Нерешено или још један пораз
Пропуштена је историјска прилика да се Европи и свету темељно, ваљано и аргументовано презентује вековно страдање српског народа западно од Дрине, са посебним освртом на Други светски рат. Да се спомену све јаме, сви логори, сва стратишта. Али и све „Олује“, кроз које су Срби пролазили током последњих ратова. Можда чак и више од тога боли чињеница да је једини представник Србије у суду гласао против наше контратужбе.
Може се рећи да је коначан исход пресуде МСП у Хагу потпуно очекиван. Њена суштина се може свести на стихове оне дечје бројалице „мир мир, мир, нико није крив, ава, ава, ава, нико није крава, купус и печење, слатко помирење“. Навикнута на понижавања, двоструке стандарде и скандалозне пресуде разних међународних судова (не)правде, наша јавност је ову „пат-позиција“ одлуку дочекала са извесним олакшањем и притајеном радошћу. Представници свих посланичких група у Скупштини Србије сложили су се „да је затворена једна страница у прошлости, те да су отворена врата за решавање проблема проистеклих из рата на простору бивше Југославије“. Нико од њих да се сети оних 250.000 људи из бескрајне крајишке колоне. Као да не постоје. Као да се та историјска катастрофа српског народа нас ништа не тиче. Као да се не ради о нашим сународницима. Као да се „Олуја“ десила у некој забаченој пустари пре 3.000 година, а не овде, на неколико стотина километара од Београда. Пре две деценије, не пре два миленијума, читав један народ протеран је за свега три-четири дана. Упркос мору доказа, укључујући и познату изјаву тадашњег председника Хрватске Фрање Туђмана („морамо им нанети такве ударце, да Срби практично нестану“), за „Олују“ нико није осуђен. Испада да су Срби из Крајине сами себе убијали и протеривали.
Ово је још један јасан доказ да у свету једноставно нема никакве правде. Иако то и није нека новост. Да постоји и „п“ од правде, држави која је настала на Јасеновцу, Јадовну, Медачком џепу, Бљеску, Олуји и осталим ужасима, никада не би смело бити дозвољено да подноси било какве тужбе, а камоли да њени представници седе у клупама као тужиоци који траже правду. Та је држава организовала концентрациони логор за децу, једини у историји човечанства. Јастребарско. Нека само то име, „Јастребарско“, буде симбол данашњег поимања „права“ и „правде“, вечне срамоте савременог света.
Свет је зверињак у коме влада закон јачег. Ако иза себе имаш силу – не треба ти никакав закон. Све остало је илузија. Шта ми ту мужемо? Или, боље речено, шта смо могли…? Да ли смо могли боље да реагујемо у овом случају?
Па, на пример, могли смо да мобилишемо нашу комплетну интелектуалну јавност. Сви српски реномирани правници, историчари, социолози, политиколози, сви они који нешто представљају у нашој „друштвеној елити“ морали су бити ангажовани на откривању и представљању истине човечанству о страдању српског народа на просторима западно од Дрине. Међутим, ми смо били у потпуној дефанзиви, као нека фудбалска екипа која грчевито држи „нулу“ и једва чека да судија свира крај. Уз то, наш представник у Међународном суду правде, Миленко Крећа, гласао је против српске контратужбе хрватској. Верујемо да је ово један од ретких случајева у историји да судије у међународним судовима гласају против интереса своје државе. За разлику од њега, вероватно не треба ни спомињати да је хрватски представник гласао онако како му је наложено из његове земље. Мислили смо да је култура српске самонегације свој зенит достигла оног момента када је једна од најистакнутијих представница „невладиног сектора“, самозваних „бораца и боркиња за људска права“ сведочила против Србије, у корист Хрватске, у овом процесу. Наш судија је очигледно отишао корак даље. Горки плодови духа самопорицања и даље падају са крошње српске пропасти.
После свега, можемо само констатовати да се ништа битније неће променити у односима Србије и Хрватске. Они ће славити „Олују“ као свој државни празник, а ми ћемо видати своје ране, палити свеће и туговати за Крајином. Док је тако, јасно је да од фамозног „помирења“ неће бити ништа. Када се једнога дана буде писала историја о овом процесу, вероватно ће стајати да је завршен „нерешено“, уз напомену да су њиме обе стране биле (не)задовољне. С обзром на стање садашње друштвене и националне свести, наше пострадале сународнике памтиће само статистике и њихове породице. То је наш највећи пораз
Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ
Везане вијести:
ПЕЧАТ - Шта је данас Јасеновац Хрватима? (ВИДЕО)
ИСПОВЕСТ КРАЈИШКОГ СРБИНА: Мене је протерала моја жена, а да не бих ишао сам она је кренула са мном
БАСТАШИЋ: ДОКАЗИ О ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА КАО "ПОМОЋНО СРЕДСТВО"
ПРЕСУДА У КОРИСТ ВЕЛИКИХ СИЛА, ПОДЈЕЛЕ И СУКОБИ ЋЕ ОСТАТИ
међународни суд правде почео вијећање о ... - Jadovno 1941.
Mеђународни суд (не)правде? - Jadovno 1941.
ВИШЕ ПОВЈЕРЕЊА У МЕЂУНАРОДНИ СУД ... - Jadovno 1941.
ШАБАС: "ОЛУЈА" ЈЕ БИЛА ГЕНОЦИД - Jadovno 1941.