КОЛИКА ЈЕ ТИТОВА КРИВИЦА за геноцид у Јасеновцу?
Јосип Броз Тито
(Одломци из Поговора књиге В. Дедијера – А. Милетића “Против заборава и табуа”, Сарајево, 1991.)
“Концентрациони логор Јасеновац је престао да постоји кад су логораши 22. априла 1945. године извршили пробој. Више од 90% логораша је погинуло у том јуришу. У порушени Јасеновац 2. маја 1945. године ушле су јединице Југословенске армије. Оправдано се поставља питање како је ова фабрика смрти радила тако дуго после ослобођења Београда 20. октобра 1944. године и пола територије Југославије. Кад су јединице ЈА ушле у Јасеновац затекли су поред стравичног призора, разрушене објекте, делове сачуваног оградног зида са стражарницама-осматрачницама, оштећену циглану, зидине електричне централе, столарије, пилане и граника, као и низ других објеката са обореним улазним вратима. Доста од тога било је могуће обновити и поправити, а део конзервисати и очувати, као што је то урадио цивилизовани свет у Европи (Пољска, Немачка) и тако сачувати аутентичност једног злогласног места да послужи као опомена да се Јасеновац више не понови.
Међутим, то такође није одговарало стратегији заборава, политици коју су водили Хебранг, Крајачић, Бакарић и њихови наследици и следбеници који су Јасеновац порушили и сравнили са земљом. Ово „рашчишћавање“ изведено је под стручним надзором једног Словенца по презимену Скропник, а радове су изводили немачки ратни заробљеници. По завршетку „рашчишћавања“ Савез бораца НОР општина Новска и Јасеновац дрвеним таблама су обележили порушене објекте у ужем кругу Циглане. Остали простор, који је припадао углавном српским сељацима (око 100 хектара), исти су обрађивали сијањем разних пољопривредних култура. Међутим, 1954. године власти Хрватске национализовале су им ту земљу и од тада је цела та површина обрасла у коров и врбово шибље тако да је све то личило на једну запуштену баруштину-прашуму од трстике, шаше и шибља висине преко два метра. Но, ипак мање групе народа са подручја Новске, Дубице и Костајнице сваког 4. јула (на Дан борца) окупљале су се на ужем простору некадашње Циглане и одавале пошту убијеним логорашима. Међутим, већ 1961. године кад се том окупљању масовно придружио српски народ Поткозарја, Козаре и околних славонских села, срушена је политика заборава и под тим притиском приступило се достојанственом обележавању бившег концентрационог логора Јасеновац. Једна делегација из Јасеновца, Миле Драгић, Милан Мачкић и Батар, преко Бошка Шиљеговића, Вељка Миладиновића, Јефте Шашића и Ивана Гошњака, примљена је код маршала Јосипа Броза Тита. Сложио се са предлогом да Јасеновац треба достојанствено обележити, али како је он рекао од тога не треба правити „јадиковку“ јер је ту извршена „одмазда непријатеља на устанак народа Југославије“. Из тога произилази да Јосип Броз Тито страдање људи, жена и деце у Јасеновцу није гледао „као некакву засебну жртву“, тј. да је ту извршен геноцид.
Од јула 1961. године почело је достојанствено обележавање овог највећег стратишта на Балкану. Прво је уређен централни део око Циглане, затим се приступило рашчишћавању корова и обележавању где су се налазили некада логорски објекти, али се то на крају свело на подизање једног централног споменика (1966), а 1968. године подигнут је спомен-музеј у којем је постављена неадекватна музејска поставка (исправљена је тек 1988. године).
Према томе, политику заборава срушио је српски народ, а другу табу тему, научно изучавање логора Јасеновац, научни радници и истраживачи; А. Милетић, В. Дедијер, М. Булајић, Д. Лукић, Р Петровић и други са књигама, бројним написима у дневној и ревијалној штампи и прилозима на више округлих столова и научних скупова.
Тако је настало Спомен-подручје Јасеновац. Овако спор и непримеран развој Спомен-подручја Јасеновац диктирала је политика људи у партији и власти, у првом реду СР Хрватске и Босне и Херцеговине, уз сталну консултацију и одобрење врха СКЈ и и власти СФРЈ. Но, не треба испустити ни чињеницу да се за тај проблем нису много интересовале ни партија СР Србије, а ни сами преживели логораши и њихова удружења. Прва званична свечаност одржана је тек 3. јула 1966. године на бившем јасеновачком стратишту, приликом откривања Богдановићевог споменика подигнутог у виду каменог цвета (тулипана, лале), када је одржан први говор, а после је то практиковано сваке године на годишњицу пробоја логораша (око 22. априла).
На овим годишњицама увек су говоре држали републички функционери на власти, партији и друштвено-политичким организацијама (у највише случајева из СР Хрватске). Већина ових говора су политичке природе, врло мало се односи на концентрациони логор Јасеновац, а скоро никако (до 1984. године), или бојажљиво са понеким изузетком, не говоре да је у Јасеновцу извршен геноцид, да су у њему страдали људи, жене и деца само зато што су били Срби, Јевреји и Роми, и ко су били злочинци. Готово сви ови говори , до поменуте године, су продукт политике заборава. Потврду за то имамо 1971. године када је у СР Хрватској ступио на сцену „Маспок“ (хрватски национализам) и када је изостало обележавање годишњице у Јасеновцу (историја се поновила и 1991. године неучествовањем власти Хрватске и партије на власти ХДЗ). Министарство културе Републике Хрватске, односно данашњи режим у тој Републици, одлучио је да затвори Спомен-подручје Јасеновац (односи се на 1991. годину; напомена – И. Б.).
И неизоставно се поставља питање зашто Јосип Броз Тито није посетио Спомен-подручје Јасеновац и одао пошту палим жртвама у Јасеновцу, а обишао је многа друга спомен-обележја. Објашњење се налази у политици људи на власти и партији СР Хрватске (његових блиских сарадника Хебранга, Крајачића, Бакарића и научника и институција Хрватске) који су протурали тезу да то није био концентрациони логор, да у њему није вршен геноцид или врло незнатан, да је број убијених десетоструко увећан, те да је у њему настрадало највише Хрвата и комуниста (антифашиста), а не невиних Срба, Јевреја и Рома, да се не знају ни имена ни презимена уморених (а нису хтели да то утврде до данас) до тезе да су ту страдали четници и четничке фамилије. Дакле, реч је о једној континуираној политици партије на власти у СР Хрватској којој је Тито веровао, или је и сам у то био убеђен (историчари ће то утврдити). Свакако да му историја то неће никада опростити.“
Припремио: И. Брезац
Извор: Intermagazin
Везане вијести:
Китаровићева: Тито је био диктатор!
Терор хрватских дивизија - Jadovno 1941.
Тито поклањао Космет Албанцима још 1946 ... - Jadovno 1941.