сам да је ово озбиљна оптужба, али прочитавши Ваш интервју више пута, нисам у стању да донесем другачији закључак. У писму ћу се углавном бавити само деловима интервјуа који се директно односе на улогу Римокатоличке цркве и Степинца у геноциду над Србима, мада и други привидно нерелевантни делови интервјуа доприносе општем негативном утиску.

 

 

Ваша крипто-апологија Степинца превазилази све норме дипломатске уздржаности која је свакако неопходна у односима са једном тако моћном институцијом као што је Ватикан и доводи у питање Вашу спремност да у име истине браните интересе српских (и свих других) жртава геноцида. Јер овде није реч о национализму—то Вам је јасно као познаваоцу јеврејског страдања за које показујете изузетну и примерену емпатију. Оно што прво упада у очи је одсуство те исте емпатије за народ који као епископ славонски заступате пред Богом. У остатку писма ћу се позабавити анализом Ваших конкретних одговора на поједина питања господина Миладиновића.

 

У одговору на прво питање Ви се бавите судбином прогнаника из Хрватске и описујете проблеме с којима сте се суочили у покушајима да их пребаците на безбедну територију. Читавим пасусом провејава критика српског „режима“ који је својом небригом допринео патњи ових несрећних људи. Но, Ви се ниједном речју не обазирете на страшан злочин почињен од стране Туђманових бојовника потпомогнутих америчким плаћеницима. Стиче се утисак како су се ти људи ту нашли случајно—захваљујући некој природној непогоди. По Вама, за патње Крајишника су одговорне српске власти (које су и поред свих својих мана и промашаја ипак прихватиле више од 250000 изгнаника у тренутку када је Србија грцала под међународним санкцијама и блокадом) а нигде не помињете творце највеће епизоде етничког чишћења у Европи од другог светског рата до данас. Опростите ми што овакав Ваш став доживљавам као покушај да се кривица са злочинаца пребаци на жртве. Морално, такав Ваш став је дегутантан.

 

Ваша харанга против Милошевића и његовог режима се наставља пошто сад и експлицитно изједначавате незнане „непријатеље“ и српске политичаре. Да цитирам: „Апсолутно. To je страдање у континуитету, али се не може избјећи ни чињеница да су људи страдали како од својих непријатеља, тако и од манипулација сопствених политичара који су вољели да се називају вођама.“ Ово је пример историјског ревизионизма који подсећа на покушаје да се нацистичка Немачка изједначи са Совјетским Савезом. Подједнака је кривица клеро-фашистичког хрватског режима који је за крајњи циљ имао етничко чишћење Хрватске и Милошевића који је колико-толико, потпуно изолован и окружен агентима страних служби покушао да помогне—бар у почетку ратних сукоба. Чињеница да су Хрвати свој план остварили, а да је Милошевић завршио у Хагу потцртава гротескност оваквог поређења.

 

Иако је Ваша горчина према Србима који су игнорисали годишњицу „Бљеска“ разумљива, она и сама оставља горак укус у устима. Зар нису ти исти блазирани хедонистички „Србијанци“ 20 година проживљавали санкције, блокаде, несташице, психолошки рат невиђених размера, бомбардовање, отимање територије, прогоне сународника и много тога другог? Зар они не заслужују бар мало разумевања? Уосталом, зар није главни разлог таквог њиховог понашања чињеница да су све пост-Милошевићевске владе по налогу Запада чиниле све да се страдање Срба у Хрватској умањи и заборави? Имате ли конкретан предлог како би се ово брисање историје могло зауставити и преокренути? Или ћете се, као и другосрбијанци, задовољити блаћењем Милошевића и његове политике?

