Кроз Епархију Славонску
Мук. Тишина нас је дочекала на плавној јасеновачкој пољани, толико озбиљна и тешка, да смо у тренутку заборавили и целоноћно путовање аутобусом, и кишу, и контролу при преласку хрватске границе; заборавили смо и колико је било потребно труда да се организује једно овакво путовање, за многе који нису имали (не)срећу да потичу баш из тих крајева, заправо путовање у непознато – у страдалну Епархију Славонску.
Ако би се човек и нашао на неком од географских полова Земље, оних који дефинишу њену осу и обртање и представљају најважније њене тачке, он то уопште не би могао спознати само својим чулима без неких помоћних апарата. Два наша „пола“, две кључне тачке које задају невидљиву, духовну осу српског народа, према којој се све друго мери и описује, јесу управо крваво Косово и још крвавији Јасеновац! Око те осе креће се сва наша историја, на основу ње се доказује хришћанска суштина нашег народног бића и постављају путокази за нове генерације. Стајали смо ћутећи управо на једном од српских „полова“ и широм отворених очију и напрегнутих ушију трудили се да увидимо и спознамо оно што је сакривено од људи, од званичне историје, од земаљских судова и знања. На месту ужаса какве обичан човек, нема маште и снаге да замисли и појми, и које, ако му их неко и опише, жели што пре да заборави; на месту крикова и урлика, плача и запомагања, на месту на којем су разум губили заједно и страдалници и њихови, крвљу људском опијени џелати, владала је нека чудна тишина, чинило се непрекинута већ целих седам деценија. У подручју највећег концентрационог логора на југу Европе, није се могло видети ни једно парченце бодљикаве жице; ту где је била највећа кланица за Србе није се чувао ни један једини ножић да сведочи; на месту највећег и најбројнијег страдања Хришћана због своје вере, у историји целог људског рода, нема ни једног јединог крста… све је било некако – наопако. Трагови постојања и страдања стотина хиљада људи, жена и дечице, брижљиво и педантно су избрисани. Посађено је неко цвеће тако да формира црвено-беле коцкице и окачене су оне исте заставе под чијим окриљем, Срби и данас пате. Горчина је слаба реч да опише шта смо у том тренутку осећали.
Стигли смо баш у тренутку свитања, на сам дан Светих Мученика Јасеновачких. Уместо људи, изгледа да је сама природа одавала пошту страдалницима и памтила њихова имена, детаље мученичке смрти и последње речи. Мочварно поље кадила је нежна, беличаста измаглица. Зелена и сочна трава је молитвено и са поштовањем повијала вратове, а река Сава тихо мрморила непрекинуто опело. У зрцалу мирних вода разасутих по свуда, непомућено се огледало исто оно отворено небо у које су жртве са надом упирале своје очи или само крваве дупље, знајући да им је у Царству Небеском једини дом и једина отаџбина. Зраци светлости што су се пробијали кроз облаке на истоку, радосно су појали Васкршњи тропар.
Човек једино својим унутрашњим бићем и духовним очима, може нешто видети и спознати на тој страшној и пустој пољани, а за наше телесне очи, тамо осим споменика у виду бетонског цвета (који кад му се приђе, подсећа на неки модерно дизајнирани бункер) нема баш ништа.
После нас пристигли су и други поклоници, заједно са својим свештеницима, па је пред бројним народом одслужен помен.
Света Литургија служена је у оближњем манастиру. Сам изглед храма, сеоске куће која се користи као манастирски конак и скученог дворишта опкољеног суседним кућама, оградама и помоћним зградама, сведочио је о тешком сиромаштву и недаћама са којима се овај млади манастир суочава, али исто тако и о вери и упорности његовог братсва и преосталог верног народа у околини. Надахнута беседа Архимандрита Стефана (Вучковића) у којој се опет чуло о потреби опраштања, али никако и заборава, свима се урезала у памћење.
