Ни вриска ни писка

Логор је имао и кожару

Сате и сате убија се и мало и велико, ћутке, иза угла, глуво и немо, да нико не осети, не успеју ни да викну.

У ветеринарској амбуланти болничар је био наш стари друг, сељак Вранчић из Чазме, којега сам још прије познавао, а долазио је некоћ и мојој кући. Он је требао бити стријељан, али је остављен као једини ветеринарски болничар све до коначне ликвидације Јасеновачког логора, кад је и он био ликвидиран.

Друг др Иво Дражанчић, као јаблан високи Дубровчанин, обављао је ветеринарску дужност живећи заједно с благом у стаји. С њим је радио одличан друг, студент ветерине. Већ тада смо говорили о устанку у Јасеновцу и припремали се.

Економији су припадали још кожара, постоларска радионица, кројачница, „сатлерај” у Јасеновцу. „Групник” Економије био је загребачки адвокат др Рафо Маестро.

При самој Ланчари основана је и „умјетна браварија”, коју је водио познати Загрепчанин Јуре Пандић, са још три радника. Пичили је свом силом хтио присилити Пандића да му израђује жељезне конструкције за утврђења, али се Јуре измотавао како он то не разумије. Та се групица радника, Разум и Шинкић, на челу с Јуром Пандићем, врло чврсто држала у доба најгорег терора 1942. Он ме тада питао, какве лијекове треба добавити из Загреба, од куће, које му је његова супруга слала. Те је лијекове сакривао под мотор и даље нам предавао за заточеничку болницу.

Добављање хране вршило се на разбојнички начин дивљих хорди. Усташе су то вршиле управо на звјерски начин. Најприје би инсценирали „пуцање” на усташку „опходњу”; усташке хорде из Јасеновца, већ приправљене на то, дојуре, стјерају нагло сав народ из села у гомилу, при чему оне који се супротставе на мјесту убијају. Сву ту гомилу одводе из оближњих села у Јасеновац. Док големе колоне чекају с ове стране на цести, да се скелом превезу преко Саве у „село” Градину, дотле тупим предметима изненада убијају партију од 70 до 100 људи, жена и дјеце и одмах их слажу, као сардине, у голему раку. С ове стране Саве нитко ништа не види нити чује. Убојства се врше вјешто. Људи пролазе иза угла тараба, гдје чека сакривен Циганин с великим дрвеним маљем. Кад они ступе и почну гледати зачуђено локве крви, Циганин тресне свом снагом тешким маљем по глави и здроби им лубању. Ни вриска ни писка! Одмах их други бацају у јаму. Сате и сате се убија и мало и велико, шутке, иза угла, глухо и нијемо, да нитко не осјети.

Они не успију ни викнути, јер им ударац здроби центре за координацију кретњи гласница.

Прије тих масовних убојстава рекну им редовно, да се морају „дезинфицирати” и „окупати”. Свлаче их до гола. Одијела, рубље и ципеле оставе усташама. Звјерско разбојништво не позна таква примјера, осим њемачких фашиста, усташких учитеља. Појавила се нека врста, да тако кажемо, „бестијално-параноидног” рационализма. (Нијемци су мљели људске кости својих жртава у Мајданеку и употребљавали их за индустријске сврхе и за умјетно гнојиво. Није невјеројатно, да су од људског меса правили сапун или давали заробљеницима за храну. Ништа то није страно за звјерски параноидни мозак фашистичких бандита.)

Познат је био пројект инжењера Пичилија, по којем је он требао правити сапун од мртваца - заточеника. Неки су тврдили да су машине и кемикалије дошле у Јасеновац, а неки, да се правио заиста сапун. Сапун се правио у Циглани код циклонске коморе. Тамо су се ноћу ложили велики казани.

У Градини, шест километара далеко од десне обале Саве у правцу Међеђа, на крчевини званој „Шиб”, нађеноје послије бијега злочинаца 8. маја 1945. дванаест големих казана, неке кемикалије и сода. Сељаци причају да се ту „варио” сапун из људских лешева, које су у тим казанима кухали одмах послије убиства. Та је претпоставка веома вјеројатна, јер аморални мозак фашиста не преза ни пред каквим злочинима. Тај су рецепт и налог добили од својих људождерских господара, јер давно прије нацистички „учењак” професор Шпанер, руководи приређивањем сапуна од људскога меса у индустријском размјеру у Анатомском институту у Данцигу, камо су се одашиљале лешине Пољака и Жидова из логора уништења у Пољској.

На Нирнбершком процесу пуковник Црвене армије Смирнов, 19. фебруара 1946. показао је сапун од људског меса, одвратна мириса, који се је правио по точној емпиријској формули: пет килограма људског меса (по могућности масна ткива), 10 литара воде, 500 до 1.000 грама каустичке соде, што се све скупа куха, охлади и сапун је готов.

И то прављење сапуна из људских лешева у Јасеновачком логору показује да су усташке слуге, упркос њиховом отпору због одвратности посла, морале слушати своје господаре људождере.

Наставиће се

Пише: Никола Николић

Књига се може наручити од издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел. 011/2687-051, 3618-513; е-mail: i.p.nnki@eunet.rs; сајт: www.nnk.co.rs

Извор: Политика, понедјељак 21. септембар 2015., стр. 23

Везане вијести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (1)

Никола Николић: Јасеновачки логор (2)

Никола Николић: Јасеновачки логор (3)

Никола Николић: Јасеновачки логор (4)

Никола Николић: Јасеновачки логор (5)

Никола Николић: Јасеновачки логор (6)

Никола Николић: Јасеновачки логор (7)

Никола Николић: Јасеновачки логор (8)

Никола Николић: Јасеновачки логор (9)

Никола Николић: Јасеновачки логор (10)