 

Ваше (на тренутке мучно) излагање се наставља дискусијом о рушењу српских светиња које како и сами признајете, и дан данас траје у Хрватској и на Косову и Метохији. Какав закључак Ви извлачите из овога? „E сад, тај вандализам сам по себи није проблем. Проблем је сличан као и на Косову и Метохији - да ли се вандализам санкционише.“ Дакле чињеница да су у Хрватској срушене небројене цркве—а о Косову и Метохији да и не говорим—за Вас не представља проблем. Проблем је да пошто је црква већ уништена или оскрнављена, за то нико не одговара. Зар Ви, Ваше преосвештенство, не уочавате спрегу између починилаца ових злочина и власти које их у томе не само не спречавају већ често и подржавају? Зашто бар једном реченицом не осудите вандализам који би се у свакој цивилизованој земљи сматрао тешким кривичним делом, поготову што је директно усмерен ка уништењу културе чији сте Ви и Српска православна црква баштиници?

 

Иако сте као великодостојник СПЦ по образовању теолог, као и стручњак за савремену историју  упознати (бар начелно) са политичком идеологијом Ватикана, Ви у следећем пасусу изјављујете нешто што је у најмању руку неразумљиво: „Коначно, суштински ме занима у Медарима једна ствар: ко је у стању да у име хришћанства насрне на крст? На коме крсту или око кога нема ништа што би неког изазивало и узнемирило, јер је он подигнут да благосиља све нас и сву твар? На крст, свјетило васељене? Какво је то хришћанство онога ко насрће на крст? Нема сумње да су то ствари које морају да се дубоко промисле. На свим сттранама има много дубоко рањених људи који делају из те ране, безумно. А најчешће из изгубљеног смисла, из бола и безнађа.“ Какве су то теолошке дубине у које ми лаици треба да уронимо да бисмо схватили о чему је реч? Хоћете рећи да крстове и манастире руше ментално поремећене особе? Као психолог, могао бих Вам дати за право да у Вашој изјави не видим суптилан покушај да се једној антихришћанској идеологији расрбљивања, која је у својој најсвежијој инкарнацији рођена почетком прошлог века[1],  омогући да индивидуализује одговорност за непрекинуту кампању надирања на исток, то јест да са својих политичких, а понекад и верских, вођа и инспиратора ту одговорност пребаци на тзв. индивидуалне извршиоце прљавих послова. Нико не спори да је рат изнедрио злочинце на свим зараћеним странама, но историјско искуство нас учи да нису Хрвати и Муслимани ти који су систематски потискивани са својих већинских територија већ вековима, већ Срби који су (уз изузетак Републике Српске) активно брисани и као народ и као култура од стране једне те исте спреге—Ватикана и његових световних савезника (Аустроугарске, Немачке и сада САД). То се најбоље види из чињенице да је данашња мапа Балкана врло слична оној коју су Хитлерови стратези цртали 1941. године.

 

Одговор који сте дали на питања господина Миладиновића у вези са Јасеновцем потврђује утисак да Ви из разлога знаних само Вама не желите да проговорите о страхотама хрватских злочина. Отпочињете изјавом да вас је страх од бројева и настављате наводећи општа места, да би се Ваш одговор убрзо окренуо разликама између Есеса и Вермахта. Поред тога што је одговор очигледно некохерентан и углавном невезан за питање, он поново указује на Вашу невољност да се суочите са суштином питања, наиме са страховитим „учинком“ усташког геноцида. Говорите о немачким злочинима у Банату који, уз све дужно поштовање према жртвама, бледе пред страхотама које су над Србима починили Хрвати.[2] Ни речи о крвништву, садизму, систему логора смрти који се протезао од Пага до Земуна, патњи деце коју су ножем и отровом убијале чак и неке католичке часне сестре, о безбројним јамама у Херцеговини и Далмацији, стотинама покланих православних свештеника... Ни слова о кохортама фрањеваца, доминиканаца и језуита који су од 10. априла  1941. свесрдно спроводили диктум Мила Будака: трећину побити, трећину иселити, трећину покрстити. Комунисти које презирете су користили сличну тактику—крили су и умањивали одговорност Римокатоличке цркве за геноцид—нарочито после 1966. када је Тито успоставио дипломатске односе са Ватиканом. Не могу а да се не упитам шта Вас наводи на тај исти пут.

