ЧЕМУ ЈОШ ЈЕДНА КЊИГА О ЈАСЕНОВЦУ? Пише: Владимир Умељић

Уводна рецензија за књигу "Јасеновац", аутора Србољуба Живановића

Докле ће Срби да помињу Косовску битку и Ћеле-кулу, да се баве ђачким таоцима Крагујевца и, наравно, Јасеновцем (Србоцидом)? Да ли су заиста оне, још неизбројане стотине хиљада православних Срба и десетине хиљада Јевреја, Синти и Рома, жртава убилачке оргије хрватских клеро-усташа и њихових горљивих босанско-муслиманских помагача 1941-1945 још увек довољан разлог да се танушни пламичак јасеновачке свеће одржава и брани од зломоћних ветрова?

Да ли је можда натпис изнад улаза у некадашњи нацистички концентрациони логор смрти Дахау „Ко жели да се геноцид заборави, тај жели да се геноцид понови“ довољан разлог да се одржава и продубљује сећање на систем концентрационих логора Јасеновац, као парадигму вечне хрватско-конвертитске љаге, као непреболни грех и свих оних бивших Срба, који су се из разнородних разлога претопили у босанско-муслиманске антиподе српства... и као страшну и непролазну стигму хиљадугодишње римокатоличке цркве?

Јер – усташе су уживале подршку највиших хрватских римокатоличких достојанственика^[1] и један значајни број хрватских клирика је активно и на водећим позицијама учествовао у усташком покрету и злочинима^[2] а насилно католичење око 240 000 Срба је био и остао један јасан показатељ организационог талента и марљивости хрватске Бискупске конференције из времена 2. Светског рата.^[3].

Ватикан је, несумњиво, био у току свих догађања а веродостојни историјски извори говоре не само о кажњивој пасивности врха римокатоличке цркве већ и о тешко објашњивим активностима у корист хрватских геноцидних злочинаца:

Изјава папе Пија XI. поводом српског одбијања конкордата а уочи 2. Светског рата звучи већ nolens volens као једно злокобно пророчанство у односу на долазећи геноцид над „вероломним Србима“^[4], куријски кардинал Тисеран суочава усташког посланика Рушиновића већ 06. фебруара 1942 са чињеницом да је у „НДХ“ до тог дана „побијено око 350 000 Срба“^[5], ватиканским „пацовским каналима“, којим по завршетку рата беже многобројне хрватске усташе, закључно са својим вођом Анте Павелићем у за њих безбедну Јужну Америку, руководио је – по све бројнијим индицијама - куријски кардинал Монтини (потоњи папа Павле VI.)^[6] а ватикански адвокати тврде при једном суђењу у Сан Франциску, које још траје, да је „геноцид у „НДХ“ за време 2. Светског рата по међународном праву био допустив“^[7]

Зар је чудо, дакле, да se хрватска клерикална, политичка али и интелектуална елита до данашњег дана осећа охрабреном односно позваном па чак можда и обавезном да званично и здушно негира геноцид над Србима (Србоцид), Јеврејима, Синти и Рома 1941-1945^[8] (балканска верзија „Лажи о Аушвицу“, негирање геноцида) а да, истовремено, данас око 40% Хрвата отворено одобрава тај исти геноцид својих предака над Србима 1941-1945, како је загребачки „Јутарњи лист“ недавно (јули 2008) анкетно утврдио?^[9]

Чудо? Једна врста шизофреније колективног ега Хрвата? Не, објашњење је много једноставније – као прво анкете масе народа су увек анонимне и при томе се искуствено увек могу очекивати искренији одговори, док су јавни иступи чланова елита у принципу ауторизовани и – остављају личне трагове. И као друго, хрватске друштвене елите следе last not least већ пословични историјски пример Ватикана и заклињу се у једну самосвојну – и ничим оправдану - узурпацију власти над дефиницијама, у једну изразито анти-етичку варијанту релативизма, као да никада није дошло до промене парадигме у философији језика у 20. веку, као да су Зенон, Протагора или Ниче једини параметри духовне егзистенције човека.^[10] ... а Гебелс, Берија, Будак и Мекарти њихови једини легитимни интерпретатори...

