Лагати се мора, иначе оде глава

Покољ Срба 1941.

После масовних и индивидуалних покоља усташе су правиле километарски дуге листе покланих људи са рубриком „диагноза” лекара.

Посећујући логорску болницу, заједно са гостима, усташе би говориле:

То су тешки болесници, али ће се добро опоравити.

Добивају масла, меда, меса, а млијека колико год хоће.

-Бога ми изврсно - примјећује гост и задовољно одлази. Чим он замакне за ограду, Сатлер и Саво скидају плахте, слажу их и мећу опет у сандуке.

-Тако се то мора, иначе оде глава.

Па зар Лубурић збиља мисли да је увијек тако?

Како, та он добро зна што ми радимо, он то и хоће, да вјешто варамо те посјетиоце, он баш у томе ужива. Он је велика лопужа, вјешт лажац, најопаснији злотвор.

То „насамаривање” свијета, које градски мангупи, особито у Мостару и босанским касабама, често изводе на рачун сељака и наивног свијета, примјењивале су љубушке усташе у Јасеновцу с нарочитим уживањем у најциничнијој форми. Они су мистифицирали заточенике, јавност и особито такозване „комисије” и сваког, па и своје усташе, који би хтјели нешто њушкати по логору. Лубурић, и сви они знали су како се изводи импровизација да се сакрије право стање.

Послије масовних и индивидуалних покоља усташе су правиле километарски дуге листе покланих људи са рубриком „диагноза” лијечника. Те су спискове подносили неким лијечницима логорашима, да уписује „диагнозе” одока у те рубрике, под пријетњом смрти. Изгледа да су за сваки случај требали оправдати те покоље.

Усташе су тражиле да те „диагнозе” не буду увијек иста болест, него разне болести. Тако су лијечници, као дијагнозу смрти за неког одраслог, уписивали дјечје болести: pertussis, diphteria, шарлах... за мушкарце женске болести: нпр. Мате К.: „Perimetritis”, Јово П.: „Oophoritis”, Ибро М.: „Salpyngitis”... Тако је један четрдесетогодишњак умро од „Dentitio tarda”, од закашњелог израшћивања зуби (дојенчад) и слично. Један стопостотни мушкарац од рака на матерници (ca uteri) или неко је умро од „Pityriasis versicolor” (лишаја) или „Conjunctivitisa” (катара очију)... Било би врло интересантно као хисторијски и куриозни докуменат пронаћи те спискове, уколико нису уништени приликом паљења логора и села.

Једна је шупа на Економији била употребљавана као мртвачница, у коју су до сутрашњег погреба уносили гробари мртваце послије егзекуције, побијене без наступа и помрле по баракама и у болницама.

Једног дана долети Вранчић, сељак из Чазме који је имао ту у близини ветеринарску амбуланту, и узрујано ми тихо саопћи:

-Дај ми завоја и газе, ја имам посла!

Дао сам му завој с газом и понудио услуге.

-Не, ни за бога, још не знам шта ће бити!

Послије неког времена дојурио је и испричао ми случај:

-Ујутро пролазим покрај мртвачнице и чујем неки храпави плач и разговор.

Прислухнем:

„Што нас она твоја попина не докла, него пусти да се толико мучимо.” „Брате Милораде, што мене не докла - с њихова стајалишта је разумљиво ја католик, Хрват, па с партизанима! - Тебе треба набити на колац! Мало ћу те, псино, само мало приклати. Жив ћеш у гроб! - рече ми. Ама што тебе не докла - то не разумијем.” „Друже Анте, ред би био да ти то довршиш!”

„Милораде, брате, како то можеш од мене тражити! Није ли те стид!” „Само ти, друже, доврши оно што је твој попина фра Људождер започео.”

Кад сам чуо тај разговор, готово да нисам одјурио и бацио се на фра Сатану, да га задавим! Ужас! Отворили мртвачницу, био сам ужаснут: око двадесетак убијених, а у средини једна авет сједи с прекланим вратом и прича с другом. Били су у крви и руку свезаних жицом.

„Доврши, друже, доврши!”, гракнули су обојица у исти мах према мени.

Нисам смогао ни ријечи. Био сам ужасно потресен. Србин и Хрват с прекланим вратовима леже ту један покрај другог и заједнички умиру. Кад сам их премотао, као да су се наљутили.

„Ти доврши, а не да замотаваш, јер од тог брашна неће бити погаче. Та ми смо приклани. Кад бисмо и оздравили, побили би нас!”

Усташе су дознале да су два „мртваца воскресла”, дојуриле и устријелиле оба из револвера, ту у мртвачници.

„Свиње! Постријељат ћу све те гробаре! Оставили их да блебећу умјесто да грцају под земљом!”

Једног дана Салко Ножић тобоже мјерио температуру, ставио болеснику термометар под пазух и некуд изишао. У болници је био само један термометар... тко га разбије, изгубит ће главу. Чували су га као очи у глави. Тражи се термометар у амбуланти, а термометра нема. Све се дало у потрагу. Салко га је имао посљедњи. Прегледава све пазухе, термометра нема. Критично по Салка. Он здвојан ту цијелу ноћ није спавао. Ујутро долази гробар Салку:

- Слушај, убудуће не мјери температуру мртвацима. Ми у мртвачници не требамо доктора, тамо смо ми господари. Ево ти термометар.

Салко га је заборавио, кад је мјерио ватру логорашу који је у међувремену умро. Гробари су га одмах, с термометром под пазухом, однијели у мртвачницу.

Крај

Пише: Никола Николић

Књига се може наручити од издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел. 011/2687-051, 3618-513; е-mail: i.p.nnki@eunet.rs; сајт: www.nnk.co.rs

Извор: Политика, четвртак 24. септембар 2015., стр. 26

Везане вијести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (1)

Никола Николић: Јасеновачки логор (2)

Никола Николић: Јасеновачки логор (3)

Никола Николић: Јасеновачки логор (4)

Никола Николић: Јасеновачки логор (5)

Никола Николић: Јасеновачки логор (6)

Никола Николић: Јасеновачки логор (7)

Никола Николић: Јасеновачки логор (8)

Никола Николић: Јасеновачки логор (9)

Никола Николић: Јасеновачки логор (10)