Следеће одредиште био је Пакрац, седиште Славонске Епархије која је управо добијала новог пастира, Епископа Јована (Ћулибрка). На месту где се западне славонске планине постепено утапају у равницу која се простире све до Загреба и словеначке границе, у правом смислу речи, угнездио се једноставан и сиромашан градић. На великом броју кућа још увек су стајали трагови рата што се завршио пре деветнаест година. И сам храм у којем су се скупили представници Срба са свих страна, предвођени нашим Патријархом и бројним црквеним великодостојницима, био је већим делом оштећен и руиниран. На спољним фрескама, јасно се видело да су обесни рушиоци свесно, својим мецима, гађали свете анђеле и Господа у очи и лице. Стање владичанског двора и околних зграда било је такво да је страшно за гледати и опасно за бити у њима. Пред препуном црквом се окупило више стотина људи, већином дошлих „са стране“, али и оних преосталих стараца и старица, који су обукли своја најсвечанија одела и, бар за један дан, слободно и поносно изашли на улицу да покажу да су Срби и да нису сами и заборављени, какви су дуго, дуго били. Народних ношњи и песме је било, али српских застава не. И сам новоизабрани епископ је у приступној беседи, пуној емоција, своју епархију назвао: „Олтар прави на камену крвавом“. Историја овог краја и његове Цркве, представља константо рушење, и обнављање, збегове и повратке, протеривања, убијања, притиске, малтретирања и све оно што чини вишевековно, систематско затирање једног народа, а чије описивање превазилази оквире овог текста. Довољно је рећи да целокупно свештенство и монаштво једне старе и плодне епархије, данас може стати само за једну певницу.
Пут нас је даље водио преко шумовитог Псуња према манастиру Ораховици. У славонским планинама има свега осим људи. Села су ретка и мала а велики број кућа, чак и оних које нису оштећене у рату, делује напуштено. Знакови за опасност од минских поља су чешћи него возила на кривудавом путу.
Одавно ме одушевљавало, како су наши стари градитељи успевали да пронађу тако дивна и функционална места за зидање манастира. Ни Ораховица није изузетак. Заклоњен брдима и густом шумом, а опет на питомом и мирном пропланку таман довољно великом да се на њему смести цео манастир са свим својим зградама, па и шумским извором, тај бисер духовности овог краја из XVI-ог века, по својој архитектури свакако је подсећао на нама познате фрушкогорске манастире. У њему данас нема ни струје ни монаштва, а бригу о манастиру води Отац Јован Шаула, пријатни, опрезни и одмерени свештеник „старе школе“. Он нас је заиста срдачно примио и испричао нам основне податке из историји манастира, одговарао на наша питања и појао са нама. Саме манастирске грађевине нису много (за Србе је ово релативан појам) страдале у најновијем рату, али је „зуб времена“ учинио своје, тако да све око нас делује некако напукло, влажно, потамнело и тужно. Бела и тамно-жута фасада постоји само на оним зидовима који се виде са прилазног пута, а чим се уђе у манастирско двориште, примећују се старе и голе цигле на свакој грађевини. Отац Јован је без трунке огорчења и осуђивања причао о страдању свог краја, а сазнали смо и да он служи на шест парохија у кругу од шездесет километара, а да годишње нема ни једно крштење, ни једно венчање, већ само десетак опела.
Од манастира до магистралног пута, пешачили смо кроз густу и влажну шуму, уживајући у свежем и чистом ваздуху и питајући се какве ли само дивљачи мора бити у овако очуваној природи.
Преко градића Ораховица све до наше последње станице, сеоца Кућанци, пут је водио кроз равницу и многобројна, уредна, ушорена славонска села. Пре тачно сто година у тихим Кућанцима, у сиромашној породици Стојчевић родио се болешљиви Гојко, потоњи Патријарх Српски Павле. На рушевинама старе цркве, миниране у току прошлог рата, далеко од линије фронта и ратних дејстава, сазидан је нов храм. Скроман, бео и што је најважније – чврст, али изнутра још не измалтерисан. Поносни домаћини звонили су у част наше посете. Обишли смо и имање које је припадало породици Стојчевић, међутим куће и домаћинство на њему су новији и немају везе са Патријархом Павлом. Отац Јован нам је и овде био водич и причао нам о неким занимљивим догађајима из Патријарховог живота. Много импресивније од самих грађевина јесу људи који су нас дочекали у Кућанцима. Док смо тихо пролазили кроз село на многим капијама су нас поздрављала озарена лица, пригушене радости и весеља, са речима добродошлице и топлим осмесима. Њихово једноставно и скромно, а опет велико гостопримство био је знак да нисмо залутали. Заподенути разговор са њима било је тако лако и природно, па смо могли до касно у ноћ диванити о животу, о рату, или чак о пољопривреди као да смо са најрођенијима. Одлазили смо чврсто уверени да се овде морамо вратити. Пут Новог Сада смо кренули када су се већ звезде јасно виделе на чистом славонском небу.
Ето тако је изгледало наше путешествије кроз Епархију Славонску.
Зрно труда, зрно памћења, зрно саосећања, а плодови Вере, Наде и Љубави.
Пише:Марко Ковачевић, септембар, 2014.
Извор: Зрно
Везане вијести: