Милан Басташић: У СУСРЕТ ГОДИШЊИЦИ ПРОБОЈА ЈАСЕНОВАЧКИХ ЗАТОЧЕНИКА АПРИЛА, 1945. ГОДИНЕ

Поставка Јасеновца на Цвјетном тргу у Загребу у режији СНВ - догађање се везује за датум пробоја јасеновачких логораша априла, 1945.године. Не могу да схватим, а вјерујем да ме аутори, организатори и покровитељи тих догађања не би могли увјерити у потребу, да се некаква произвољна и некритичка импровизација логора Јасеновац поставља ван Јасеновца. Не ради се овдје о презентацији докумената правне регулативе НДХ, о оснивању, функционисању и по њима о сврси постојања и дјеловања тога логора.

 

Не ради се о приказу – изложби кољачких ножева, маљева,  жељезних шипки, мацола којима су службене „постројбе НДХ“ кроз пуне четири године даноноћно уз уживање, на најмонструознији начин одузимале животе људском специесу без обзира на доб и пол. Неће ту бити букагија чија ми звоњава и звецкање хоризонталног ланца између ногу као и  изглед тога јадника, њиховог носиоца, ни послије седамдесет година, нису изблиједили. Неће ту бити ни слика гдје се будућим жртвама одузимају и пљачкају све дагоцјености, скидања златног прстења уз бол и муку, јер ако се прстен не скине оде рука! Колико видим из описане замисли поставке, биће нешто направљено од нагорјелих дасака, чији би тако ограђени простор требао да се учини као некакав животни и микроклиматски простор живота - боравка логораша.

 

Ваљда, реализатори ове, по мени, безобзирне и бизарне, непримјерене срамоте о ентеријеру и свакодневном животу жртава неће приказати просторије у којима је боравио др Влатко Мачек, Андрија Хебранг, односно његова каснија супруга. Лажна поставка о животном ентеријеру заточеника учињена је управо тако и приликом посјете кардинала Бозанића.

 

 

Умјесто наведеног, имаћемо на округлом столу, који слиједи кратко послије посјете тој „ реалној боравишној свакодневици заточеника“, главни и сврсисходни дио предметног догађања. То је расправа о броју жртава у Јасеновцу! Основа расправе је број између ,,80 и 100 тисућа“ добијен на основу некакве  п р о ц ј е н е. Најмањи број је онај за који се зна име и презиме, нешто преко ,,83 тисуће“. Не знам ко је све позван за тај сто. На столу нема закључака именоване државне комисије која је на основу  с о н д а ж а масовних гробница у Доњој Градини и з р а ч у н а л а број жртава на око 730 хиљада. Колико се сјећам било је још сондажа и другачијих цифара, свакако не овако ниских као ,,83 тисуће“. Морамо се сложити у жалосној истини да је и 80 хиљада превише жртава и ван сваке памети. Исто тако морамо признати и не можемо негирати да су жене, дјеца, старци и зрели људи усмрћивани тако масовно и брзо да их државна регулатива НДХ и њени службени џелати једноставно нису стигли пребројати, а камоли пописати! Отуда бесраман, увредљив и до сарказма болан захтјев сљедбеника и потомака џелата да потомци жртава морају дати имена и презимена умјесто њих, иначе се жртве не признају. А шта говоре ледине Јасеновца, Лимана, Уштице, Јабланца, Млака, Крапје, Дубичке кречане? Шта говоре избројане масовне гробнице Доње Градине и оне које су нестале ерозијом обала ријеке Саве, као и подаци о безброј убијених на Гранику и на друге начине усмрћених и  бачених у Саву? 

 

Послије свега, не могу  а да не кажем, како сада уз „реалну“ слику Јасеновца на Цвјетном тргу у Загребу, минималан, нереалан и увредљиво занемарени огроман број жртава у Јасеновцу, треба за округлим столом да потврди, нико други него Српско национално вијеће. Па добро, браћо Срби из Српског националног вијећа, ко Вас наговори на ово историјско зло, на неистину о , у свијету беспримјерном, страдању свога народа? Омладино драга, ви страхоте нисте видјели, то што знате прочитали сте, а пуно тога не знате, па је са вама лако манипулисати. Ово је типична, па и више од тога – срамотна манипулација. Ви сте све ово схватили као мали Јовица или Ивица шаховски меч Глигорић – Спаски. Чује тај Ивица - Јовица преко радија да је Спаски Глигорићу појео коња,  па о томе створи своју слику. Спаски има виљушку са којом набоде нормалног коња и онда га стрпа у своја велика уста и прогута. Спаски је за овог дјечака успјешно прогутао коња, а за Вас даме и господо, из СНВ Хрватске, залогај који гутате овом приликом запињаће Вама и вашем потомству. То Вам није требало, а за средствима, која тиме трошите вапе уништена спомен-обиљежја, за чију обнову нисте баш толико дарежљиви.