 

При крају пасуса долазимо до кључне тачке која јасно осветљава Вашу позицију: „Но, да се вратимо питању броја жртава: резултати који су изнесени крајем осамдесетих су негде потврдили број жртава, негде показали да је он већи или мањи у односу на првобитне процјене. Парадигматичан је примјер Аушвица: поратне процјене су биле да је у њему страдало око четири милиона људи, да би се дуготрајним истраживањем у које су уложена огромна средства, дошло до броја који је данас прихваћен, а који се креће између милион и сто хиљада и милион и по жртава.“ Ради се о полуприкривеној аналогији. Као што је на крају доказано да је у Аушвицу убијено четири пута мање логораша него што се претходно претпостављало, слична нивелација ће вероватно превладати у случају Јасеновца и довести до броја жртава који је прихватљив западним историчарима и политичарима. Ово могу само да назовем реторичким триком који инсинуира да историчари који већ деценијама говоре и доказују да је у Јасеновцу побијено 700000 људи (да не говорим о осталим стратиштима) претерују и да ће се с временом те процене свести на неку „разумну“ цифру (по рецепту Туђмана и његових хисторичара). Нигде не споменусте Владимира Дедијера, Србољуба Живановића, Милана Булајића, Милорада Екмечића, Василија Крестића, Богдана Кризмана и велики број других. Ово превазилази позицију „објективне дистанце“ и почиње да личи на полуотворено лобирање за интересе хрватског шовинизма. На крају, ипак признајете да се радило о геноциду али то звучи као afterthought—накнадна идеја од секундарне важности која не нарушава главни наратив.

 

На питање „A дa ли у тој паралели страдање Срба у НДХ можемо да посматрамо као последицу ”нормалног” историјског тока у Хрватској?“ одговорили сте опет на начин који се може протумачити само као избегавање суштине. Иако нико не доводи у питање коначну одговорност нацистичке Немачке за рат, Ваше инсистирање на њеној одговорности за злочине у НДХ нема основа у историјским чињеницама. Немци су као окупатори у Србији починили број језивих злочина али ништа (чак ни ноторни указ 100 за једнога) не може да се упореди са ужасима које су Срби претрпели у НДХ. Немцима је одговарало да се устанички покрет у Хрватској и Босни неутрализује, и премда претежно потпуно равнодушни према страдању Срба, и сами су бивали згрожени крволочним атавизмом и бруталношу својих „кршћанских“ савезника. Иако сурови, Немци су ретко користили хладно оружје у обрачуну са жртвама.[3] Ваш одговор се опет завршава „дриблингом“ који се усредсређује на судбину Јевреја у НДХ. Иако важан, овај проблем одвлачи пажњу са питања на које свако ко макар и површно познаје историју српско-хрватских односа може дати јасан и недвосмислен одговор.

 

Затим се суочавамо са кључним питањем: „A oткуд та идеја у хрватском народу о потреби да се истребе Срби у Другом светском рату?“ на које би свако иоле упознат са идеологијом праваштва, хрватског клерикализма и шовинизма лако одговорио. Нашироко су познате идеје Анте Старчевића и Joсипа Франка који су у духу католичке реакције активно радили на кидању веза између Срба и Хрвата. Масовно католичење и похрваћивање Срба, које је било спровођено још у време Марије Терезије, узело је маха почетком 20. века под окриљем надбискупа Штадлера у оквиру Католичке акције. Слободарска стремљења југословенске омладине (Срба, Хрвата и Словенаца) гушена су, уз истовремено јачања клерикалне политике која је имала пуну подршку хабсбуршког двора и нарочито надвојводе Франца Фердинанда. Римокатолизација Далмације је на пример била довела до потпуне промене етничке слике—велики број православних Срба је под притиском власти прелазио у католицизам да би затим прихватио хрватство.[4] Унијатство—тај посебан вид инфилтрације у православље који тренутно предводи и подржава пројект дерусификације Украјине— пустио је корење у областима око Жумберка. Активност Фрањеваца и Језуита у Босни се убрзано развијала. 