Чему, дакле, још једна књига о Јасеновцу? Докле ће Срби да помињу Косовску битку и Ћеле-кулу, да се баве ђачким таоцима Крагујевца и, наравно, Јасеновцем (Србоцидом)? Мада би и горње (услед недостатка простора – малобројне) чињенице, додуше, већ биле достатне да образложе ову - не само српску - борбу за истину и правду, покушаћу да кратко систематизујем значај ове борбе у односу на

а) тематски детерминисани смисао (наука и феномен геноцида) и

б) општи смисао, који она има у погледу хуманистичке културе (наука и релативизам) као и духовне чистоте општељудског императива етике и морала. Само по себи се разуме да се ове две области само по методолошком прилазу разликују а по суштини међусобно условљавају и допуњују.

 

Тематски детерминисана тачка гледишта (наука и феномен геноцида)

„Једино истина може спречити

даље неразумевање,

отуђења и крвопролића.

Јер живот у заблуди рађа

мржњу а само из истине

се рађа љубав.“

Проф. др Радивоје Пешић

 

Пољски теоретичар права Рафаел Лемкин је дефинисао чин геноцида и та дефиниција је уласком у УН-резолуцију 96/I. од 11. децембра 1948 постала део међународног права: „Геноцид је чин планског уништења једне људске групе, чији интегритет и хомогеност су детерминисани етнички и (или) национално и и (или) религиозно и (или) расно, без обзира на пол или узраст припадника те групе.“^[11] Овај злочин подразумева као прво једну доказиву „специјалну намеру“ (dolus specialis), без које би се иначе радило о хомоциду^[12], одређене припремне и пратеће мере, у првом реду културни геноцид ( уништавање религиозних установа и институција, писма и културе, итд. циљне групе предвиђених жртава), један план и његово систематско спровођење.^[13]

Масовно убиство Срба, Јевреја, Синти и Рома 1941-1945 у „Независној Држави Хрватској“ од стране хрватских усташа и њихових босанско-муслиманских помагача одговара, несумњиво и дефинитивно, свим параметрима међународно-правно дефинисаног злочина геноцида:

• Срби су, по свим – у дефиницији геноцида и у наведеној УН- конвенцији о кажњавању злочина геноцида - наведеним критеријумима, једна „класична“ циљна група, чији су интегритет и хомогеност етнички, национално и верски детерминисани
• „Један део Срба ћемо протерати, један део покатоличити и тиме похрватити и један део ћемо побити!“^[14] Ни при једном другом великом геноциду европског 20. века није један dolus specialis са стране починилаца овако отворено и потпуно обзнањен.
• Уништавање стотина српских православних Божијих кућа и масовно убиство стотина српских православних духовника, закључно са Владикама, насилно католичење стотина хиљада православних српских хришћана, забрана српског ћириличног писма, уништавање културних добара, итд. одговарају свим параметрима културног геноцида (припремне и пратеће мере).
• Преко 100 000 протераних, око 240 000 насилно покатоличених и (по још непотпуним подацима најмање) 750 000 убијених Срба – независно од пола и узраста жртава - су не само доказ испуњења горе поменутог и јавно прокламованог dolus specialis, већ и јасан показатељ систематски планираног и извршеног злочина геноцида.^[15]

 

Примедба:

Од колике је важности познавати ово чињенично стање, показује и један други пример узурпације власти над дефиницијама, који се показао у вези грађанских ратова у деведесетим годинама прошлог века на тлу друге Југославије. Ради се о наводном „српском геноциду над муслиманима у Сребреници“, који је чак „верификован“ од стране Хашког трибунала.

Како је, међутим, могуће тврдити да је српска војска извршила један покушај или чин биолошког уништења једне циљне (етнички и верски детерминисане) групе људи, када и званични документи тог трибунала наводе да је српски главнокомандујући генерал Ратко Младић наредио, организовао, надгледао и спровео сигурну евакуацију преко 20 000 муслиманских жена, деце и стараца? Уз то, нигде није нађен ни траг неког плана, никакав dolus specialis није доказан – зашто међународно право ћути при циљаној и политички условљеној редефиницији (несумњиво почињених) ратних преступа и злочина?

Чему, дакле, још једна књига о Јасеновцу?

Уз све горе назначене разлоге, мора се навести још један – борба за истину и правду, за етику и морал је, у овом случају, истовремено и борба за хуманистичку науку... али и борба против процеса профанизације и униформисања човековог интелекта, против релативистичког подсмевања првобитној чистоти здравог разума и диахронији опстанка за слободу ослобођеног људског духа^[16].

Јер – останимо при прагматизму науке – сваки покушај релативирања усташког Србоцида 1941-1945 (и сваког другог геноцида) је не само један дубоко неморални чин и не само – у смислу философије језика – последњи акт при једном окончаном тј. први акт при једном следећем геноциду, већ и једна безнадежно ненаучна конструкција и покушај једне увек софистичке виртуализације стварности. То осветљава ову књигу о Јасеновцу и овог аутора у једном врло специфичном погледу.

Србољуб Живановић је, наиме, не само научник, који истражује феномен геноцида и већ деценијама сведочи истину о Србоциду, он је уз то и активни учесник ексхумација на стратиштима система концентрационих логора Јасеновац из шездесетих година 20. века и његово живо сведочанство – у првој линији о тамошњем броју жртава Србоцида - не може да изостави ниједан озбиљни научник из ове области.

Јер, подсетимо се, сваки заступник једне „Лажи о Аушвицу“ (релативирање геноцида), у конкретном случају сваки Супек, Омрчанин, Туђман, Кухарић, Жерјавић, итд., почиње и завршава своје (не)дело покушајем минимизирања броја жртава и – стаје овде, раније или касније, пред непрелазну препреку научног сведочанства професора Живановића.

Тиме је он сведок свог времена - а то смо сви ми – али у првој линији и већ одавно један непосредни сведок историје, његово казивање истине није само вредна научна литература једног теоретичара већ један примарни историјски извор, кога је немогуће научно оспорити или чак побити. То је највећа, то је немерљива вредност сваког па и овог изласка у научну и општу јавност овог аутора.

 

Тачка гледишта хуманистичке културе – етика и морал (наука и релативизам)

„Истина се мора увек изнова изрицати

и упорно понављати,

јер се и заблуде свуда око нас

увек изнова предикују и шире.“

Johann Wolfgang von Goethe

 

Омиљени философ Адолфа Хитлера, Фридрих Ниче, је био и остао идол свих релативиста модерног доба („Не постоје чињенице, већ само интерпретације“) и при томе, свакако, није био ни нарочито оригиналан, нити посебно привржен етици хуманистичког духа^[17]. Јер, уколико би овај „принцип“ заиста важио – чему онда инсистирање на истини, моралу и етици, чему наука... чему још једна књига о Јасеновцу?

Та асебијска девијација људског духа, која негира сваку егзистенцију истине (= од наших произвољних – у принципу интересно мотивисаних - тумачења независне стварности) се у нашем културном наслеђу по први пут масивно појавила у античкој Грчкој, када су софисти покушали да „смисле доказ да не постоје докази“, како су им стоици касније пребацили. Најкасније, међутим, када је Сократ у јавном вербалном дуелу мајеутички довео Протагориног ученика Теодора дотле, да призна потпуно обесмишљену аутонегацију своје философске школе (ако не постоји истина, онда је и то што софисти тврде неистина), обелодањена је сва потенцијална духовна суицидност једног оваквог става.^[18]

Најкасније од тада су софизми – од стране здравог разума, науке, вере - осуђени на интерну и јалову примену при вербалној акробатици салонских „философа“ и псеудоучених „мислилаца“. И, истовремено, најкасније од тада је софистички начин делања, у спрези са методом психагогије исто тако античких реторичара (психагогија или „управљање душама“, путем вербалног притиска и психолошког упливисања мишљења и говора других), постао најделотворније и најопасније оружје свих оних, који ослобођени сваке етике и морала теже освајању односно задржавању и ширењу сопствене политичке моћи.^[19]

Јер када се релативизам софиста („Не постоје чињенице, већ само интерпретације“) и психагогија реторичара споје у једној руци, која је ауторитативно узурпирала власт над дефиницијама (на пр. „Непогрешивост римских папа“), онда се ратови (крсташки^[20], колонијални^[21]) воде у име „вере“, хиљаде и хиљаде „вештица“ и „јеретика“ бива нељудски мучено и убијено у име „љубави“ а робовласништво се (све до 1838^[22]) практикује у име „наде“...

Тада, наиме, исто тако постаје могуће да се и (српске) жртве једног од највећих и (буквално) најкрвавијих геноцида европског 20. века преименују у починиоце овог најстрашнијег злочина, који историја човечанства познаје...

Тако се, значи, сви они заступници „Балканске верзије лажи о Аушвицу“, који релативизују или чак негирају чињеницу (= истину) Србоцида 1941-1945 налазе у једном перманентном стању самопорицања и, истовремено, у непревидивој традицији римокатоличког дела окциденталне историје, на (политички) „добитничкој“ и (хуманистички) губитничкој страни...

Да ли је, дакле, још увек неопходно поставити питање – чему још једна књига о Јасеновцу?

 

Владимир Умељић

СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ - Геноцид над Србима још увек траје!