 

Ово је била моја реакција на информацију из јавних медија о  постављању инкриминисане инсталације и одржавању округлог стола. Намјеравао сам је дати у јавност, међутим, дубоко проживљавајући овај историјски акцидент, 68 година од пробоја, из пијетета према признатим и непризнатим жртвама овог највећег српског града под земљом, одлучио сам кренути у Загреб – да све видим. Ево о томе свједочанства  послије 70 година од мога изласка из жице логора смрти Јасеновац. Али не и радног логора, јер како се зна, како је од преживјелих описано, сврха рада у томе логору је била у равнини каме и маља.

 

Долазим из Боговићеве, најприје видим цркву Светог Преображења, уочавам споменик Петра Прерадовића и велики број свијета различитог пола и доби, који сједи за столовима, испред бројних кафића који окружују читав Цвјетни, Преображенски трг. У средини трга, нешто ближе цркви, видим ЦРНИ КУБУС са отвором кроз који се може ући без сагињања. На улазу нема крила као што обично имају  врата. Два дана раније, на једној слици у новинама (?) тај улаз је запријечавао наслоњени бицикл, па се тај кубус чинио као јавни клозет у којем се корисник осигурао својим бициклом од узнемиравања сљедећег корисника – просторије без врата усред града - престонице.

 

 

 

На кубусу нема никаквих ознака. Призивам у сјећање сазнања о предметном  догађању из ранијих гласила и на њима смирено, без наглашених емоција, стојећи на источном рубу Цвјетнога, купим прве, основне утиске. Одједном, размакоше ми се сва сјећења о Јасеновцу и сазнање о намјенском постојању ,,црног кубуса“. Фокусирам кубус и у мени кулминира реалан осјећај садашње стварности и намеће своје – моје друге утиске. У лежерном и описаном расположеном озрачју на Цвјетном, црни кубус ми побуђује асоцијације и емоције садашњице, реалност времена у којем стојим на источном рубу Преображенског, Прерадовићевог, Цвјетног трга. Црни кубус ми се учини као симбол српске националне мањине у Хрватској, на којем у тој вјеродостојности, изнад оног отвора за улаз недостају фотографије Руже Маташић и Наташе Јовичић у загрљају ... Карамарка, а изнад њих парола: ,,Напријед другови!“

 

Већ добро не видим, па не могу рећи каква је фаца хрватског пјесника српског поријекла Петра Прерадовића, који сву ту стварност гледа од 1991. кад сам га посљедњи пут видио. Крећем према улазу у кубус са знатижељом да сазнам, да видим, зато сам и дошао, какав је резултат иницијативе Српског националног вијећа (СНВ) у Загребу и умјетничке храбрости да прикаже садржај, у свијету безпримјерног свакодневног масовног, монструозног злочина, уништавања јединки различитог пола и узраста људског рода, на простору преко 200 квадратних километара  у току четири и по године.

 

Видио сам и прочитао оних пар ,,плаката“ унутар кубуса којима се вријеђају жртве и њихови потомци  дрским сервирањем  лицитирања бројем жртава. Један плакат чак сугестивно нуди закључак да извјесни Лубурић не би наредио ликвидацију заточеника да савезници нису бомбардовали логор. На плакату није било ни сазнања да је тај усташки крволок био, у име врховне власти НДХ, управник свих логора и да је плански до априла 1945. наређивао и учествовао у клању и усмрћивању маљевима и одузимању живота преко 700.000 дјеце, жена, старе чељади и мушкараца.

 

 

 

Излазећи из црног кубуса у Загребу, на основу свега што овдје описујем, изводим свој закључак у настојању и са жељом да оде у јавност. Српско национално вијеће у Загребу, из разумљивих разлога, није имало храбрости, а умјетници потребе да овом приликом хрватској јавности предоче бар дјелић истине о комплексу усташког логора Јасеновац.

 

Др. мед. сци Милан Басташић,

преживјели логораш Јасеновца, октобар и новембар 1942.

 

Везане вијести: 

Павиљон о Јасеновцу у центру Загреба

Zagreb: Podsećanja na žrtve logora Jasenovac

Bilogora i Grubišno Polje 1941 – 1991.

Милан Басташић: Након 20 година прогонства, поново у Јасеновцу

Милан Басташић: Жртве Билогоре и Јасеновац

БАСТАШИЋ: ОДУЗЕЛИ СУ МИ 20 ГОДИНА ЖИВОТА