 

Експлозију хрватског шовинизма из 1914. године је заменио период инкубације током 20-их година прошлог века, но он је убрзо био замењен интензивирањем хрватског иредентизма и јачањем прото-усташтва у форми Мачекове Хрватске сељачке странке и домобранства, као и Чисте католичке акције под диригентском палицом бискупа Степинца.[5] Историчари често греше када почетак погрома над Србима везују за 1941. годину. Терор у виду прогона, убистава и малтретирања је почео одмах по оснивању Хрватске бановине 1939. године. За све то време, клерикалне снаге у Хрватској су јачале своје позиције и преузимале све већи удео у обликовању државне политике. Додатни стимулус њиховом деловању дала је конкордатска криза из 1937. године, када се Српска православна црква супротставила продору римокатолицизма у Србију. Страшну судбину која је очекивала Србе предсказао је Пије ХI који је недуго после изјавио (парафразирам): „Зажалиће Срби што нису прихватили дарежљиву понуду Светог Оца.“[6] Дакле, србофобија и мржња према православљу су дуго гајене у Хрватској и Босни као примарно оружје за продор на исток и евентуалну конверзију православног живља источно од Дрине.[7]

 

Уместо једноставног одговора (о којем се може дискутовати), Ви храбро спекулишете да за страдање Срба у Хрватској нису биле криве само усташе, већ и... неко други, нека мистериозна групација коју је тешко именовати, запостављајући притом очигледну чињеницу да је пројект НДХ као Civitas Dei де факто испуњење плана Ватикана о експанзији ултрамонтанског католицизма до самог Београда. И онда се, из незнаних разлога, изненада пребацујете на Жака Маритена и његове медитације о Јеврејима и нацизму. Немојте ме погрешно схватити—патње Јевреја су нешто што стално треба имати на уму—али ко ће са истим жаром и убеђењем стати у одбрану Срба? Чему позивање на тангентне примере и алегорије? Зар није лакше и за душу боље рећи истину без страха и увијања?

 

Игра сенки се наставља у вези са питањем г. Миладиновића о улози католичког свештенства у хрватском геноциду. Уместо да прокоментаришете велики број католичких свештеника који не само што су организовали покоље Срба већ су и лично учествовали у њима, Ви скрећете тему на пар књига од којих је само Фридлендерова позната широј јавности и опет не износите никакав став у вези с тим. Литература о улози Ватикана у другом светском рату је веома обимна (у шта сам имао прилике да се лично уверим као редовни гост Винер библиотеке у Лондону). Ви жалите што је мали број релевантних књига преведен, што нас онемогућава да сагледамо проблем хрватског геноцида у ширем геополитичком контексту.

 

Као добре примере непреведених књига које дају бољу слику о широј улози цркве и Степинца Ви наводите књиге Мајкла Фајера[8] и Пола О Шеја.[9] У ситуацији у којој како сами кажете српска јавност нема приступ већем делу релевантне литературе, занимљиво је да препоручујете (да не кажем рекламирате) две књиге које се релативно позитивно односе према Степинцу док у исти мах Ривелија[10] и Корнвела[11] који се према њему односе много критичније, смештате у категорију слабијих експерата и притом потпуно игноришете број српских историчара и стручњака. Oво је утолико сумњивије ако се узме у обзир да сам Сол Фридлендер—светски ауторитет—xвали и препоручује Корнвелову књигу.  A да видимо шта „друголигаш“ Ривели каже о будућем свецу: „Судјеловао је још од првих дана нацифашистичке инвазије у акредитацији усташког режима, често присуствујући манифестацијама режима: члан је Павелићеве марионетске владе, одобравао је ултранацизам антисрпски те шутио о прогонима (изузевши—чини се—неке хомилије које нису оставиле трага ни у каквом писаном документу или у упутама за свој клер): био је на линији присилног преобраћења изузев расправе са усташама тко би их требао прихватити и извршити. Познати повјесничар народних демокрација Франсоа Фејто окарактеризирао је Степинца као „озлојеђен симбол хрватског католичког шовинизма.““[12] Пошто сам прочитао све три књиге (осим Ривелијеве), приметио сам да О Шеј упућује критике на рачун Корнвела (које не поткрепљује јасним примерима), што ме наводи на помисао да сте се некритички повели за његовим судом. Можете ме одмах разуверити тако што ћете навести грешке и дисторзије у Корнвеловој књизи. Дакле, шта Вас је навело да О Шеја и Фајера претпоставите Ривелију, Корнвелу или броју угледних домаћих историчара и да их препоручите домаћој читалачкој публици? 

 

Кад смо код О Шеја, читајући поглавље о Пачелијевој нунцијатури у Минхену, нема помена о једном веома битном догађају. Наиме, по исказу Пачелијеве дружбенице сестре Паскалине Ленерт, Пачели је 1919. у свој дом више пута примио младог баварског сепаратисту и уделио му новчану помоћ. Име овог младића је било Адолф Хитлер.[13] Даље, О Шеј говори о страху Ватикана од бољшевизма као о лајтмотиву његове политике а пренебрегава чињеницу да је Ватикан са радошћу и надом гледао на победу бољшевика која је уништила утицај православне цркве и оставила Русију беспомоћном пред налетом римокатолицизма. Познати историчар Хансјакоб Штеле детаљно описује ентузијазам са којим је Ватикан пратио слом руске империје, као и период „меденог месеца“ између Ватикана и нове совјетске власти који је трајао све до 1927.[14] На крају, као и за Степинца, О Шеј има речи хвале за епископа грко-католичке украјинске цркве (унијатске). Рођењем пољски племић, Андреј Шептицки је први пут ушао у Русију 1908. године као аустроугарски агент.[15] Поставши црквени поглавар галицијских унијата, он је усрдно радио на стварању украјинске нације засноване на католицизму и русофобији. И поред свих покушаја ватиканских апологета да од Шептицког направе мученика, нико до сада није објаснио каква га је мука натерала да 1944. године  благослови формирање злогласне 23. Waffen SS дивизије Galizien чији потомци данас у Канади настављају његов крсташки рат против Русије. Иначе, заменик Шептицког и војни викар дивизије, бискуп Иван Бучко је 1942. године путовао у НДХ да би обавио рукоположење унијатског бискупа Јанка Шимрака у Крижевцима.[16]

 

Нарочито упада у очи Ваше ограђивање од дела „Магнум Кримен“ Виктора Новака. Магнум опус од више хиљада страница који је Новак грозничаво писао под сталном претњом по живот и некако спасао од спаљивања је нешто што наши римокатолички „партнери“ виде као памфлет те се стога чека њихов „темељити одговор“. Ви опет не дајете свој став по питању вредности ове књиге која садржи велики број примарних извора и одлично документованих референци. Ако ме не вара памћење, Магнум Кримен је одмах по објављивању 1948. године био ставњен на Index librorum prohibitorum. Зашто очекујете да ће нове ватиканске власти покушати да демантују нешто што тако јасно инкриминише њихове претходнике? Ви дакле, неповољно поредите једно магистрално историјско дело и сведочанство које нико до сада није озбиљно критиковао са две књиге у којима Степинац фигурише на неколико страница и то само као минорна фигура у начелном контексту односа Ватикана према Јеврејима у Другом светском рату. Како је уопште могуће поредити такве две категорије? Говорите о Новаковом анти-католичком набоју. Уколико сте прочитали Магнум Кримен, биће Вам јасно да Новак није анти-католик—напротив. Он често даје примере католичких свештеника и великодостојника који су својим моралним ставом и одбијањем да се одрекну својих корена на себе навлачили гнев ултрамонтанских зилота (на пример бискуп Франо Учелини Тице, монсињор Светозар Ритиг и многи други).[17] Оно што одређене кругове у Ватикану очигледно иритира је опширна документација коју садржи Магнум Кримен, и која се не може оповргнути. И на крају, шта Ви чекате? Да Ватикан детаљном историјском анализом демантује Новака? Ваша завршница одаје утисак фрустрације и разочарења. Сматрате ли да је популарност Магнум Кримена опасна или непожељна?

