Joш један 22. април
Прошао је још један 22. април, дан када бисмо требали да се сјетимо пробоја јасеновачких логораша. Балкански Аушвиц, највећа системски одгојена ждерњача српског и јеврејског народа, сваке године постави нам поново низ питања. Та питања, комликована и никада до краја одговорена, задиру у дубине темеља нашег колективног идентитета, нашег односа према прошлости, али и односа родитеља и прародитеља са својим покољењима.
Наша јавна свијест дубоко формализована и скандализована до таблоидности, овакве датуме „потроши“ једном годишње, реда ради већином пропративши их уобичајним новинарским и политикантским флоскулама о понављању историје, нашим обавезама, борби против сличних појава, ... Иначе, ко још има времена да се зарад свијетле политичке будућности, која нема алтернативу, бави „ретроградним пребирањем костију и призива прошлост“.
Дан када је 1945. године од 1073 преживјела логораша 600 кренуло у пробој, а слободу угледао само 91, наша национална историографија, фактички је, можемо рећи описала. Наравно, ту као и у многим другим стварима далеко смо од суштине сазнања, или бар њихових преношења у широке културолошке слојеве друштва. Не може се рећи да се о Јасеновцу није довољно, бар квантитативно, писало у Југославији. Преломљена кроз идеолошко револуционарну, још нажалост живу, призму, и уз часне изузетке углавном, лош или недовољан покушај објашњења феномена геноцида над српским народом деведестих година, историјска амнезија српског друштва добила је само још једну ,, сиву јасеновачку конфузију“ , која је видљива на сваком кораку.
У медијима суровим појавним облицима и оквирима наше задате јавне свијести и данас се уз назив Независне Државе Хрватске обавезно прикачи оно „тзв.“, док за просјечног српског новинара разлика између појма холокауст и геноцид готово и не постоји. Појам холокауст везан је искључиво за глобални процес геноцидног уништавања јеврејског народа у Другом свјетском рату. Именујући страдање српског народа у НДХ геноцидом никако не умањујемо значај и обим страдња српског народа. И да у претходној реченици за кованицу НДХ не употријебисмо „тзв.“, јер негирањем државности и фактичког међународног признања ове државе „тисућљетних тежњи хрватског народа“ геноциду над Србима узимамо једну од основних обиљежја, одузимамо му починиоца са државним и административним системом. Рекли бисте да су ово формалне и више стручне ствари. Колико би нас дало иоле тачне одговоре на питање када је Јасеновац почео са радом, и зашто, па макар и формално, не обиљежавамо тај датум? Колико би нас знало зашто је комплекс логора смрти Госпић – Јадовно – Паг претеча Јасеновца? Ево да поједноставимо. У колико је школа 22. априла одржан историјски час? Колико нас зна зашто је 13. септембар везан за Јасеновац? Уџбеници, организоване или обавезне наставне посјете Доњој Градини и Јасеновцу, требамо ли расправљати о томе? Кад већ не учимо из сопствене историје колико смо или зашто нисмо научили од јеврејског и јерменског народа како се истрајношћу и суштинским односом сваког појединца меморијализују овакви страшни истријски процеси националне и глобалне историје?
Наравано, као и све у животу и у историји није све тако црно-бијело. Црквено народно сјећање на Јасеновац као метафору страдања српског народа у 20. вијеку, које се полако надовезује на косовски завјет, формира се тешко, не без проблема одакле би се најмање смјели појављивати, али незаустваљиво. Свака упаљена свијећа, света литургија, нова икона новомученика нови су темељ националног и колективног самоспознања које се простире у пољима од Јадовна преко Јасеновца, па све до Косова.
Како за нашу националну науку о геноциду тако и за преношење мултидисциплинарних сазнања у народ, потпуно сам сигуран ипак има наде. Она се остварује у оном голготском путу посртања и устајања којим пролази свака истина. Најтежи је, ипак, пут онај у нама самима. Борба за истину о геноциду над Србима на међународном плану тек је почела, док она са сталним организованим и системским порицањем злочина, од стране хрватског културолошког система предвођеног римокатоличком црковом, тек треба да добије системски одговор и реакцију српског друштва. Она ће полако давати резултате и одговоре на многа питања, па и она јасеновачка. На неуспјех једноставно немамо право, а за почетак запитајмо се шта је свако од нас урадио да нам се он не догоди или ћемо чекати неки нови 22. април!?
Предраг Лозо
Аутор је секретар УГ Јадовно 1941.
и предсједник Удружења студената историје "ДР МИЛАН ВАСИЋ"
Везане вијести:
Јасеновац: памћење као завјет
ЈАДОВНИЧКА БРОЈАЊА
Порицање Холокауста и геноцида је дио злочина са којим се сусрећемо и данас.
СТОП ХРВАТИЗАЦИЈИ СРПСКИХ ИНСТИТУЦИЈА
Сјећање на кашичицу једном годишње, строго 22. aприлa
ЗАШТО СЕ ОДРИЧЕМО ЖРТАВА ГЕНОЦИДА ?