Јасеновац – Мислимо увек на то и говоримо увек о томе (2)
Арчибалд Рајс је поручивао Србима да не смеју заборавити злочине који су им се догодили, наглашавајући: “Мислимо увек на то и говоримо увек о томе”.
Да ли би старатељство уљудило Хрвате?
Када се попису јасеновачких жртава дода Живановићев податак да је у Јасеновцу страдало и око 110.000 деце до четрнаест година, те да је “Хрватска била и остала једина држава на свету, која је имала логоре за истребљење мале деце и једино су у Хрватској, жртве претходно стравично мучене, па тек онда убијане”, постаје јасније због чега је, како пише београдска Политика(29. август 2012), амерички председник Френклин Делано Рузвелт (1882-1945), имајући на уму баш такву “уљудбу” усташке Независне Државе Хрватске, предлагао да се Хрвати ставе под старатељство.
И, уз предлог да се после рата обнови самостална Србија, Рузвелт је у разговору са британским министром спољних послова Антонијем Идном (15. марта 1943) изјавио да “Срби и Хрвати немају ништа заједничког и да је смешно присилити два тако опречна народа да живе заједно у једној држави”.
Френклин Делано Рузвелт: Хрвате треба ставити под старатељство
О истој теми, такође у београдској Политици (број 13848, од 26. априла 1951), писао је и Сава Косановић, једно време Брозов дипломата, позивајући се на сазнања највећих западних политичара свога времена: “Треба знати да је чак и умни Рузвелт, под упливом Павелићевих злочина, Фотићевих акција (Константина Фотића, посланика Краљевине Југославије у Вашингтону – ИП) и Черчилових сугестија, у једно време најозбиљније говорио, да нема смисла силити Србе и Хрвате да скупа живе. „Србија треба да буде независна, Хрвате треба ставити под старатељство”, говорио је тада Рузвелт.
Упознат са тиме, барем у опшштим цртама, потписник ових редака успео је да (30. јануара 1991), у једној телевизијској емисији из Новог Сада, и поред поприличног отпора њеног водитеља, изговори следеће (и касније објави у својој књизи Српска Земља: Прилози за одговор на српско питање, Нови Сад 1997, 44): “Ја бих овде додао једно интересантно запажање господина Франклина Рузвелта, американског председника, који је на једном англоамериканском скупу из 1943. године, сазнавши за деловање Независне Државе Хрватске и за погроме учињене… над српским народом предлагао да се хрватски народ стави под старатељство, јер је то народ који није способан да делује својом главом, народ који делује ирационално. Како је онда речено, старатељство је минимум до којег један народ може бити доведен”.
Подсећајући на Рузвелтово размишљање, новосадски Дневник од 15. новембра 1991. године, на 9. страни, пише да се тајна о усташком геноциду над Србима (у Павелићево време) није могла сакрити “путем дипломације”. Већ 3. јануара 1942. године амерички лист Њу Kроникл објављује “Меморандумску истину Српске православне цркве” и каже за усташке злочине да је то “најужаснији запис о бестијалностима које су до сада забележене у овом рату”. Тај Кроникловчланак, као и текстови у још неким новинама, “на Западу су изазвали сензацију и згражање, дошло је до јавних протеста против усташког ратног злочина. Новине су, колико су могле, чиниле своје, крчиле пут до истине о страдањима Срба”, али су пострузвелтовске поруке из Сједињених Америчких Држава, без обзира на поменути Рузвелтов предлог да се Хрватска стави под старатељство, биле нешто друкчије:
“Да ли сте икада чули нешто о аутентичности усташких злочина”, питао је енглески публициста Манхатан госпођу Елеонору Рузвелт, за време једног приватног ручка 1947. године.
“Чула сам о томе – у зиму 1941-1942. године. Ни ја ни мој муж нисмо, у почетку, веровали да је то истина. Сматрали смо да је то пропаганда”, одговорила је госпођа Рузвелт.
Нема више нацистичке Немачке, али ту је Католичка црква
“Да ли бисте могли објаснити зашто су католички злочини мање познати од нацистичких”, било је ново Манхатаново питање, а одговор госпође Рузвелт био је колико онеспокојавајући, толико и без иједне црте људскости:
“Више нема нацистичке Немачке. Али, Католичка црква је са нама! И то снажнија него икад. Са својом штампом. И са светском штампом, уза се. Знате, господине, било шта да се објави о злочинима, у будућности, неће се, апсолутно, веровати”.
Рачунајући баш са таквим неверовањем, Фрањо Туђман је у свом говору на сабору Хрватске демократске заједнице (ХДЗ, духовне заједнице хрватског народа) рекао да они који у ХДЗ не виде ништа друго до залагање за обнову Независне Државе Хрватске (НДХ) “при томе заборављају, да НДХ није била само пука „квислиншка“ творба и „фашистички злочин“ већ и израз како повијесних тежњи хрватског народа за својом самосталном државом, тако и спознаја међународних чимбеника, у овом случају владе Хитлерове Њемачке. Према томе, НДХ није представљала само пуки хир осовинских сила већ је била и посљедица посве одређених повијесних чимбеника”.
Показало се да су “одређени повијесни чимбеници” на савремену политичку позорницу вратили хрватску идеологију зла, без обзира на то што људско искуство казује да зло добра донијети неће.
И показало се да амерички изум некакавих институција за наводну заштиту људских права, у облику такозваних хелсиншких одбора, почива баш на “мудрости” Елеоноре Рузвелт да “било шта да се објави о злочинима, у будућности, неће се, апсолутно, веровати”. Један од тих неверујућих, председник Хрватског хелсиншког одбора Иван Звонимир Чичак, сазнања Међународне комисије за утврђивање истине о хрватским злочинима у Јасеновцу формулише (уПолитици од 12. марта 2012) као “језик мржње” и “плод злонамерне болесне мржње”, а њен прецизан податак да је 1.371 католички свештеник “чинио грозне, просто невероватне злочине у НДХ”, претвара у просечан који нам казује да је од “око 2000” католичких свештеника било две трећине кољача, “а готово сви су били припадници фрањевачког реда”.
Но, тако је како је: и Чичак, и Туђман, и хелсиншки одбори, и Елеонора Рузвелт, и којекакви савремени извињачи и екукуменисти из Србије могли су се понашати како су се понашали, и говорити како су говорили, када није на време утврђен обим почињеног хрватског злочина и његова геноцидна природа.
Рајсов аманет
Онако како како је то 1914. године, после аустроугарских злочина у Мачви (који нису прошли без ондашњих Хрвата) установио швајцарски криминалист др Рудолф Арчибалд Рајс (1876-1929).
Рајсов извештај, објављен 1995. године у Горњем Милановцу под насловом Аустроугарска зверства – Извештај поднесен српској влади о зверствима која је аустроугарска војска починила за време првог упада у Србију, потврђује да су злочини аустроугарске војске у селима по Мачви, током прве инвазије на Србију (од 12. до 24. августа 1914), били плод неизмерне мржње коју су према српском народу исказивали политички и војни врх Аустроугарске монархије, а коју су подстицали Ватикан и аустријска, угарска и немачка штампа. На основу чињеница о убиствима, силовањима, масакрирању, бомбардовању, паљевинама и другим ратним злочинима, Рајс је констатовао да је све то обављано “одређеним системом”, те да “зверства која су почињена немогуће је посматрати као дело неколицине разбојника, какве је свакако могуће наћи у свим војскама. У то би се могло поверовати да је било неколико десетина жртава, али ако је њихов број у хиљадама, онда не може бити прихватљиво објашњење да је реч о рђавом понашању изолованих нитковских елемената”.
То, с једне стране, а на другој, Рајсова сведочења о злочинима, подупрта прворазредном правном и историјском документацијом, нису потресла свет; “америчка публика се чак узбуђивала причама о страхотама које су аустријски војници чинили по Србији”.
И сам повређен, као човек, оним што је забележио током својих истражних радњи, др Арчибалд Рајс поручивао је Србима да не смеју заборавити оно што им се десило на почетку Великог рата. Подсећајући да је неки неименовани француски патриота саветовао да “не говоримо никад о томе, али мислимо увек на то”, др Рајс је ту лепореку и благоглагољиву мисао “редефинисао” и претворио у врло озбиљно упозорење српском народу:
“Мислимо увек на то и говоримо увек о томе”.
Нажалост, Срби га нису послушали: све што се дешавало заборавили су, а четврт века касније дозволили су да им се деси “исто то, само мало друкчије”.
И дешава им се то још једном: од почетка деведесетих година 20. века до данас, без изгледа да се сагледа крај те ирационалне хрватске (и католичке) мржње према свему што је српско…
K Р А Ј
Аутор: Илија Петровић
Везане вијести: