Колико је заправо свет био кардинал Алојзије Степинац
Алојзије Степинац
…Црква у Хрватској – свакако не сва и свака ко Црква, а не верници – има према усташама два типска става. Један је став да би усташе биле права благодат, управо сјајни, да се ко зна зашто нису досетили ничим изазвани да убијају Јевреје. Други став – вероватно мањински, али очито све заступљенији – јесте да усташе заправо и нису убијале. Ако је тако, нема ничег лошег у вези с њима. Кад човек гледа тај предани идеолошки рад, мора неизбежно да остане збуњен реакцијама хрватских политичара, медија, као и Католичке цркве на недавни ''случај – викар'' у Јадовном. Александар Вулин рекао је да би брука била да се Степинца канонизује, јер је он био ''усташки викар''. Након тога у Хрватској је избио пандемонијум. Од Вулина се ограђују и десни и леви, осуђује га висока и ниска политика, пљују га медији, на тв-у га прати жучна дебата, при чему иза те унисоне хистерије и треске као нежељени трун провирују две неизбежне чињенице. Наиме, Степинац – да се поједеш – јесте био (и) усташки викар. И – да – била би срамота по католике света да буде канонизован. Тако се сада надбискупска семеништа и гласови концила, који се упиру да покажу да усташе уопште нису лоши, узрујано снебивају што је неко – уз то још Србин – Степинца повезао са усташтвом. Ако је усташтво кул, зашто им то смета? Зато што је то рекао Србин? Хрватско друштво, на жалост, показује прилично лицемерје. Баш као што се (оправдано) снебивамо над београдском рехабилитацијом Драже, а при том нам 2.000 старих усташа прима државну пензију, тако се и сада хрватски медијски кокошињац снебива што ''они'' дирају у човека чије име у Хрватској (ако Википедиа не лаже) носи 119 улица. Алојзије Степинац је – наравно – у свом замршеном животу био свашта: и солунац, и носилац карађорђевићког ордена, и брат погинулог антифашисте и спаситељ појединих Јевреја. У извесној мери био је и критичар неких аспеката НДХ. Био је и жртва комунистичког политичког просеца. Да – не заборавимо – био је и ендехазијски војни (а то значи и усташки) викар. Поред свих његових добрих и лоших дела, грозних и (ретких) бољих процена, постоји нешто што темељно дискредитује Степинца. Степинац је, наиме, мислио да је проблем фашизма само хуманитарни проблем. Он је мислио да би Павелић и Мусолини били сасвим добри кад не би – шта им би? – људе одводили у логор и још их одводили тако некомфорно и неприлично, у вагонима без клупа, а да се нису спаковали и на миру прикупили ствари. Кад те ''појединости'' не би било, био би заправо фашизам сасвим у реду: чврста рука, патријархални вођа, морална строгост, државна вера, једна нација, без ђаволских синдиката, комуниста, либерала, секулариста и модернизатора. Велики део Католичке цркве у Хрватској не може се одрећи Алојзија Степинца зато што на државу и друштво има исти поглед као и он. И они мисле да су логори били срамотно скретање (додуше, како видимо, то не мисле сви). И они мисле да није требало Израелићане и православце баш утамничити. Кад се дође на терен ћириличних табли, породичног закона, Штулфлесерових кипића Туђмана и уџбеника из веронауке, схватите да је идеал заправо и даље исти: патријархални вођа, морална строгост, државна вера, једна нација, без ђаволских комуниста, либерала, секулариста, и модернизатора. Политички идеал једног дела домаће цркве и даље је фашизам без логора, нипошто Хитлеров, боље Франков, још боље Салазаров. А зато што је то тако, они према Алојзију Степинцу не могу ни да створе разуман отклон. И то је проблем, али то ни у пола велики као то што у Хрватској о томе више не може ни да се говори, јер се један нес(п)ретни, политички кратковидни и оскудно интелигентни човек, човек далеко испод формата сложене епохе у којој је живео претвара у недодирљиви фетиш.
Јурица Павичић, Јутарњи лист Загреб
Извор: Политика
Везане вијести:
Владимир Умељић: „Свети“ Алојзије Степинац и Срби - Jadovno ...
Степинац - дио злочиначког система - Jadovno 1941.
степинац – ватикнов "светац" који је подржавао злочине усташа