Кући идеш, трпи
Поглед на логор са Градине
Народа много, око шест хиљада, а мало вагона. Стрпаше нас, сви смо стајали, упрли један у другог, дисали, кашљали један другом у лице, причао је Перо Вукић
Људи су занијемили, зијевали су као риба кад ју бациш на сухо, јабучне су им кости на лицу искочиле, а испод њих рупа утонула дубоко у образ, па опет доња вилица рељефно се испријечила, брада стрши оштро, сљепоочице упале, чело стрши, изнад дубоких рупа, из којих се црне очне јабучице. Људи су прије умирали, али не тако страшно мршави, осим у изузетним, ријетким случајевима. Чини ти се, као да су скелети, пресвучени само кожом, устали из гроба па клепећу празним вилицама и мичу очима у голој кошчатој лубањи.
Матковић пролази и застаде код мене и као да говори, да бих чуо:
- Како су страшне те Швабе, разбојници, мајку им њихову, шта урадише од народа. Ово само они бездушни могу да учине, овакав невиђени злочин. Ех, ужасно, ужасно овако уморити људе жеђом!
Завртио је главом, а ја сам од чуда стао, не вјерујући својим властитим ушима. Халуцинација? Зар он да говори о злочинима? Дуго сам касније размишљао, зашто је он то рекао. Иронија, спрдња с нама, цинизам?
Повукоше нас на страну уз неки плот, гдје смо чекали даље наређење.
Њемачки војни лијечник намјештао је свој монокл и гладио прсте увучене у рукавице. Гледао је још увијек као да друкчије и не зна, гордо, презирно и иронички се смијешио. Један дечко од 13 до 14 година покушавао је придићи се и, погледавши овамо, помислио је да би се могао испод вагона провући и пребацити се на другу страну насипа у кукурузе. Глава му је изгледала велика, јер се једва климала на танком вратићу, на којем су двије дебеле вратне жиле на шији искочиле, а дубоки је олук између њих ужасно зијевао. Како се осим њега нитко више није могао мицати, то је његов покрет обратио на себе пажњу.
-Види оног разбојника, хоће да умакне! - повиче Матковић.
Беговић преводи њемачком војном лијечнику, који се почео грохотом смијати.
Усташе шчепаше малог и гурнуше га на гомилу људи, који су већ умирали.
Пасји сине, и овдје мислиш на бијег! Лези, док те нисам задавио!
Доктор се толико смијао, да је морао обрисати сузе од смијеха.
Стајали смо запањени од чуда, од запрепаштења, што му недостају најосновнији елементи човјека. Фосил, животиња, на разини душевног развића гмазова, која као звијер прогања и коље друге. Тираносаур!
Повратих се опет оном Пери Вукићу, јер ми се чинио најсвјежији, како бих могао нешто поближе сазнати о вожњи у влаку од Земуна до Јасеновца. Питао сам га ипак за име. Рече ми да му је име Перо Вукић. „Па то је он, он, несретник. Нема више сумње.” Дадох му воде, да пије до миле воље.
-Слатка моја водице, никад нисам у животу ништа толико волио као тебе. Ништа ми није било слађе у животу!
Помислим, кад би знао што се догађа у Градини, можда не би ни те „слатке” водице могао узети.
-Брате Перо, кунем те богом, испричај дер на брзу руку, како помрије овај народ у влаку и како сте се возили од Земуна довде?
-Како помрије? У најгорим мукама од жеђе, брате, од жеђе.
-Дај ми, молим те, испричај потање, али брзо, јер нема се времена. Ја ћу ти, ко бајаги, превијати рану.
-Како се зовеш? - упита ме.
-Николић!
-Одакле си?
-Из Босне.
-Е знам, тко си, рећи ћу ти, вала, нек се зна! Ето, рекоше нам у Земуну, ићи ћете кући, само сад пазите: Будите паметни, крају лађу! Кад нам то рекоше, народ оживи, неки су плакали. И збиља послије два дана дигоше нас оданле те у воз. Ма види се народа много, аман око шест тисућа, а мало вагона. Куд ће оволики народ, дивизија цијела, стати у ове вагоне. Елем, стрпаше нас, сви смо стајали, упрли један у другог, дисали, кашљали један другом у лице. Шта ћу ти дуљити, мислиш неће дуго, 3-4 сата, па ћеш, кад је кући, издржати. Затворише нас, паде она жељезна брава, и сад стој! Већ за пола сата ноге одрвениле, падаш доље, али не можеш, не можеш. Ту на штацији чекасмо, чекасмо сате и сате, народ већ јечи, стење, а понеки богме и тихо плаче, боле, брате, ноге, не може се стајати, ко испатило се, изгладњело у логору у Земуну, проклет био. Ама рекнеш по коју благу. „Стрпи се, брате, који сат па ето, онда већ код куће!” Ама јок, машина не иде, а ми чекај, па чекај. Врућина нека наста и сви у голу воду. Зној кипи то из мене, то из народа око тебе. Све се запушило. Ех, већ и глава хоће да пукне, нека главобоља сатра нас. Сви вичу: „Моја глава”. Ама опет је: кући идеш, трпи! Кад ли је цуг пошао, нисам ти осјетио, тек кад се пробудих, видим, тандрче. Народ сав јауче и плаче. Дозива један другог: „Јово, брате, умријех ти ја, не могу више издржати”. „Воде, браћо, да повратим душу!” „Браћо, умрије нам Сава! Угуши нам се Јовица! Воде, воде!”...
Наставиће се
Пише: Никола Николић
Књига се може наручити од издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел. 011/2687-051, 3618-513; е-mail: i.p.nnki@eunet.rs; сајт: www.nnk.co.rs
Извор: Политика, уторак 15. септембар 2015., стр. 24
Везане вијести:
Никола Николић: Јасеновачки логор (1)
Никола Николић: Јасеновачки логор (2)
Никола Николић: Јасеновачки логор (3)
Никола Николић: Јасеновачки логор (4)
Никола Николић: Јасеновачки логор (5)
Никола Николић: Јасеновачки логор (6)
Никола Николић: Јасеновачки логор (7)
Никола Николић: Јасеновачки логор (8)
Никола Николић: Јасеновачки логор (9)
Никола Николић: Јасеновачки логор (11)
Никола Николић: Јасеновачки логор (12)
Никола Николић: Јасеновачки логор (13)
Никола Николић: Јасеновачки логор (14)
Никола Николић: Јасеновачки логор (15)
Никола Николић: Јасеновачки логор (16)