 

У последњем делу писма желим да се позабавим Вашим ставовима у вези са тзв. канонизацијом надбискупа Степинца. Иако је Степинац само део геноцидне хрватске саге, изгледа да су Ваше изјаве у вези с њим изазвале бурна реаговања у средствима информисања—нарочито следећа: „Мислим да ћемо сви ми морати да добрано одвагнемо сваку ријеч, прошлу и будућу, у погледу Степинца. Оно око чега ћемо се сигурно сложити то је да комунистички процес и комунистичка оптужба не могу да представљају полазиште за разговор о Степинцу. На том процесу и уопште пред комунистима он је показао храброст, и несумњиво је да је тај елеменат исповједништва пресудан у процесу беатификације и канонизације. Но, управо одатле полазе и они који Степинцу приговарају да исту храброст није показао и пред Павелићем када је требало осудити и спријечити усташка злодјела.“ Ви се овде постављате као дипломата или арбитар који са безбедне удаљености сагледава комплексност ситуације и опомиње „обе стране“ да буду пажљиве у вагању аргумената про ет контра, како би на крају истина—превагнула. Није јасно зашто је ово вагање толико важно. Да бих избегао ситничарење, послужићу се апсурдом. Замислите Ваше преосвештенство да је за време рата у Србији настрадало скоро милион Хрвата у најстрашнијим мукама и да је Патријарх Гаврило свесрдно подржавао крвави режим који је извршио геноцид.[18] Какво би било Ваше мишљење о таквом „свецу“ и о цркви која захтева његову канонизацију? Да ли бисте покушавали да Хрвате убедите у исправност ове одлуке?

 

Како било, Ви и даље инсистирате на балансу: „Но, ништа није једноставно: замислите да су и Степинцу и Патријарху Павлу усташе убиле брата - Павлов брат Душан је погинуо у партизанима у Сирачу 1942, а Степинчевог брата Мију су одвели и убили наредне, 1943. године.“ Која је поента ове опаске? Да су ето чудом провиђења Патријарх Павле (кога многи сматрају свецем и без имприматура фабрике за штанцовање светаца—да парафразирам покојног професора Екмечића) и надбискуп Степинац (који у најмању руку сноси велику одговорност за стварање геноцидне НДХ) сличне судбине—па онда ваљда и сличних заслуга? Опростите, али ако постоји другачије објашњење, ја га заиста не видим. Што је још горе, Ваш покушај изједначавања патријарха Павла са Степинцем по судбинској линији доживљава потпуни крах кад се схвати да Степинчевог брата Мију нису убиле усташе него Немци.[19]

 

За крај, молим Вас да ово разумете као глас констернираног појединца који већ дуго година немоћно посматра блатантно и наизглед незаустављиво прекрајање историје на штету српског народа. Док год су виновници ревизионизма политичари и интелектуалци који су за своје штеточинство плаћени, унутрашњи глас нам говори да је то нешто што је на крају крајева неизбежно или бар разумљиво. Када се у коло еквивокације и трговине жртвама укључи и високо свештено лице, које је притом и познавалац холокауста, не преостаје нам свима заједно ништа друго него да почнемо колективно и са зебњом да сумњамо и у саму могућност пуког биолошког опстанка многострадалног српског народа.

 

С поштовањем,

Александар Аксентијевић